ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостоли Сила, Силуан, Крискент, Епенет и Андроник. Сви из Седамдесет апостола. Св. Сила би послат из Јерусалима у Антиохију с Павлом и Варнавом, да тамо реше спор међу вернима односно обрезања, наиме, да нетреба обрезивати незнабошце, кад прелазе у хришћанство (Дела Ап. 15, 22). По том је путовао Сила с Павлом по Азији и Македонији, и био постављен за епископа у Коринту, где је мирно скончао. Силуан је помагао обојици врховних апостола (I Пет. 5, 12; II Кор, 1, 19). Као епископ у Солунумного се потрудио, много настрадао, док није земаљски живот заменио небесним. Крискент би сатрудник ап. Павла (II Тим.4, 10), по том епископ у Галатији, па мисионар у Галији, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. Епенет свети, споменут од апостола Павла (Рим. 16, 5), био је епископу Картагени. Андроник (Рим. 16, 7) епископ Паноније, спомиње се посебно 17 маја.

2. Свешт. муч. Валентин. Био епископ у Италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. У том се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундијеи чесно сахрани. Сви пострадаше 273 год. и посташе грађани царства небеског.

3. Свешт. муч. Полихроније еп. Вавилонски. Када цар Декије освоји Вавилон, ухвати Полихронија са три презвитера, два ђакона и два покрштена кнеза: Авдоном и Сенисом. Полихроније не хте ништа одговарати пред царем него само ћуташе, док св. Парменије презвитер одговараше за све. Епископа и свештенике одведе цар у Персију, у град Кордову, и секирама посече их. А кнежеве, Евдона и Сениса, одведе собом у Рим, и тамо их најпре баци пред зверове, папосле мачем погуби. Сви чесно пострадаше 251 год.

4. Св. Јован војник. Потајни хришћанин. Послат од цара Јулијана Одступника да убија хришћане, он их не убијаше него помагаше да се сакрију. Јулијан га баци у једну тамницу у Цариграду. Када погибе зли цар, Јован се предаде подвигу живећи у чистоти и светости. Упокојио се мирно у старости. По смрти јављао се некима, који су потребовали помоћ његову. Молитве њему помажу да се пронађу лопови.

5. Преп. мајка Ангелина, деспотица српска. Мошти њене леже у ман. Крушедолу (Види њено житије 12 децембра).

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ИЗ СЕДАМДЕСЕТОРИЦЕ СИЛЕ, СИЛУАНА, КРИСКЕНТА, ЕПЕНЕТА и АНДРОНИКА

Свети апостол Сила, кога велики апостоли изабраше за служење делу проповеди речи Божије, много се трудио у благовешћу Христовом најпре са светим врховним апостолом Павлом, а затим и сам, без њега. Када у Јерусалиму од апостолског сабора би састављена посланица за Антиохијску цркву о томе да се не обрезују незнабошци који примају свету веру Христову, свети Сила би послан тамо са другим угледним мужевима, као што о томе пише свети Лука у Делима Апостолским: Тада нађоше за добро апостоли и презвитери са свом Црквом да изберу између себе двојицу и да пошаљу с Павлом и Варнавом: Јуду који се зваше Варсава, и Силу, људе знамените међу браћом (Д.А. 15, 22).
Дошавши у Антиохију, они сабраше народ и предадоше посланицу. Када је прочиташе, обрадоваше се утеси. А Јуда и Сила, који и пророци беху, многим речима утешише браћу и утврдише. Сила нађе за добро да остане у Антиохији, а Јуда се врати у Јерусалим. Потом када свети апостол Павле узажеле да ради проповеди путује у друге земље, он изабра светога Силу за сапутника себи. Предани благодати Божјој од браће, они одоше, и прохођаху Сирију и Киликију утврђујући цркве. Пролазећи кроз Дерву и Листру они тамо узеше са собом Тимотеја и отпутоваше у Македонију. А када у Филиби изагнаше духа погађачког из неке робиње која врачањем доношаше велики доходак својим господарима, онда њени господари, видевши да им пропаде нада на њихов доходак, дохватише Павла и Силу и одвукоше их на трг ка кнезовима, клевећући их и говорећи: "Ови људи муте по нашем граду". И слеже се силан народ, и војводе им подераше хаљине, и заповедише да их моткама бију. И пошто их страшно избише, бацише их у тамницу и ноге им метнуше у кладе. А у поноћи бејаху Павле и Сила на молитви и хваљаху Бога. И уједанпут земља се тако силно затресе да се усколеба темељ тамнички, врата се сама отворише и окови им спадоше. А тамнички стражар пробудивши се и видевши сва врата тамничка отворена, извади нож и шћаше да се убије, мислећи да су сужњи побегли. Но Павле га задржа од самоубиства. А стражар дршћући припаде к Павлу и Сили, изведе их и уведе у дом свој, опра им ране, и крсти се са свим домом својим. Одатле свети апостоли Павле и Сила идоше у Амфипољ, Аполонију и Солун, и уз њих присташе многи незнабошци и не мало господских жена. Али томе завиђаху тврдоврати Јевреји, па позваше неке зле људе, те узбунише народ против апостола Христових, и тражаху да их убију. Но браћа одмах ноћу отправише Павла и Силу у Верију. Али и тамо Јевреји, дошавши из Солуна, побунише народ против проповедника речи Божје. Павле отиде у приморје, а Сила и Тимотеј осташе онде. Но после не много дана они одоше, и нађоше светог Павла у Коринту (Д.А. 15, 30-18, 5). Ту свети Сила постаде епископ. Потрудивши се доста времена у проповедању речи Божје, и сатворивши знамења и чудеса, он отиде ка Господу.
Свети апостол Силуан трудио се у проповедању речи Божје са светим врховним апостолима Петром и Павлом; и оба ова апостола спомињу га у својим посланицама. Свети Петар у својој Првој саборној посланици пише овако: По Силуану, вашем верном брату, као што мислим, пишем вам ово мало (1 Петр. 5, 12). А свети апостол Павле у Другој посланици Коринћанима каже: Син Божји Исус Христос, кога ми вама проповедасмо, ја и Силуан (1 Кор. 1, 19). Из овога је очигледно да се свети Силуан са сваким од врховних апостола трудио у своје време у проповедању Еванђеља Христова, и био саучесник у њиховим трудовима и патњама. У Солуну пак он би епископ и, тодневши многе муке за веру, он узиђе ка Христу који венчавава подвиге.
Светог апостола Крискента спомиње свети апостол Павле у другој посланици Тимотеју, говорећи: Крискент у Галатију (4, 10), тојест послан од мене на проповед. У Галатији он беше епископ; затим је проповедао Христа у Галији, и у граду Вијени поставио за епископа свог ученика Захарију па се понова вратио у Галатију, и ту мученички скончао за царовања Трајана[1].
Светог апостола Епенета такође помиње свети апостол Павле у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравите милог ми Епенета, који је новина из Ахаје у Христа (16, 5). Свети Епенет је био епископ у Картагени.
У истој Посланици Римљанима свети апостол Павле помиње светог апостола Андроника, поздрављајући га и називајући га својим сродником и сасужњем; при томе каже да је он знаменит међу апостолима и да је пре њега поверовао у Христа (16, 7). Свети Андроник био је епископ у Панонији.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАЛЕНТИНА

Италијански град Интерамна, у области Омврији имађаше епископа светог Валентина, који доби од Бога дар исцељивања. Молитвом и призивањем пресветог имена Христовог исцељујући сваку болест и недуг по људима, он обраћаше неверне од идолопоклоничког безбоштва к Богу. Јер у то доба идолопоклоничко многобоштво још цароваше у свету и незнабожни цареви, који владаху Истоком и Западом, гоњаху хришћане. У те дане три учена човека: Прокул, Евив и Аполоније, родом из Атине[2], по вери многобошци, дођоше у Рим ради учења, да добро изуче римски језик и философију. Они нађоше једног ученог наставника, одличног зналца и латинског и грчког језика, по имену Кратона, ступише код њега да уче, и живљаху у његовом дому.
Догоди се те се један од синова Кратонових, Херимон, тешко разболе: у болести кичма му се искриви, и глава му би савијена међу колена, и он се не могаше никако исправити. Призивали су многе лекаре, али они ни најмање не могаху помоћи болеснику. Око три године патио се он тако, и изгуби сваку наду на оздрављење. Утом се деси да у Кратонов дом дође неки трибун Фронтон. Видевши болеоника, Фронтон рече: Таква болест беше и на мом рођеном брату, и он доби исцељење од неког хришћанског епископа Валентина, који живи у граду Интерамни.
Казавши то, трибун саветоваше Кратону да свог болесног сина пошаље код тог епископа. А о брату свом додаде и то, да после исцељења он није хтео да се одваја од епископа, привучен његовом добротом и везан за њега љубављу. Чувши то, Кратон посла к епископу угледне људе, пријатеље своје, са молбом да он дође к њему, пошто је немогуће тако тешког болесника послати на толики пут. Показавши светитељу свог болеоног сина Херимона, Кратон га стаде молити да му исцели сина као што је исцелио трибунова брата. Свети Валентин му рече: Ако ти хоћеш, твој ће син бити исцељен. - Пола имања свог даћу ти, рече на то Кратон, ако узмогнеш исцелити сина мог. - Чудим се, узврати светитељ, да ти, мудар учитељ, не појимаш речи које сам ти рекао. Опет ти кажем, ако ти хоћеш болесник ће оздравити, јер ако поверујеш у Христа мог, све ће бити могуће верујућем; јер верујући је несравњено драгоценији пред Богом од неверујућег, који сву наду полаже у таште и ништавне ствари и има за своје богове ликове некадашњих рђавих људи, начињене од дрвета, камена или ког другог вештаства. Зар се може веровати да су богови они који не беху слободни ни од гнусних безакоња, ваљајући се у најпрљавијим делима и упражњавајући се у најсвирепијим насиљима? Ако дакле, одрекнеш се многобожачке безбожности, примиш веру коју ти предлажем, и положиш наду своју на Јединога Бога, невидљивог и свемогућег, онда ће се дати здравље сину твоме, као што желиш. А половину имања коју ми предлажеш, раздај сиромасима, да се они моле Богу за тебе и за твога сина. Мене пак ни на који начин не можеш убедити да ишта узмем од тебе за исцељење твога сина; ја захтевам једино веру. Стога веруј да је Син Божји Исус Христос једини истинити Бог, а одреци се свих идола својих, па ћеш сина свог видети здрава.
Кратон рече на то: Премда не знам у чему се састоји ваша вера, али сам слушао да се сваки спасава својом вером; вера једнога не може помоћи другоме, нити пак нечије неверје може шкодити другоме. - Свети епископ одговори: У животу човечијем има нешто што другоме не може ни помоћи ни нашкодити; тако ни неверје очево не може шкодити вери синовљој. Али у нужди, и при исцељењу болних, вера једнога може помоћи другоме: тако, вером може отац помоћи сину, сестра брату, господар слузи. У Светом Писму читамо да капетанов умирући слуга би исцељен због капетанове вере; умрла кћи кнежева би васкрснута због вере оца, кнеза; сестре које су плакале за својим умрлим и сахрањеним братом Лазаром, видеше га у четврти дан васкрснута речју Господњом, и обрадоваше се. Постоје у Старом и у Новом Завету и други многобројни примери који јасно показују да вера једнога може помоћи другима. А бива и то, да неверје једнога наноси штету другима; на пример, неверје једног човека Фараона нанело је разне казне целом Египту, па и њега самог са свом војском његовом погубило.
Слушајући од епископа ове и њима сличне речи, учитељ Катон паде к ногама његовим и рече: Верујем у Проповеданог тобом да је истинити Бог, и нема другога осим Њега, који заповеда болестима и смртима, и оне одлазе, заповеда животу, и он се враћа. - На то му свети епископ Валентин рече: Веру хришћанску треба показати не само речима него и делима. - Учитељ упита: А која су то дела којима се може показати вера? - Епископ одговори: Одреци се идола, начињених рукама људским, и прими свето умивење, да би био увршћен међу синове Божје. - Кратон упита: На који начин вода која омива само телесну прљавштину, може очистити од грехова? - Светитељ одговори: Вода, када се на њу призове име Пресвете Тројице, прима у себе на тајанствен начин Светога Духа, који крштавајућег се у тој води човека очишћава од свих грехова.
Кратон онда примети: Наш се разговор отеже, а живот се мога сина Херимона скраћује. - Свети Валентин на то рече: Ако ти не будеш веровао у оно што никада ниси могао ни чути, ни видети, син твој не може бити здрав. - А што је то, упита Кратон, што ја нисам могао ни видети, ни чути? - Светитељ одговори: Јеси ли икада чуо за Дјеву, која је непорочно зачела и родила и по порођају остала Дјева? Јеси ли икада видео кога да иде по мору као по суву? Јеси ли чуо да је ко једном речју утишавао буру на мору, да је Он напослетку био распет, умро, погребен, у трећи дан васкрсао из мртвих, пред очима многих узнео се на небо, при чему су се анђели на очигледан начин јавили људима и сведочили да ће Он поново доћи с неба да суди живима и мртвима? Ако верујеш овоме да је све тако било, онда приступи и прими крштење, да би син твој добио здравље, и ти се сам удостојио вечног живота. - Све што кажеш учинићу, изјави учитељ Кратон, само да син мој буде здрав. - Свети епископ рече на то: Пошто мудрост овога света, које ти сматраш себе учитељем, јесте лудост пред Богом, и ти не можеш онако савршено веровати како то захтева сама вера, онда ми дај реч да ћеш се ти са целим домом твојим обратити ка Христу и крстити се, када син твој по вери мојој добије здравље. Тада учитељ Кратон, призвавши жену своју и све домашње, паде светитељу пред ноге, и сви обећаше да ће постати хришћани, ако Херимон буде исцељен. Беху ту и гореспоменути младићи: Прокул, Евив и Аполоније, те и они, желећи оздрављење сину свога учитеља, обећаше да ће постати хришћани. Онда свети епископ нареди да се спреми засебна соба, и да се тај дан и идућа ноћ проведе у ћутању; а он, узевши болесника у ту собу, затвори се са њим сам. Болесник беше целим телом савијен као у клупче: глава му бејаше међу коленима, ноге на раменима и леђима, и ниједан део тела не беше слободан, и он не могаше ни језиком говорити, само јечаше. И нико од лекара није могао од редити његову болест и лечити. Свети епископ Валентин узевши своју власеницу на којој се обично молио, простре је на земљу и положи на њу болесног полумртвог дечака, а сам се сву ноћ мољаше и славословљаше Бога. У поноћи пак заблиста у тој соби небеска светлост, те они што беху споља мишљаху да се унутра огањ разбуктао. А после поноћи дечко устаде потпуно здрав, и стаде громко хвалити Бога. Родитељи и сви домашњи, чувши Херимонов глас и говор, веома се обрадоваше, јер га три године не беху чули да говори, само је јечао. И пришавши к вратима они стадоше куцати и молити светитеља да им отвори да виде Херимона. Но светитељ им одговори да им неће отворити док не сврши своје уобичајене молитве. И они чекаше до сванућа, радујући се. А када свану, свети епископ отвори врата и изведе дечка потпуно здрава, као да никада није боловао, и предаде га родитељима. Тада учитељ Кратон са целим домом својим верова у Христа и крсти се; и сви се радоваху духом о Богу Спаситељу своме.
Исцељени дечак Херимон, по пријему крштења, не хте да се одвоји од свога лекара, светитеља Валентина. Исто тако и споменута три младића, оставивши по крштењу световну философију, привезаше се свим усрђем за духовног учитеља, Божјег архијереја, и постадоше његови ученици, и подражаваоци његовог светог живота, и искатељи свога спасења. И вршњаке своје, младиће и дечаке који беху на наукама, они обраћаху ка вери Христовој и светом крштењу својим саветима и примером свог чесног и целомудреног живота, и стицаху се к њима мноштво таквих младића и дечака, и слушајући њихово богонадахнуто учење они се поучаваху небеској мудрости и ступаху на пут истине. А када се син епарха римског Авундије, поверовавши у Христа и крстивши се, распали божанском ревношћу и јавно пред свима објави да је слуга Христов, тада отац његов и други сенатори, разгневљени, дохватише самог учитеља хришћанске вере светог епископа Валентина и бише га немилице. И врбоваху га за идолопоклонство, но како он не хте да им испуни вољу, они га поново ставише на љуте муке, па га затим окована бацише у тамницу.
Свети се радоваше што се удостојио страдати за Христа Господа свог; и украшен ранама за Њега примљеним као најскупоценијим накитом, он се апостолски хваљаше и говораше: Ја ране Господа Исуса на телу своме носим, и довршујем недостатак невоља Христових на телу свом (Гал. 6, 17; Кол. 1, 24). - И ученике своје који долажаху к њему у тамницу он утврђиваше у светој вери. Дознавши за то, епарх се силно разјари, па посла ноћу по њега, изведе га из тамнице и одсече му главу.
Тако заврши свој страдалнички подвиг свети епископ Валентин. А ученици његови: Прокул, Евив и Аполоније, узевши чесно тело његово, однесоше га у град Интерамну, купише у предграђу мало парче земље и чесно погребоше. И проведоше поред гроба неколико дана и ноћи у посту, молитвама и славословљењу Господа. К њима се стицаху верни из града; а и мноштво неверних долажаху к њима, и слушајући њихове душеспаситељне речи и проповеди о Христу просвећиваху се вером. Након извесног времена сазнаде за то градоуправитељ Леонтије, па ухвати ова три света младића и посади их у тамницу. А када виде да се народ буни и жали за њима, јер их сви љубљаху, он нареди да их ноћу убију; бојао се да их дању осуди на смрт, да их узбуђени народ не би отео. Тако свети мученици бише посечени ноћу[3] и отидоше ка незалазној светлости небеског царства. Гореспоменути син епарха римског свети Авундије, када дође тамо к љубљеним пријатељима својим и дознаде за њихову погибију, ожалости се веома, па узевши чесна тела њихова погребе их чесно крај гроба свога учитеља светог Валентина, славећи Господа Исуса Христа, који живи и царује са Оцем и Светим Духом кроз бесконачне векове векова. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПОЛИХРОНИЈА

