ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети апостол Јерма. Један од Седамдесеторице. Споменут у посланици апостола Павла к Римљанима (Рм 16, 14). Родом је био Грк, но живео је дуго у Риму. Био је епископ у Филипопољу, и завршио је свој живот мученички. Саставио је врло поучну књигу Пастир према откровењима ангела Божјег. Јерма је био богат човек, но због греха својих и својих синова падне у крајњу сиромаштину. Једном на молитви јави му се човек у белој одећи и са штапом у руци, и рече му да је он ангел покајања, који је њему послат до краја живота његовог (Јерминог). И даде му ангел дванаест заповести: 1. веровати у Бога; 2. живети у простоти и невиности, не злостављати и давати милостињу сваком ко проси; 3. љубити истину и избегавати лаж; 4. чувати целомудреност у помислима; 5. учити се трпљењу и великодушности; 6. знати да уза сваког човека пристављен је по један добар и по један зао дух; 7. бојати се Бога и не бојати се ђавола; 8. чинити свако добро и уздржавати се од сваког зла дела; 9. молити се Богу из дубине душе с вером да ће се молитва наша услишити; 10. чувати се од туге, као сестре сумње и гнева; 11. испитивати истинита и лажна пророчанства; 12. чувати се од сваке зле жеље.

2. Свети мученик Ермије. Остарео као војник царски и у старости пострадао за Цара Христа. Пошто га зли судија узалуд одвраћаше од вере Христове и саветоваше да принесе жртве идолима, нареди те му камењем избише зубе и ножем кожу с лица одераше. Потом га бацише у огњену пећ, но он уста, сачуван благодаћу Божјом. Потом испи најљући отров, који му даде неки волх по наредби судије, но тај отров му ништа не нахуди. Видећи то волх, толико се изненади да јавно исповеди Христа, због чега би одмах мачем посечен. Потом Ермију ископаше оба ока, но он не жалећи узвикну ка судији: "Узми себи ове очи телесне, које гледају сујету света, ја имам очи срца, којима јасно видим светлост истиниту". Потом би стрмоглав за ноге обешен, но они који му то учинише, ослепеше и тетураху се око њега. Свети Ермије призва их к себи, стави своје руке на њих и молитвом ка Господу поврати им вид. Видећи све ово судија, разјари се као лав, па извади нож и одсече главу Божјем човеку. Хришћани потајно узеше тело Ермијево и чесно сахранише. Његове мошти даваху исцелење свим болним и невољним. Пострада свети Ермије 166. године за време цара Антонина.

3. Свети мученик Философ. Овај Христов мученик беше родом из околине Александрије. У време гоњења хришћана Философ свети не хте се одрећи Христа Господа пред кнезовима и судијама незнабожним. Због тога ударише га незнабошци на љуте муке. Пошто би мучен разним мукама, метнуше га најзад у меку постељу и везаше му и ноге и руке, и пустише к њему жену развратну, да га на грех наведе. Када свети Философ осети, да се у њему буди похот од прикосновења женских руку, он стеже зубима језик свој, пресече га и испљуну у лице развратници. Од тога се у њему похот угаси, а блудна жена толико ужасну, да одмах побеже од њега. Потом би посечен мачем око 252. године у својим младим годинама, и пресели се у Царство вечне младости.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈЕРМЕ,[1] ЈЕДНОГ ОД СЕДАМДЕСЕТОРИЦЕ

Свети Јерма споменут у посланици св. Апостола Павла Римљанима (16, 14). Родом је био Грк, но живео је дуго у Риму. Био је епископ у Филипопољу, и завршио је свој живот мученички. Саставио је врло поучну књигу "Пастир" према откривењима ангела Божјег. Јерма је био богат човек, но због греха својих и својих синова падне у крајњу сиромаштину. Једном на молитви јави му се човек у белој одећи и са штапом у руци, и рекне му, да је он ангел покајања, који је њему послат до краја живота његовог (Јерминог). И даде му ангел 12 заповести: 1. веровати у Бога; 2. живети у простоти и невиности, не злословити, и давати милостињу сваком ко проси; 3. љубити истину и избегавати лаж; 4. чувати целомудреност у помислима; 5. учити се трпљењу и великодушности; 6. знати да уза сваког човека пристављен је по један добар и по један зао дух; 7. бојати се Бога и не бојати се ђавола; 8. чинити свако добро и уздржавати се од сваког зла дела; 9. молити се Богу из дубине душе с вером, да ће се молитва наша услишити; 10. чувати се од туге, као сестре сумње и гнева; 11. испитивати истинита и лажна пророчанства; и 12. чувати се од сваке зле жеље.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕРМИЈА

У време великог гоњења, подигнутог на хришћане за царовања незнабожног цара римског Антонина[2], одређен би од цара за мучење хришћана неки кнез по имену Севастијан. Дошавши из Киликије у Кападокију[3], он срете у Коману[4] једног војника, коме беше име Ермије, човека старог, са седим власима, хришћанина, који је веровао у једног истинитог Бога и творио правду. Кнез рече Ермију: Од римског цара Антонина мени је послата наредба, која наређује да сви хришћани принесу жртве боговима римским; а ако не хтедну, онда их стављати на велике и љуте муке. Стога и ти, Ермије, принеси боговима жртву, па ћеш бити пријатељ царев и доживети велике почасти. Послушај ме, да не бих и душу и тело твоје предао на муке.
Христов подвижник Ермије одговори: Ја сам војник небеског и бесмртног Цара Христа, чијем Царству неће бити краја, и зато се нећу покорити смртном и безбожном цару, чије је царство кратковремено; Царство пак Господа нашег Исуса Христа остаће непоколебљиво занавек; који год верује у Њега, наследиће живот вечни. Ја у Њега верујем. Раније сам Му служио тајно, а сада Му служим јавно, и ђаво ме неће победити. Ти имаш власти над телом мојим, и то по попуштењу Бога мог, а над душом мојом нико нема власти осим једнога Бога који ми може дати трпљење и сачувати вавек.
Чувши то, кнез Севастијан рече светом Ермију: Принеси боговима жртву, ако хоћеш да уживаш радости овога живота. Светитељ одговори: Каква за мене може бити радост, и какво уживање, и какав живот, ако се ја, отступивши од Створитеља мог, поклоним демонима? Ваистину, то није радост већ жалост, није уживање већ муковање, није живот већ вечна смрт. Кнез му на то рече: Видим да си веома мудар. Светитељ одговори: Мудар сам у Господу Богу мом, верујући у Њега и служећи Њему свим срцем; са радошћу желим за Њега страдати и умрети. Кнез му рече: Уважавајући седину твоју и ум твој, ја те штедим и милост ти указујем. Светитељ одговори: Мени није потребна таква милост твоја, него ја иштем милост Божју, која ће ме привести к Њему који Духом својим Светим умудрује слуге Своје. Кнез га онда упита: Претпостављаш ли смрт животу? Светитељ одговори: Ова смрт није смрт већ живот вечни, ако трпељиво поднесем муке од тебе.
Тада нареди кнез да му камењем поломе вилице и избију зубе, па ножем одеру кожу са лица његова. А мученик рече: Благодарим Бога што ми благодат Господа мога Исуса Христа придође. Кнез га упита: Зашто не примиш своје следовање, као што га примају остали војници? Мученик одговори: Пошто неправедно пљачкате убоге, зато не примам од вас следовање, и не употребљавам га, јер имам духовну храну која је од Духа Светога, и нећу никад огладнети.
Тада кнез нареди да се што јаче ужари пећ, па баци у њу Христовог мученика. А када после три дана отворише пећ, кнез нађе мученика живог и неповређеног, како пева и слави Бога, јер га се огањ уопште не беше дотакао.
Онда кнез дозва волхва, врачара, и нареди му да спреми отров и отрује Ермија. Свети мученик, помоливши се Богу, попи отров, и ништа му не би, по речи Христа Господа који је рекао: Ако и смртно што попијете, неће вам нашкодити (Мк. 16, 18). Затим волхв спреми најсмртоноснији отров и даде га мученику рекавши: Ако ти и овај отров ништа не нашкоди, онда ћу и ја оставити своје волхвовање и поверовати у распетог Бога коме ти служиш. - Свети Ермије и тај отров испи до дна, али му ни он ни најмање не нашкоди, и он остаде читав и здрав.
Тада волхв узвикну: Победио си, Ермије! савладао си и надјачао си, слуго Христов, и спасао си од пакла пропалу душу моју, и побудио си ме да живим Богу! Као што се обнавља стари метални кип када се прекује, тако се и ја, састарео у гресима и неваљалству, обнављам обраћајући се к Богу живоме и вечитоме. О, Боже небески, који ме преко слуге Твог Ермија избави од обмане демонске и идолопоклоничке поганштине, прими мене грешног који се обраћам к Теби, и помилуј мене који исповедам Тебе!
Када он тако клицаше, кнез побесне од јарости, и нареди да му одмах отсеку главу. И би посечен волхв тај, крстивши се крвљу својом; и нови хришћанин и мученик Христов оде ка Христу Богу, за кога положи душу своју. А светог Ермија нареди кнез да муче, чупајући му жиле из целога тела. Мучен на тако бездушан начин, свети мученик говораше мучитељу: Ја никакав бол не осећам од овога мучења; јер као што лекарски нож, расецајући жилу, испушта нездраву крв и даје здравље телу, тако и ја, примајући чупање жила из тела мог, постајем све здравији и здравији у вери Христовој.
Потом мучитељ врже мученика у казан врелог, кипећег јелеја. Али казан одмах остину, и кипећи јелеј постаде као прохладна роса; и мученик клицаше: Ја не осећам муке, и вољу твоју нећу испунити, о мучитељу! Ја испуњавам само вољу Оца небескога, и Њему, Створитељу моме приносим себе сама на жртву непорочну, јер је Он Господар душа и тела наших. - Док свети мученик тако говораше, мучитељ нареди да се љуто сирће, помешано са жучи, сипа мученику у уста. А мученик говораше: Ова горчина је мени као мед ради Бога мог, због кога трпим ово.
Затим кнез нареди да мученику ископају оба ока. Чувши то, свети мученик рече мучитељу: Ако су ти потребне телесне очи моје, које гледају сујету овога света, узми их себи, а ја имам очи срца, којима јасно видим светлост истиниту. - И светом мученику бише ископана оба ока. Потом би стрмоглавце за ноге обешен; и висаше тако три дана, и силна му крв истече из носа. А после три дана дођоше неки да га виде, мислећи да је већ умро, и запрепастише се кад га нађоше жива и слави Бога. Но тада на очи њихове паде неки мрак за неверје њихово, и они ослепеше; и стадоше запомагати: Смилуј се на нас, слуго истинитога Бога, јер нас ево удари слепило! А светитељ им рече: Приђите к мени! - Кад му они приђоше, он стави руке своје на њих и рече: У име Господа мог Исуса Христа прогледајте! - И они тог часа прогледаше. И вративши се, испричаше кнезу све што их снађе. А кнез, распаљујући се јарошћу, све више и више, нареди да мученику одеру сву кожу са тела. И кад то би учињено, свети мученик се ругаше кнезу, и исмеваше погане богове незнабожачке, чиме мучитеља доведе до највећег беса. И мучитељ, рикнувши као лав, потеже мач и отсече мученику чесну главу.
Тако оконча свој мученички подвиг свети Ермије. А потајни хришћани дођоше, узеше његово свето тело и главу, и сахранише их у Кападокији, у месту званом Коман. И ту биваху чудеса од чесних моштију мученикових, и даваху се исцељења, у славу Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети Ермије пострада 166. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАГА = ВОЛХВА

Он направио отров за светог мученика Ермија, Али видевши да његов отров ни најмање не нашкоди светом Ермију, он поверова у Христа и би посечен мачем.

СПОМЕН СВЕТИХ ПЕТ МУЧЕНИКА АСКАЛОНСКИХ

За веру у Христа вучени по земљи у Аскалону пострадаше.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИЛОСОФА

Овај велики мученик Христов беше родом из околине Александрије. О његовом мученичком подвигу казује нам његов савременик, славни подвижник Христов - свети Павле Тивејски, и не мање славни - свети Антоније Велики. А они нам казују ово. За царовања Декија и Валеријана идолопоклоници стављаху хришћане на љуте муке. У то време они ухватише и хришћанског младића, коме беше име Философ. И мучише га много. Но пошто га не могоше одвратити од вере Христове, одведоше га у једну мирисну башту пуну цвећа, метнуше га на дивну постељу, и меким узицама привезаше му и руке и ноге за постељу. Онда се сви удаљише, а код њега пустише једну младу девојку да би га завела. Бестидна девојка га грљаше и љубљаше, па чак, стидно је рећи, стаде тајне делове тела његовог пипати, дражећи га на прљави грех. А шта уради храбри страдалник, који је толике муке пре тога био поднео за Господа Христа? Видећи да ће га сладострашће саблазнити, и осећајући већ у себи страсне покрете, он чврсто стисну зубима свој језик, прегриза га, и испљуну га у лице развратници. Од силних болова страст утрну у њему, а лице и хаљине нечисте девојке беху крвљу попрскани. И она се толико ужасну, да одмах побеже од њега. И тако млади и одлучни мученик Христов Философ благодаћу Христовом савлада сладострашће. Потом свети Философ би у својим младим годинама посечен мачем, око 252. године, и пресели се у Царство вечне младости.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈЕВСЕВИЈА И ХАРАЛАМПИЈА

Ови Христови јунаци пострадаше за Господа у огњу у Никомидији.