Безбожни цар римски Декије[4], пошто поубија многе хришћане, крену са свом војском својом на Персију. Победивши персијску војску и освојивши њихову земљу он распростре своју власт на Вавилонију, Вактринију, Ирканију, Асирију; и нашавши у тим земљама врло много хришћана, он их стаде гонити и разноврсним мучењима убијати. Беше тада у Вавилону епископ Полихроније, а с њим три презвитера: Парменије, Елим и Хрисотел, и два ђакона: Лука и Муко. Ухвативши их, Декије нареди да их одмах воде да идолима принесу жртву. Но свети Полихроније смело рече: Ми себе саме приносимо на жртву Господу нашем Исусу Христу; а демонима и ништавним идолима, које руке људске начинише, никада се нећемо поклонити.
Декије нареди да епископа са презвитерима и ђаконима вргну у тамницу, а сам стаде зидати у граду Вавилону храм поганом богу свом Сатурну, коме и позлаћеног идола начини. И писа у Рим епарху Валеријану, извештавајући га о срећној победи својој над Персијанцима, која му, писаше он, би дата од богова, и нареди му да у Риму приреди велики празник у част боговима, а да хришћане мучи и убија. И Валеријан поступи у Риму по Декијевом наређењу.
Када одвратни храм Сатурну би довршен у Вавилону, безбожни Декије изведе преда се на суд епископа Полихронија са његовим презвитерима и ђаконима, и рече: Јеси ти то онај богохулник који ни богове не поштује ни царске наредбе не слуша? - Свети епископ му не одговори ни речи, само стојаше ћутећи. Тада се цар обрати презвитерима и ђаконима и рече: Ваш је старешина онемео! - На то презвитер Парменије одговори: Отац наш није онемео, него не жели да упрља своја чиста и света уста, испуњујући заповест Господа нашег Исуса Христа који је рекао: Не бацајте бисера свога пред свиње, да га не погазе ногамас војим, и вративши се на растргну вас (Мт. 7, 6). Је ли добро чиста уста упрљати гнојем?
Разгневљен, Декије рече: Дакле, ми смо гној? - И одмах нареди да се презвитеру одсече језик. Када светом Парменију одсекоше језик, он и после тога, обраћајући се светом Полихронију јасно говораше: Свети оче, моли се за мене, јер видим на теби Цара, Духа Светога, који ти уста запечаћује, а у моја ставља медено саће.
Тако је диван Бог у светима Својим: ономе који има језик наређује да ћути, а ономе коме је језик одрезан даје дар говорења, да би показао Своју свемоћну силу.
И рече Декије епископу: Полихроније, принеси боговима жртву, па ћеш ми постати пријатељ, и нови Сатурнов храм поверићу теби. - Епископ му не одговори ништа. Декија онда спопаде бес и он нареди да га камењем бију по устима. А свети епископ, када га бијаху, подиже руке и очи к небу, и испусти дух. Декије остави мучениково тело, бачено пред Сатурновим храмом. Идуће ноћи дођоше два благородна човека који беху из персијских кнезова, по имену Авдон и Сенис, потајни хришћани, узеше кришом тело светог епископа Полихронија и погребоше близу градског бедема.
Декије крену у персијски град Кордуву, наредивши да за њим воде оне сужње, презвитере и ђаконе, оковане у железне ланце. А кад светитеље вођаху, спадаху им железни окови са врата и руку. Стигавши у град Кордуву, цар Декије нареди да преда њ изведу доведене сужње, и он им рече: И ви, о безумници, желите да погинете! Ево, ја вам предлажем да принесете жртве бесмртним боговима! - На то му презвитер Парменије, коме језик беше одрезан, громко одговори: О, бедниче! ти нас наговараш да се поклонимо идолима, који су начињени рукама људским! Боље ти је да се ти поклониш Господу нашем Исусу Христу, јер ако Му се не поклониш, погинућеш заједно са боговима својим.
Деканије онда нареди да их све обесе на мучилишту. Међутим светитељи, када их истезаху, благодараху Бога, и говораху презвитеру Парменију: Моли се за нас, оче! - Он им рече: Бог, Отац Господа нашег Исуса Христа, нека нам да утеху Светога Духа који царује кроза све векове. - Они одговорише: Амин! - А Декије у бесу повика: Ево мађија! човек без језика говори. Није ли то очевидан доказ мађиоништва? - На то презвитер Парменије одговори: Господ наш Исус Христос, који је некада немоме дао говор, Он и мени грешноме, после одсечења мога језика, даде способност да говорим. А ти, иако имаш језик и говориш, ипак си нем, јер не славиш истинитог Бога.
Декије нареди да их огњем жегу, и да им на слабине прислањају усијане гвоздене даске, и да им гвозденим ноктима стружу тела. Када тако мучаху свете, чу се с неба глас који говораше: Ходите к мени, смирени срцем! - Чувши овај глас, Декије и то приписа мађијама, и нареди да мученике скину са мучилишта и да им одсеку главе, а тела њихова да баце изван града поред пута и да поставе стражу, да их неко не би узео и сахранио. Тако окончаше своје страдање за Христа свети мученици: три презвитера - Парменије, Елим и Хрисотел, и два ђакона - Лука и Муко. Бачена пак тела њихова украдоше ноћу гореспоменута два кнеза, који заједно с царем беху дошли тамо, и сахранише их на свом имању близу Кордуве.
У то време Декије посла по свој Персији да ишту хришћане и да их муче. А неке слуте његове ступише пред њега и рекоше му: Царе, они заробљеници које си ти помиловао и поклонио им живот и слободу, хришћани су. Они скупљају телеса хришћанска, сахрањују их на своме имању; не клањају се боговима, нити извршују твоја наређења. - Ко су ти бедници? љутито упита цар. Слуге му рекоше, да су то Авдон и Сенис.
Цар одмах нареди да их позову к њему. Када они дођоше, цар им рече: Зар сте толико безумни, те не схватате, да сте ви зато побеђени и покорени под нашу римску власт што не поштујете богове? - Они му на то одговорише: Зато нас Христос и учини победитељима над ђаволом што презиремо богове ваше. - Декије им с гневом рече: Зар не знате да је живот ваш у мојим рукама? - Свети одговорише: Живот је наш у рукама Бога нашег, и ми се клањамо Ономе који је сишао с неба на земљу ради нашег спасења. - Декије нареди да их окују у железне ланце и затворе у тесну тамницу. Када их оковаше у железне ланце, свети мученици рекоше: Ето славе наше, којој смо се свагда надали од Господа нашег!
Тог истог дана два друга благородна човека, Олимпије и Максим, бише оптужени цару да су хришћани. Цар их одмах ухвати, и нареди да их без ислеђења бију моткама, говорећи: Нису они достојни да слушамо њихове речи, пошто не поштују богове, и заслужују смрт што умрлог човека сматрају за свога Бога. - На то му свети Максим примети: Добро си рекао "умрлог", но зашто не кажеш и "васкрслог"? - Декије рече: Кажите нам ризнице ваше. - Свети Олимпије одговори: Ризница наша, злато и сребро и све богатство наше јесте Господ наш Исус Христос, ради кога ми не штедимо здравље наше и презиремо сва богатства земна. - Жестоко бијени, светитељи викаху: Слава Теби, Господе Исусе Христе, што си благоволео да нас придружиш слугама Својим!
Силно разјарен, Декије нареди да их бију оловним прућем. Затим их предаде своме намеснику, неком Анисију, који настави да их мучи, па им најзад секиром одсече главе, а тела њихова баци псима да их поједу. Пет дана лежаху тела непогребена, али их се ништа не дотаче. Шестога дана хришћани их узеше ноћу и чесно погребоше.
После тога незнабожни цар Декије пође у Рим, и са њим вођаху из Персије свете мученике Авдона и Сениса, оковане у ланце. Декије их вођаше са собом као хвалу своју, да приреди Римљанима забаву. У то време епарх Валеријан у Риму узе свјатјејшег папу Сикста, његов клир и многе хришћане, и затвори их у тамницу. Много дана сеђаше папа у тамници; к њему долажаху потајни хришћани, доношаху децу своју, а довођаху и сроднике и познанике који се од идолопоклоничке безбожности обраћаху ка Христу, и папа их крштаваше у тамници.
У те дане Декије са славом и веома свечано уђе у Рим, водећи за собом као заробљенике два персијска кнеза, Авдона и Сениса. После тога Декије сазва цео римски сенат са епархом Валеријаном и изведе пред њих доведене из Персије кнезове, оковане у ланце, но кнежевски одевене; премда беху измождени разним мукама на путу, ипак у славу Декија ови беху украшени златом, сребром, накитима и драгим камењем. Указујући на њих прстом, Декије рече сенату: Погледајте непријатеље, које богови и богиње предадоше у руке наше. Ето непријатеља римскоме царству!
Погледавши на њих, сав сенат римски се удиви њиховом племенитом изгледу и, обузет сажаљењем према њима, дође у умилење. Јер Господ даде слугама Својим такву благодат, да оне који их посматраху обузимаше умилење а не јарост. И нареди Декије да позову главног Капитолског жреца по имену Клавдија. Овај дође и донесе са собом идола и троножни жртвеник. И рече Декије светима: Принесите жртву боговима, па ћете бити слободни римски кнезови, и бићете господари над свим имањима својим, и још ћете се обогатити врло многим другим богатствима, и добићете од нас велике почасти. - Но свети одговорише: Ми једино себе приносимо на жртву Богу нашему Господу Исусу Христу, а боговима твојим ти сам приноси жртву.
После тога нареди цар да се за сутрадан спреми гледалиште, да се на њему персијски кнезови Авдон и Сенис даду зверовима да их поједу. Када освану дан и гледалиште већ беше спремљено, цар Декије не дође на гледалиште, него место себе посла епарха Валеријана. Дошавши, Валеријан изведе најпре преда се мученике и наговараше их да се поклоне идолима, и говораше им: Поштедите своје високородство и положите тамјан на жртвеник боговима; ако то не урадите, зверови ће вас растргнути. - Светитељи одговорише: Ми смо већ изјавили, да једино Господу нашем Исусу Христу приносимо жртву хвале и тамјан молитве, и да се једино Њему клањамо, а идоле рукама начињене нећемо никада поштовати.
Ту на гледалишту налажаше се идол сунца, и Валеријан нареди војницима да мученике одведу к томе идолу, и да их приморају да му се поклоне; но светитељи, пришавши к идолу, пљунуше на њега. Тада се Валеријан страховито разјари, и нареди да свете мученике бију оловним прућем; затим да их наге одведу на оно нарочито ограђено место, где ће их зверови појести пред очима народа који је посматрао са високих степеница.
И стадоше светитељи наги, али у Христа обучени, и осенише себе крсним знаком. И пуштени бише на њих прво два лава, затим четири медведа, али их звери не повредише него лежаху крај њихових ногу као стражари. Тада Валеријан рече: Очигледно ово су хришћанске мађије! - И нареди да зверове одведу, а оруженосцима заповеди да уђу и убију мученике. И бише светитељи заклани мачевима; онда, закачивши их за ноге, извукоше им тела и бацише пред идола сунца на страх хришћанима, као што нареди мучитељ; и лежаху тамо три дана. Међутим, један потајни хришћанин, по имену Кирин а по чину ипођакон, који је становао у близини гледалишта, украде ноћу тела светих мученика и погребе их у свом дому у оловном кивоту.
Тако завршише свети мученици Авдон и Сенис, кнезови персијски. А свети папа Сикст са клиром својим би мучен после њих; његово страдање спомиње се под десетим августом заједно са светим архиђаконом Лаврентијем. Чесне пак мошти ове двојице светих мученика Авдона и Сениса налазиле су се у земљи до цара Константина Великог; а за царовања његова оне бише, по Божјем откривењу, обретене од стране верних и пренесене у Понтијанову гробницу, у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом, слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ЈОВАНА ВОЈНИКА

Овај свети Јован бејаше војник у време царовања Јулијана Одступника[5]. Заједно са другим војницима он би послат да убија хришћане. На изглед, он се правио да гони хришћане, а у ствари их је тајно помагао. Тако, неке хришћане, пре но што би били ухваћени, он је обавештавао да се склоне, а ухваћеним хришћанима он је проналазио начине да побегну. Но он чињаше не само то него помагаше свима невољнима, дајући им оно што им је потребно. Он украшаваше живот свој молитвама, постовима, посећивањем болесника и сужања. Провевши свој живот у таквим богоугодним делима, он се упокоји у Господу. Свете мошти његове бише сахрањене на месту Пандекти, где су сахрањивани странци. После извесног времена светитељ откри своје мошти једној жени путем откривења; наиме: он јој се јави и исприча јој сва дела живота свога и каза јој своје име. Казује се да је свети Јован учинио и друга чудеса. По смрти јављао се некима који су потребовали помоћ његову. Молитве њему помажу да се пронађу лопови.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНГЕЛИНЕ, деспотице Српске

Ова света и преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству, и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја.
У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита, кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на светој Ангелини видео прст Промисла Божјег, који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу.
У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот Српски Стефан слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456 г.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441 године затворили и ослепили, па их после 1444 године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (14568 г.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару, где је као монах Герман и умро, 16 октобра 1459 године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева[6], због опште разјадињености и разбијености Српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник па одатле у Албанију, да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс. 145, 9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира[7], и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном (у Скадру 1461 г.), пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном.
Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9 октобра 1476 г.), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.[8]
Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији, и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново, и тамо у цркви Светог Апостола и Еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15 фебруара 1486 г.).[9] Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495 године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502 г.)[10], те света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за митрополита Влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом, и заједно са мајком му светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела.
Неколико година касније, света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде митрополит Београдски и Сремски, и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол, и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516 године, 18. јануара, када се и слави његов спомен), и би погребен у својој задужбини Крушедолу.
Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив "Мајка Ангелина". Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30 јула 1520 године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би "објављено", њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована деспота.
Ове свете и чудотворне мошти "Сремских Светитеља" Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716 године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30 јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОКУЛА, ЕВИВА и АПОЛОНИЈА

Пострадали за веру у Господа Христа. [11]

СПОМЕН СВЕТОГ АВУНДИЈА

Син Римског градоначелника; обраћен у веру Христову светим Валентином.[12]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА презвитера ПАРМЕНИЈА, ЕЛИМА и ХРИСОТЕЛА, ђакона ЛУКЕ и МУКА, и мученика ОЛИМПИЈА, МАКСИМА, АВДОНА и СЕНИСА[13]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Трајан царовао од 98-117 г.
2. Главни град у Грчкој.
3. Пострадаше ови свети мученици 273 године.
4. Декије царовао од 249 до 251 године.
5. Јулијан Одступник царовао од 361 до 363 године.
6. Смедерево је пало у турске руке у среду 20. јуна 1459. године и тиме је престала да постоји Српска Деспотовина.
7. О томе видети под 22 мајем, када се слави спомен Св. Краља Јована Владимира.
8. Опширније видети његово житије под 9 октобром.
9. У селу Купинову је све до рата постојала, близу цркве Св. Луке, црква посвећена Светој Ангелини.
10. Свети Деспот Јован упокојио се 10 децембра када се и слави његов спомен заједно са мајком му Светом Ангелином.
11. Видети о њима под данашњнм даиом: Страдање светог свештеномученика Валентина.
12. Видети о њима под данашњнм даиом: Страдање светог свештеномученика Валентина.
13. О њима видети напред: Страдањс Св. свештеномученика Полихронија.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Калиник. Родом из Киликије. Васпитан од малена у хришћанском благочешћу. Оставивши све пошао да проповеда Јеванђеље. У Анкири буде ухваћен од некога незнабожачког кнеза Сакердона. Када му кнез грозно припрети мукама, ако се не поклони идолима, одговори му св. Калиник: „мени је свака мука за Бога мога тако добро дошла као гладноме хлеб". После страшних истјазања и побоја, обу га кнез у гвоздене опанке, са ексерима унутра, и нареди да га терају у град Гангрски, јер нити га смеде више мучити нити погубити у Анкири, пошто многи гледајући јуначко трпљење Божјега човека обратише се у веру Христову. Уз пут ожеднише војници, и не би воде. Св. Калиник се помоли Богу, и изведе воду из једног камена. Кад стигоше у град Гангрски бацише мучитељи св. Калиника у пећ зажарену. Светитељ се помоли Богу говорећи: „благодарим ти, Оче небесни, што си ме учинио достојним овога часа, у који за име Твоје свето умирем". По том уђе у огањ. Када се огањ угаси, нађоше тело његово мртво али цело и од огња неповређено. Чесно пострада и увенча се венцем вечне славе око 250 год.

2. Св. муч. Серафима. Девојка из Антиохије. Живела у дому неке Савине, сенаторке, коју приведе вери Христовој. Чувши за њу неки Вирил, мучитељ хришћана, нареди те је доведоше преда њ. Пошто Серафима оста непоколебљива у вери својој, нареди мучитељ, да се баци у тамницу, и посла неке младиће, да с њом преноће и да је оскврне. Серафима се Богу мољаше у тамници, кад младићи стигоше пред тамничка врата. Ту наједанпут забљешта пред њима ангел Божји с мачем у руци, и они падоше као мртви, потпуно несвесни и раслабљени. Сутрадан мучитељ замоли Серафиму, те молитвом поврати младиће к свести. Приписујући све ово мађијама Вирил нареди, те ову свету девицу најпре жегоше свећама, а по том је бише штаповима. Но кад њу бијаху, одломи се један комад штапа, одскочи и удари Вирила у очи, од чега он ослепи. Најзад мачем одсекоше главу овој Христовој слушкињи, и она предаде дух свој Богу. Благочестива Савина чесно погребе њено тело, од кога поче тећи исцелење многима. Пострада св. Серафима у време цара Адријана (117 - 138).

3. Св. муч. Теодотија. Млада удовица са троје деце.У Солуну, заједно са св. Анастасијом (22 дец.), Теодотија се трудила на делу Божјем, предана потпуно животу благочестивом. У време гоњења Диоклецијанова на смрт осуђена, и заједно са својом децом бачена у пећ огњену. Душе њихове свете винуше се у небеску домовину.

4. Св. муч. Јевстатије Мцхетски. Персијанац, родом из једнога села, Арбукета. У својој 30 години дошао у Мцхет град, и ту видећи како хришћани живе и верују прими крштење. Мучен за Христа и посечен у Тифлису 589 год. Мошти његове почивају у саборној цркви у Мцхету и дају исцелење верујућим.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА КАЛИНИКА

Свети мученик Калиник родио се у Киликији и био васпитан у хришћанској побожности. Поставши зрео човек, он виде како се многи људи држе многобожачког безбожја: помрачени демонском обманом, они су далеко од Господа Христа, верују у неосетљиво камење и приносе жртве идолима. И плакаше Калиник због погибли њихове, и стаде их јавно учити познању истине, обраћајући их од њихове заблуде ка Христу Богу. И пропутова Калиник многе градове и села, апостолски проповедајући реч Божију. Тако допутова он и у галатијски град Анкиру, тражећи спасење душа људских. У њему он проведе дуго, трудећи се у благовешћу Христовом, и многе приведе Богу. Зато би ухваћен од неверника и изведен на суд пред кнеза Сакердона, човека веома погана, најусрднија служитеља идола, непријатеља Христова и љута гонитеља хришћана. Приводећи Калиника на суд пред кнеза, безбожни многобошци повикаше: Ово је Калиник странац; дошао је у наш град и учи људе да боговима не приносе жртве и да им се не клањају, и већ је многе завео у своју обману.
Погледавши јаросно на Калиника, кнез га стаде грозним гласом испитивати: Како си се ти странац, безумниче, дрзнуо да развраћаш народ, учећи га да оставља богове који су свет створили, и које поштује цар и све власти и сва васељена? - Светитељ му кротко одговори: Ја сам слута Христов. Видећи како људи срљају у погибао, срце ми се кида за њих, и колико могу старам се да их добрим учењем обратим од таме ка светлости, и од погибли ка спасењу. Јер у нашим књигама пише: Који обрати грешника с кривога пута његова, спашће душу од смрти и покриће мноштво грехова (Јак. 5, 20). Стога би хтео да и тебе приведем к светлости од демонског помрачења које влада тобом, и да те упутим на пут истине.
Кнез, киптећи од гнева, рече: Еда ли ти хоћеш да се ја, послушавши твоје безумне речи, одречем богова и претпоставим горку смрт слаткоме животу? Не, никада! Напротив, ја ћу те, и против твоје воље, приморати да се поклониш боговима нашим, јер ћу те ставити на љуте муке, и видећу да ли ће Бог твој доћи да те избави из мојих руку. И нећу поштедети тело твоје све дотле док не познаш силу и власт богова и не принесеш им жртве.
Тада му светитељ поче смело одговарати, говорећи: Претњама нећеш устрашити истинског слугу Христовог, јер свако мучење ради Господа мог мени је тако пожељно као гладноме храна. Стога не оклевај и не губи време на претње, него одмах почни да ме мучиш. Ево, пред тобом је тело моје, готово на муке; оно има у души својој Бога, који припрема мени спасења а теби погибао.
Кнез се још више разјари и повика: Бедниче! како се усуђујеш да ме вређаш таквим речима? Тако ми богова, нећу се сажалити на тебе, него ћу здерати месо твоје са костију твојих, и задаћу ти сваку муку док те љутом смрћу не погубим. - Светитељ одговори: О, најпоганији човече међу свима поганим људима! докле ћеш узалуд траћити време беснећи гневом, а не приступаш делу? Хајде, предај ме на муке, па ћеш видети јунаштво и неустрашивост подвижника Христова који очекује да од Спаситеља свог прими венац победе.
Тада мучитељ нареди да мученика обнажена и опружена немилице бију воловским жилама. И светитељ би дуго бијен, а биров викаше: Калиниче, познај богове и призови их, и они ће те избавити од мука! - Међутим свети мученик се смејаше мучитељу и мукама, и громко му довикиваше: Претио си ми великим мукама, а налажеш на мене веома мале. Дај ми веће ране, нанеси ми најљуће мучење: јер се ја ни огња не бојим, ни мача не плашим, и смејем се смрти, чекајући да од Господа мог добијем живот вечни.
Тада кнез нареди да страдалца обесе на мучилишном дрвету и тело му стружу гвозденим гребенима. И остругаше му тело до костију. Међутим свети мученик, трпећи све то као у туђем телу, смејаше се овом мучењу, и говораше кнезу: Нареди да ме још јаче стружу, јер уколико више стружеш моје тело, утолико више насићујеш моју душу: мени помаже Христос, и ја, крпљен благодаћу Његовом, не осећам бол од мучења.
После тога мучитељ нареди да страдалца Христова скину са мучилишта, да му обују гвоздене чизме са оштрим клинцима изнутра, да га воде у град Гангр, удаљен од Анкире осамдесет потркалишта, и да га тамо огњем сажегу. Тако мучитељ одлучи да уради, зато што у том граду свети Калиник беше обратио врло многе ка Христу, па мишљаше да ће се они, видевши Калиников мученички крај, уплашити и вратити пређашњој вери.
И љути кнез предаде Христовог војника у руке немилосрдним војницима својим, наредивши им да јашу на брзим коњима, а мученика гоне пред собом, приморавајући га батинама да трчи. Обувен у гвоздене чизме са клинцима, мученик хођаше као да не осећа болове од клинаца, и певаше псалам Давидов: Трпећи чеках Господа, и саже се к мени, и услиши молитву моју; и извади ме из јаме, и из глиба, и постави на камен ноге моје, и утврди стопе моје (Пс. 39, 2-3).
Тако мученик крену одређеним путем, и без приморавања трчаше брзо испред коња. Када прођоше шездесет потркалишта и стигоше на место звано Матрика, војници силно ожеднеше од сунчане жеге, јер беше месец јули. Пошто воде не беше нигде на путу, војници почеше изнемогавати од жеђи, а и коњи, и једва дисаху, скоро да издахну. Тада они са сузама завапише к светом мученику: Слуго истинитога Бога, смилуј се на нас, умиремо од жеђи. Умоли Бога твог да нам да воду, и ми нећемо умрети. Слушали смо да Бог твој може све. Не спомињи зла која ти учинисмо: јер те ми мучисмо не по својој вољи него по наређењу кнеза.
Видевши да они стварно умиру од жеђи, свети Калиник се сажали на њих и, желећи да непријатељима својим учини добро, стаде крај једног камена што се задеси на путу, па подиже очи своје к небу и помоли се говорећи: Господару неба и земље, и мора, и целокупне твари! Ти си некада у пустињи водом из камена напојио слугу Твог Мојсија и са њим жедни народ. Покажи и сада чудеса Твоја, те нека по наређењу Твом и из овог камена потече вода и напоји ове жедне, да би се преславна дела Твоја показала и онима који Те не знају, и прославило свето име Твоје.
Чим свети мученик заврши молитву, одмах потече из камена извор живе воде, те сви пише и расхладише се, и громко клицаху: Велик је хришћански Бог, и славнији од свију! - И од тога часа овај извор не престаде давати воду на незаборавни спомен чуда Божјег, учињеног молитвама светог мученика.
Пошто се добро расхладише, и војници и коњи превалише лако остатак пута и стигоше у град Гангр. Но војницима се није хтело да предаду на смрт свога добротвора Калиника, који их путем избави од смрти. Али бојећи се да кнез у гневу свом не побије њих саме, они и против своје воље испунише наређење кнежево: зажарише пећ, и поставише мученика близу ње. А он, радујући се и веселећи се, осени себе крсним знаком и помоли се говорећи: Благодарим Ти, Оче небесни, што си ме учинио достојним овога часа, у који за свето име Твоје умирем. Прими у миру дух мој, и посрами непријатеље Твоје, свесилни Боже!
Са овим речима он уђе усред усијане пећи, леже и предаде своју свету душу у руке Божије.[1] Када се огањ угаси, нађоше чесно тело његово мртво али цело и од огња неповређено. Верни узеше свето тело његово и погребоше са доличном чешћу, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДЕВИЦЕ СЕРАФИМЕ

Гоњењима страшним, наређеним од незнабожних царева римских, многи верни пострадаше за Христа у разноврсним мукама. У то време у селу Виндени, у дому једне високородне жене Савине, сенаторке, живљаше девојка Серафима, родом из Антиохије. Својим поукама она и Савину приведе вери Христовој.
Игемон Вирил посла слуге своје у дом Савинин, с наређењем да узму девицу Божју свету Серафиму и доведу к њему на суд. Блажена Савина се успротиви томе и нипошто не допушташе да послани узму девојку. Но света Серафима јој рече: Госпођо мати, пусти ме да идем с њима. Ти само моли Бога за мене. Ја се уздам у Господа Исуса Христа и верујем да ће Он доћи к мени и дати ми силе да Му верно послужим, иако сам недостојна тога због грехова мојих.
Блажена Савина, немајући поверења да свету девицу пусти са незнабожним слугама игемоновим, сама пође са њом к игемону. Пошто Савина по пореклу свом припадаше знаменитој сенаторској фамилији, то игемон, угледавши је, збуни се и пожури те је пусти дома заједно са светом Серафимом.
Након три дана игемон нареди да се устроји судиште на месту Алвини, где је обично обављано суђење, и заповеди градоначелницима да му на то судиште доведу Серафиму. Безбожни властодршци ухватише свету девицу и поведоше на суд, а блажена Савина пође пешке за њом. Увидевши да је немогуће избавити Серафиму из руку непријатеља њених, она громко повика ка игемону: Свирепи псу азијатски! не усуђуј се злостављати свету девицу Божију. То ће ти бити на погибао, јер је с нама Христос Бог наш, и Он ће казнити тебе и твоје цареве вечним мукама за многобројна страдања која наложибте на слуге Бога живога. - Рекавши то, Савина се кукајући врати дому свом.
Тада игемон рече Серафими: Принеси жртву бесмртним боговима, којима приносе жртве и господари наши цареви. - Серафима одговори: Ја се бојим и служим свемогућем Богу, који је створио небо и земљу, и све што је на њима. А они, којима ми ти наређујеш да се поклоним, нису богови него демони; поштовати њих, мени не доликује, јер сам хришћанка. - Игемон рече: Онда приступи па принеси твоме Христу ову жртву која је спремљена за наше богове. - Серафима одговори: Ја сваки дан Њему приносим жртву, клањам Му се и молим Му се дан и ноћ.
Тада је игемон упита: Где је храм Христа твога? И какву Му жртву приносиш? - Серафима одговори: Христу је угодна жртва то, да беспрекорно сачувам у чистоти девство своје, и да свесилном помоћу Његовом приведем и друге томе подвигу.
- Игемон упита: Је ли то црква ваша и жртва? - Серафима одговори: Ништа није узвишеније од познања истинитог Бога и служења Њему Јединоме побожним животом. - Игемон упита: Јеси ли ти сама, као што кажеш, црква Бога твога? - Серафима одговори: Пошто помоћу Његовом чувам себе непорочном, то сам заиста црква Његова. Јер наше Свето Писмо каже: Ви сте црква Бога живога, и Дух Божји живи у вама (2 Кор. 6, 16). - Игемон упита: Ако будеш напаствована и обешчашћена, да ли ћеш онда престати бити црква Бога твога? - Серафима одговори на то речима Светог Писма: Ако поквари ко цркву Божију, поквариће њега Бог (1 Кор. 6, 17).
Но игемон, не схватајући ове речи, нареди да Серафиму предаду двојици бестидних младића, родом из Египта, да они сву ноћ проведу са њом. Онда је ови безбожни младићи узеше и одведоше у једну веома мрачну кућу. А света девојка се тамо са умилењем овако мољаше Господу: Тебе призивам, Господе Исусе Христе, истинити хранитељу и чувару девства мога! К Теби вапијем, светлости и весеље вечно! Ти си посетио и укрепио Твог, затвореног у тамници, апостола Павла, погледај и на мене и помилуј смирену слушкињу Твоју, и избави ме од нечисте пожуде ових младића. Молим Те, нека потамне очи њихове, и они се неће моћи коснути слушкиње Твоје која се у Тебе узда, нити ће оскврнити тело моје, запечаћено светињом Твојом. Посрами њихову бестидност и недопусти да будем обешчашћена, него нареди да пређем к Теби. Погледај, благи Исусе, и на слушкињу Твоју Савину и укрепи је силом Твојом, да не би узликовао над њом љути враг ђаво: јер и она ради светог имена Твог претрпе много у делу мом. Услиши ме, Господе Исусе Христе, благословени и свепрослављени и преузношени са Оцем и Светим Духом, кроза све векове. Амин.
И гле, у први час ноћи, када они младићи хтедоше да јој приступе, изненада настаде силна хука и страшан земљотрес, да то чуше и сви околни житељи; а они младићи падоше на земљу као покошени и сви им се удови одузеше. Видећи тако брзу помоћ Божију, чиста девица подиже руке са сузама благодарећи Господу, и сву ноћ проведе у молитви. А рано у зору дођоше изасланици од игемона да питају младиће, јесу ли задовољили своју пожуду. Ушавши у кућу, они угледаше свету девојку где се моли, а младиће где леже на земљи као мртви, немајући снаге нити да устану нити да што кажу, само њихове отворене очи указиваху на то да су још живи. На такво чудо сабра се много народа, да види.
Чувши за то, игемон понова нареди да пред њега доведу на суд слушкињу Божију Серафиму. И он је упита: Ну, Серафима, је ли задовољена твоја телесна пожуда, или се још распаљујеш похотом? - Света Серафима одговори: Ти, како видим имаш развратно срце и ђаво обитава у њему, зато и говориш такве бестидности. Но ја не познах те младиће о којима ти говориш, нити сам осетила да су они били код мене. - Игемон упита: Ти, дакле, тврдиш да они нису провели сву ноћ код тебе? - Серафима одговори: Са мном беше Онај који ме стече крвљу Својом и чија сам ја слушкиња. - Игемон упита: А ко је то? - Серафима одговори: Хранитељ и чувар мој, Господ Исус Христос. - Игемон упита: Зашто тако много непотребнога говориш? Реци ми, каквим си то мађијама изазвала узетост код оних младића? - Света Серафима одговори: Нама хришћанима не доликује да се учимо мађијама, а они које ви убијате својим злочиначким мађиоништвом, њих оживљује Господ наш и Господар свију Исус Христос када Га призивају у помоћ. Игемон на то рече: Добро, ако твој Христос надвлађује ову мађионичку вештину, онда призови Га, да овим младићима поврати њихову пређашњу телесну снагу. Тада ми можемо дознати од њих, шта су они сву ноћ радили код тебе. А ја сам потпуно убеђен, да си их ти некаквим злим мађијама лишила свести, да они не би могли објавити твоју прљавштину. - Серафима одговори: Свемоћан је Бог чија сам ја слушкиња, и нема за Њега ништа немогуће. - Игемон на то рече: Онда учини да младићи дођу к себи, да им се поврати здравље, и да могу говорити. - Серафима одговори: Ти држиш да сам ја мађионичарка. Међутим, ја уопште не знам мађионичарску вештину. Ја своје молитве приносим Богу моме, ради којих Он даје оно што иштем не само мени једној, него и свакоме који Га призива свим срцем. - Игемон рече: Ради што хођеш, само учини да младићи проговоре, и ми ћемо сазнати да ли си ти сачувала своје девичанство. - Серафима одговори: Ја ти већ рекох да не знам мађиоништво; ја само могу молити Бога да јави милост Своју. - Игемон одговори: Онда иди на место где се налазе младићи, па се помоли за њих Богу. - Серафима одговори: Не доликује мени да идем тамо; осим тога, у том случају други не би видели то чудо, па би по своме неверју помислили о мени оно исто што и ти: да сам ја мађионичарка. Боље је, нареди да обамрле младиђе донесу овамо.
Игемон онда издаде наређење да младиће донесу на судиште. Када их донеше, сви се запањише гледајуђи их. Они беху тако страшно укочени, да је изгледало да уопште немају ни језика, ни руку, ни ногу. Тада игемон рече: Серафимо, замоли сада Бога свог, да младићи оздраве. - Света Серафима онда подиже руке к небу и стаде се са умилењем молити овако: Господе Боже свесилни, Ти си створио небо и земљу, море и све што је на њима; Ти си преко светих апостола Својих васкрсавао мртве, исцељивао губаве, давао говор немима и слух глувима; Ти и сада услиши мене, слушкињу Твоју, која се узда у Тебе; не презри мољење моје, нити се одврати од мене због неверја овог бедног игемона, него исцели ове младиће пред очима свију који посматрају и очекују ово чудо. Нека се постиди овај безумник, који подстицан бесом гони оне који верују у Тебе. Похитај, Господе, и јави силу Своју, да познаду да си Ти једини Бог који твори чудеса, и нема другога осим Тебе.
Помоливши се тако, света Серафима приђе младићима и, додирнувши их, рече им: У име Господа нашег Исуса Христа устаните на ноге! - Младићи одмах устадоше и стадоше говорити. Видећи то, сви се људи запрепашћени дивљаху. А игемон им се обрати питањем: Зар не приметисте да она не могаше обавити своју мађионичарску вештину док младиће не додирну рукама? - Потом се обрати младићима и упита их: Како вам ова жена одузе и ум и телесну силу? - Младићи одговорише: Господине игемоне, када ми по наредби твојој уђосмо к њој, одједном се појави један диван младић, блистајуђи сав као сунце, и стаде између ове девојке и нас. Од силног блистања његовог нас обузе страх, трепет и тама, и потпуна узетост. И тако од тога тренутка па све до сада ми бесмо у таквом стању. Расуди сада сам, да ли је ова девојка мађионичарка или је Бог њен заиста велик.
Игемон се обрати Серафими и рече: Објаони ми, Серафимо, каквом си вештином ово учинила, па ћу те одмах пустити. - Серафима одговори: Ја сам омрзнула зла учења, и сви хришћани одгоне од себе сваку враџбину и мађије, и ове им не могу нашкодити, чим они призову име Господа свог. - Игемон јој на то рече: Видим ја да ти много можеш својим мађијама, ипак ти кажем: ако боговима мојим не принесеш жртве, главу ћи ти скинути. - Серафима одговори: Ради што ти је воља, ја демонима твојим нећу принети жртве, нити ћу испунити вољу оца твог Сатане, јер сам хришћанка.
Тада игемон нареди да јој са две свеће жегу тело. Но свеће се одједном угасише, и они што држаху свеће падоше на земљу. А света Серафима, подигавши очи к небу, говораше: Господе Исусе Христе, нека се постиде и посраме сви непријатељи моји! - Игемон јој рече: Принеси жртву боговима, да не би умрла у мукама. - Серафима одговори: Ја зато и не приносим жртве вашим демонима, да не бих умрла вечном омрћу. - Игемон јој на то рече: Безумнице и бесомучнице! послушај заповести царске, поклони се бесмртним боговима, па ћеш себе ослободити мука и погибли. - Серафима одговори: Ви сте сами бесомучни и безумни, јер се одричете Бога живог и истинитог и клањате се демонима, са којима ћете заједно и пропасти. Међутим, ја саму себе приносим на жртву бесмртноме Богу, само да би Он благоизволео примити мене, иако грешну, ипак истиниту хришћанку.
Тада игемон нареди да светитељку бију штаповима. Но кад њу бијаху, изненада се земља страховито затресе, и одломи се један комад штапа којим бијаху мученицу, одскочи и удари игемона Вирила у десно око, те он кроз три дана ослепе. То страховито разјари игемона и он издаде овакву заповест о светој мученици: Наређујемо да се мачем погуби Серафима, која не само царске наредбе презире него је крива и за велике злочине.
И тако светој девици Серафими би одсечена глава.[2]
Благородна Савина, са страхопоштовањем узевши свето тело њено, сахрани га са чешћу која приличи таквој девојци и мученици, и као превелико благо и најскупоценији бисер положи га у свом новом гробу, славећи Христа истинитог Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕОДОТИЈЕ и троје деце њене