Молитвама Светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

На св. Велику Суботу
18. април (1. мај) 1948.
Ман. св. Раваница
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Овај свети Апостол спомиње се још 8. марта, 5. новембра са Лином, Гајем и другама од Седамдесеторице, и 4. јануара са Св. Седамдесеторицом.
2. Антонин Пиј царовао од 138. до 161. године.
3. Киликија и Кападокија - области у Малој Азији.
4. Коман - град у североисточном делу Мале Азије, у покрајини Понт.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Исакије исповедник. У време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење, Исакије, пустињак негде на Истоку, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: "Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!" Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју, и умало цар не послуша старца, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара, да да слободу Цркви Божјој, и прећаше казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт, ако не да слободу православним: "Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен". Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву, а цар побеже са оним својим саветником, аријанцем, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место, и сазнавши где је цар, опколише кошару, и запалише је, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви, и аријанци бејаху прогнани, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ где се старац до смрти подвизаваше, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата, ученика свога, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност, да се наслађује гледањем лица Божјег.

2. Света Макрина. Баба светог Василија Великог. Беше дивна по уму и благочешћу своме. Ученица светог Григорија Неокесаријског чудотворца. У време Диоклецијана напустила дом свој, и са својим мужем, Василијем, крила се по шумама и пустињама. Њихово имање буде конфисковано, но они нису за тим жалили. Лишени свега осим љубави према Богу они се настане у једној прастарој шуми, где проведу седам година. По Божјем Промислу козе су се спуштале с планине и давале се њима, и тако су се хранили. Скончали су обоје мирно у IV веку после премногих страдања за веру Христову.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСАКИЈА ИСПОВЕДНИКА ИГУМАНА ДАЛМАТСКОГ

После проналаска пречасног и животворног Крста Господа нашег Исуса Христа за царовања Константина Великог, многобројна змија и многоглави враг и свагдашњи ненавидник рода хришћанскога, нарочито самога Христа Спаситеља, и противник свете вере, својим зловештим лукавством унесе овакву пометњу у Цркву Божју: он нахушка зловерног и безаконог цара Валента[1] да штити и распрострањује Аријеву јерес. Овај дакле злочестиви цар подиже гоњење на правоверне хришћане, и нареди да се свете цркве затворе да се у њима не би вршиле уобичајене Божанске Жртве, а неке цркве претвори у коњушнице, неке пак сруши до темеља. И ово гоњење продужаваше се дуго времена. И би у то време велико ридање и плач међу хришћанима, који се дању и ноћу мољаху Господу, да се смилује на Цркву своју свету, а над неправедним царем сатвори свој праведни суд и одмазду. Јер тада беше тако, као некада у дане светих Апостола када "цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве" (Д. А. 12, 1).
После извесног времена Бог Духом покрену на заштиту Цркве слугу свога монаха Исакија, као што је у старини покренуо пророка Данила на заштиту невине Сусане. Овај блажени Исакије најпре се подвизаваше у источној пустињи, подражавајући светог пророка Илију и проводећи живот подобан Анђелима. Сазнавши за гоњење Цркве од стране аријанаца и да им је зловерни цар поборник, он се веома ожалости, па оставив пустињу, он дође у Цариград да верне утврђује у побожности. Реч његова беше као горећа свећа, и Дух Божји почиваше на њему, и благодат небеска та обасјаваше. Видевши својим очима зла која зловерни цар и његови једномишљеници чињаху вернима, он мољаше Бога да погледа са висине светог престола свог на невине страдалнике и да им јави милосрђе Своје а да гордост гонитеља смири. И Бог, који је некада услишио угодника Свог Мојсија када се мољаше за људе злостављане Фараоном, услиша и слугу свог Исакија и устроји најезду варвара на злочестивог цара Валента. Наиме, варвари који у то време живљаху за Дунавом, сакупише велику војску, ударише на Грке и, освојив Тракију, приближаваху се Цариграду. Цар Валент би принуђен да сакупи војску и ступи у борбу са непријатељима. Али тада се њему деси оно што и цару Израиљском Саулу, непријатељу Давидовом: јер се Саул, по пророштву светог Самуила, не врати из борбе пошто разгневи Господа Бога.
Када цар Валент полажаше из Цариграда са војском, блажени Исакије изађе пред њега и громко му рече: Царе, отвори цркве правовернима, и Бог ће благословити пут твој! - Но цар му не одговори, већ се оглуши о њега као о простака и лудака, и не обративши никакву пажњу на његове рече, продужи пут свој. Сутрадан опет истрча блажени старац пред цара и рече му: Отвори, царе, цркве правовернима, па ће ти рат бити благополучан, јер ћеш победити непријатеље и вратити се здрав с миром.
Цар се замисли на ову опомену, и у њему се јави жеља да закључане цркве отвори правовернима, па се поводом тога стаде саветовати са саветницима својим. Но неки његов саветник - војсковођа припадник Аријеве јереси, саветова му да не слуша тог монаха него да га изгрди и отера. Цар заиста изружи старца и отера од себе с увредама и батинама, па продужи својим путем. Но трећег дана преподобни старац опет истрча пред цара, ухвати коња царевог за узде и стаде га усрдно молити и саветовати да отвори цркве, у противном прећаше му казном Божјом.
Догоди се да се ту налажаше дубока провалија, на чијем дну беше блато и растијаше трње; и када је у ту провалију упадала понека звер, она се није могла извући отуда, већ је тонула у блато и давила се. Цар нареди да у ту провалију баце монаха, да би у њој погинуо; а он продужи свој пут. Но свети Исакије, бачен у то трње и блато, би сачуван десницом Божјом и остаде неповређен, јер га ни трње не избоде ни блато не угуши: он лежаше у блату усред трња као на мекој постељи усред цвећа, благосиљајући и славећи Господа док се, по наређењу Божјем, не јавише три светла човека, који га извукоше из блата и изведоше из те провалије читава и здрава, и поставише на суво место. Учинивши то, три светла човека постадоше невидљиви.
Тада преподобни Исакије разумеде, да то сам Господ посла Анђеле Своје да га извуку из провалије. И павши на колена, он узнесе благодарност Спаситељу свом што промишља о слугама Својим и не оставља оне који Га се боје и уздају се у Њега. Пошто се дуго помоли Богу, и пошто се окрепи Духом Светим, он устаде, па другим путем похитавши, стиже цара и испаде пред њега. Угледавши га, цар се препаде и запрепасти, и не могаде од страха да говори. А светитељ му само рече: Ти си хтео да ме погубиш у трњу и блату, али ме Господ сачува жива и посла ми свете Анђеле Своје који ме изведоше из оне провалије. Послушај ме, дакле, царе, и отвори цркве правовернима, да би непријатеље победио и вратио се са славом. А ако ме не послушаш, онда се нећеш вратити из рата, него ћеш тамо погинути.
Цар се веома зачуди смелости монаховој и светлости лица његова, али га не послуша, пошто му срце беше окамењено и одвојено од Бога. И цар предаде преподобнога двојици великаша својих, Сатурнину и Виктору, и нареди им да га чувају у оковима. Притом им рече: Држите код себе овог брбљивог старца док се не вратим, па ћу га онда достојно казнити за његову безобразну смелост. - А преподобни Исакије, пун Духа Светога, распали се још већом ревношћу (као некада свети пророк Михеј против цара Израиљског Ахава), и викну к Валенту говорећи: Ако се вратиш у миру, онда знај, није Господ говорио преко мене. Кажем ти, царе, одвешћеш војску у рат, али нећеш одолети варварима него ћеш побећи испред њих, и бићеш ухваћен и жив у огњу спаљен. - Када светитељ то рече, цар јаростан продужи свој пут, а светитељ би бачен у окове.
Када се војска грчка срете са варварима и судари са њима, настаде страховит покољ. Тада по попуштењу Божјем, као што прорече свети Исакије, варвари победише Грке; много их паде од оштрице мача, а и сам цар Валент би рањен и, пошто не могаде да се одупре варварима, он се даде у бекство. Но варвари гоњаху Грке, секући их као траву, и примичући се самоме цару. А цар, бежећи само са једним саветником својим, оним аријанцем што му саветова да не послуша светог Исакија, приближи се до једног села, па видевши плевњу, сиђе са већ уморног коња и сакри се у тој плевњи са својим саветником. Али се не сакри од руке Божје која га кажњаваше, јер варвари, гонећи га, стигоше у то село, и сазнавши за Грке скривене у плевњи, они је са свих страна запалише, те изгоре сва до темеља. Тако погибе тај бедни цар и његов саветник.
После те битке, преостала грчка војска пође у сусрет римском цару Грацијану[2], који је долазио Грцима у помоћ. Дошавши, Грацијан постави Грцима за цара Теодосија, названог Великим[3]. Теодосије одмах скупи војску, крену на варваре, победи их и прогна, и са тријумфом се врати у Цариград.
Међутим, ускоро после Валентове погибије неки грчки војници, не знајући за Валентову смрт, дођоше к окованом преподобном Исакију и рекоше му: Спремај се за одговор, јер ће се цар брзо вратити из рата, па ће те истјазавати и мучити. Светитељ им одговори: Ево седам дана прође откако осетих смрад од његових спаљених костију, јер је он, као што прорекох, спаљен огњем. - Чувши то, војници се уплашише. А после неколико дана стварно стиже вест о Валентовој погибији. Тада би ослобођен окова свети Исакије, и сви га стадоше поштовати као пророка Божјег.
Када нови цар Теодосије свечано уђе у Цариград, споменути великаш Сатурнин и Виктор обавестише га о преподобном Исакију, о његовој смелости и о пророштву. Удививши се таквоме мужу, цар нареди да са великом чешћу доведу к њему преподобнога. И поклони му се цар, поштујући га као великог угодника Божјег, и мољаше га да се помоли Богу за њега и за цело његово царство. А преподобни саветоваше цару да остане побожан, да Цркви поврати мир и да утеши гоњене. Цар послуша светитеља и учини како му рече: протера аријанце из Цариграда, чему се верни веома обрадоваше.
Блажени Исакије, узневши благодарност Богу за све, жељаше да се удаљи у пустињу на првобитно своје живљење. Али Сатурнин и Виктор умолише преподобнога да не одлази из престонице, него да остане ту, да би молитвама и поукама својим помагао хришћане. И светитељ пристаде на њихову молбу. У то време настаде спор између Сатурнина и Виктора, јер је сваки хтео да преподобни живи у његовом дому. Сазнавши за њихов спор, старац им рече: Чеда моја, ја видим љубав вашу према мени. А пошто желите да збринете моје смирење, зато вам кажем: ко ми први подигне обиталиште, ја ћу код њега провести све дане живота свог.
И обојица се одмах дадоше на посао да што пре подигну подесно обиталиште за Божјег човека. Сатурнин имађаше ван града једно дивно место, згодно за живот монаха. Ту он брзо подиже обитељ угоднику Божјем; и преподобни Исакије се ту настани. А исто тако и Виктор подиже изванредно обиталиште за светитеља, и веома туговаше што га Сатурнин предухитри. Дошавши к светитељу, Виктор га најусрдније мољаше да пређе код њега у келију. Но преподобни волије остати у Сатурниновој обитељи, а понекад одлажаше и код Виктора и провођаше по неколико дана, не желећи да га ожалошћава својим одбијањем.
Међутим, к преподобноме се стадоше стицати многи, желећи да монахују са њим. И сагради се велики манастир из средстава богољубивих људи, Сатурнина и Виктора. И преподобни постаде наставник и игуман многих инока, и користан учитељ мирјанима, упућујући их све на пут спасења и речју и примером свог врлинског живота. Према ништима он беше веома милостив. И када не би имао ништа да да просјаку, он је са себе скидао одело и давао. И многа друга добра и богоугодна дела он чињаше. Најзад, зашав у дубоку старост, он се приближи блаженој кончини својој. И сазвавши братију и поучивши их душеспасоносним стварима, он им уместо себе постави за игумана мужа чесна и света по животу, блаженог Далмата, по чијем се имену касније и та обитељ назва Далматска.
И тако, преподобни отац наш Исакије после многих својих богопријатних трудова, пресели се ка Господу на вечни покој, око 383. године. И слеже се сав град на његов погреб; и чесно тело његово би положено у цркви светог Првомученика Стефана; а света душа његова предстаде престолу Пресвете Тројице, у збору светих и преподобних отаца, и свагда моли с њима за нас Оца и Сина Светога Духа, јединог Бога нашег, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МАКРИНЕ

Баба Светог Василија Великог. Беше дивна по уму и благочешћу своме. Ученица Св. Григорија Неокесаријског Чудотворца. У време Диоклецијана напустила дом свој, и са својим мужем, Василијем, крила се по шумама и пустињама. Њихово имање буде конфисковано, но они нису за тим жалили. Лишени свега осим љубави према Богу, они се настане у једној прастарој шуми, где проведу седам година. По Божјем Промислу козе су се спуштале с планине и давале се њима, и тако су се хранили. Скончали су обоје мирно у четвртом веку после премногих страдања за веру Христову.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НАТАЛИЈА

За веру у Христа Господа пострадао мачем посечен. Био родом римљанин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈЕРАИДЕ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАРЛАМА

У миру се упокојио у Господу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА РОМАНА И ТЕЛЕТИЈА (МЕЛЕТИЈА)

Пострадали за Христа Бога мачем посечени (или у огањ бачени) у Никомидији.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВПЛА

Умотан у воловску кожу, па на врело сунце изложан, пострадао за Христа Спаситеља.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Валент царовао од 364. до 378. године.
2. Грацијан царовао од 375. до 383. године.
3. Теодосије Велики управљао источном половином римске царевине од 378. до 395. године, а западном - од 393. до 395. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Спомен Првог васељенског сабора. Спомен и похвала Светим Оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Духове, или у VII недељу по Васкрсу. Овај Сабор би одржан у Никеји 325. године у време светог цара Константина Великог. Овај Сабор сазван беше да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење, као да је Христос у времену створен од Бога, и да није превечни Син Божји, раван по битности Богу Оцу. На овом Сабору учествовало је триста осамнаест Светих Отаца. Сабор је осудио учење Аријево и Арија предао анатеми, пошто није хтео да се покаје. Још је Сабор коначно утврдио Символ Вере, који је доцније допуњен на Другом васељенском сабору. На Првом васељенском сабору били су многи знаменити светитељи, међу којима су се нарочито истицали: свети Николај Мирликијски, свети Спиридон, свети Атанасије, свети Ахил, свети Пафнутије, свети Јаков Нисивијски, Макарије Јерусалимски, Александар Александријски, Јевстатије Антиохијски, Јевсевије Кесаријски, Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. Са Запада пак присуствовали су: Осије Кордовски, Теофил Готски, Цецилијан Картагински и други. Главни посао овога Сабора, дакле, био је утврђење Символа Вере. Но, осим тога, Сабор је утврдио и време празновања Васкрса. Решио питање Мелетијевог раскола. И најзад, прописао је двадесет канона.

2. Света мученица Теодосија Тирска. У време цара Максимијана у Кесарији Палестинској стајаху једнога дана многи хришћани везани пред преторијом. Приступи им ова благочестива девица Теодосија и блажаше их и храбраше за смрт мученичку. Војници чувши шта она говори, одведу и њу пред судију. Разјарен судија нареди, те јој обесише камен о врат и бацише је у дубину морску. Но ангели Божји изнесу је живу на обалу. Када се она јави опет судији, овај нареди те је посекоше. Идуће ноћи јави се Теодосија својим родитељима, сва у превеликом небеском сјају, окружена многим другим спасеним девојкама, и рече: "Видите ли, колика је слава и благодат Христа мога, које сте ме хтели лишити?" А то рече родитељима зато што је они одвраћаху од исповедања Христа и мучеништва. Чесно пострада и прослави се 308. године.

3. Преподобна мученица Теодосија. Рођена по молитви њене матере свете мученице Атанасије, која јој се јави и рече, да ће родити. Родитељи је посвете Богу, и рано је даду у женски манастир. По смрти родитеља она од огромног имања поручи у златара три иконе: Спаситеља, Богородице и свете Анастасије, а остало све раздаде сиромасима. Пострада у време опакога цара Лава Исаврјанина, иконогонитеља, и прими двогуби венац: девичански и мученички, 730. године.

4. Свети Александар, епископ александријски. Први повео борбу против Арија. Упокојио се 326. године.

5. Свети Јован Јуродиви, Устјужски чудотворац.

6. Свети мученик Нан (Јован) Солунски. Пострадао за веру од Турака 1802. године у Смирни.

7. Свети мученик Андреј Хиоски. Пострадао за веру од Турака 1465. године у Цариграду.

8. Пад Цариграда. Због грехова људских попусти Бог љуту беду на престоницу Хришћанства. Султан Мухамед II покори Цариград 29. маја 1453. године и погуби цара Константина XI.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског 


СПОМЕН СВЕТЕ ДЈЕВЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕОДОСИЈЕ ТИРСКЕ

О светој Теодосији Тирској[1] епископ Кесарије Палестинске Јевсевије[2], сведок - очевидац, саопштава следеће: "У време када се у нашој земљи већ пет година продужавало гоњење на хришћане од стране нечестивих идолопоклоника, у седамнаести дан месеца априла, на сам празник Васкрсења Христова, једна побожна и чесна девојка, родом из Тира, којој не беше још осамнаест година, приђе на судишту к везаним за Христа хришћанима, који смело разговараху о Царству Божјем, и стаде их молити да је спомену пред Господом када заврше свој мученички подвиг и предстану Богу. А војници, угледавши девојку како се клања сужњима - хришћанима, ухватише је, и као да је учинила неко страшно рђаво дело, приведоше је к царском намеснику Урбану на истјазавање. А намесник, испунивши се силне јарости и зверске свирепости, стави је одмах на љуте муке: железним ноктима остругаше јој дојке и ребра све до кастију; затим нареди да мученицу, која је једва дисала но светла лица све трпела, утопе у мору".
Тако говори Јевсевије, који је све то својим очима гледао. Осим тога, према другим подацима, свету мученицу Теодосију, после потопљења у мору, Анђели извадише из мора на копно потпуно живу. И она хођаше носећи у својим рукама камен, који јој беше привезан око врата. Незнабошци је понова ухватише и на судиште приведоше. И би света Теодосија осуђена да је зверови поједу. Али она остаде неповређена од зверова. Најзад мучитељ нареди да је мачем посеку. У часу када јој главу одсецаху, видеше где јој из уста излете голубица, блиставија од злата, и усхођаше ка небу. А када паде ноћ, света мученица се, окружена светим девојкама, јави својим родитељима, сва у превеликом небеском сјају, са златним крстом у руци и венцем на глави, и рече им: Погледајте колика је слава и благодат Христа мога, које сте ме хтели лишити!
А то рече родитељима зато што је они одвраћаху од исповедања Христа и мучеништва. Но она тајно од њих оде к сужњима Христовим, и би ухваћена, мучена, и онда увенчана од подвигоположника свог Христа Исуса, Господа нашег.
Света Теодосија чесно пострада и прослави се 308. године.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ТЕОДОСИЈЕ ЦАРИГРАДСКЕ

Света невеста Христова Теодосија би рођена у Цариграду од богатих, чесних, побожних и врлинских родитеља. Најпре, њени родитељи дуго година нису имали деце. Утучени због тога, они се много мољаху и много пошћаху, прибегавајући храмовима Божјим и дању и ноћу, и обилно раздајући милостињу беднима.
Једном када беху у цркви свете мученице Анастасије на свеноћном бденију, и мати свете Теодосије се са сузама свесрдно мољаше да јој Господ подари пород, она задрема мало, и јави јој се света мученица Анастасија, и рече јој: Не тугуј, жено, јер ћеш зачети и родити. - Пренувши се, она сва радосна исприча мужу свом виђење своје. Муж јој онда рече: Жив Господ! Ако нам подари пород, па био син или кћер, ми ћемо га донети на дар Њему, Господу и Богу нашем Исусу Христу.
После неког времена жена стварно заче и роди женско дете, ову свету девојку, и дадоше јој име Теодосија, што значи: од Бога дана, јер им она беше дарована од Бога. Затим родитељи просветише своје чедо светим крштењем. А у четрдесети дан по рођењу, узе мати своју ћерчицу у руке и однесе је у цркву свете Анастасије, и са сузама радосницама узношаше благодарност Господу и светој Мученици, обећавајући да ће своју ћерчицу, пошто је одгаји, посветити Христу као монахињу. Јер при цркви свете Анастасије бејаше манастир девица посвећених Богу. Добивши благослов, мати се врати својој кући, и васпитаваше обећану Христу ћерчицу са највећом марљивошћу, учећи је читању божанских књига и страху Божјем, и распаљујући огањ божанске љубави у њеном срцу.
Када Теодосија напуни седам година умре јој отац; мати је онда одведе у манастир свете Анастасије и предаде за пострижење у свети монашки чин. После три године и мати јој отиде ка Господу, оставивши све своје имање својој кћери монахињи Теодосији. А када инокиња Теодосија постаде пунолетна, пуна разума и љубави к Богу, она не хте да задржи за себе имање што јој остаде од родитеља, већ га даде Богу, коме и себе саму беше принела на жртву живу. Позвавши златара, даде му потребно злато и сребро да окује три иконе: Христа Спаситеља, Пресвете Богородице и свете мученице Анастасије. Те иконе беху велике по три лакта. Тако оковане, блажена Теодосија их постави у цркви, а све остало имање раздаде ништима и убогима, сирочади и удовицама, а сама живећи у добровољној монашкој сиротињи служаше Господу дан и ноћ, обогаћујући се духовним богатством благодати Божје. Обучена у оклоп молитве против невидљивог противника, она испосничким подвизима и трудовима умртвљиваше војујуће на дух тело, и јуначки побеђиваше бестелесног непријатеља, сатирући главу паклене змије и обарајући гордог Велијара смирењем, кротошћу, богоугодном љубављу, чистотом, богобојажљивошћу, послушањем и осталим монашким врлинама.
Једном када света монахиња стајаше у поноћи на молитви, стаде пред њу ђаво и рече јој: Ти ратујеш против мене, и ја ћу заратити против тебе, и не само против тебе него и против свих хришћана, јер сам пронашао човека помоћу кога могу повести борбу против Цркве, и многе ћу одвратити од поклоњења икони Христовој, и многи ће поћи за мном, творећи вољу моју. А света Теодосија, осенивши себе крсним знаком, рече: Буди проклет ти, ђаволе, противниче хришћана! и нека се силом Христа Бога нашег униште сва лукавства твоја!
И ђаво ишчезе. А преподобна Теодосија, крстећи се стаде појати псалам Давидом: Нека васкрсне Бог, и распу се непријатељи Његови! и нека беже од лица Његова они који Га ненавиде (Пс. 67, 2). - То страшно виђење и хвалисаве речи ђаволове блажена Теодосија исприча својој игуманији, и упита је: Откуда ће доћи та напаст на хришћане, коју ђаво обећава навести? Игуманија јој одговори: Чедо моје, свети апостол тврди: Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени. А зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се (2 Тм. 3, 12-13). Јер стадо Христово је од почетка било узнемиравано од злих људи, који неправилно, јеретички умују, варајући друге и себе саме; ти зли људи и јесу оруђе ђавола; а побожни људи су били одувек гоњени. Тако и у садашње време на Цркву Божју ће наићи пометња и гоњење. Али ти стој, говорим ти заједно са светим апостолом Павлом, у ономе чему си научена, пошто измалена умеш Света Писма, која те могу умудрити на спасење вером у Христа Исуса (2 Тм. 3, 14. 15).
После извесног времена, на правоверног цара Теодосија Адрамитина[3] устаде његов војвода Лав Конон, родом Исавријанац[4], и отевши Теодосију престо он се зацари сам[5]. У прво време свога царовања Лав се показиваше побожан. Али убрзо он постаде нови Валтазар[6], оскрвњујући светињу црквену и не клањајући се Христу Богу свевишњем у чесној икони Његовој. И дуну он на Цркву гујин отров душегубне јереси манихејске[7]; осим тога, овај звероподобни човек, ричући као лав, говорио је јеретичке хуле на свете иконе, називајући их идолима, а оне који им се клањају називајући идолопоклоницима. И овај безбожни цар издаде заповест да се у целој царевини униште свете иконе.
У то време на цариградском патријаршиском престолу беше свети Герман. Он се са осталим православним архијерејима успротиви цару и одбаци његово јеретичко наређење о укидању светих икона. И свети Герман говораше цару богохулнику: Откако се Господ и Спаситељ наш оваплоти од пречисте крви Пресвете Богородице и изврши сав домострој спасења нашег, уништено би свако служење идолима, и сви ликови идолски бише предани огњу и тами. Већ је прошло више од седам стотина година откако су се апостоли подвизавали и објавили свету спасоносно учење Христово. У току тих седам стотина година било је врло много праведних и светих Отаца, и ни један од њих не похули свете иконе, нити ико икада чу такво зло умовање какво ви сада уносите у Цркву, одбацујући поштовање светих икона, које од древних времена постоји у Цркви. Од самог почетка Црква је примила изображавање светих икона и њихово поштовање, почевши од оног нерукотвореног образа, који сам Спаситељ на убрусу посла Авгару, кнезу едеском. Затим она крвоточива жена, која се додиром хаљине Христове исцели, после Вазнесења Христовог начини од камена подобије Исуса Христа. Потом свети еванђелист Лука намала икону Пречисте Дјеве Богородице; и од тада отпоче побожно малање светих икона и украшавање иконама храмова Господњих и домова хришћанских. Ето, и шест Васељенских Сабора који су до сад били, не покудише овај обичај, него, напротив, наредише клањати се иконама светих, а не одбацивати их. Знај дакле, царе, да сам ја готов ради светих икона не само претрпети свако зло него и умрети: јер икона Христова носи име оног самог Христа, који се оваплоти од Пренепорочне Дјеве Марије и поживе на земљи са људима. И сваки правоверни хришћанин треба да буде готов умрети како за име Христово тако и за икону Његову, јер ко бешчести икону, бешчести самог оног који је изображен на икони.
Чувши то, цар се испуни јарости; и рикнувши као лав, он стаде још свирепије насиља чинити, гонећи правоверне и предавајући на разне смрти оне који му се противљаху. Пре свега он посла своје наоружане војнике да батинама и бешчешћем отерају са патријаршијског престола светог Германа. И место Германа Лав постави лажнопатријарха Анастасија, јеретика и једномишљеника свог. Затим Лав нареди да се спале све божанствене књиге и списи богомудрих учитеља. При цркви Свете Софије беше библиотека која имађаше око триста хиљада књига; при тој библиотеце беху дванаест школа и толико исто мудрих учитеља; старешина учитељима беше мудри гимназиарх, који ту част беше добио од цара и од патријарха. Сви ови учитељи успротивише се безбожном наређењу зловерног цара. Стога безакони тиранин опколи војском библиотеку и све школе са учитељима и ученицима, потпали је са свих страна и спали тако, да се нико не спасе од оних што беху унутра, нити иједна књига остаде.
Тада сав град Цариград утону у тугу и жалост и невољу велику; сви плакаху и уздисаху: једни због неправедног прогонства свјатјејшег патријарха Германа, други због спаљења толиких књига и таквих учитеља, трећи због великог бешчешћења светих икона, јер се иконе на све стране ломљаху, у блато бацаху и огњем спаљиваху. А новопостављени патријарх - јеретик, Анастасије, стојећи на месту светом као "мрзост опустошења" (Мт. 24, 15), беше мио цару, пошто му на све могуће начине помагаше у иконоборској јереси. Овај лажни патријарх убрзо избаци чесне иконе из велике цркве и нареди да се то исто уради и по свима осталим црквама.
У Цариграду беше једна капија, звана "Бакарна"; начињена још у време Константина Великог, а вођаше ка царским палатама. Над овом капијом налажаше се икона Спаситељева од бакра, која је ту стајала више од четири стотине година. Одлучивши да ову Спаситељеву икону обори на земљу и преда огњу, злочестиви патријарх посла војнике са теслама на тај иконоборски посао. Онда старешина тих војника, по чину царев маченосац, са теслом у рукама узиђе уз лествицу до Христове иконе, готов да приступи своме богомрском послу. Но то угледаше неке благочестиве жене које се тамо задесише, међу њима и преподобна Теодосија. Распаливши се ревношћу за икону Христову, побуђиване блаженом Теодосијом, која имађаше веома велику ревност и љубав за свете иконе и беше пуна богонадахнутих поука и божанске јуначке неустрашивости, оне притрчаше к лествици и оборише је на земљу, заједно са оним маченосцем, који се разби павши са висине. Онда га оне вукоше и бише док он не издахну. Затим оне журно одоше к патријарху Анастасију, и стадоше га грдити, ружити и срамотити због његовог зловерја, називајући га вуком, отмичарем, јеретиком и непријатељем Цркве Христове; па га најзад и камењем гађаху.
Анастасије, сав постиђен, и бојећи се да се то не претвори у побуну народну против њега, похита к цару и извести га о срамоти што му жене нанеше и о погибији маченосца код Бакарне капије. Цар, бесан од гнева, одмах посла војнике са исуканим мачевима, да освете патријархово бешчешће и маченошчеву смрт. И они посекоше те свете жене због њихове побожне ревности. А блажену инокињу Теодосију, као благороднију по пореклу и знаменитију по благоверју и неустрашивију у исповедању побожности, и као виновницу свега тога, мучитељ нареди да ухвате, баце у тамницу, и сваки дан јој ударају по сто батина.
Тако би мучена света Теодосија седам дана. А осмога дана мучитељ нареди да је воде по целом граду и бију немилосрдно. А када је доведоше на Марвени трг, где се стока продавала и клала, догоди се да један свирепи и бездушни војник, који ју је водио, нагази на велики козји рог и повреди мало ногу своју. Разјаривши се, он дохвати тај рог и стаде бездушно ударати мученицу; затим је рогом тим удари у грло и прободе га; и тог тренутка света преподобномученица Теодосија девица, свештена невеста Христова, предаде своју чесну и свету душу у руке Бесмртног Женика свог и оде у небеске дворе његове, увенчана двоструким венцем: девичанским и мучаничким[8]. А многострадално тело њено, бачено на земљу, хришћани с побожношћу узеше и положише на нарочитом месту. Од светих моштију преподобномученице Теодосије даваху се болесницима исцељења у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