Света Теодотија беше удовица са троје деце. У Солуну, заједно са светом Анастасијом (22 дец.), Теодотија се трудила на делу Божјем, предана потпуно животу побожном. У време Диоклецијанова гоњења она би осуђена на смрт, и заједно са својом децом бачена у пећ огњену. Свете душе њихове винуше се у небеску домовину.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ОЦА и МАЈКЕ СА ДВОЈЕ ДЕЦЕ ЊИХОВЕ

Пострадали за веру Христову сагорени у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВСТАТИЈА МЦХЕТСКОГ

Свети Евстатије беше Персијанац, родом из села Арбукета. У својој тридесетој години дође у Мцхет град, и ту видећи како хришћани живе и верују, прими крштење. Он би мучен за Христа и посечен у Тифлису 589 године. Чесне мошти његове почивају у саборној цркви у Мцхету и дају исцељење верујућим.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КОНСТАНТИНА, патријарха Цариградског

Ступио на престо 674 године, и у миру се упокојио 676 године.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ ЦАРА ТЕОДОСИЈА МЛАЂЕГ

Син цара Теодосија Великог, веома побожан; царовао од 408-450 године. За време његове владавине царевина његова "постала као Црква". У његово време би одржан Трећи Васељенски Сабор у Ефесу 431 године. Преставио се 450 године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВЕНИЈАМИНА и ВИРИЈА

Скончали у мукама за Господа свога.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАМАНТА

Бачен у море и тако пострадао за своју веру у Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАСИЛИСКА

Старац, пострадао за Господа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РОМАНА КИРЖАЦКОГ

Светог Сергија Радонежског ученик; први настојатељ основаног светим Сергијем Ваведењског манастира на реци Киржачи, у Владимирској губернији. После богоугодног подвига у својој обитељи преподобни Роман мирно се упокојио 1342 године. Свете мошти његове почивају у манастирској цркви.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОНСТАНТИНА КОСИНСКОГ

Светога Варлама Хутинског ученик. Са својим саподвижником Космом основао манастир на коси, између река: Полисће и Сњежне. После многогодишњих и богоугодних подвига преподобни Константин мирно се преставио 1240 године. Свете мошти његове почивају у Косинској обитељи.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети Калиник пострада око 250 год.
2. Света Серафима пострада у време цара Адријана (117-138 год.).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостоли Прохор, Никанор, Тимон и Пармен. Ова четворица беху из броја седам ђакона и из седамдесет апостола. Остала тројица ђакона беху: Стефан, Филип и Николај. Стефан првомученик празнује се засебно 27 децембра, а Филип 11 октобра. Николај није ушао у ред светитеља због своје јереси. А она прва четворица немају посебних дана празновања, него се сви спомињу у овај један дан, 28 јула. Прохор је био рукоположен од апостола Петра за епископа Никомидијског. Био је неко време на служби код св. Јована Јеванђелиста, и на острву Патмосу забележио је откровења, која је чуо са уста св. Јована. По том се вратио у Никомидију, где уложи велики труд око обраћања народа у веру. Сконча мученички у Антиохији где би убијен од неверних. - Никанор свети пострада у Јерусалиму истог дана кад и св. Стефан архиђакон, а ускоро за њим и 2000 других хришћана, које побише злобни Јевреји. - Тимон беше епископ у Арабији, и пострада за Христа на крсту. - Пармен умре на очи апостола, и од ових би оплакан и погребен.

2. Св. муч. Јулијан. У време цара Антонина св. Јулијан пређе из Далмације у Кампанију Италијанску. Беше млад и красан младић, душом сав предан Господу. На путу срете војнике царске, који иђаху да хватају хришћане. „Мир вам, браћо!" ослови их Јулијан. По таквом поздраву и по кротости лица младићева војници закључише, да је он хришћанин. На њихово питање одговори им Јулијан: „хришћанин сам,родом из Далмације." Још им Јулијан отворено призна, да путује с циљем обраћања идолопоклоника к јединоме живоме Богу. Војници га бездушно тукоше и најзад бацише у неки ров, где 7 дана проведе без икакве људске хране. Но јави му се ангел Божји, који му даваше небесну храну. Изведен на суд Јулијан оста тврд у вери као дијамант. Видећи његово мужевство и непоколебљивост у вери, 30 људи обратише се Христу Господу. Осуђен на смрт св. Јулијан клече и уздиже молитву Богу, благодарећи Богу за свој мученички подвиг и молећи Га, да се смилује свима онима који буду поштовали спомен његов. Би посечен секиром, и предаде дух Богу.

3. Преп. Павле Ксиропотамски. Син цара Михаила Куропалата. Са сјајним образовањем, са ретком мудрошћу и уједно кротошћу Прокопије (тако се најпре зваше) беше у својим младићским годинама предмет дивљења целог Цариграда. У једној повељи цар Роман Старији назива га „највећим од свих философа." Но бојећи се да му се душа не погорди и не пропадне од људске славе, овај сјајни младић обуче се једнога дана у рите просјачке и дође у Свету Гору, где прими монашки чин од знаменитог светитеља Козме. После дугих усамљеничких подвига он обнови Ксиропотамски манастир, а мало за тим сазида нови манастир Свето-Павловски, где у старости и сконча. Када се тај манастир освештавао цар Роман пошље на дар велики део Часног Крста, који се и до данас тамо чува. Каже се за овога светитеља, да је проповедао Јеванђеље у Македонији и Србији. Претрпео је многе муке од злог цара Лава Јерменина иконоборца, и упокојио се 820 год. Пред смрт своју св. Павле рекне братији: „ево стиже час, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило."

4. Св. муч. Јевстатије. Овај мученик Христов беше војник у Анкири. Потргнут на суд он се не убоја никаквих мука но слободно хваљаше име Господа Христа. Војвода Корнилије нареди, те му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше човека Божјег до неке реке, па га бацише у реку. Силом Божјом спасен и од рана исцељен, он се јави војводи потпуно здрав. Када га војвода виде жива, толико се устраши, да извади мач и самог себе прободе. Јевстатије поживе још неко време и сконча у Господа, 316 год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА И ЂАКОНА ПРОХОРА, НИКАНОРА, ТИМОНА и ПАРМЕНА

По Вазнесењу Господњем и по силаску Светога Ауха на апостоле знатно се увећа број верних у Јерусалиму; стога по савету апостола, који у то време борављаху у Јерусалиму, бише изабрани за ђаконску службу седам угледних људи, пуни Духа Светога и премудрости: Стефан, Филип, Прохор, Никанор, Тимон, Пармен и Никола Антиохијанин. И свети апостоли, помоливши се Богу метнуше руке на њих и поставише их за ђаконе (Д.А. 6, 1-6).
Од ових изабраних ђакона свети Првомученик Стефан празнује се засебно 27 децембра, а Филип 11 октобра. Никола Антиохијанин није ушао у ред светитеља због своје јереси. Остала четворица немају посебних дана празновања, него их света Црква све заједно празнује у данашњи дан, иако су скончали у разна времена и у разним местима апостолски проповедајући Христа и мученичком смрћу запечативши своју проповед.
Свети Прохор је најпре са осталим саученицима био сапутник светог врховног апостола Петра (још до Успенија Пресвете Богородице). Потом је апостол Петар поставио светог Прохора за епископа града Никомидије у Витинији, као што то блажени Симеон Метафраст[1] казује у Житију светог апостола Петра под 29 јуни. После пак Успенија Божије Матере свети Прохор је дуго време био сапутник светог апостола Јована Богослова и заједничар његових трудова; заједно с њим пропутовао је многе крајеве, заједнички подносећи страдања и муке од незнабожаца за Еванђеље Христово; с њим је и на острву Патмосу био заточен, где је записао оно што је свети Јован Богослов по откривењу Божјем њему устима својим говорио. После тога свети Прохор се понова потруди у Никомидији, где он би први епископ, обраћајући ка Христу Богу заблуделе људе и умножавајући новосабрану цркву. А када дође у Антиохију, свети Прохор мученички сконча, убијен од незнабожаца због проповедања Христа.
Свети Никанор пострада у исти дан када свети Првомученик Стефан би камењем убијен; у то време беше велико гоњење на Цркву јерусалимску, и свети Никанор би убијен заједно са две хиљаде људи који беху поверовали у Христа. Начин на који је он убијен спомиње се у Канону: заклан од Јудејаца као јагње, он би принесен на жртву Христу Богу (Канон, песма 4, 6 и 7).
Свети Тимон би постављен од светих апостола за епископа града Бостре у Арабији. За проповедање имена Христова он много пострада од Јудејаца и Јелина; би бачен и у ужарену пећ, али изађе из пећи ни најмање неповређен огњем. По римском Мартирологу, свети Тимон пошто изиђе неповређен из пећи, би распет на крсту.
Свети Пармен са пламеном вером обављаше поверену му од светих апостола проповедничку службу; на њихове очи он умре, и они га рукама својим сахранише и умерено оплакаше. Међутим, неки тврде да је он мученички скончао и овенчао се венцем мучеништва.[2]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА

Антонин цар[3] и његови незнабошци примораваху хришћане: или да боговима принесу жртве, или да умру у љутим мукама. Тада у Кампанији[4] бејаше игемон неки Флавијан, човек свиреп и мрзитељ имена Христова. Он разасла по целој области Кампаније своје незнабожне слуге са наређењем, да које год хришћане нађу, доведу везане к њему у град Атину, у коме се он у то време находио.
У то време у Кампанију дође из Далмације неки човек, млад по годинама али стар по нарави и мудрости хришћанској; диван лицем и телом, али још дивнији благодаћу и светошћу; сјајан високим пореклом, али сјајнији вером. Њему беше име Јулијан. Пролазећи путем у близини града Анагнија, Јулијан случајно наиђе на војнике игемонове, и поздрави их хришћанским поздравом, рекавши: Мир вам, браћо! - По овим речима и по кротком држању Јулијановом војници познаше да је он хришћанин, и стадоше га испитивати, ко је и откуда је, како се зове и које је вере. А слуга Божји Јулијан, желећи да страда и умре за Христа, неустрашиво одговори: Хришћанин сам; име ми је Јулијан; родом сам из Далмације; проходим ове крајеве, свуда саветујући људима да одбаце клањање идолима - демонима, и да поверују у јединог истинитог Бога и Сина Његовог Господа Исуса Христа, и да се клањају Њему кога ја проповедам и за кога сам готов душу своју положити.
Војници се удивише тако неустрашивом одговору Јулијановом, ухватише га, па га чврсто свезаше и поведоше, бијући га штаповима и оружјем, и говорећи: Да видимо, да ли су истините речи твоје, да желиш умрети за Распетога! - А он бијен мољаше се Богу, да му да силе да до краја претрпи страдања за свето име Његово. И услишена би молитва његова од Господа, јер к њему дође глас одозго који га крепљаше и говораше: Не бој се, Јулијане! Ја ћу бити с тобом, дајући ти силу и победу.
Тада свети младић узнесе благодарност милосрдноме Богу. После тога би одведен к игемону, који одмах нареди да га затворе у страшну тамницу, звану "Студени ров". И држаху га тамо седам дана без хране и пића, хотећи да га уморе глађу и жеђу. Али Бог не остави слугу Свог, јер Бог посла к њему светог анђела. И сужањ Христов, наслађујући се гледањем лица анђелова и разговором с њим, примаше из његових руку небеску храну.
Након седам дана изиђе игемон на јавно гледалиште, - (ту потом би подигнута црква у име Пречисте Богородице), - и седе на судишту у присуству мноштва сабраног народа. Онда доведоше преда њ на ислеђење светог мученика, и он га упита: Зар те није стид што си се ти, тако диван и изврстан младић, прилепио за бедног Назарећанина који би распет на крсту? Зар не би било боље да се одрекнеш те одвратне вере и поклониш боговима, да би постао мио цару? - Мученик одговори: Слава моја и хвала моја јесте распети Христос, Бог мој; и не хвалим се ничим другим до крстом Господа мога; а за свету веру, коју ти лажно називаш одвратном, готов сам умрети. Међутим, богови твоји стварно су одвратни, јер су демони; и нека се постиде сви који им се клањају.
Ове речи разјарише мучитеља и он нареди да мученика бију по устима, па да га затим муче опружена на мучилишту. Подносећи мучења, свети се мољаше Богу говорећи: У Тебе се, Господе, уздам; силом Твојом избави ме! Ти си Бог мој, помоћник мој, прибежиште и избавитељ мој; нека се постиде они који се клањају идолима и који су ми смислили зло. К Теби, Господе, вичем: не предај ме непријатељима мојим у плен!
И опет дође к мученику с неба глас који га крепљаше и говораше: Не бој се! подвизавај се јуначки! - Тада мученик, обраћајући се народу, рече: Чујте, кукавци! Не уздајте се у богове које рукама својим начинисте себи, него познајте онога Бога који је из ничега створио небо и земљу. - Таким речима саветујући народ, свети Јулијан обрати ка Христу више од тридесет људи. Затим би понова одведен у тамницу.
Идућег дана свети мученик би понова изведен на судиште. Игемон му упути овакве речи: Ја бих хтео да поштедим тебе који не штедиш самога себе и нећеш да се поклоииш непобедивим боговима. - На то му свети мученик одговори: Узалуд ми ти говориш то, јер ми не можеш променити ум. Ја се клањам Богу, коме сви треба да се клањају, Богу који је створио небо и земљу.
Ове речи разгневише игемона Флавијана и он нареди да светог мученика Јулијана обесе на мучилишту, и да га муче батинањем и стругањем железом. Но по дејству силе Бога, дивнога у светима Својим, руке мучитељима малаксаше и оболестише се, те они не само не могаху додирнути светитеља, него не могаху ни справе за мучење држати у рукама, и уопште не могаху ништа радити. Док се томе игемон чуђаше, дотрча гласник са вешћу да се храм њиховог бога Сераписа[5] срушио, и да је уједно пао и кип тога бога са осталим идолима и разбио се у прах. То веома запрепасти игемона и остале служитеље демона и испуни их стида; хришћани пак који се налажаху међу народом и тајно држаху свету веру, обрадоваше се духом и слављаху Христа Бога.
Потом незнабошци повикаше громко: Нека овај мађионичар буде погубљен што пре! - Игемон, бесан од гнева и љутине, одмах пристаде на захтев народа и изрече оваку смртну пресуду мученику: Наређујемо да се секиром одсече глава Јулијану, од хришћана наученом мађионичкој вештини, хулитељу богова и противнику царског наређења; наређујемо да му се глава одсече на месту палога храма, у одмазду за срамоту коју је он нанео боговима нашим.
И свети мученик би поведен ка том месту. Стигавши тамо, светитељ преклони колена и помоли се Богу говорећи: Боже бесконачне доброте, благодарим Ти што си мене недостојна удостојио тако драгоцене смрти, као што је - умрети за свето име Твоје. Стога Те молим: самим овим проливањем крви моје омиј ме, и очисти ме од грехова мојих, и уведи ме у благословено царство Твоје. Прими дух мој у миру. Не заборави превеликим милосрђем Својим и све оне који пожеле у славу пресветог имена Твог одати поштовање успомени страдања мог.
Пошто се светитељ помоли тако, дође глас с неба који га извештаваше да је молитва његова услишена и који призиваше светитеља на небо. И секиром би одсечена глава светом мученику Јулијану.[6] А света душа његова, разрешивши се од тела, узиђе на небо, ка Христу Богу нашем, који царује са Оцем и Светим Духом, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВСТАТИЈА АНКИРСКОГ

Свети мученик Христов Евстатије бејаше војник у Анкири[7]. Пошто беше хришћанин он би изведен пред војводу Корнилија. Упитан, он смело исповеди Господа Христа; зато би бездушно бијен. Потом му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше га од града Анкире до реке Сангаре[8]; при томе војвода иђаше за њим и посматраше. Тамо метнуше светитеља у један ковчег, па бацише у реку. Но по благоволењу Божјем јави се анђео Господњи, и изнесе ковчег из реке на земљу; у ковчегу се светитељ обрете жив и певаше псалам: Који живи у помоћи Вишњега, настаниће се у заклону Бога небескога... (Пс. 90, 1-16). Видевши то, војвода се осети постиђен, па извади мач и самог себе прободе. Свети мученик пак, помоливши се Богу, причести се из руку јавившег се анђела Божанским Тајнама, послатим му с неба по голубу. Онда, захваливши Богу, предаде душу своју у руке анђела који га избави из реке, и тако блажени Евстатије прими неувенљиви венац мучеништва. Свете пак мошти његове бише сахрањене у граду Анкири.[9]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АКАКИЈА МЛАДОГ