Спомен и похвала Светим Оцима Првог Васељенског Сабора врши се у недељу пред Педесетницу, пред Духове, или у седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих Отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је свети Први Васељенски Сабор држан месеца маја.
Овај свети Сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. год.). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.
На овом Сабору учествовало је око 318 Светих Отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски, и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског, и други.
Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада свети Васељенски Сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих Апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Символ Вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Символа Вере једног и јединственог за све верне. Свети Сабор је коначно утврдио васељенски Символ Бере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом Васељенском Сабору 381. године у Цариграду овај Символ допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Символ Вере, због чега су тада и отпали од Православне Цркве).
Осим тога, свети Први Васељенски Сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.

СПОМЕН СВЕТОГ И БЛАЖЕНОГ ЈОВАНА ЈУРОДИВОГ, УСТЈУЖСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Блажени Јован би рођен од побожних родитеља, од оца Саве и матере Наталије, у околини великог града Устјуга[9], у селу Пухову. Још у младим годинама он обнаружи необично уздржање. Средом и петком ништа није јео; а у остале дане хранио се само хлебом и водом, при чему је свагда проводио ноћи без сна у молитви, и увек ходио тужан и сетан, те су неки мислили да он није потпуно паметан. Мати га је много молила да промени свој начин живота, говорећи му: Чедо моје, не изнуравај тело своје неупотребљавањем хране; тако сурово уздржање може ти донети неку болест. На то јој је Јован одговарао: Не присиљавај ме, мајко, на то; уздржање ће ме избавити од грехова. Мати га је онда питала: Какве то грехе имаш ти, дете моје, у тако младим годинама? Та у теби је сама благодат Божја, и никакве грехе ми не примећујемо у тебе. На то малишан одговараше матери: Мајко моја, престани са таквим речима! чуј шта Свето Писмо каже: Нека се нико од људи не хвали да је безгрешан; без греха је једино Бог (Рм. 3, 10. 23; 1 Јн. 1, 8. 9); јело и пиће неће нас приближити к Богу (1 Кор. 8, 8). Стога немојмо хранити тело своје, да оно не би постало непријатељ наш.
Таким речима је блажени Јован саветовао своју мајку. Иако је био неписмен, Јован је био научен даном му благодаћу Светога Духа, по речима пророка: Не познах књиге; ући ћу у сили Господа (Пс. 70, 15. 16). После извесног времена отац блаженога пресели се у град Орлец[10], на реци Југ, и ту сконча. Тада мати његова оде у тамошњи манастир Свете Тројице, прими монашки постриг, и ускоро би изабрана за игуманију тога манастира. За све то време она је држала сина поред себе но блажени дечко, познавши сујету овога света, узе на себе изглед јуродивог, и мати, видевши да се он тако понаша, препусти га вољи Божјој.
После тога преподобни Јован оде из манастира и, дошавши у град Устјуг, настани се у црквеној кућици близу саборне цркве Успења Пресвете Богородице. Бдећи по ноћима он је непрестано узносио молитве Господу, а дању се старао да пред људима изиграва јуродивог, лудог, и трчао је по улицама, да не би обелоданили његово претварање. Он се обично одмарао на ђубришту, и ишао је потпуно наг, само се препасивао једном подераном кошуљом. А када се дешавало да обуче кошуљу, увек је то бивала стара, и он је никад није прао.
Преподобни је много трпео од увреда, потсмевања и батина лакомислених људи. Стално је трпео глад и жеђ, и при томе ни од кога ништа није узимао. Једном због зимске циче он уђе у силно ужарену пећ, леже на жар као на постељу, и од тога нимало не пострада. Осим тога, он исцели од грознице кнегињу Марију, жену кнеза Теодора, прозваног Црвени[11].
Пошто тако проведе живот свој, блаженом Јовану би откривен од Господа дан његовог одласка ка Господу. Он се помоли Господу за сав свет, огради себе крсним знаком, леже на земљу, и предаде своју свету душу у руке Божје. То би 29. маја 1494. године.
Преподобни Јован би погребан близу саборне цркве, и чини чудеса онима који му се са вером обраћају.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА, ЕПИСКОПА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ

Свети Александар постаде епископ Александријски после епископа Ахиле, 312. године. Он је првзи повео борбу против злоумног Арија; он га је и одлучио од Цркве (на саборима 319. и 323. године). Учествовао је на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325. године. Блистао на Александријском престолу дуг низ година; упокојио се 328. године; оставио као свог наследника светог Атанасија Великог. Иза њега су остале 2 Саборне посланице написане против Арија и његове јереси.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ОЛВИЈАНА И ЊЕГОВИХ УЧЕНИКА

Године 301. свети Олвијан, епископ града Анеје, би изведен пред малоазијске царске намеснике: Александра, Максима, Јулија и Елиана, и примораван да принесе жртву незнабожачким боговима. Христов јерарх дивно величаше веру Христову пред њима, а идолопоклоничку веру моћно осуђиваше и ниподаштаваше. Зато му буктињама палише тело. Затим би примораван да принесе жртву сунцу. А када и то одби, свукоше га нагог и немилосрдно тукоше. Затим наложише огромну ватру, у њу бацише светог Олвијана и његове ученике, и тако у ватри скончаше, и добише од Господа венце мученичке.
Свети Олвијан учини многа чудеса за живота; а и после кончине његове свете мошти чине чуда свима који им са вером приступају.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА (НАНА) СОЛУНСКОГ

Свети новомученик Јован, обично звани Нанос, родио се у великом граду Солуну од оца Јована и мајке Томаиде. Због сиромаштва отац му иђаше у град Смирну и тамо рађаше као обућар, а касније узе код себе и овог блаженог Јована. Старији брат Јованов зваше се Теодор и знађаше да чита књиге, док је Јован остао неписмен. Теодор често читаше Житија Светих а Јован их са радошћу слушаше и настојаше да и он живи као што су живели Свети. Тако се из младости украси многим врлинама, а у души му се распали жеља за мучеништвом за Христа.
Једнога дана, 3. маја 1802. године, посла отац Јована у град да прода неку обућу, али се Јован отуда не врати. Када га отац потражи у граду, на велику своју жалост дознаде да се Јован потурчио. Уствари, блажени христољубац и мученикољубац Јован није се био потурчио, него се само пред Турцима претварао да би тако нашао згодан начин да пострада за Христа. По угледу на Апостола Павла он постаде "Агарјанима као Агарјанин, да би Христа задобио". Претварајући се тако да је Турчин он проведе осам дана. Тада се у граду срете са једним својим рођаком по имену Харизанијем, који пролазећи не хтеде ни да га поздрави. На питање Јованово зашто га не поздрави, Харизаније одговори: Ти си Турчин, ја Хришћанин, шта има да се поздрављамо. Тада му на то блажени Јован одговори: Неће проћи ни петнаест дана па ћеш видети какав сам ти ја Турчин.
Дана 25. маја блажени Јован баци турско одело и обуче се у хришћанско, само задржа турски фес, па онда онако обучен изађе пред судију. Шта је све говорио на суду против муслиманске заблуде и како је хвалио хришћанску веру није нам познато, само се зна да је рекао: Нећу да се зовем Мехмед, него Јован. Судија га због овога затвори у тамницу, а њему беше тек шеснаест година. Из тамнице се блажени јави своме оцу, а овај му с радошћу пожеле да јуначки пострада за Христа. Када га сутрадан изведоше Турци на суд и много га саветоваху и наговараху, а онда и прећаху, неписмени и смирени обућар, али верни слуга Христов, само им ово одговараше: Ја сам хришћанин и верујем моју прву веру; хоћу да се зовем Јован а не Мехмед. Тада се досети ага управитељ, који се зваше Сулејман, и предложи да га са једним бродом који сада полази за Алжир пошаљу заједно са другим Турцима тако да хтео не хтео мораће остати Турчин. Чувши за овај предлог Јован се уплаши да му не пропадне намера да пострада, али се брзо досети и затражи од Турака времена за размишљање, тако да брод за Алжир отплови а блажени и мудри Јован остаде у тамници. После два дана Турци га изведоше поново на суд очекујући да је мученик променио своје мишљење. Када он понови исто што и раније, они му почеше нудити новце и одело и положај, што све, наравно, би узалуд. На крају тражаху од њега да само из суда изађе као Мехмед а после нека се зове како хоће и буде што му је воља. Но свети мученик ни на то не пристајаше. Тада га Турци почеше мучити, а једни отидоше да доведу и његовог оца верујући да ће га он наговорити да не пострада. Пошто отац не смеде из страха доћи, судија донесе одлуку да се Јовану отсече глава.
Када мученика поведоше на место погубљења пред њим иђаше телал и викаше: Ево како се кажњава онај који се одриче вере наше. Кротко и незлобиво јагње Јован с радошћу иђаше на страдање и хришћанима успут говораше: Опростите ми, Хришћани, и Бог вама нека опрости. Мученика доведоше на такозвани Соан-пазар, где се беше окупило мноштво и Агарјана и Хришћана, и џелат му јатаганом одруби чесну главу у четвртак 29. маја 1802. године. Оно мноштво Хришћана навали на Турке са новцима и молбама да добију неки делић од светитељевог одела или тела, тако да за неколико дана сво одело би распродато па Турци хтедоше и тело његово да исеку и распродаду. Да не би до тога дошло један хришћанин московљанин откупи од судије за велике новце цело тело мучениково које онда чесно погребоше. Од крви пак светог новомученика, коју скупише благочестиви хришћани памучном ватом, догоди се неколико чудесних исцељења од различитих болести на славу Христа Бога нашег дивнога у светим Мученицима Својим.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АНДРЕЈА ХИОСКОГ

Овај свети мученик спада у прве новомученике Православне Цркве Христове после освајања Цариграда од стране Турака (1453. г.). За своју веру у Господа Христа свети мученик Андреј би мучен и затим обезглављен 1465. године у Цариграду. Његово страдање описао је Георгије Трапезунтски.[12]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МУЖА И ЖЕНЕ

За Господа Христа бише им кости испребијане моткама и од тога мученички скончаше.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Град Тир - на североисточној обали Средоземног Мора.
2. Јевсевије, епископ кесаријски, живео од 268. до 340. године; познат црквени историчар; поставио основе црквеној историји; одликовао се великом ученошћу. Његова дела: 1) "Црквена историја", у 10 књига, обухвата време од светих Апостола од 324. године; 2) "Живот Константина", у 4 књиге, представља продужење "Црквене историје"; 3) "Хронографија". Осим тога има и мањих списа, апологетског, полемичког и егзегетског карактера.
3. Теодосије III Адрамитин царовао од 715. до 716. године.
4. Исаврија - област у Малој Азији, граничила се са истока Ликаонијом, са севера Фригијом, са запада Писидијом, са југа Киликијом.
5. Лав III Исавријанац царовао од 716. до 741. године.
6. Валтазар - потомак Навуходоносора, цар вавилонски, познат као нечестив и развратан човек (види: Данило 5, 1-4, 22-23). Он оскврни свештене сасуде Јевреја, опљачкане Навуходоносором из Јерусалима (Дан. 5, 3).
7. Манихејство - јерес, постала од мешавине хришћанског учења са начелима Зороастрине вере. Оснивач манихејства Манес био персијски маг. Манес је учио: одувек постоје два независна царства, царство добра и царство зла, која су у сталној међусобној борби; човек се састоји из мешавине добра и зла, и као да има две душе - добру и злу, које се непрестано боре међу собом. Манихејци су у животу били веома уздржљиви: проповедали су безбрачност и непрекидни пост. Манихејство је било јако распрострањено у трећем и четвртом веку.
8. Св. Теодосија пострадала 730. године.
9. Велики Устјуг - сада срески град у Волгодској губернији, на реци Сухони.
10. Град Орлец налазио се на 40 км. од Устјута.
11. То је био устјужски намесник, кнез Теодор Црвени.
12. Видети код С. Евстратиадиса, Агиологон тис Ортодоксу Екклисиас, Атина 1960, стр. 40-41.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Никита исповедник, епископ халкидонски. У младости одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Просијавши врлином као сунце, запажен би од старешина црквених и узвишен на престо архијерејски у Халкидону. Као архијереј беше нарочито милостив према бедним, и стараше се много о сиротама, о удовицама и ништим. Када зли Лав Јерменин устаде против икона, устаде и овај светитељ Никита мужествено у одбрану икона, обличавајући цара и објашњавајући значај икона. Због тога претрпе многа унижења, озлобљења и тамновања. Најзад би протеран у изгнанство за вероисповедање, и у трудовима и страдањима представи се Господу, да прими венац славе у Царству Божјем.

2. Света мученица Еликонида. Рођена у Солуну, и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана и Филипа она пређе у Коринт где велегласно изобличи све оне који приношаху жртве идолима. Када је начелник Периније саветоваше да принесе жртву идолу Ескулапу, рече му Христова мученица: "Чуј ме, ја сам слушкиња Христова, а ко је Ескулап, не знам. Чини што ти воља". Због тога би изведена на суд и мучена страшним мукама. Бачена у огањ; из њеног се тела изли многа крв и погаси огањ, а она оста жива. Бачена пред лавове - лавови је се не додирнуше, но умиљаваху се око ње. Пуштена у храм да, тобож, принесе жртве идолима, она полупа идоле и тиме још више озлоби мучитеља против себе. Док је лежала сва рањава у тамници, јави јој се сам Господ са архангелима Михаилом и Гаврилом, исцели јој ране, и утеши је и укрепи. Потом би изведена на губилиште да буде посечена мачем. Пре посечења уздиже Елконида руке своје у висину и мољаше се Богу, да је Бог прими и придружи овцама Својим у огради небеској. Када сврши молитву, чу се глас с неба: "Приђи, крећи, готов је за тебе и венац и престо!" Најзад би посечена мачем, и прими венац славе од Господа, коме се из љубави и жртвова као невино и чисто јагње.

3. Свети Игњатије, епископ ростовски. Као архијереј управљаше стадом Христовим двадесет шест година са великом љубављу и милосрдношћу. Када умре, и тело му би положено у цркви, видеше неки, како он уста из сандука и диже се на ваздуху изнад цркве, и са висине благослови људе и град, потом се поново врати у свој мртвачки сандук. И друга многа чудеса догодише се на гробу његовом. Представио се Господу 28. маја 1288. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИТЕ ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА ХАЛКИДОНСКОГ

Преподобни отац наш Никита у младости возљуби Христа, одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Својим животом он угађаше Богу, и би узведен за епископа на престо халкидонске епископије, на коме, као свећа на светњаку, светљаше свету и украшаваше Христову Цркву.
Свети Никита беше веома милостив према ништима: храњаше гладне, одеваше наге, примаше путнике и збрињаваше; беше отац сирочићима, заштитник удовицама и спасилац онима којима је чињена неправда.
А када настадоше тешка времена од иконоборачке јереси за царовања Лава Јерменина[1], свети Никита се показа исповедник Христов: јер се много подвизаваше у борби против јеретичког зловерја, изобличаваше и оповргаваше неправославне догмате, а учаше и саветоваше побожно се клањати икони Христа Господа и Његове Пречисте Богоматере и свих светих. Храбри и мудри исповедник много пострада од зловерног цара и његових једномишљеника, и поднесе и изгнанства и унижења и злостављања за правоверје. Када царев изасланик Теодосије дође к светом Никити и саопшти му овакву цареву поруку: "Цар ти наређује преко мене: или да ступиш у општење са патријархом Антонијем (који као и сам цар беше иконоборац) и да се одрекнеш поштовања икона, или да те сместа отерам у изгнанство", светитељ одговори: "Свете иконе нећу престати молитвено поштовати, иако се то вама не свиђа, а Антонија, док имам читав и здрав разум, нећу назвати патријархом већ прељубочинцем. Хајде, шаљи ме у изгнанство, убиј ме, и учини ми свако друго зло које желиш!" - И светитељ би одмах послат у изгнанство.
После дуготрајних и многобројних исповедничких трудова и страдања, пошто потпуно угоди Богу, свети Никита пређе са земље у обитељи небеске, и Бог га прослави на небу пред Анђелима Својим, а на земљи - пред људима, јер од чесних моштију његових биваху многа чудеса, исцељења од сваковрсних болести, у славу Бога, прослављеног у светим Својим.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕЛИКОНИДЕ

Света мученица Еликонида би рођена у Солуну, и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана[2] и Филипа[3] када настаде гоњење на хришћане, она оде у Коринт[4] и гледајући људе где приносе жртве идолима - демонима, она се попе на једно узвишено место и веле гласно повика: О, неразумни и тврдоглави Коринћани! видим да сте веома незнабожни, јер напустивши вечног и нераспадљивог Бога, ви сте се обратили душегубним идолима. Погледајте, молим вас, на високо небо и на широку земљу, па размислите умом својим: ко распростире небо као кожу над главама вашим? ко основа земљу над безданом? ко може страшним и славним именом својим укротити неукротиве валове морске? ко створи човека од прашине и удахну му дах живота? Онај који на длану свом држи сву твар - једини је истинити Бог и живи на небу. А богови незнабожачки су демони, неми и бездахни; нека буду слични њима сви који им се клањају!
Док светитељка слободно и велегласно говораше тако, незнабошци је дохватише и одведоше на суд своме начелнику Перинију. А он, погледавши на њу и видевши да је благолика, стаде јој кротко говорити ово: Изобилуј сваким благом, кћери моја прекрасна, јер сматрам да верујеш у наше вечне богове; и ја се радујем теби. Светитељка одговори: Каква радост може бити код незнабожаца? Радост твоја, начелниче, окренуће се у плач, и гордост твоја у немоћ. Ја верујем у Бога који је над свима, и радујем се што се удостојих ући ради Бога мог у овај подвиг, у коме несумњиво очекујем добити победнички венац. Начелник јој рече: Не буди многоговорљива као безумне жене, него нам кротко и кратко реци, како се зовеш. Светитељка одговори: Нисам безумна, него сам мудра у Христу, Господу мом; а ако желиш да знаш моје име, ја се зовем Еликонида. Начелник рече: Теби не доликује име Еликонида, јер због велике бестидности своје ти спремаш телу своме муке и ране. Светитељка одговори: Ја се с правом зовем Еликонида, јер је милосрђе Бога мог вазда са мном и ја пуштам стреле на оца твог ђавола[5]. Но и теби је с правом дато име Периније, јер ће нечестиво и бедно тело твоје са поганом ти душом бити огњеним трозупцима одвучено у погибао. Начелник онда рече: Кратко нам кажи: хоћеш ли принети боговима жртву или не? Кунем се богом мојим Асклипијем лекаром[6], ја те нећу поштедети, ако не послушаш царску наредбу и не поклониш се нашим боговима. Светитељка одговори: Чуј што ти слободно изјављујем: ја сам слушкиња Христова, а ко је Асклипије ја не знам; чини са мном шта хоћеш.
Тада начелник испунивши се гнева, стаде мучити светитељку. Најпре нареди да је простру по земљи и бију, па стопала на ногама режу. Затим врже мученицу у казан, пун вреле и кипеће смоле. Но јави се Анђео Господњи, расхлади казан, и кипећу смолу претвори у хладну росу; и из казана излажаше диван мирис као од многих мирисних материја. Видевши то, начелник узвикну: О, како је велики чаробњак Христос, који може огањ претворити у воду! А светитељка, обраћајући се начелнику, упита га: Сматраш ли и сада великим богове своје Дија[7] и Асклипија, које посрами једна жена, слушкиња Христова?
Ове речи још више разјарише мучитеља, и он мученицу назва чаробницом, и нареди да јој заједно са косом одеру кожу са главе, и да јој горећим свећама пале главу и груди. А светитељка све те муке трпљаше јуначки, као да не осећа никакав бол. Тада начелник, променивши тобож јарост на кротост стаде умиљато говорити мученици: Кћери мила, приступи и принеси жртву непобедивим боговима, нарочито Венери[8] и Минерви[9], па ћу те ја начинити жречицом велике Дијане[10] и изједначити са женама сенатора. У твоју част ја ћу поставити златни стуб у средини града, и писмено ћу обавестити цареве о теби, и ти ћеш целоме овоме граду бити као мати. - Света Еликонида на то рече: Води ме у храм богова твојих, да им принесем жртве.
Чувши то, начелник се веома обрадова, и одмах нареди бировима и трубачима да о томе обавесте цео град и сазову. Затим веома свечано поведе свету мученицу у храм идолски. А она, улазећи у идолиште, рече жрецима: Желим да потпуно сама принесем чисте жртве; стога наредите свима да изађу из храма; а и ви сами изиђите и затворите врата. - Жреци је послушаше, оставише је саму у затвореном идолишту, па стојећи пред вратима ликоваху и објављиваху то трубама и бубњевима.
А невеста Христова, оставши унутра сама, дохвати Венерин кип и разби га на три дела; затим обори Минервин кип који се сав разби павши на земљу. После тога обори Асклипија са његовог жртвеника, па му отсече руке, ноге и главу; то исто учини и са Дијем. Но ово обарање и разбијање богова не чуше жреци и људи који беху око идолишта, пошто трештање труба и бубњева заглушиваше све то; и тако стајаху они дуго изван идолишта, чекајући док девојка обави своје молитве и жртвоприношење. Пошто прође прилично много времена, жрецима се досади чекати, па надвирише у идолиште, и угледаше богове своје на земљи поразбијане, а мученицу Елекониду где седи на жртвенику и узноси хвалу Христу Богу своме. Они одмах поскакаше, раздраше хаљине своје, и бесни од јарости дохватише мученицу, и одвукоше је начелнику вичући: Погуби ову мађионичарку! - А и сав народ, разгневљен због разбијања идола бесно викаше и наваљиваше: О, начелниче! брзо погуби ову чаробницу!
Начелник онда нареди да се светој мученици одрежу дојке, и да је затворе у тамницу, док он размисли којој љутој смрти да је преда. И остаде света мученица у тамници пет дана. У то време дође у Коринт на место Перинија други начелник, по имену Јустин. Њега обавестише о мученици Еликониди, о њеном мучењу, и како она поразбија њихове богове. Ревнујући јако за своје богове, Јустин се разјари на Еликониду што их је поизразбијала, па нареди да се пећ што јаче ужари. И пећ би ложена три дана непрекидно. И у ту пећ Јустин баци свету Еликониду. А она, као некада Три Младића у Вавилону, ликоваше усред пећи, певајући и благосиљајући Господа, јер јој огањ беше као роса и пламен огњени као поветарац. Затим из пећи сукну силан пламен на незнабошце који стајаху наоколо и сажеже њих седамдесеторицу. А светитељка после дуго времена изађе из огња неповређена.
Тада игемон Јустин, обраћајући се светој мученици, упита је: Реци нам, покварена жено, каквим то мађијама ти могаде надвладати силу огњену? Света мученица одговори: Христос Господ мој, кога тн не виде нити Га икако можеш видети, Он дошавши расхлади ми огањ.
Не верујући томе, игемон нареди да се пред њега донесе гвоздена постеља, ужарена до највеће мере, и да се на његове очи мученица положи нага на ту постељу, и да се испод ње непрестано одржава најјача ватра. Када све то би спремљено, игемон рече: Е, сада ћу видети, да ли ће Христос доћи да јој помогне. - Док светитељка беше тако мучена, из тела њеног истече много крви да угаси сав огањ и расхлади постељу.
Тада мученица би скинута с постеље и одведена у тамницу. Лежећи у тамници на земљи, она се мољаше говорећи: Исусе, сило и крепости наша! Исусе, славо наша! О, Христе, надо наша! Буди ми помоћник, и стави лек на ране моје, Лекару Добри, спасавајући добротом Својом оне који се уздају у Тебе.
Кад се она тако мољаше, јави јој се Христос, Спаситељ света, у великој светлости, заједно са светим Архистратигом Михаилом и Архангелом Гаврилом. И пришавши јој, Он јој пружи руку своју говорећи: Устани, и стани на ноге своје, и окрепи се! Ја сам с тобом, самилосно пазећи на подвиг твој, и божанском силом својом олакшавајући ти патње и лечећи ти ране. - Уставши на ноге, мученица паде ничице пред Господом на земљу, поклони Му се, и рече: Исусе Христе Боже мој, исцели мене, слушкињу Твоју! и дај ми да надвладам противника, да бих, победивши га, са песмом и радошћу ушла у свети двор Твој. - Спаситељ јој на то рече: Буди одважна, кћери моја! Ја ћу те исцелити, и венац бесмрћа припремићу ти у Царству моме.
Рекавши то, Господ оде на небо, а свети Анђели дадоше Еликониди хлеб чист и светао као сунце. Окусивши од тог хлеба, Еликонида се осети потпуно здрава, и лице јој засија као сунце, и тело јој постаде бело као снег. И она благодараше Бога, певајући и славословећи Га све до сванућа.
Када се раздани, света мученица би изведена из тамнице, и опет на судиште доведена. Затим би у циркусу дата зверовима да је поједу. И пустише на њу два гладна лава које су три дана морили глађу. Али лавови, пришавши к светитељки, поклонише јој се и стадоше лизати ноге њене. Видећи то, народ стаде викати: Заиста је чаробница ова нечестива жена, јер и зверове опчини, те је не могу додирнути. Погуби је, о игемоне, погуби је што пре! - Док народ тако викаше, сила Божја развали и отвори врата на циркусу, и ова два лава скочише међу народ, јаросно ричући и свирепујући; народ се даде у бекство; игемон од страха побеже у судницу; а лавови, гонећи народ који је бежао, растргоше сто и двадесет људи. Тада игемон, не знајући више шта да ради с мученицом, нареди да јој мачем отсеку главу.
Када света Еликонида би изведена ван града на посечење, она подиже руке своје к небу, и мољаше се говорећи: Дођи сада, о Христе Боже мој! предстани слушкињи Твојој у овај час, испуни своје истинито обећање: уведи ме у свети тор Твој и придружи благословеним овцама Твојим! Придружи ме женама које су Ти угодиле: Сари, Ревеки, Рахили, Лији, Сусани и Твојој Пренепорочној Матери, Пречистој Приснодјеви Марији, тако исто и Марти и Марији, сестрама Лазаревим, и Ани пророчици која је заједно са светим Симеоном Богопримцем сведочила за Тебе о Сретењу, и Јелисавети, матери Претечиној, и првомученици Текли; уврсти ме међу њих, и удостоји да с њима почивам занавек.
Док се светитељка тако мољаше, чу се с неба глас који говораше: Ходи, кћери моја! За тебе је спремљен венац и престо. Ево и Анђелски хорови почињу да певају свечане песме поводом твог усхода на небо.
Чувши такав глас, света Еликонида се сва испуни неисказаном радошћу, и весело преклони под мач свету главу своју. И када би посечена, из ране уместо крви истече млеко. То би знак њене чистоте[11]. А чесно тело њено узеше хришћани и са страхопоштовањем погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕЛАДИЈА

Свети Еладије, пошто очисти себе од сваке нечистоте и постаде сасуд Светога Духа, би изабран за архијереја Божјег, и поверена му би крма Цркве Христове. Као пастир добри, он одгоњаше од Христовог стада духовне вукове - јеретике; а као вешт крманош, он чуваше лађу Цркве да је не оштете ветрови и буре на мору живота.
Када ондашњи мучитељ изведе преда се светог Еладија, тада светитељ још више засија и још јаче обасја разуме верних, јер неустрашиво исповеди свету веру и јуначки иђаше путем мучеништва. Зато би овај незаборавни борац стављен на најразноврсније и најстрашније муке. Али њему се јави Господ Христос, исцели му ране и учини га још жељнијим за даље муке. Видевши га исцељена, мучитељ се запали јарошћу и баци светитеља у огањ. Али, пошто благодаћу Божјом он остаде неповређен од огња, многе невернике привуче вери Христовој. Касније пак, страховито мучен и бијен, он предаде душу своју у руке Божје; и тако доби венац мученички[12].

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИГЊАТИЈА, ЕПИСКОПА РОСТОВСКОГ

Преподобни Игњатије роди се од побожних родитеља, који га васпитаваше у свакој хришћанској врлини. Убедивши се у таштину овога света, он се одрече света и постаде монах. А пошто провођаше живот веома врлински, он би најпре постављен за архимандрита, па затим за епископа града Ростова. Примивши епархију ростовску, он с великим усрђем пасаше стадо своје. Провевши као епископ двадесет и шест година, он се престави ка Господу у петак, после вечерња, 28. маја 1288. године.
Сазнавши за светитељеву кончину, сав се Ростов слеже к његовом телу, и неутешно плакаху, јер их остави пастир и учитељ, помоћник и избавитељ у опасностима и невољама, заштитник удовица и сирочади, хранитељ ништих и убогих, наставник и учитељ свештенства и монаштва, саветник кнезова и велможа. И узевши чесно тело његово, понеше га у цркву, али због мноштва народа не могоше га унети унутра, већ га поставише пред црквом, и ту га опојаше.
У то време дођоше две побожне монахиње, од којих се једна зваше Теодосија. Она је била супруга Павла, протођакона епископовог; но чим ступише у законити брак, они одлучише да живе у браку девственим и чистим животом. И сав живот свој они проведоше у молитвама и пошћењима. И сви беху сведоци таквог живљења њиховог. А када блажени Павле отиде ка Господу, супруга се његова замонаши. Но сазнавши за престављење епископа Игњатија, она дође да се поклони светим моштима његовим; заједно са њом дође и друга монахиња, по имену Ксенија, која такође вођаше врлински, богоугодни живот. Ове две монахиње и још неки побожни људи, којима Бог откри, видеше ово чудо: када тело светитељево беше ношено ка цркви, светитељ Божји Игњатије устаде у архијерејском облачењу са одра на коме су га носили, подиже се по ваздуху, стаде високо изнад цркве и благослови сав народ и сав град; затим се спусти у одају што је крај жртвеника, где и гроб беше припремљен чесном телу његовом.
Ово Бог откри преподобним монахињама, као и другима који беху достојни, да би прославио угодника Свог и обелоданио светост његову. Тиме Господ показа да је свети епископ заслужио милост од Господа и удостојио се истог удела са светима.
У то време догоди се и ово друго чудо: архимандрит Стефан имао је од рођења један прст на руци згрчен и повијен ка длану; но када се архимандрит дотаче чесног тела светитеља Игњатија, тог часа му се згрчени прст исправи, и постаде као и остали прсти.
Потом чесно тело светог Игњатија би унето у цркву. Сутрадан се сви поново сабраше к моштима угодника Божјег. Служба би одслужена и опело отпојано. И када тело светитеља Божјег би положено у гроб, и у руке му ставише свитке са именима оних које је за живота свог рукоположио за презвитере и ђаконе, угодник Божји као жив пружи руку своју и узе свитке. Сви који видеше ово чудо, испунише се и страха и радости, и слављаху Бога. Молитвама овог угодника Божјег, светитеља Игњатија, нека се и ми удостојимо да будемо са њим учесници вечних блага у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КРИСКЕНТА, ПАВЛА И ДИОСКОРИДА

Ови свети мученици живљаху у Риму. Својим учењем они многе неверне приведоше ка Христу и крстише. Зато их незнабошци ухватише, затворише у тамницу и жестоко мучише. У тамници они многе обратише у веру Христову. Најзад их бацише у пећ ужарену. И тако ови незаборавни борци добише венце мученичке.

СПОМЕН СВЕТОГ И НОВОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЗАХАРИЈЕ ПРУСКОГ

Овај свети новомученик и свештеномученик роди се у граду Пруси (Бруси) у Малој Азији у другој половини осамнаестог века од побожних хришћанских родитеља. Би одгајен у науци Господњој и узрасте у светим врлинама, тако да потом би удостојен свештеничког чина. Међутим, служећи као парох у свом месту Захарија паде једном у искушење и опи се вином. У том пијаном стању он се одрече Христа и прими веру лажног пророка Мухамеда. Ово би године 1801. Дошавши пак себи и покајавши се за свој страшни пад, он отиде право пред судију и пред њим баци на земљу турски фес, наружи лажну муслиманску веру и исповеди Христа Бога и Спаситеља. Мислећи да је пијан када то говори, судија га одмах ухвати и врже у тамницу 25. маја. У тамници се свети мученик још више кајаше са сузама и мољаше Богу, а и хришћани који за то дознадоше читаху и служаху молебан у цркви за њега.
Сутрадан га аге изведоше из тамнице и стадоше га убеђивати, али мученик остаде непоколебљив и неустрашив на све њихове претње и застрашивања. Зато га опет повратише у тамницу, где на њега ударише страшна и неподношљива мучења: тукли су га по целом телу, стављали га на усијану столицу, на главу му стављали усијани шлем, и најзад забијали му оштре клинце под нокте руку и ногу. Све ове муке са радошћу је подносио свети свештеномученик и ни на моменат није отступио од свога мученичког сведочења о вери у Господа Христа. Када га поново вратише у тамницу он поручи другим свештеницима у граду да му некако донесу Свето Причешће, да не би умро неисповеђен и непричешћен. Свештеници се бојаху, али ипак неки начин нађоше и послаше му једног духовника те га исповеди и причести. На новом суђењу пред Турцима свети мученик не само што се не одрече Христа него и муслиманима саветова да постану хришћани. Ово разљути судију те му изрече пресуду: да се погуби отсецањем главе. Али верујући да ће га та пресуда уплашити вратише га опет у тамницу до сутра. На други дан, 28. маја 1802. године, пошто и даље остаде непоколебљив, би изведен на губилиште на које иђаше са великом радошћу. Успут поздрављаше све хришћане овим речима: Опростите ми, браћо, и вама Бог нека опрости! Најзад му џелат мачем отсече чесну главу у његовој тридесет и осмој години живота.
Његово свето тело турски судија није дозвољавао за три дана да се узме са места погубљења, али када се над њиме стаде појављивати небеска светлост, и то посведочише и очевидци Турци, судија дозволи те хришћани преко Јермена откупише тело мучениково и чесно га погребоше. (Страдање му записа Никифор Хијоски у "Новом Лимонарију").