Свети мученик Акакије, млад по годинама, пострада[10] у време цара Ликинија, пред кога би изведен на суд. Пошто исповеди Христа, Акакије би по наређењу Ликинијевом обешен и струган, па затим предат игемону Терентију. Овај врже мученика у котао пун вреле смоле, зејтина и оцта; али светитељ, чуван благодаћу Божјом, остаде неповређен. После тога јунак Христов би натеран да трчи за игемоном који је путовао у Апамеју и Аполонију[11] Стигавши тамо, мученика уведоше у идолопоклонички храм, и он молитвом својом сакруши све идоле који се тамо налажаху. Потом свети мученик би изведен пред трибуна Зиликинтија. Овај видећи да мученик упорно остаје при својој вери у Христа, нареди те га силно избише. Затим пусти на њега једнога лава; али пошто остаде неповређен, трибун нареди те га поново тукоше. После тога, по трибуновом наређењу, мученик би бачен у ужарену пећ, али остаде неопаљен. Трибун, мислећи да је пећ хладна, приближи јој се да се сам увери у то, али тог часа изгоре и тело му се претвори у пепео.
После погибије трибунове свети мученик би предат на суд Посидонију. Овај видећи да мученик остаје непоколебљив у Христовој вери, окова га у тешке окове и посла у град Милет[12]. Тамо он, уведен у један идолски храм, нареди те идоли попадаше на земљу и разбише се. Затим одведен у други идолопоклонички храм, он и тамо учини то исто. Због тога му одсекоше свету главу,[13] и уместо крви из врата му истече млеко. И тако блажени страдалник доби венац мучеништва. Свете пак мошти његове узе презвитер Леонтије, помаза их миром и сахрани у граду Синади.[14]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА КСИРОПОТАМСКОГ

Преподобни отац наш Павле родио се у Цариграду. Његов отац, цар Михаил Куропалат, звани Ранкава[15], човек мирољубив и богобојажљив, не подносећи свакодневне трзавице и нереде, одрече се царског достојанства и ступи у манастир који сам беше подигао и назвао Мирелеон; у њему и сконча као монах. Мати Павлова Прокопија, такође веома побожна, беше кћи цара Никифора и сестра Стагвракија. Носећи у утроби својој плод, она једне ноћи виде овакав сан: као да се на житној њиви разрешила бремена и родила јагње, и на то јагње, када оно мало ојача, одједном насрнуше два лава са жељом да га растргну, а оно заузе одбрамбени став. Видећи да је безазлено јагње у опасности, царица полете да га заштити од лавова; приближивши му се, она виде да је то не јагње него мушко дете које у својим рукама држи крст, чијом силом и бише лавови савладани.
Одмах затим царица Прокопија се пробуди и роди дете, које на светом крштењу доби име Прокопије. Касније сама царица тумачаше свој сан овако: јагње је означавало кротост и безазленост детета; умртвљење два лава силом крста било је предзнак монаштву, у коме ће Прокопије узети на своје раме крст Христов - оружје против страсти, и њима победити два лава, страховито опака по монашки живот, - наиме: свет, са свом његовом славом и задовољством; и ђавола, са свом његовом силом и војскама; обиље хлебнога жита означавало је, да ће Прокопије учењем и примером анђеоског живота свог нахранити душе гладне божанске утехе и, очистивши многе од кукоља телесних страсти, учинити их достојнима небеске житнице.
Прокопијево рођење свечано је прославио цео Цариград. Међутим, тек што дете би одбијено од сисе, његов се отац цар Михаил Куропалат одрече царске круне. Упражњени престо грчке царевине заузе Лав Јерменин. Прокопије доби дивно васпитање и сјајно образовање. Не само необично даровит по природи него и веома вредан и трудољубив, Прокопије достиже такав степен образованости, да су му сви мудраци онога века уступали право на славу и дивљење ондашњег света. Као сведоци његовог високог образовања дошли су до нас његови: Реч на Ваведење Пресвете Богородице, Канон Четрдесеторици мученика и Канон Часноме Крсту. Цар Роман старији у својој царској повељи, датој касније Павлу ради подизања манастира на Светој Гори Атону, назива Павла највећим од свих философа.
Високо образован и са сјајним положајем у свету, Прокопије ипак потпуно увиде таштину света и осети у свој сили њеној изреку светог Макарија: "Душа, која се није ослободила световних брига, није истински заволела Бога, нити се како ваља одрекла ђавола". Схвативши то, он се одрече свега и реши да се удаљи у пустињу. Но нарочити повод за то беше то што име Прокопијево бејаше свима у устима: један је хвалио његову љубав и предусретљивост, други смиреност, трећи мудрост, уздржање и целомудрије, четврти милосрђе, презирање светске славе, итд.; једном речју, осим похвала Прокопије ништа друго у свету није чуо о себи. Истина, све је то било оправдано, али у исто време и опасно. Но да та слава од људи не би угушила у Прокопију смиреност и захватила га гордост, он једнога дана навуче на се просјачке рите, изађе из Цариграда као птица из кавеза, и прну из света на Атонску Гору.
Тамо он најпре обиђе манастире, врло пажљиво загледајући у начин подвижничког живота тамошњих монаха. И осетивши неисказано спокојство духа у кругу спасавајућих се инока, он ступи у манастир Ксиропотам, основан царицом Пулхеријом, недавно опустошен од морских разбојника. Живописна природа, савршена тишина пустиње и безмолвије усхитише Прокопија. Он најпре начини себи на развалинама манастира малу келију и настани се у њој ради молитвених подвига. У то време тамо, у суседству живљаше благочестиви пустињак Козма. Са њим се Прокопије убрзо зближи и прими од њега анђеоски лик, добивши име Павле. Са примањем пострига Павле својим ранијим постничким и молитвеним трудовима додаде нове: земља му постаде постеља, а камен узглавље. Таквим лишавањима и крсним самоодречењем он стече дар суза и плодове Светога Духа, које апостол Павле набраја: духовну љубав, радост, мир, дуготрпељивост, доброту, милосрђе, веру, кротост и уздржање (Гал. 5, 22-23).
Слава о узвишеном животу монаха Павла пронесе се по целој Светој Гори и многе подстаче да га подражавају. Иако се преподобни Павле, пун смиреноумља, старао да се пред другима покаже неучен и прост, ипак није успео у томе, - по речи Еванђеља: не може се сакрити град кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Слава о њему убрзо дође и до прота. Једном, када преподобни Павле беше на Кареји, прот дознаде за њега, позва га к себи и упита, ко је он и одакле је. Павле одговори на то: Ја сам убоги инок, као што сам видиш, свети оче; живим усамљенички у развалинама Ксиропотамског манастира. - Дирнут Павловим смирењем, прот га остави на миру, а монаси га од тога времена стадоше називати Павлом Ксиропотамским. А и сам манастир царице Пулхерије касније назва се, и до данас се назива Ксиропотам, што преведено на српски значи: Суви Поток.
Међутим, Господу би угодно да васпостави из рушевина тај манастир где се његов смирени слуга подвизавао и да њему препусти славу и част тога обновљења на следећи начин. Цар Роман чим ступи на престо, он из осећања сродничке љубави према Павлу, одмах га стаде свуда тражити. Цареви посланици нађоше преподобнога у Светој Гори, и једва га умолише, и то преко прота, да иде у Цариград ради виђења са царем и осталим сродницима. Дочек преподобнога у Цариграду био је достојан његове подвижничке славе и царског порекла: цео град дочекао га је као анђела свечано и са необичном радошћу. Иако се смирени монах Павле појавио усред дворске раскоши и блеска као просјак, у подераној мантијици и са крстом, великаши су са дубоким поштовањем припадали к њему и просили од њега благослов. Тако је чудесна сила врлине, при њеној смирености и простоти!
Но док је царствени град ликовао и радовао се светом Павлу, сам цар Роман је лежао тешко болестан. Видевши царево страдање, преподобни би дирнут, и само што руке своје положи на цареве руке, болесник оздрави. Ово чудо још више прослави преподобнога. Захвални цар указиваше преподобноме непрекидно благоволење и рођачку наклоност за све време његовог боравка у Цариграду, дајући му пуну слободу да се на двору понаша сходно аскетским правилима и заветима пустињачког живота. А да би се стално назидавао слатким поукама преподобнога, цар му повери васпитање и образовање своје деце у правилима хришћанскога морала. Тако је време пролазило. Цар Роман у сваком погледу беше задовољан Павлом. Али Павле стаде туговати за својом пустињом, утолико више што је свуда примећивао немир и смућеност и није налазио у дворском блеску и дворским свечаностима ни задовољства ни утехе. Напослетку, притиснут огромном тугом и чежњом за пустињом, он се реши да замоли цара да га отпусти на Свету Гору Атонску. Кратко, но дирљиво, он изложи цару своја осећања. "Господару, - говораше он цару, - као риба без воде тако и монах не може живети без услова келијског живота и пустињског безмолвија: он је мртав за Бога и безживотан да тачно испуни своју дужност и обавезе према Богу. Свет није монашка стихија. Стога ми допусти да се удаљим у своју пустињу, где разговор са Богом сачињава врховно благо моје душе".
Цару беше жао да се растане са божанственим Павлом, према коме је гајио дубоко поштовање и рођачку љубав, али није хтео да га против његове воље и жеље задржава код себе. Он стога рече преподобном Павлу: Не бих желео, свети оче, да се растајем с тобом док сам жив, јер си ми многу утеху дао и био руководилац на путевима спасења. Али те силом не смем задржавати. Само те једно молим: Узми колико хоћеш блага из мојих ризница и раздај беднима за спомен души мојој. - Господару, одговори на то Павле, мени није потребно твоје благо и ја га не могу раздавати; има и овде много сиротиње, надгледај је сам. Уосталом, ако желиш да оставиш за собом вечну успомену, благослов и молитвену помоћ души својој за гробом, онда обнови у Светој Гори манастир, основан царицом Пулхеријом, а од морских разбојника претворен у рушевине.
Цар са задовољством прихвати предлог преподобнога. Он из својих ризница издаде потребне суме новца, и обнову манастира повери стручним људима. Од тога времена Ксиропотам се блиста величанственом лепотом, достојном царског ктиторства. Када обнова манастира би довршена, цар Роман одреди да освећење храма у новој обитељи изврши његов син Теофил, који је тада као патријарх држао престо Цариградске цркве.
Но то није све: у знак свог изузетног благоволења и пажње према светом Павлу, цар Роман, пред полазак преподобнога из Цариграда, уведе преподобног у своју ризницу и предложи му као попутнину неоцењиви божанствени дар: велики део животворног дрвета Часног Крста Господњег. У својој повељи, издатој светом Павлу поводом тога, цар каже ово: "Са неким мојим великашима ја уђох у моју царску ризницу, и међу деловима дрвета Животворног Крста нађох онај значајнији од других нарочито тиме што се на њему и до сада види сведок страдања Господњег - рупа, где је било приковано божанствено тело Господа мог на очишћење грехова наших, и где је текла пресвета крв Његова. То свето сакровиште, то страшно знамење Небескога Цара, које се има јавити пред долазак Сина Човечијег ради суда над живима и мртвима, то божанско оруђе нашега спасења ја с љубављу подарих преподобноме Павлу ксиропотамском, да буде неотуђива својина манастира који се обнавља о мом царском трошку, неотуђива својина све до другог доласка Господњег. Захтевам да овај дар буде испраћен са црквеним и војним почастима, и да буде положен у светом олтару на освећење и утврђење наше царске обитељи".
Добивши Часно Дрво, блажени Павле благополучно стиже у Свету Гору, и по обновљењу манастира и освећењу саборнога храма, положи Часно Дрво, сходно царевој наредби, у олтару на светом престолу. А пошто се слава светога Павла пронесе свуда, нарочито по Светој Гори, то се убрзо сабра око њега мноштво монаха, да под његовим мудрим и опитним руководством проходе крсни пут живота достојно њиховог монашког назначења. Но избегавајући вреву и многољудност, преподобни Павле се уклони од свих: поверивши управу манастира једноме од благочестиве братије, он се удаљи ка подножју Атона, где се предаде савршеном безмолвију и строгом усамљеништву.
Међутим многи, искрено одани преподобном Павлу и жељни да их он лично води стазом живота, и тамо га пронађоше, и настанише се поред њега. Стога и ова пустиња светога Павла за кратко време доби изглед монашке обитељи, јер број сабраних ученика беше до шездесет. Таква заједница захтевала је правила и услове за пустињачки живот. Поред тога, ово место је било отворено према мору, те стога у опасности од пљачкашких и разбојничких напада сарацена.
Са тих разлога преподобни Павле се понова обрати цариградском двору, молећи за помоћ ради оснивања друге обитељи. И ту му би изађено у сусрет. Ова обитељ би посвећена светом великомученику Георгију Победоносцу, и по имену свога оснивача носи до данас назив Светопавловска. Њен први настојатељ би сам преподобни Павле, али не задуго: јер ускоро по основању обитељи наступи дан и час блажене кончине његове, која му благовремено би откривена од Бога. На два дана пред кончину своју он сазва братство Ксиропотамске и нове обитељи своје. И када братија окружише његов болеснички одар, преподобни Павле отвори своја старачка уста и праштајући се рече:
"Децо, још два дана, и мене неће бити међу вама. Ви знате, и видели сте, како сам живео у овом светом месту, и како сам од младости своје држао заповести мојих отаца. И вас молим, возљубљени, да их и ви чврсто држите! У младости мојој, када је пламтела иконоборска јерес, ја сам тако ратовао против ње, штитећи Православље, да сам из љубави према Христу био готов пролити крв своју до последње капи. За изобличавање и уништавање те богомрске јереси и писмено и усмено, добио сам много батина. Говорим о томе не из хвалисавости, него ради тога, да бисте и ви храбро подносили свако искушење и невољу, очекујући за то рајске венце од Бога".
Горке сузе и плач братије заглушише предсмртне речи божанственог Павла. - Оче, говораху му братија, не остављај нас сироте и не лишавај твојих духовних поука. Видећи дивне подвиге твоје, ми смо држали да ти никада не треба да умреш; Међутим, ти одлазиш од нас, утеха наша, отац наш и наставник!
Тронут сузама и плачем братије, заплака и сам самртник, и кроз сузе продужи: "Браћо, престаните плакати! не смућујте плачем својим срце моје. Ево стиже час, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило".
При овим речима он устаде, навуче на се мандију, и пошто се дуго помоли Богу причести се Пречистим Тајнама. Одједанпут на лицу његовом заигра божансгвсна светлост, и сва братија, поражена таком славом његова лица, поклонише се ничице. Одмах затим он седе, и изговоривши своју свагдашњу молитву: "Упованије моје Отец, прибјежиште моје Син, покров мој Дух Свјатиј; Тројице Свјатаја, слава Тебје!" - обрати се братији и рече: "Сврх свега, чеда моја и браћо, љубите један другог, молите се, смиравајте се, и имајте божанствену послушност; монах, туђ ових особина и својстава анђелскога лика, није достојан називати се монахом; он није бољи од мирјанина". - На питање једнога брата, како стећи сузе умилења, светац одговори: "Имај свагда у уму свом Страшни суд и грехе своје, па ће ти тада нехотице потећи сузе". - Најзад се преподобни опружи на самртном одру, прекрсти на грудима руке, подиже молитвено очи к небу, уздахну, и душа му тихо и мирно отиде ка Господу, на дан 28 јула 820 године.
Сагласно вољи и завештању преподобнога братија не сахранише његове посмртне остатке у Светој Гори, намерни да му последњу почаст одаду на полуострву Лонгос, које лежи преко пута Свете Горе. Али Бог устроји другачије. Када они увече кренуше лађом од Свете Горе и ноћу прођоше поред полуострва Лонгос, изјутра се они преко сваког очекивања обретоше пред Цариградом. Вест о приспећу атонских монаха са посмртним остацима преподобног Павла брзо се пронесе по Цариграду, и најзад допре и у царски дворац. Обрадован таким неочекиваним догађајем, цар и његов двор, праћени патријархом и целокупним клиром, изиђоше у сусрет преподобном Павлу. Народа се слеже необично много. При сјају безбројних свећа, мошти преподобнога бише чесно положене у великој цркви, у славу Бога, дивнога у светима Својим; Њему нека је и од нас част, слава и благодарност кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДРОСИДЕ

Дросида мученица би стављена у златни левак, и тако сконча.

ОБНОВЉЕЊЕ ХРАМА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Диаконисима

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ИРИНЕ ХРИСОВАЛАНТЕ

Родом из Кападокије; од знатне фамилије; била намењена за невесту цару Михаилу III (842-867 г.) и онаху Св. Теодоре царице; но она по савету Св. Јоаникија Великог изабрала за своје обиталиште Цариградски женски манастир Хрисовалант, и раздавши све имање своје она се постриже у том манастиру. Због својих подвига она се брзо прочу, стече свеопште поштовање најпре у манастиру, затим и ван манастира. И на општу жељу свих патријарх Цариградски Методије (843-847 г.) је постави за игуманију обитељи. Велика подвижница и узорна руководитељка у духовном животу она привуче у свој манастир многобројне пострижнице. Упокојила се 921 године. Данас постоје два дивна њена манастира у предграђима града Атине у Атици.
_______________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Симеон Метафраст - знаменити црквени писац у десетом веку; рођен у Цариграду; био секретар цару Лаву Философу и Константину VII; свршавао важне дипломатске мисије; спасао Солун од уништења 904 године, убедивши поглавицу Араба да за град узме новчани откуп; при крају живота био патриције и магистар (врло високо звање на царском двору). Због његовог побожног живота Црква га уврстила у ред светих; празнује се 9 новембра. Симеон Метафраст се веома прославио својим црквеноисторијским радовима; он је саставио, или правилније - сабрао, "Житија светих"; но при томе се свети Симеон није ограничио само на скупљање древних повести о житијима, подвизима и страдањима светих, него их је препричавао или прерађивао; отуда му и назив "Метафраст", што на грчком значи: преводилац, препричавалац, прерађивач.
2. По мишљењу неких истраживача, свети апостол Пармен проповедао је Еванђеље у Македонији; сматрају да је свети Пармен мученички скончао при крају владавине цара Трајана (98-117 године).
3. Антонин Пиј владао римском царевином од 138 до 161 године.
4. Кампанија - област у старој Италији.
5. Серапис је управо божанство Египћана, и то врховно божанство, као што је код Грка и Римљана био Зевс. Но обожавање Сераписа прешло је границе Египта, и ми га у другом веку пре Христа видимо у Грчкој и Риму. Култу Сераписа нарочито су допринели цареви Нерон и Антонин Пиј. У Риму је постојало неколико храмова, посвећених Серапису; исто тако било је много његових кипова.
6. Свети Јулијан је пострадао око половине другога века.
7. Град Анкира налази се у малоазијској области Галатији.
8. Река Сангара извире у Фригији, протиче кроз Галатију и Витинију, па се улива у Црно Море.
9. Свети мученик Евстатије пострадао око 316 године.
10. Свети мученик Акакије пострадао око 318 или 321 године.
11. Градови Апамеја и Аполонија налазили су се у малоазијској римској провинцији Фригији.
12. Милет - приморски град у малоазијској римској провинцији Карији.
13. Свети мученик Акакије скончао око 321 године.
14. Град Синада налазио се у Малој Азији, у римској провинцији Фригији.
15. Царовао од 811 до 812 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. великомуч. Пантелејмон. Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским." Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и св. Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт св. Пантелејмон клече на молитву. У том џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која по том постаде сва окићена плодом. Пантелејмон - значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27 јула 304 год. Св. Пантелејмон призива сеу молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са св. Ермолајем и осталим безсребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу налази се у Светој Гори.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. нишки Г. Арсеније 2018, 

2. Св. Климент архиеп. Охридски. Ученик св. Методија и Кирила. По смрти св. Методија Климент, под притиском Немаца, крете из Моравије на југ. С Гораздом, Наумом, Савом и Ангеларијем - сви заједно прозвати Петочисленици - пређе Дунав, погостова у цара Бориса Михаила, и по том дође у Охридску страну. Прво основа манастир у Белици, где му беше и његово прво епископско седиште. Доцније се пресели у Охрид, одакле разви велику архипастирску и просветитељску делатност за сву ближу и даљ у околину. У Охриду подиже св. Климент цркву св. Пантелејмону. Имађаше много ученика, који преписиваху књиге словенским писменима за словенски народ. При тој делатности нарочито му помагаше св. Наум. Чинио је чудеса и за живота свога, као што његове мошти пројављују целебну моћ до данашњега дана. После великог труда и верне службе Богу упокојио се мирно у Охриду 916 год. Чудотворне мошти његове почивају у негдашњем храму Свете Богородице, који се доцније прозвао по имену св. Климента.

3. Блажени Николај. Христа ради јуродиви Новгородски. Син богатих родитеља. Оставио богатство и као јурод јурио по улицама, и кроз јуродство поучавао људе. Његов друг истога подвига био је блажени Теодор. Јурећи се једанпут пред светом они обојица претрче реку поврх воде. Упокојио се у Господу 1392 год.

4. Преп. Антуса. После дугог осамљеничког подвига основала манастир од 90 сестара. У време иконоборства под Константином Копронимом свих 90 монахиња буду убијене, а преп. Антуса по том и сама сконча 759. год.

5. Сто педесет и три мученика, потопљених у мору у Тракији.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПАНТЕЛЕЈМОНА

Када цароваше безбожни Максимијан[1], свирепи мучитељ хришћана, и када скоро сва васељена беше покривена тамом незнабоштва и велико гоњење притискиваше свуда верујуће у Христа и многи исповедници пресветог имена Христовог биваху убијани, пострада за Христа у Витинијској покрајини[2] у граду Никомидији[3] и свети великомученик Пантелејмон.
Овај славни међу мученицима страдалац Христов родио се у том граду Никомидији од високородног и богатог оца Евсторгија и од матере Евуле. По вери отац му беше многобожац, ватрено одан идолопоклонству, а мати хришћанка, научена светој вери од прародитеља, и она усрдно служаше Христу. И тако, сједињени телесно, они беху раздвојени духовно: он приношаше жртве лажним боговима, а она приношаше жртву хвале истинитоме Богу. Родивши дете о коме је реч, они му дадоше име Пантолеон, што значи: по свему лав, јер се претпостављало да ће храброшћу бити сличан лаву. Но доцније њему би промењено име у Пантелејмон, тојест свемилостив, пошто према свима беше милостив: бесплатно лечаше болеснике и чињаше милостињу сиротињи, обилно раздајући очево богатство невољнима.
Још измалена мати васпитаваше Пантолеона у хришћанској побожности, учећи га да зна јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и да верује у Њега, и да Му угађа добрим делима, а да се одвраћа од идолопоклоничког многобоштва. И дечко пажљиво слушаше материне поуке и усвајаше их, уколико је то било могуће у његовим годинама. Но, каква штета и губитак! његова добра мати и учитељица у младим годинама својим отиде ка Господу, оставивши сина још непунолетна и несазрела. После њене смрти дечко лако пође трагом очеве заблуде: отац га често вођаше к идолима и учаше га многобожачком незнабожју.
Затим дечко би дат у граматичку школу. А када с одличним успехом изучи сву световну философију јелинску, отац га даде у медицинску школу једном чувеном лекару Ефросину да изучи лекарску вештину. Оштроуман, дечко лако схваташе све што му је предавано, и убрзо превазиђе своје вршњаке, па мало чиме не беше раван и самом учитељу. При томе он беше добре нарави, красноречив, леп, и на све је чинио врло пријатан утисак; а беше познат и самом цару Максимијану. Јер у то време Максимијан борављаше у Никомидији; мучећи хришћане, он двадесет хиљада њих сажеже у цркви на Божић,[4] и уби светог Антима епископа[5], и многе кроз разне муке предаде на разне смрти. У царску палату овог мучитеља често долажаше лекар Ефросин са лекаријама или к самом цару или к његовим дворјанима, јер тај лекар даваше лекове целом двору царском. А када Ефросин долажаше у дворац, са њим долажаше и младић Пантолеон, пратећи свога учитеља, и сви се дивљаху његовој лепоти и памети. И цар, видевши га, упита: "Откуда је, и чији је син?" Добивши одговор, цар нареди учитељу да што пре и што боље научи младића лекарској вештини, желећи да га свагда има поред себе као достојног да предстоји цару и служи му. У то време младић већ беше близу пунолетства и зрелости.
У те дане бејаше у Никомидији стари презвитер по имену Ермолај[6], који се из страха од незнабожаца скривао са немного хришћана у једном малом и незнатном дому. Пут пак Пантолеонов, којим је он одлазио од своје куће к учитељу и враћао се, водио је поред тог малог дома у коме се крио свети Ермолај. Посматрајући кроз прозорчић младића који је често пролазио туда, Ермолај је по лицу и погледу његовом познао да је он добре нарави; и дознавши Духом да ће младић бити изабрани сасуд Божји, Ермолај једном изиђе у сусрет младићу и замоли га да на кратко време сврати код њега у дом. Смирен и послушан, младић уђе у дом к старцу. Посадивши га поред себе, старац га распитиваше о пореклу и родитељима, о вери и о целокупном животу његовом. Младић му исприча све подробно, и каза му да му је мати била хришћанка и умрла, а отац му је жив и сходно многобожачким законима поштује многе богове. И упита га свети Ермолај говорећи: А ти, добро чедо, којој би вери желео припадати, очевој или мајчиној? - Младић одговори: Мати моја, док беше жива, учаше ме својој вери, и ја заволех њену веру. Но отац, као силнији, приморава ме на незнабожачке законе и жели да ме намести у царској палати у чину блиских и великашких војника и слугу царевих. - Свети Ермолај опет упита: А каквој те науци учи твој учитељ? - Младић одговори: Учи ме науци Асклипија, Хипократа и Галена[7], јер тако хоће мој отац; а и учитељ мој вели да ако ја изучим њихову науку, онда ћу лако моћи лечити сваку болест по људима.
У овим речима свети Ермолај нађе повод за користан разговор, и поче у срцу младићевом, као на доброј земљи, сејати добро семе речи Божјих, говорећи: Веруј ми, добри младићу, истину ти говорим; наука и вештина Асклипија, Хипократа и Галена мале су, и мало могу помоћи онима који им прибегавају. Усто и богови, које почитују цар Максимијан, твој отац и остали незнабошци, ништавни су, и нису ништа друго до бајка и обмана малоумних. Једини пак истинити и свемоћни Бог јесте Исус Христос. Ако будеш веровао у Њега, онда ћеш самим призивањем свечесног имена Његовог моћи исцељивати сваку болест. Јер је Он слепима вид давао, губаве очишћавао, мртве васкрсавао, ђаволе, којима се незнабошци клањају, једном речју из људи изгонио. Па не само Он сам, него су и хаљине Његове давале исцељења: јер жена која је дванаест година боловала од течења крви, чим се дотаче краја од хаљине Његове, одмах се исцели. Али, ко може потанко испричати сва чудесна дела Његова? Јер као што је немогуће избројити песак морски и звезде небеске и капље водене, тако је немогуће побројати чудеса Божија и исказати величија Његова. А и сада је Он крепки помоћник слугама Својим: утешава ожалошћене, исцељује болне, избавља од беде и ослобађа од свих вражјих зала, не очекујући да буде умољен од овог или од оног, него предухићрује молитве и сам покрет срца. Силу пак чинити све то Он даје и онима који Га љубе, а дарује им још и већа чудотворства; напослетку им даје бесконачни живот у вечној слави небеског царства.
Слушајући овакве речи светог Ермолаја Пантолеон им вероваше као истинитима, примајући их у срце своје и наслађујући се њима умом својим, и рече светоме старцу: То сам ја много пута слушао од моје мајке, и често сам је виђао како се моли и призива тог Бога о коме ми ти сада говориш.
Од тога дана Пантолеон је сваки дан долазио к старцу и наслађивао се његовим богонадахнутим поукама, и тако напредовао у познању истинитога Бога. И када се враћао од учитеља Ефросина он није одлазио кући својој док претходно не би посетио старца и добио од њега корисне поуке. Но једном када се повраћао од учитеља и мало сврнуо с пута, њему се догоди да наиђе на мртво дете које беше ујела огромна гуја која лежаше ту близу умрлога детета. Видевши то, Пантолеон се најпре уплаши и мало одступи. Затим помисли у себи овако: Сада треба да испитам и дознам је ли истина оно што ми старац Ермолај говори. - И погледавши на небо рече: Господе Исусе Христе, иако сам недостојан да Те призивам, ипак, ако хоћеш да постанем слуга Твој, јави силу Своју и учини да у име Твоје ово дете оживи а гуја угине.
И тог часа дете као пренувши се од сна устаде живо, а гуја се раседе напола и црче. Тада Пантолеон, поверовавши потпуно у Христа, подиже к небу своје телесне и духовне очи и благослови Бога с радошћу и сузама, благодарећи Му што га изведе из таме на светлост познања Свога. Онда журно оде с светом Ермолају презвитеру, припаде к чесним ногама његовим просећи свето крштење; и исприча му шта се догодило, како мртво дете оживе силом имена Исуса Христа, и како црче смртоносна гуја. Свети Ермолај устаде и пође са њим да види угинулу змију; и видевши је он захвали Богу за учињено чудо, помоћу кога Он приведе Пантолеона к Своме познању. Вративши се у дом, он крсти младића у име Оца и Сина и Светога Духа, и одслуживши свету литургију у унутрашњој одаји својој, причести га Божанским Тајнама Тела и Крви Христове.
По пријему светог крштења Пантолеон остаде код старца Ермолаја седам дана, поучавајући се Божјим речима, говореним му кроз старчева уста, и благодаћу Христовом: као са извора пијаше живу воду и гојаше душу своју на изобиље плодова духовних. Осмога дана он оде својој кући, и отац га упита: Чедо, где си провео толико дана? Ја сам био узнемирен због тебе. - Свети одговори: Био сам са учитељем у царевом дворцу, лечили смо болесника кога цар веома воли, и нисмо се одмицали од њега седам дана док му не повратисмо здравље.
Ово говораше свети, и говораше не лаж, него под видом приче саопштавајући истину на тајанствен и загонетан начин: јер у уму свом он називаше својим учитељем светог Ермолаја презвитера, под царевим дворцем он подразумеваше ону унутрашњу одају у којој се изврши Божанска Тајна, а болесником именоваше своју душу, љубљену Царем Небеским, која беше седам дана лечена духовних лечењем.
Када сутрадан Пантолеон оде к учитељу Ефросину, овај га упита: Где си био толико дана? - Он одговори: Отац мој, купивши имање, посла ме да га примим, и ја се задржах пажљиво разгледајући све што се тамо налази, јер је купљено веома скупо. - И ово он говораше у преносном смислу о крштењу, које беше примио, и о осталим тајнама хришћанске вере које беше сазнао и које су све неисказано скупоцене, превазилазећи сва богатства, јер су оне крвљу Христовом стечене. Чувши то, Ефросин престаде питати даље.
Блажени Пантолеон беше пун благодати Божје, носећи унутра ризницу свете вере. Он се силно брињаше о оцу свом, како да га изведе из таме идолодемонства и приведе к светлости познања Христова. И разговарајући с њим, он му мудро говораше у причама и питањима: Оче, због чега богови, начињени у стојећем ставу, како су испочетка постављени, тако и до данашњег дана стоје, никада не седају, а они, који су начињени у седећем ставу, до данашњег дана седе и никада не устају? - Отац му одговори: Чедо, твоје ми питање није довољно јасно, те ти не могу на њега одговорити. - А свети, стално постављајући оцу и друга слична овоме питања, учини да овај посумња у своје богове и да постепено распознаје лаж и заблуду идолопоклонства. И отац већ престаде поштовати онако идоле, као што их је раније поштовао свакодневно им приносећи многобројне жртве и клањајући им се, и поче их презирати и не клањати им се. Видећи то, Пантолеон се радоваше што је у оцу свом побудио бар сумњу према идолима, иако није успео да га потпуно одврати од њих. Много пута хтео је Пантолеон да поразбија идоле свога оца, којих беше много у њиховом дому, али се уздржаваше, једно - да не разгневи оца кога по заповести Божјој треба поштовати, а друго - очекујући да сам отац познавши истинитог Бога, узажели да својом руком поразбија идоле.
У то време доведоше к Пантолеону слепца који просаше исцељење говорећи: Молим ти се, смилуј се на мене ослепљеног и лишеног слатког видела; сви лекари, колико год их је у овоме граду, лечили су ме, али ми ни најмање не помогоше, него ми и последњи зрачак светлости, који сам могао видети, одузеше заједно са целокупним имањем мојим; много сам потрошио награђујући их, Међутим од њих добих не исцељење него губитак и штету. - Свети га упита: Када си све имање дао тим лекарима од којих ниси имао користи, шта ћеш онда дати мени ако добијеш исцељење и прогледаш? - Слепац одговори: Последње што ми је остало, нешто мало, све ћу то радо дати теби. - Светитељ на то рече: Дар прогледања и виђења светлости даће ти Отац светлости, истинити Бог, преко мене, недостојног слуге Свог, а то што си обећао мени, немој давати мени него раздај ништима.
Чувши то Евсторгије, отац Пантолеонов, рече Пантолеону: Чедо, не усуђуј се подухватити се ствари коју не можеш урадити, иначе ћеш бити исмејан. Јер шта ти можеш учинити више од лекара, бољих него што си ти, који су га лечили и нису га могли излечити? - Светац одговори: Нико од тих лекара не зна какав лек треба дати овоме човеку као што ја знам, јер постоји огромна разлика између њих и Учитеља мога који ми је открио овај лек. - Отац његов, мислећи да он говори о своме учитељу Ефросину, рече: Чуо сам да је и учитељ твој лечио овог слепца, али му ништа није помогао. - Пантолеон одговори: Почекај мало, оче, и видећеш силу мога лека. - Рекавши то, он прстима додирну очи слепоме говорећи: У име Господа мог Исуса Христа који просвећује слепе, прогледај! - И одмах се отворише очи слепоме и он прогледа.
И у тај час Пантолеонов отац Евсторгије поверова у Христа заједно са прогледалим човеком, и обојица бише крштени од светог Ермолаја презвитера, и напунише се велике духовне радости о благодати и сили Христовој. Тада Евсторгије стаде разбијати све идоле у дому свом; у томе му помагаше и син његов свети Пантолеон; и пошто их поразбијаше у комаде, они их бацише у једну дубоку јаму, па затрпаше земљом.
После тога светитељев отац Евсторгије поживе кратко време, па се престави ка Господу. Пантолеон пак, поставши наследник огромног имања очевог, одмах дарова слободу робовима и робињама, пошто их обилно обдари; а имање стаде раздавати потребитима: убогима, ништима, удовицама и сиромасима. Он обилажаше тамнице и, посећујући све који су патили у оковима, он их утешаваше лековима и снабдеваше свима потребама. На тај начин он беше не само лекар рана него и бедноће људске, јер сви добијаху од њега обилну милостињу, и убоги се обогаћиваху његовом дарежљивошћу, а у лечењу му помагаше благодат Божја. Јер њему би дат одозго дар исцељења и он бесплатно лечаше сваку болест не толика апотекарским лековима колико призивањем имена Исус Христова. Тада се Пантолеон показа да је уствари Пантелејмон, тојест свемилостив, јер и по имену и стварно он свима указиваше милост и никога не отпушташе од себе празна и неутешна; неимућнима даваше помоћ, а болесне лечаше бесплатно. И к њему се обрати сав град са својим болесницима, напустивши све остале лекаре, јер се ни од кога не добијаху тако брза и потпуна исцељења као од Пантелејмона који успешно лечаше и ни од кога плате не примаше. И сав народ слављаше име свемилостивог и бесплатног лекара, а остале лекаре осуђиваху и исмеваху. Услед тога код лекара се појави немала завист и мржња према светитељу; то отпоче још од онога времена када гореспоменути слепац прогледа. А то отпоче на следећи начин.
Једнога дана када тај слепац, који прогледа благодарећи светом Пантелејмону, хођаше по граду, угледаше га лекари, и говораху између себе: Није ли то онај што беше слеп и искаше од нас да га излечимо, и ми не могосмо? а како он сада види? ко и каквим леком га излечи и отвори му очи? - И упиташе њега самог, како је прогледао. И тај човек не сакри да је то учинио лекар Пантелејмон. А они знајући да је он ученик Ефросинов рекоше: Великога учитеља велики ученик. - Међутим они не знаћаху да преко Пантејлемона дејствује сила Христова, и незнајући изрекоше истину да је Пантелејмон велики ученик великога учитеља - Исуса Христа. Но иако устима лицемерно хваљаху светитеља, они у срцима својим из зависти смишљаху зло и мотраху за њим, тражећи против њега неку кривицу, да би га погубили. И приметивши да он одлази у тамнице и тамо лечи ране сужњима који страдаху за Христа, изађоше пред Максимијана мучитеља и рекоше: Царе, младић за кога си наредио да га науче лекарској вештини, желећи да га имаш поред себе у своме двору, презревши твоју милост према њему, обилази тамнице и лечи сужње, хулитеље богова наших, подједнако с њим мудријашећи противу богова и друге придобијајући за то своје злоумље. И ако ти не погубиш њега убрзо, створићеш себи не малу муку, јер ћеш видети како се многи, преварени његовим учењем, одвраћају од богова. У самој ствари, лекарску вештину којом Пантолеон исцељује, он приписује не Ескулапу[8] или коме другом од богова, него некаквом Христу, и сви које он лечи верују у Њега.
Тако говорећи, клеветници молише цара да нареди да позову слепца, исцељеног Пантолеоном, да би се сам уверио у истинитост њихових речи. Цар одмах нареди да пронађу тог прогледалог слепца. Када га пронађоше и доведоше пред цара, цар га упита: Реци, човече, како Пантолеон исцели очи твоје? - Овај одговори: Призва име Христово, дотаче се очију мојих, и ја одмах прогледах. - А ти шта мислиш, упита га цар, ко те исцели: Христос или богови? - Овај одговори: Царе! ови лекари које видиш око себе лечили су ме дуго време веома брижљиво, и све ми имање узели, али ми не само ни најмање не помогоше него ми и оно мало вида што имах одузеше, и тако ме потпуно ослепише. Међутим Пантолеон само призвавши име Христово учини те прогледах. Сада ти сам, о царе! расуди и реши, ко је бољи и истинити лекар: или Ескулап и остали богови који дуго време беху призивани али ништа не могоше помоћи, или Христос кога Пантелејмон само једном призва и Он ме одмах исцели?