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИТРА ИЛИ ДИМИТРИЈА ПЕЛОПОНЕСКОГ[13]

Порекло му беше славни Пелопонез. Мада му родитељи беху хришћани он још као једанаестогодишње дете би обманом потурчен од Турака (вероватно после угушења устанка на Пелопонезу 1769. године). Живећи од тада у близини разних паша и као врло бистар, он би унапређиван на разне положаје, тако да једнога дана постаде и турски епарх и око себе имађаше мноштво слугу и велико богатство. А ново турско име му беше Мустафа.
Но не могаше душа хришћанина Димитрија да се задовољи ниском и гнусном муслиманском вером и обичајима, и зато из дубине савести његове јави се чврста жеља да се врати у веру отаца својих, веру Христову. Одлучивши то Митар продаде све што је имао и отиде у Триполис (град на Пелопонезу), нађе једног духовног оца и исповеди пред њим свој грех одрицања хришћанске вере. Духовник прими његову исповест и посаветова му да од сада живи строго хришћански, што свети мученик и чињаше али још увек у тајности. Једнога дана, међутим, кад он иђаше у Мистру (код Спарте), приметише га неки Турци и ухвативши га доведоше га пред пашу у Триполис. Мученик пред пашом смело исповеди да одбацује таму Мухамедове заблуде и враћа се светлости Христове Истине коју је био изгубио. Притом он додаде да је готов и крв своју пролити за Христа и за љубав Његову. Паша га стаде саветовати да се поново врати на свој ранији положај и обећаваше му да ће га уздићи на још већи. Али сва наговарања, не само пашина, него и многих имама и хоџа, ништа нису помогла и мученик би вржен у тамницу. Када ни у тамници не успеше Турци да га преобрате, паша издаде наредбу да се мученику глава одсече као ружитељу вере Мухамедове.
Када мученик би поведен на губилиште и сам џелат га наговараше да се поврати у турску веру, а блажени Димитрије пред њим поново пљуну на ту заблуду и довикну присутним хришћанима: И ја сам један од вас, Димитрије ми је име, и молите Господа за мене! Тада му џелат одсече главу 28. маја 1794. године у граду Триполису на дан Педесетнице. Другога дана хришћани измолише тело од власти и чесно га погребоше у цркви Св. великомученика Димитрија у Триполису.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈЕВТИХИЈА (ИЛИ ЕВТИХА), ЕПИСКОПА МЕЛИТИНСКОГ

Ради љубави Господа Христа добровољно пришао мучитељима, исповедио Христа Бога и наружио идоле. После мучења утоплен удубину морску.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА

Из села Пенковца, близу Софије; био монахом у манастиру близу Русе, на реци Дунаву, и скончао мученички, убијен секиром око 1510. године. Године пак 1512. његове свете мошти бише пронађене нетљене и миомирисне; и прославише се чудесима.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНДРЕЈА ЈУРОДИВОГ[14]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Лав Јерменин царовао од 813. до 820. године.
2. Гордијан царовао од 238. до 244. године.
3. Филип царовао од 244. до 249. године.
4. Коринт - град чувен у старини, на Коринтском заливу у Грчкој.
5. Име Еликонида значи - она која по милости Божјој баца стреле на ђавола.
6. Асклипије - код старих Грка бог лекарства.
7. Диј или Зевс - врховни бог старе грчке вере.
8. Венера или Афродита - богиња љубави и лепоте.
9. Минерва или Атина - богиња мудрости.
10. Дијана или Артемида - богиња лова и покровитељка шума.
11. Света мученица Еликонида пострада 244. године.
12. Сматра се да је свети Еладије пострадао од Персијанаца у време њихове најезде на источне покрајине Римске царевине.
13. Његово страдање описа Св. Макарије Нотарас (слави се 17. априла) и оно би објављено у "Новом Лимонарију".
14. Његово чудесно житије и подвиге видети под 2. октобром.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свештеномученик Терапонт, епископ сардијски. Обратио је многе Јелине у веру Христову због чега буде љуто мучен од незнабожаца глађу, тамницом и бијењем. Обнажена положише га на земљу и везаше за 4 суха коца, па га немилосрдно бише све док му месо здераше с костију. Но мученик оста, ипак, у животу, а она четири суха коца озеленеше и узрастоше у висока дрвета, од којих многи болесници добијаху исцељење. Најзад свети Терапонт би заклан као јагње, у време Валеријана, и пресели се душом у Царство, да гледа славу Божју у вечности. Чесно пострада 259. године.

2. Свети мученици Теодора и Дидим. У време злочестивог цара Максимилијана беше у Александрији Теодора девица, благородног происхођења и васпитања. Као хришћанка би Теодора изведена на суд пред незнабошце. После дугих истјазања за веру Христову нареди кнез мучитељ, да се баци у блудилиште и да буде војницима дозвољено улазити к њој на задовољење телесне похоте. Света Теодора мољаше се Богу приљежно, да је спасе од скверни, и када се она мољаше, уђе к њој војник по имену Дидим, рече јој, да је и он слуга Христов, обуче њу у своје војничко одело, а себе у њено женско. Тада њу пусти да изађе, а он оста у блудилишту. По том ухваћен буде и изведен пред судију, призна да је хришћанин, да је он спасао Теодору и да је готов за Христа умрети. Би осуђен на смрт и изведен на губилиште. Тада дотрча и Теодора к њему и узвикну: "Иако си ти спасао моју част, ја нисам од тебе искала да ме спасеш од смрти. Уступи мени смрт мученичку!" Рече јој на то Дидим свети: "Возљубљена сестро, не спречавај ме да умрем за Христа и крвљу мојом оперем грехе моје!" Чувши ову препирку незнабошци обоје осудише на смрт, и обоје беху посечени, а тела им сажежена у огњу. Чесно пострадаше и задобише венце вечне славе 304. године у Александрији.

3. Свети Давид Гареџијски. Овај Давид беше један од тринаест отаца грузијских (в. 7. мај). Прозван тако због Гареџијске пустиње, близу Тифлиса, где се подвизавао. У старости реши се Давид с неколико ученика посетити Свету Земљу. Остави, дакле, манастир на управу старцима Лукијану и Додо, и крете на пут. Када су стигли до једног брда, одакле се видео Јерусалим, Давид се заплака и рече: "Како да се дрзнем ја да својим грешним ногама ходим по стопама Богочовека?" Па рече својим ученицима да они, као достојнији, иду и поклоне се светињама, а он узе три камена и врати се натраг. Но Господ не даде да се скрије од света толико смирење, и ангел се јави Илији, патријарху јерусалимском, и рече му: "Пошљи одмах за старцем, који се враћа за Сирију; у њега су три камена, он однесе собом сву благодат Свете Земље, њему је доста за благослов један камен, а два нека врати у Јерусалим; тај старац је авва Давид Гареџијски". Патријарх брзо пошље људе, који стигну старца Давида и узму два камена, а њега пусте. Онај трећи камен и до данас лежи на његовом гробу, и има чудотворну силу исцељења.

Свети Јован Рус

Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте Свети Јован Рус чије су нетљене мошти понос острва Евијe. Због мноштва народа који долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројна су чуда од моштију и икона Светог Јована, па чак и данас - када светски дух са толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе овог светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прост млади човек, који је већи део свог живота провео у једној штали.

Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља. Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији. Фанатизовани у својим исламским уверењима Турци су мучили робове хришћане не би ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону је био смештен војни логор ових јаничара - мрзитеља хришћана. Нови роб турског аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега - свету православну веру.

Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да приноси молитве и хвале истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца аге и његове жене који су понудили кротком дечаку из штале малу собицу поред шупе. Али Јован је више волео да остане у штали где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је јако мало многе сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама. Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд свог верног слуге и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима.

Једном је ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав!" Пилав, уобичајено јело од пиринча на Средњем Истоку, било је агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божју свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио, мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио.

Они који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оном што се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будемо имали вере колико је зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром вратио у шталу и док је умољавао Господа као одговор на његову чврсту молбу - тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам ага када се вратио из џамије нашавши врући тањир пилава у својој закључаној соби где је ноћивао. Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали као и на свим посудама у његовој кући: „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку и ко га је донео!" Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога.

Још једном је ага са својом женом покушавао да убеди блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао.

Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у њу свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога кога је тако много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом прим.прир.), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости.

Свети Јован је сахрањен са опелом по наредби аге који је као знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за његове мошти. Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост коју су многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божја да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви Светог Георгија у Прокопиону. Међутим, након размене становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона смештен на острво Евија, мошти њиховог љубљеног Светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају у ово село на острву Евији где Свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.

Нека од чуда Светог Јована

Свети Јован је учинио многа чудеса и после своје блажене кончнине. Агин потомак је многима испричао следеће чудо: „Моја деца су живела веома кратко, умирала би још као мала. Њихова несретна мајка, након што је изгубила сву наду у мудрост медицине, потрчала је без мог знања моштима роба Јована молећи да јој дарује дете које не би умрло тако младо, да би се могли радовати видећи га као младића или девојку... И заиста, праведни Јован је чуо је преклињање моје жене. Бог нам је даровао младог дечака кога зовемо, као што знате, Коле Гуван Оглу, (тј. Син роба Јована) и који још и данас живи Божјом силом и молитвама Јовановим."

Неколико пута се Свети Јован јављао у сновима и виђењима упозоравајући на блиске опасности. Једном је упозорио неке ђаке у Грчкој да ће кров пасти; имали су довољно времена да се ничице баце испод клупа, и када се кров срушио греде су пале на клупе не повредивши ниједно дете. Недавно смо чули о чудноватом исцељењу два тежа случаја менингитиса: 19-годишњег пастира на југу Грчке и трогодишњег дечака у Лондону.

Данас се део десне руке Светог Јована, која је смештена у посебан сребрни кивот, налази у Светопреображењском манастиру у Бостону, где долази много света да јој се поклони и тражи молитве од овог простог исповедника хришћанске вере, знајући да Господ - Који се противи гордима - брзо услишава молитве кротких.

према Житију Светог Јована Руса од Фотија Кондогла,
The Orthodoх Word, јун-јул 1967

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕРАПОНТА, ЕПИСКОПА САРДИЈСКОГ

Овај свети мученик Терапонт беше епископ свете Цркве Сардијске[1]. Он многе Јелине својим учењем обрати ка Христу од идолопоклоничке заблуде, и просвети их светим крштењем. Због тога буде ухваћен од кнеза Јулијана, окован, и у тамницу затворен, и тамо дуго мучен глађу и жеђу. Затим би изведен из тамнице, и стављан на љуте муке. Потом га окована водише у град Фригијски Синаон[2] и у град галатијски Анкиру[3], и свуда на разне начине мучен. А кад стигоше до реке Астале, обнажена га положише на земљу и везаше за четири суха коца, па га немилосрдно бише све док му месо здераше с костију и земљу натопише. Но мученик оста ипак у животу, а она четири суха коца озеленеше и узрастоше у висока дрвета, и својим лишћем исцељиваху сваку болест и сваки недуг по људима. Најзад свети Терапонт би доведен у област тракисијску, у Лидији, близу реке Ермос, где се налази епископија саталијска, потчињена митрополији сардијској. Ту после многих и страшних мучења би напослетку посечен за Христа, и тако прими од Господа венац неувенљиви. Чесно пострада свети Терапонт 259. године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОРЕ И ДИДИМА

За царовања Диоклецијана и Максимијана[4] и управљања градом Александријом кнеза Евстратија, изађе царска заповест да хришћани или принесу жртве боговима или буду мучени. Тада кнез Евстратије, севши на судишту у Александрији, нареди да изведу пред њега на суд хришћанску девицу Теодору, недавно ухваћену и у тамници држану. Кад је изведоше, судија је упита: Које си вере, девојко? Она одговори: Хришћанка сам. Судија је упита: Јеси ли слободна или робиња? Теодора одговори: Ја ти већ рекох да сам хришћанка, јер Христос, дошавши у свет, ослободи ме од греха, а рођена сам од знаменитих родитеља у овом сујетном свету. Погледавши у градоначелника Лукија, кнез га упита: Познајеш ли ову девојку? Лукије одговори: Познајем је добро, јер је високог и чесног рода. Кнез се онда обрати Теодори са питањем: Када си, девојко, високог и чесног порекла, зашто се до сада ниси хтела удати? Теодора одговори: Ради Христа одрекох се брака, јер Господ наш Исус Христос, дошавши у свет рођењем од Пречисте Приснодјеве Марије, избави нас од трулежи и обећа нам живот вечни. И ја, верујући у Њега, одлучих из љубави према Њему да сачувам у чистоти девичанство своје до краја живота свог. Судија јој на то рече: Цареви нам наредише да све девице, које желе да сачувају своју чистоту, приморамо да се поклоне боговима нашим; а које не буду хтеле да се поклоне боговима, њих предавати у блудилиште.
Девојка одговори: Сматрам да знаш, да Бог пре свега гледа на намеру срца, јер као срцезналац Он зна помисли наше и намеру нашу прима као само дело. Бог зна моју намеру: сачувати девичанство своје у чистоти. Стога, ако ти и наредиш, као што се хвалиш, да ме насилно лише девичанства, ипак то неће бити блуд за тело моје него насиље и страдање. И као што ћеш ме начинити мученицом Христовом, ако ми отсечеш главу или руку или ногу; тако ћеш ме начинити мученицом Христовом а не блудницом, ако ми насилно одузмеш девичанство. Но знај, моћан је Господ мој сачувати девичанство моје у чистоти, ако хоће.
Судија на то рече: Немој срамотити високородство своје, нити излажи себе порузи и исмевању, пошто си кћер угледних и знаменитих родитеља, као што овде сведоче о теби. Девојка одговори: Ја ћу прославити Христа Бога мог који ми је дао високородство и чедност, и надам се да ће Он голубицу своју сачувати читавом. Судија јој рече: Зашто обмањујеш себе, верујући у распетог човека као у Бога? Еда ли ће те Он избавити из руку, које ће те узети да те оскврне? Немој мислити да ћеш изаћи чиста из блудилишта, ако те тамо одведу. Теодора одговори: Верујем Христу моме, који је страдао у време Понтија Пилата, да ће ме избавити из нечистих руку блудника и сачувати неоскврњеном верну слушкињу Своју.
После тога судија јој предложи три дана за размишљање. Но она изјави да жели одмах бити стављена на муке, јер ће она и после три дана, и после безброј дана, имати само једну намеру, само једну жељу: умрети за Христа Бога свог.
Тада Теодора би поново одведена у тамницу, и после три дана по други пут изведена на истјазавање. Но када кнез Евстратије виде да је она непоколебљива у својој хришћанској вери, нареди да је воде у блудилиште. Одведена тамо, она се помоли Господу говорећи: Христе Боже, Ти си неразумне звери укротио пред лицем свете Текле[5] на гледалишту, укроти и свесвирепе разумне звери - бестиднике, сакупљене да упропасте чистоту тела мог. Ти си, Господе, избавио Сузану из руку прељубочиних стараца, - избави мене, слушкињу Твоју, из руку такових похотљиваца; не допусти да буде оскврнављен храм који је само Теби посвећен, Ти који си одагнао од мене невидљиве непријатеље, који су много пута покушавали да лупешки подкрадају ризницу мога девичанства, молим Те, одагнај и јавне насилнике, који су се спремили да разбојнички отму од мене моје богатство. Дођи ми у заштиту, Господе Боже мој, и свемоћном силом својом учини да изађем одавде чиста, нетакнута рукама безбожника, да бих прославила пресвето име Твоје.
Док се светитељка тако мољаше, гадни похотљивци стајаху око те куће и препираху се међу собом, ко ће први ући к девици. Утом међу њих наиђе неки младић, снажан телом и војнички одевен, одгурну их све и уђе к девојци, и нико се не усуди спречити га у томе. А то беше један од хришћана, по имену Дидим, који, покренут Богом, намерно се обуче у војничко одело, и дође тобож ради греховног дела, уствари да заштити девојку. Угледавши га, света Теодора се запрепасти. А блажени Дидим јој рече: Не бој се, сестро, јер иако ти по спољашности изгледам вук, изнутра сам јагње и брат твој по светој вери; и ја дођох да избавим одавде тебе, слушкињу и голубицу Бога мог. Измењајмо хаљине: ти се обуци у моје а ја ћу у твоје, да би ти прикривена хаљинама мојим, спасла девичанство своје одавде. А ја ћу у твојим хаљинама поћи на подвиг мученички, и показаћу да сам стварно војник Христов.
Света девица пристаде на то, јер осети да јој је Дидим послан од Бога. Они измењаше одела: девица се обуче у мушко војничко одело, а младић у девојачко. Онда младић рече девојци: Излазећи одавде, покриј лице своје као да се стидиш, јер сви одлазе одавде са стидом; и тако те нико неће распознати.
Девица поступи тако: изиђе из блудилишта у војничком оделу са покривеним лицем, и журно оде дому свом, хвалећи Бога за промишљање Његово о њој, што је на такав начин избави од поганих блудника, као птицу од замке и као овцу од вукова.
Када света Теодора изађе из блудилишта, унутра уђе неки младић, запаљен блудном страшћу и, нашавши место девојке мушкарца, он се пренерази и повика: Шта је ово? девојка се претворила у мушкарца? Ја сам слушао од хришћана да је њихов Христос некада претворио воду у вино; а ево сад видим да је Он претворио женски пол у мушки. - И изишавши брзо из блудилишта, он викну својим друговима: Бегајмо одавде, бегајмо, док нас Христос није претворио у жене.
И побегавши, они известише о томе судију, кнеза Евстратија. Кнез нареди те му доведоше на суд Дидима. И упита га кнез: Ко си ти? Дидим одговори: Ја сам слуга Христов, а име ми је Дидим. Судија га упита: Зашто видим на теби не мушке већ женске хаљине? Дидим одговори: Узех их од Теодоре, а њој дадох своје, да је блудници не би познали, и да им се на тај начин измакне из руку. Судија га упита: Ко ти нареди да тако поступиш? Дидим одговори: Бог мој Исус Христос научи ме и посла ме да његову овцу отмем из чељусти зверова читаву и неповређену. Судија га упита: А где је сада Теодора? Кажи нам пре но што те станемо мучити. Дидим одговори: Стварно ја не знам где се она сада налази. О њој знам само то, да је добра и верна слушкиња Христова, која исповеда пресвето име Христово. Зато је и Христос заволе, и сачува је у чистоти, као невесту Своју.
Разгневивши се силно, кнез нареди да се Дидиму мачем отсече глава а тело баци у огањ. А свети Дидим чувши да је осуђен на смрт, веома се обрадова и кликну к Богу говорећи: Благословен си, Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, што ниси презрео молитву моју и што си испунио жељу моју: јер си и слушкињу Своју Теодору сачувао читавом и неоскврњеном, и мене удостојаваш мученичког венца.
И одведен би свети Дидим ван града на посечење. А када за то сазнаде света Теодора, она отрча за светим мучеником Дидимом, стиже га на самом губилишту где је имао бити посечен, и стаде се препирати с њим око мученичког венца, говорећи: Ма да си ме спасао од оскврњења, ја те нисам молила да ме спасеш од смрти. Ја сам била прва ухваћена, прва истјазавана и суђена, стога уступи мени мученичку кончину: нека ја будем посечена, а ти иди куда хоћеш. Теби ће бити довољна награда од Господа што си сачувао моје девичанство. Ја не желим да ти умреш због мене, и преотмеш ми венац; ја не желим да будем виновница твоје смрти, већ сама да умрем, сама да исплатим свој дуг: имам главу - нека буде посечена за Христа; имам крв - нека буде проливена за Господа нашег. Ја нисам хтела, и нећу да будем оскврњена, али сам желела и желим да будем замучена; не отимај ми венац, који сам пре тебе почела плести. Но ако завидиш моме мучеништву, онда ми допусти да најпре ја одем под мач, а ти после мене можеш постати мученик Христов. Ја хоћу да ти останеш после мене, а не ја после тебе, јер тебе не могу лишити чедности, а мене могу. Стога, као што си ме из блудилишта извео чисту, тако ме пошљи испред себе чисту ка Христу.
Свети Дидим јој на то рече: Возљубљена сестро, Господ наш који те је једанпут сачувао неоскврњеном, моћан је да те свагда сачува чистом. А мени, осуђеном на смрт, не сметај да умрем за Христа и крвљу својом сперем грехе своје.
Док се они тако с љубављу препираху, би издато наређење да се обоје мачем посеку. Тада света мученица Теодора прва подметну под мач главу своју, а за њом свети мученик Дидим. Тела пак њихова бише бачена у огањ. Тако обоје чесно пострадаше 304. године и добише победничке венце од Христа Господа нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА РУСКОГ, НОВОГ ИСПОВЕДНИКА И ЧУДОТВОРЦА[6]

Преподобни и богоносни отац наш Јован, нови исповедник и бескрвни мученик Христов, беше родом из једног села у Малорусији од благочестивих православних родитеља. Они дете одгајише у науци Господњој, а дете беше бистро и стараше се да живи по вољи Божјој, Када Јован поодрасте би узет у војнике за време Петра Великог (1682-1725 г.) и приликом борби са Турцима он би заробљен од Татара. Са њим заједно би тада заробљен и свети преподобномученик Пахомије, који се слави 21. маја. Ухвативши блаженог јуношу Јована Татари га продадоше једном отоманском (турском) старешини, који га доведе у свој крај у Малој Азији, у место звано Прокопион близу Кесарије.
Овај турски старешина имао је и других заробљеника хришћана и неке од њих је успео био да преобрати у веру муслиманску. То исто он покуша и са преподобним Јованом, те му час обећаваше велике дарове и положај час му опет прећаше и бијаше га свуда по телу. Блажени исповедник Христов ни мало не подлегну тим искушењима и мукама, него се увек држаше чврсто Господа свога Који за све нас пострада. А своме господару говораше да ће га у свему другом слушати као слуга осим у томе да промени своју хришћанску веру. Пре ће и умрети ако треба, него што ће се Христа одрећи. Видећи његову чврстину у вери и разборитост у разговору Турчин се смилова и престаде га мучити, него му даде да живи у његовој штали и да му негује добре коње, којима се Турчин поносио. Када је пак Турчин изјахивао у село, Јован га је пратио као сеиз, и уопште у свему му верно служио.
Свој ропски живот код иноверца преподобни је смирено подносио, трпећи све невоље и оскудице скопчане са таквом врстом живљења и ропског рада. Он, међутим, душу своју храњаше молитвама и повременим тајним ноћним похађањима храма Светог великомученика Георгија, који се налажаше у близини. Једнога дана, његов газда, који се у међувремену беше веома обогатио, крете на поклоничко путовање у муслимански центар Меку. Јован остаде код куће и служаше госпођу његову. За време отсуства свога мужа Туркиња приреди богату гозбу на коју позва све своје суседе и познанике. За ручак беше спремила омиљено турско јело пилав и веома жаљаше што њен муж, који много воли то јело, није у могућности да га сад има и да га једе. Тада блажени Јован замоли од газдарице да му да један пун тањир пилава и он ће га послати своме господару. Турци се на то насмејаше, али на наваљивање Јованово њему би дат тањир пилава. Блажени се тада повуче у самоћу своје штале и помоливши се најусрдније Богу на тајанствени начин посла онај тањир пилава своме газди у Меку. Вративши се из Меке газда са запрепашћењем исприча како је тог и тог дана (тачно у онај дан у који је преподобни сатворивши молитву послао јело) на свом столу изненада нашао пун тањир пилава, а тањир је био из његове куће са његовом ознаком. Ово дивно чудо задиви све присутне, а господар Јованов реши се да Јована ослободи и премести га у једну чисту и уређену собу. Преподобни то са смирењем одби и остаде на свом ранијем месту у штали, продужујући тамо свој смирени и богоугодни живот само јединоме Богу познат.
Поживевши тако још неко време он се иако још млад разболе, и предосећајући свој блиски крај, поручи једном познатом свештенику да му донесе Свете Дарове Христове да се причести. Бојећи се опасности свештеник се досети па Свете Дарове стави у једну јабуку и тако их посла блаженом. Причестивши се тако светим Телом и Крвљу Христовом, свети исповедник и добровољни мученик предаде мирно свој дух Господу ради Кога је све тегобе подносио, 27. маја 1730. године. Чувши за смрт свога слуге турски великаш дозволи хришћанима да га узму и сахране у своје гробље, што и би тако.
Три и по године после упокојења јави се свети Јован једном старом свештенику у селу и потстицаше га да изврши пренос његових чесних моштију. Када старац томе не поверова поче се јављати небески стуб светлости на гробу светитељевом, а када најзад откопаше његов гроб сви угледаше да је Господ заиста прославио нетрулежношћу и благоуханим мирисањем целокупно тело његово. Зато га пренеше у храм Св. великомученика Георгија у Прокопиону, где се одмах почеше скупљати многи хришћани и добијати од светога различита исцељења. Године 1832. Турска јаничарска војска покушала је да спали тело светога исповедника, али се светитељ на њихове очи дигао као жив и све их растерао. Многа друга спасоносна чуда догодише се над моштима светога Јована у старом Прокопиону у М. Азији. После малоазијске пропасти Грка (1922-3 г.), бежећи из Турске у Грчку, хришћани пренесоше његово свето тело на острво Евију, у место названо Неон Прокопион, где и данас почива светитељ у свом велелепном храму, творећи многа и дивна чуда, о чему се опширно говори и пише у данашњој Грчкој.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈЕВСЕВИОТА

За своју веру у Христа Господа скончао у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛИПИЈА

Каменом му главу размрскали; и тако пострадао за Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕРАПОНТА, БЈЕЛОЈЕЗЕРСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Племић, родом из Волоколамска, у Московској губернији. Од детињства побожан и склон монаштву. У четрдесетој години својој пострижен за монаха у Московском Симоновом манастиру, и ту пријатељски друговао са светим Кирилом[7], а с времена на време слушао поуке светог Сергија Радонежског. Заједно са светим Кирилом Бјелојезерским он ускоро отишао на Бјело језеро, у Новгородској губернији, и након извесног времена почео живети отшелнички, усамљенички. Изабравши дивно место између два језера и рашчистивши земљу за градину, он начини себи колибу. У току времена к њему се стекоше други љубитељи усамљеничког молитвеног тиховања, и преподобни Терапонт оонова манастир 1398. године, али се из смирења свог не хте примити игуманског чина. Преподобни беше образац неуморног трудољубља за сву братију. Године 1408. свети подвижник основа други манастир у Лужкама, у близини града Можајска. После осамнаестогодишњег подвизавања у овој обитељи, преподобни Терапонт се као њен архимандрит упокоји 1426. године, а кад њему беше деведесет година. Свете мошти његове покоје се у цркви њему посвећеној у Лужецком Можајском манастиру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Град Сардис или Сард налазио се у малоазијској области Лидији; у старини био престоница лидијског царства, и био чувен по своме богатству. Ту је било много хришћана, још у време светих Апостола. Сардијска црква спомиње се у Откривењу (Откр. 1, 11; 3, 1-4).
2. Малоазијска област.
3. Малоазијска област.
4. Цар Диоклецијан управљао источном половином Римске царевине од 284. до 305. године, а цар Максимијан западном од 284. до 305. године.
5. Реч је о светој првомученици Текли, која се празнује 24. септембра.
6. Постоје Житије и Служба његова од непознатог аутора, и издавана је више пута до сада: у Атини 1849. и 1897. године, у Цариграду 1899, у Њујорку 1944, и опет у Атини 1960.
7. Спомен његов Црква слави 4. фебруара.