Незнајући шта да одговори на то, цар стаде по обичају свих мучитеља приморавати овога на идолопоклонство, и рече: Не лудуј, човече, и не спомињи Христа, јер је очигледно да ти богови дадоше вид. - Међутим исцељени, ни најмање не обраћајући пажњу на цареву власт и не бојећи се претњи мукама, одговори Максимијану смелије него еванђелски слепац[9], некада изведен од фарисеја на испитивање: Ти си сам луд, о царе! када слепе богове своје називаш даваоцима вида; и сам си сличан њима, зато не желиш да видиш истину.
Напунивши се гнева, цар нареди да га убију мачем. И би одсечена глава добром исповеднику имена Исуса Христа, и он оде да у незалазној небеској светлости гледа лице у лице Онога кога исповеди на земљи добивши телесни вид. Тело његово свети Пантелејмон откупи од убице и погребе га крај тела свога оца.
После тога цар нареди да позову к њему Пантолеона. Док војници вођаху светитеља к цару, он певаше речи псалма Давидова: "Боже, славо моја, немој мучати, јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише ...", и остало из Псалма 108. И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем Небеским. Гледајући на њега без гнева, цар Максимијан му стаде кротко зборити: Нисам добре ствари слушао о теби, Пантолеоне; кажу да ти силно хулиш и унижаваш Ескулапа и остале богове, а славиш злом смрћу погинулог Христа, и на Њега се надаш, и Њега јединог називаш Богом. Није ти непознато, како сам велику пажњу обратио на тебе и како сам велику милост показао према теби, да те и у моју палату примах, и учитељу твоме Ефросину заповедих да те хитно научи свој лекарској вештини, да би ти неодступно свагда био поред мене; а ти си, презревши све то, отишао к противницима мојим. Уосталом, ја нећу да верујем ономе што се прича о теби, јер су људи навикли да говоре многе неистине. Ја сам те због тога и позвао, да ми ти сам кажеш истину о себи и изобличиш лажну клевету завидљиваца на тебе, приневши великим боговима, као што доликује, жртву пред свима.
Светитељ одговори: Делима треба више веровати него речима, о царе! јер се истина далеко више познаје из дела него из речи. Веруј причама што си чуо о мени, да се ја одричем Ескулапа и осталих богова ваших, а прослављам Христа, јер из дела Његових ја познадох да је Он једини истинити Бог. Ево; чуј бар укратко дела Христова: Он је створио небо, утврдио земљу, васкрсавао мртве, давао вид слепима, очишћавао губаве, речју подизао са одра раслабљене. Шта су слично учинили богови које ви почитујете, не знам; и могу ли учинити? Ако пак хоћеш сада да познаш свемогућу силу Христову, одмах ћеш је видети у самом делу: нареди да овде донесу ма ког болесног човека који лежи на самртном одру и од кога су лекари дигли руке, и нека дођу ваши жреци и призову своје богове, а и ја ћу призвати Бога мог, па који од богова исцели болесника, тај нека буде признат за јединог истинитог Бога, а остали нека буду одбачени.
Цару се допаде овај светитељев предлог и нареди одмах да потраже таквог болесника. И би донесен на одру човек који дуго година беше сав узет и не могаше владати ни једним делом свога тела, и беше као неко неосетљиво дрво. Дођоше и идолопоклонички жреци, искусни у лекарској вештини, и предложише светитељу да најпре он призове свога Христа. Но светитељ им на то рече: Ако ја призовем мога Бога, и Бог мој исцели овог раслабљеног, кога ће онда исцелити богови ваши? Него ви прво призовите богове ваше, и ако они исцеле болесника, онда чега ради и призивати мога Бога?
Тада жреци стадоше призивати своје богове: један Ескулапа, други Зевса, овај Дијану, они друге бесове, и не би ни одјека, ни одзива. И дуго се они трудише у својим богомрским молитвама, али без икаквог успеха. Светитељ пак, видећи њихов узалудни труд, насмеја се. Приметивши да се насмеја, цар се обрати Пантолеону речима: Пантолеоне, ако можеш, призивањем твога Бога учини ти здравим овога човека. - Светитељ на то рече: "Нека одступе жреци". И они одступише. Тада светитељ приђе одру, па подиже очи своје к небу и стаде се молити говорећи: Господе! услиши молитву моју, и вапај мој нека изађе преда те. Немој одвратити лица свога од мене; у дан кад сам у невољи, пригни к мени ухо своје; у дан кад те призивам, брзо ме услиши (Пс. 101, 2-3), и јави силу Своју пред онима који Те не знају, о Царе сила! јер је све могуће Теби. - Пошто се помоли тако, светитељ ухвати раслабљенога за руку говорећи: У име Господа Исуса Христа устани и буди здрав! - И одмах устаде раслабљени, и осети снагу у целом телу, и хођаше радујући се, па узевши постељу своју, однесе је кући својој.
Видевши ово чудо, многи од присутних повероваше у Христа, а идолопоклонички жреци шкргутаху зубима на слугу Христовог и говораху цару: Ако овај остане у животу, укинуће се приношење жртава боговима, и ми ћемо бити исмејани од хришћана. Стога, погуби овога што пре, о царе! - Тада цар рече светитељу: Пантолеоне, принеси жртву боговима, да не погинеш бадава. Не знаш ли колико је људи погинуло што не послушаше наредбе наше и одрекоше се богова наших? Зар ниси сазнао како љуто би мучен старац Антим[10]? - Светитељ одговори: Који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу. И када је Антим, стар и немоћан телом, могао поднети жестоке муке за Господа нашег, утолико пре ја, млад и снажан телом, треба да неустрашиво претрпим све муке на које ме будеш ставио. Јер ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак - умрети са Њега.
Тада цар нареди да мученика обесе нага на мучилишном дрвету, па да му железним ноктима стружу тело и горећим свећама опаљују ребра. А он, подносећи ове муке, погледа на небо и рече: Господе Исусе Христе! дођи к мени у овај час, и дај ми трпљење, да бих до краја могао издржати муке. - И јави му се Господ у обличју презвитера Ермолаја, и рече му: Не бој се, ја сам с тобом. - И одмах слугама мучитељима клонуше руке и постадоше као мртве, те испадоше из њих мучилишна оруђа и свеће се угасише.
Видевши то, цар нареди да мученика скину са мучилишта, па га упита: У чему је сила твога чаробњаштва, те и слуге изнемогоше, и свеће се погасише? - Мученик одговори: Чаробњаштво је моје Христос, чија свемоћна сила чини све. - Цар му изврати на то: А шта ћеш радити, ако те ставим на веће муке? - Мученик одговори: У већим мукама већу силу Своју јавиће Христос мој, дајући ми веће трпљење, да би те посрамио. А ја, претрпевши веће муке за Њега, добићу већу награду од Њега.
Тада мучитељ нареди да се у великом казану растопи олово и у њега баци мученик. Када олово стаде кључати, мученика приведоше казану, а он подиже очи своје к небу и помоли се говорећи: Чуј, Боже, глас мој када Ти се молим; од страха вражија избави душу моју. Сакриј ме од гомиле безаконика и од мноштва оних што чине неправду (Пс. 63, 2-3). - Док се он тако мољаше, опет му се јави Господ у облику Ермолаја, и узевши га за руку уђе с њим у казан, и тог часа се угаси огањ и остину олово, а мученик певаше псаламске речи: Ја завапих к Богу, и Господ ме чу. Вечером и јутром и у подне тужим и уздишем, и чуће глас мој (Пс. 54, 17-18).
Присутни се дивљаху чуду, а цар повика: Шта ће ово бити, када се и огањ угаси и олово охлади? Каквом ћу онда муком мучити овог мађионичара? - Присутни предложише: Нека буде бачен у дубину морску, па ће одмах погинути, јер неће моћи омађијати море. - И нареди мучитељ да се то учини. Слуге онда дохватише мученика и одведоше на море; тамо га посадише у чамац, везаше му велики камен око врата, отпловише далеко од обале, па га бацише у море, а сами се вратише на обалу. Када светитељ би бачен у море, њему се опет као и раније јави Христос у облику Ермолаја, и камен о врату мучениковом постаде лак као лист, те се мученик са њим држаше на површини мора не тонући, и иђаше по води као по суву, вођен десницом Христовом као некада Петар, и изађе на обалу певајући и славећи Бога, и ступи пред цара.
Запањен оваквим чудом, цар узвикну: Каква је сила мађиоништва твог, Пантолеоне, те си и море омађијао? - Светитељ одговори: И море се покорава Господу свом и испуњује вољу Његову. - Цар упита: Еда ли ти и морем владаш? - Мученик одговори: Не ја него Христос мој, Саздатељ и Господар свеколике видљиве и невидљиве твари. Он влада како небом и земљом, тако и мбрем: јер су по мору путеви Његови, и стазе Његове по великим водама (Пс. 76, 20).
После тога мучитељ нареди да се ван града спреми звериње гледалиште, па да мученик буде предат зверовима да га поједу. И слеже се сав град на то гледалиште, желећи да види како звери растржу дивног и невиног младића. На гледалиште дође и цар, и привевши мученика показиваше му прстом зверове, говорећи: Они су спремљени за тебе; зато ме послушај, поштуј своју младост, сажали се на лепоту тела свог, па принеси боговима жртве, да не умреш злом смрћу, раскидан зубима зверова. - Но светитељ изјави да више воли да га звери растргну него да послуша такав лукави савет и наредбу. И њега бацише зверовима. А Господ и ту, јавивши се светитељу у облику презвитера Ермолаја, запуши уста зверовима и учини их кроткима као јагањце, те они притрчаваху к светитељу и лизаху му ноге. Он их глађаше руком, и сваки звер се труђаше да дође под светитељеву руку, те стога потискиваху један другог. Видећи то, народ се дивљаше и громогласно клицаше: Велик је Бог хришћански! нека буде пуштен невин и праведни младић!
Разјаривши се силно, цар изведе војнике са исуканим мачевима против оних који слављаху Христа Бога, те убише многе из народа који повероваше у Христа. А нареди цар да и зверове побију. Видевши то, мученик узвикну говорећи: Хвала Ти, Христе Боже, што не само људи него и зверови умиру за Тебе.
И оде цар са гледалишта ојађен и бесан, а мученика врже у тамницу. Побијене пак људе узеше њихови рођаци и погребоше их, а зверови бише остављени да их поједу пси и месождерне птице. Али и ту се догоди дивно чудо: иако ту звериње лежаше много дана, њих се не дотакоше ни пси ни птице, нити се пак лешеви њихови усмрдеше. Дознавши за то, цар нареди да их побацају у дубоку јаму и заспу земљом. Односно мученика пак он заповеди да се начини страшан точак, начичкан оштрим гвожђем. Када за њега привезаше светитеља и стадоше окретати точак, нека невидљива сила одмах изломи точак на парчад, која се разлетеше и смртно ранише многе који стајаху близу, а мученик сиђе с точка читав и неповређен.
И страх спопаде све због таквих чудеса, којима се Бог прослављаше у Своме светитељу. А цар силно запањен упита светитеља: Ко те научи да чиниш тако велика мађионичка дела? - Светитељ одговори: Не мађиоништву него истинској хришћанској побожности научен сам од светог мужа, презвитера Ермолаја. - Цар упита: А где је тај твој учитељ Ермолај? Желимо да га видимо. - А мученик, сазнавши Духом да се Ермолају већ приближио мученички венац, одговори цару: Ако наредиш, ја ћу га позвати к теби.
И пусти цар светитеља, у пратњи три стражара војника, да позове презвитера Ермолаја. Када мученик стиже ономе дому у коме живљаше презвитер, старац чим га угледа упита га: због чега си дошао, чедо? - Мученик одговори: Господине оче, цар те зове. - На то старац рече: Благовремено си дошао да ме зовеш, пошто се приближи час мога страдања и смрти; јер ноћас ми се јави Господ говорећи: "Ермолаје, ваља ти много пострадати за мене, слично слузи моме Пантелејмону".
Рекавши то, старац радосно пође с мучеником и предстаде цару. Угледавши презвитера, цар га упита за име. А он, казујући своје име не сакри ни веру своју, громогласно објављујући да је хришћанин. Цар га понова упита, говорећи: Имаш ли још кога с тобом исте вере? - Старац одговори: Имам два саслужитеља, истинске слуге Христове, Ермипа и Ермократа.
Тада цар нареди да и њих доведу пред њега. И упита цар ту тројицу служитеља Христових: Ви ли одвратисте Пантолеона од наших богова? - Свети одговорише: Сам Христос Бог наш призива к Себи оне које сматра достојнима, изводећи их из таме идолодемонства на светлост познања Свога. - Оставите сада ваше лажне речи, продужи цар, и понова обратите Пантолеона к боговима, па ће вам се опростити прва кривица ваша, и ви ћете се удостојити части од мене, да ћете ми постати најприснији пријатељи у дворцу моме. - Светитељи одговорише: Како можемо ми то учинити, када и сами хоћемо да умремо са њим за Христа Бога нашега?! Ни он, ни ми нећемо се одрећи Христа, нити ћемо принети жртве глувим и бездахним идолима.
Рекавши то, они сав ум свој обратише к Богу и стадоше се молити, подигавши очи своје к небу. И јави им се одозго Спаситељ, и одмах настаде земљотрес и усколеба се то место. И рече цар: Видите ли како се богови разгневише на вас, те колебају земљу! - Светитељи одговорише: Добро си рекао да се од богова ваших затресе земља, јер они попадаше са својих места на земљу и разбише се, оборени силом Бога нашег који се разгневио на вас.
Док они то говораху дотрча к цару гласник из идолишта и обавести га да сви њихови идоли падоше на земљу и разбише се у прах. А безумни цар, видећи у свему томе не силу Божју него мађиоништво хришћана, повика: Заиста, ако ове мађионичаре убрзо не погубимо, онда ће цео град пропасти због њих. - И нареди цар да Пантелејмона одведу у тамницу, а старца Ермолаја и његова два пријатеља, подвргнувши многим мукама, осуди на посечење мачем. И тако три света мученика: презвитер Ермолај и његови саслужитељи, Ермип и Ермократ, довршивши свој мученички подвиг, заједно предстадоше Светој Тројици у слави небеској. (Њихов спомин је 26 јула).
После погубљења трију светих мученика цар понова изведе преда се светог Пантелејмона и рече му: Ја многе обратих од Христа к нашим боговима, а једино ти нећеш да ме послушаш. Већ и учитељ твој Ермолај са оба пријатеља своја поклони се боговима и жртву им принесе, и ја их одликовах високим звањима у моме дворцу. Поступи и ти тако, да би се с њима удостојио исте части. - Мученик пак, знајући Духом да су свети скончали, рече цару: Нареди им да дођу овамо да их видим пред тобом. - Цар одговори: Нису сада овде, јер сам их послао у други град да приме велико богатство. - Мученик на то рече: Ето, ти си и не желећи рекао истину, послао си их одавде предавши их на смрт, и они су стварно отишли у небески град Христов да приме богатства која око не виде.
Видећи да ни на који начин не може склонити мученика на њихово зловерје, цар нареди да га жестоко бију и, ставивши га на љуте муке, осуди га на смрт: да му се мачем одсече глава а тело сажеже огњем.
Војници онда узеше мученика и поведоше изван града на посечење. Идући на смрт, свети појаше псалам Давидов: "Много пута војеваше са мном, али ме не савладаше. На леђима мојим ораше грешници", и остало из тога псалма (Пс. 128, 2-3). Када војници изведоше мученика ван града нешто више од једног потркалишта, тада дођоше на место где Господу беше угодно да слуга Његов сконча. Ту они привезаше светог мученика за маслину. Џелат приђе и удари мачем светитеља по врату, али се мач сави као восак, и тело светитељево не задоби рану, јер светитељ још не беше завршио своју молитву. Запањени, војници повикаше: "Велик је Бог хришћански!" Па, припавши к ногама светитељу, рекоше: Молимо те слуго Божји, помоли се за нас, да се отпусте греси наши које учинисмо према теби по царевом наређењу.
Када се светитељ мољаше, чу се глас с неба, упућен њему, који потврђиваше промену имена његова; јер га Господ уместо Пантолеоном назва Пантелејмоном, јавно му дајући благодат да самилосно прима све који му прибегавају у свакојаким невољама и мукама; и позиваше га Господ на небо. Испуњен радошћу, светитељ нареди војницима да га посеку, а они не хтеше, јер се бојаху и дрхтаху. Тада им светитељ рече: Ако не извршите што вам је наложено, нећете добити милости од Христа мога.
Онда војници приступише и прво целиваше сви тело његово; затим наредише једноме и он одсече главу мученику, и место крви потече млеко. А та маслина тог тренутка се окити родом својим од дна до врха. Видевши то, многи од присутног народа повероваше у Христа.
О овим чудесима која се ту збише би извештен цар; и он нареди да се та маслина одмах посече и исецка, па заједно са телом мучениковим сажеже. Међутим, када се огањ угаси, верници узеше тело светитељево из пепела, неповређено огњем, и чесно га сахранише на оближњем имању учењака Адамантија.
Лаврентије, Васоје и Провијан, мученикови домашњи, који су издалека пратили светог мученика и посматрали сва страдања његова, и чули глас упућен му с неба, написаше његово житије и страдање и предадоше светим црквама у спомен мученика, на корист читалаца и слушалаца, а у славу Христа Бога нашег са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.[11]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КЛИМЕНТА ОХРИДСКОГ[12]

Ходите чеда, послушајте ме; ходите сви који се бојите Бога и испричаћу вам; написаће се ово потоњему роду и народ наново створен хвалиће Господа (Пс. 66, 16; 102, 18). Овако је говорио Давид, а и ми данас са њим. Јер потребно је свагда и пред свима причати о Божанском величанству. И не само због тога што, као што верујемо, хвали Божјој нема броја, јер ма шта ми говорили и причали, безбројно је оно што преко тога остаје неизречено, него и због тога што онима које је савладала лењост, проповедање божанске лепоте бива на буђење ка делању добра.
Многи мисле да људи у наше време нису способни за подвиге старих. По њима, прва времена била су и чудесима обасјавана и украшавана животом врлих мужева који су скоро бестелесно живели у телу; наше пак покољење није добило од Бога ниједан од тих дарова. И тако, сматрајући да је, тобож, наша природа за то неспособна, бедно се олењише и успаваше за подвижнички живот. То њихово схватање је међутим рђаво и врло погрешно: Закон природе је био и остао исти и непроменљив. Остави Господ Себи и у наше дане мужеве врло многе, који, не приклонивши колено своје ономе што се по земљи вуче, засијаше светлошћу живота у славу Небескога Оца, поставши светилници у свету, који имају у себе реч живота.
Тако би и са Словенским народима који, будући још непросвећени Светлошћу Истине, примише од Бога Оце блажене и Учитеље, који угодивши животом и речју Богу просветише их, обасјавши их учењима и чудесима. Записати, каже блажени Теофилакт, архиепископ Охридски, њихов живот - веома је пожељно, али и изнад наших моћи. Зато нам исти тај блажени муж Теофилакт предлаже "мало" из живота једног од ученика равноапостолних просветитеља Словенских Кирила и Методија, Св. Климента Охридског, да би тиме како сам каже, посведочио човекољубље и благодат Бога нашег, Бога који је са нама и који ће са нама бити у све дане нашег живота до краја века, по обећању, и да би људима показао да није тачно да се наша природа изменила већ се развратила наша воља.
Када Св. равноапостолни Кирило и Методије примише благодат Св. Духа као зору рану, и кад праведницима овим засија светлост знања, и кад их невеста њихова радост ослободи пређашње туге, - потрудише се тада одабранијима од ученика својих предати свој божанствени наук. Не мало њих пијаху воде живе са тог учитељског извора. Првенци пак и избраници у Сабору њихових ученика беху Горазд, Климент и Наум, Ангеларије и Сава.[13] И док блажени Кирило почину од трудова својих и предаде дух свој Богу кад су још Св. Браћа била у Риму, дотле Методије настави просветитељску мисију међу Словенским народом, утврђујући истину еванђелску у срцима људи и сведочећи је својим мученичким подвигом.
Када пак дође време и његове кончине, он, подражавајући Павлу, боље речено Господу Исусу, сазва ученике своје и утврђиваше их својим последњим поукама и тешаше. "Видите, говораше им, љубљена чеда моја, злу силу јеретика и како се труде, кварећи и замућујући слово Божје, да напоје ближње своје мутљагом измишљотина својих. Да би у томе успели служе се са два средства: слатким речима и претераном строгошћу; једним трују простије људе а другим страшљивце. А што се вас тиче, надам се и молим се, да су вам чврсте душе и према једном и према другом: нити ће вас примамити сладошћу речи нити празном обманом заробити. Јер сте утврђени на камену апостолског исповедања и учења. Пошто је и Црква сазидана на том камену, врата пакла неће је надвладати". Ово рекавши и много више од тога предаде дух свој анђелима светим, после 24 године епископског служења, у току кога се много потрудио не само на своме спасењу већ и на спасењу других. Јер није се бринуо само о себи већ и о другима да се спасу, живећи даноноћно само тако како је од користи и другима. О томе сведочи и мноштво ђакона и ипођакона и презвитера: оставио их је око 200 у својој цркви после своје кончине. А ако их је толико било само у олтару, - колико је било мирјана, можемо само претпоставити. За наследника његовог би постављен на Моравску архиепископију Горазд, а Климент овај блажени муж, оставши веран свом учитељу до смрти, беше један од главних његових сарадника.
Но дрско мноштво јеретика не могаше да претрпи да Св. Методије има и после своје смрти поборнике, и сматрајући да у њима продужава он да живи, решише да их униште. И би постављен за епископа Вихик[14] који беше немачког порекла, противник словенског језика у богослужењу, опијен латинском јересју о исхоћењу Духа Светог и од Сина, кога је још Св. Методије био предао анатеми. "Зашто се држите, питаху јеретици на челу са Вихиком православне Методијеве ученике, мртвог и смрдљивог учења Методијевог, а не пристајете уз живог архиепископа и зашто не исповедате, од Оца рођеног Сина и од Сина исходећег Духа?"
Св. Горазд и Климент им одговорише: Методије још увек живи, јер смо од Господа научили да онај који у Њега верује и ако умре биће жив (Јн. 11, 25), а такође и то да је Бог Авраамов и Исааков и Јаковљев Бог живих а не Бог мртвих (Мат. 22, 32). У чему је онда наш грех ако имамо за учитеља онога који у Богу живи, који је духовно заједно са нама, и који се бори заједно са нама против вас? А што се тиче ове ваше нове вере, нити је налазимо посведочену Св. Писмом, нити примљену Св. Оцима. Зато не желимо да паднемо под анатему Павлову који јасно говори: "Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!" (Гал. 1, 9). Ми верујемо да је Дух - Дух Сина и ум Христов, будући да је Дух живота и истине (Рим. 8, 2; Јн. 14, 17) што и јесте Син; али и да происходи из Сина нити смо научили нити желимо да научимо, јер не желимо да се одречемо вере и да постанемо гори од неверника (1 Кор. 2, 16). Ми верујемо да Дух происходи од Оца и да је Родитељ Сина једини узрок и изводитељ Духа Светог. Дух је својствен и Сину и увек се дарује кроз Њега онима који су тога достојни. Друго значење има "исхођење" а друго "даривање": једно значи начин постојања Духа - јер као што је Син од Оца рођењем тако је и Дух од Њега исхођењем; "бити дарован" не значи предвечни начин постојања, већ даривање Његовог божанства и давање твари и човеку. И потврдивши речи своје примерима из живота и из Светог Писма рекоше им: "престаните да забадате себи мач у срце, престаните да се противите Сину Божјем, великом Благовеснику, из кога, кроз кога и у коме је садржано сво Еванђеље, и да говорите о Духу Светом без Духа, боље речено противно Духу".
Завереници пак Вихикови зачепише уши своје на речи њихове, и пошто не успеше ништа са убеђивањем, прибегоше кнезу Моравском Светоплуку и оклеветаше Методијеве ученике да уводе нова учења и да се буне против његове власти, пошто се, тобож, не држе његове вере. Кад их пак кнез позва на одговорност, они опет кроз уста Горазда и овог богомудрог Климента брањаху веру своју у Св. Тројицу нераздељиву и несмешиву, која је била у опасности. А кнез, погружен у страсти и незналица у вери, врло мало схвати од онога што му говораху о Св. Тројици Св. Горазд и Климент. Јер како да се удуби и да схвати речи о Св. Тројици човек без освећеног здравоумља, без кога нико не може видети Бога? (Јевр. 12, 14).
И будући потстакнут јеретицима са којима је био у пријатељству, кнез донесе одлуку да ће бити на страни онога ко се први закуне да је његово учење православно. Он не беше још ни одлуку изрекао - јеретици се заклеше и тако јерес би утврђена и овенчана насупрот Православљу.
После тога наста велико гоњење на Методијеве ученике: сви они бише прво подвргнути мучењу и присиљавању да се одрекну свога учитеља и његовог учења. Горазд изгуби свој епископски престо, а Климент, који беше необично учен, и Лаврентије и Наум и Ангеларије и многи други бише оковани и у тамнице бачени. Било је забрањено да им било ко од рођака и пријатеља донесе утеху у тамницу. Но иако оковани, они ни у тамници не занемариваху молитву: певаху песме трећег часа, додајући и припев псалама у коме се молимо да задобијемо Духа Светога који би послан апостолима у трећи час. А Бог погледавши на земљу затресе је, и би велики земљотрес, као некад док се Павле молио у тамници и чу се као с неба звук, и окови спадаху са њих. Потрес се осетио у целом граду оном и узбудио његове становнике тако да се чуђаху и питаху шта би то могло да значи. Када се пак приближише затвору, и кад видеше шта се десило са светима, и како се крећу слободно без окова - одоше кнезу и питаху га: шта ово значи? докле ћемо се борити против Божје Силе? Зар нам овај знак с неба неће отворити очи?
Јеретици пак, као некад фарисеји, тврђаху да се ту ради о ђаволској сили и о враџбинама, те неразумни кнез Свете поново окова још тежим оковима, подвргавајући их још већим мукама. Кад прођоше три дана, опет за време молитве Трећег часа, догоди се исто чудо. А богоборци сакривши од кнеза шта се догодило поново их оковаше. А кад се после нових десет дана тамновања у оковима јави исти знак, изведоше их из тамнице и немилосрдно тукоше без знања кнеза који беше оног момента отсутан. После таквог нечовечног мучења, не дозволивши Светима да ишта једу, и не допустивши никоме да овим слугама Божјим, боље речено самом Христу, дотури бар парче хлеба, - предадоше их војницима, да их раздвоје и одведу свакога на своју страну.
Примивши ове Свете, војници, сурови Немци, по природи дивљи и неукротиви, изведоше их из града и свукавши вукаху голе по хладном времену и ветровитом. Уз то мачевима рањаваху вратове њихове и копљима пробадаху груди, како не би умрли само једном смрћу већ многима. Кад се одмакоше далеко од града оставише их, вративши се натраг.
А они пак, ови нови исповедници Христови, сећајући се Христових речи апостолима: "Кад вас потерају у једном граду бежите у други" (Мт. 10, 23), кренуше према Бугарској, надајући се да тамо нађу уточишта. Иђаху тако без јела и одела, по беспућима, скривајући се од људских очију и трпећи сваку невољу. На крају се по невољи раздвојише и расејаше на разне стране. А и то би по Божјем промислу да би могли да обухвате више крајева кругом Еванђеља.
Климент и Наум и Ангеларије ходећи путем према Дунаву дођоше до неког места и тражаху ту богољубца и гостољубца човека који би их нахранио и обукао. И нашавши таквог отседоше код њега. А деси се да њиховом домаћину умре син јединац, леп, и у цвету младости, и то баш кад су они ушли у кућу. Тужни отац у жалости и очајању за изгубљеним очима, сином јединцем, оптуживаше своје госте да су они ти демони убице који усмртише наду његову и радост, и прећаше им мукама. А они будући састрадалних и човекољубивих душа жалошћаху се не мање од оца а уз то и стидом покриваху. И уверавајући га да нису врачари већ слуге Бога истинитог храбраху га, и говораху му да су уверени да ће Господ преко њих вратити живот детету. И, о чуда! На њихову молитву врати Бог благодаћу Својом живо дете родитељу.
Оставивши благодарног и гостољубивог оца, они наставише пут и прешавши Дунав дођоше у Београд. Јавивши се управнику града званом Воритакану, испричаше му све о себи. А он, сазнавши све о њима, схвати да се ради о великим људима и блиским Богу и знајући да бугароки цар Борис,[15] чији војеначелник беше, тражи управо такве људе, реши се да му их пошаље. Борис их прими са великом чашћу и сазнавши ко су и откуда су, заблагодари Богу што му посла такве учитеље вере и то не случајне људе, но исповеднике и мученике. Обезбеди их Борис са свим што им је било потребно за просветитељски рад, имајући и сам велику жеђ и љубав да сваки дан са њима разговара, и да учи од њих стара предања и животе Светих и да слуша из уста њихових речи Св. Писма. Тако и сви на његовом двору такмичаху се ко ће их пре примити у дом свој, благослова и освећења ради. Вероваху да где се налазе њих тројица сабрани и душом и телима, да је ту присутан и сам Господ и сва благодат Његова. Ангеларија прими у дом свој неки Часлав, измоливши га од кнеза Бориса за учитеља. Али не би му дато да се дуго радује његовом присуству у овом животу. Ангеларије проживе код њега неко време и упокоји се у миру. Климент и Наум бише гости и учитељи једно време код једног другог бојара по дозволи Бориса, сејући семе слова Божјег, по људским срцима И просветљујући људе небеском светлошћу Св. Тројице.
*
Св. Климент, који се родио око 840 године у "европској Мизији" (негде у Македонији) како пише у његовом малом животопису Димитрије Хоматијан, Охридски Архиепископ, имао је као узор у свом раду своје учитеље Кирила и Методија. Својим очима је видео сва дела њихова; заједно са њима се трудио на преводу светих књига са грчког на словенски. Био је сапутник Свете Браће у Венецију и Рим где је рукоположен за свештеника. Обдарен беше овај свети муж особитим проповедничким даром којим се он прочу још у Моравској и Панонији, док брањаше веру Православну од јеретика, а још више овде на новој њиви на коју га упути Бог, да сеје по њој семе живота, по неизрецивом промислу Свом. Његова проповед је добијала у снази још више тиме што је била на народном језику. После неког времена посла га Борис по надахнућу Божјем у Кутмичевицу (у Западне делове Македоније) за учитеља и просветитеља, заповедивши свима који тамо живљаху да приме светога с љубављу сваком и уважењем и да му буду у свему од помоћи. А и сам се показа пример љубави другима, давши му још у Охриду и Главници дом и обезбедивши га свим земаљским, да би се светитељ бавио само свођењем неба и небескога у душу своју и душе поверених му Богом људи.
Светитељ се не разнежи даровима кнеза и не предаде уживању и лењости него са још већим жаром, као да је тек тада почињао да служи Христу, труђаше се свом снагом на проповеди и ширењу Еванђеља. Обилажаше села и градове благовестећи спасење Божје народима и са свима разговарајући простим језиком о спаситељним Божјим врлинама и догматима. Све увераваше да, као што не може постојати исправан врлински живот без здравих догмата, већ је мртав и смрдљив, тако и догмати без врлинског живљења не могу увести у вечни живот. Једно личи на слепца који има руке и ноге, друго пак на човека са очима, али с отсеченим ногама и рукама.
Имађаше Свети Климент по свима местима и црквеним општинама не мало изабраних ученика, беше их на броју око 3500, којима откриваше дубље тајне Св. Писма и посвећиваше им особиту пажњу да би што више научили. Они су му били ближи од других, често су ишли са њим пратећи из близа шта ради, шта говори. Никад га нико није видео да се одмара него, - или је децу подучавао, и то на разне начине: - једнима показујући слова азбуке, другима објашњавајући смисао написаног, треће опет учећи како да држе руке при писању, - и то не само дању него и ноћу, - или се молитви предавао, или се читању одавао, или је књиге писао. Бивало је случајева да је истовремено два посла свршавао: писао је и децу подучавао; јер је знао да је нерад учитељица сваког зла, као што је рекла мудрост, учитељица сваког добра преко једног од својих служитеља (Ис. Сир. 33, 28).
Његов труд не оста без плода: његови ученици се показаше бољи од свих других, и животом и речју. Засађени у добру земљу, брижљиво заливени и узрасли благодаћу Божјом бирани су за чтеце, ипођаконе, ђаконе и презвитере. У свакој црквеној области имао је по триста ученика, који беху ослобођени од свих обавеза према кнезу, будући служитељи небеског Цара и војници. И трудио се на том послу блажени Климент 7 година.
Већ је улазио у осму годину свог просветитељског дела, последњу земаљског живота слуге Божјег Михаила Бориса, светог кнеза Бугарског.[16] Њега наследи син му Владимир који умре после четири године. Овога наследи брат му Симеон који би проглашен и за првог бугарског цара. Њега роди Михаило по образу и по подобију своме: беше он благ и добар, пун топле вере и ревности за дом Божји. Он надопуни недостатке оца, појачавши божанску проповед и утврдивши у свима црквама веру Православну, давши закону Божјем широк пут и нестешњен.
Пошто је слава Климентова све више расла и глас о њему све се даље чуо, заплени и срце цара Симеона те и он постаде љубитељ његове врлине. Позва цар светитеља к себи и он се одазва његовом позиву. Пожњевши освећење и од лика његовог, јер беше изглед блаженог такав да је чак и код непријатеља изазивао стид и поштовање - благосиљаше земљу Бугарску и блаженим сматраше царовање своје, јер доби тако добро од Бога. Па, посаветовавши се са разборитијим око себе, постави Климента, кога сви слушаху као оца свога, за епископа Дрвеничког 893 г. тако да он поста први епископ "Бугарског језика".[17] Примивши се епископског служења Св. Климент умногостручи своје трудове, поставивши своје достојанство као подлогу за узлажење Богу.
Каже премудри Соломон да онај који умножава знање умножава муку (Проп. 1, 18). Тако и Симеон умноживши част Клименту - умножи му муку. Јер нашавши да је народ ове области потпуно неупућен у божанско Слово и Св. Писмо, а они који су управљали Црквама врло неуки, не даваше сна очима својим ни дремања трепавицама: храна и уживање му беше брига о народу. Непрестано учаше и заповедаше, незнање исправљајући, ружно улепшавајући, поставши све свима, сходно свачијој потреби. Клир подучаваше о благољепију црквеном и о појању и молитви, тако да му је подручно свештенство било упућено у сваки добри поредак и трудило се да буде пример свима речју и делом. Народ утврђиваше на камену праве вере хришћанске изграђујући у њима тврђаву побожности. Јер беху врло непросвећени и прости. И не само што храњаше речју као истинитим хлебом и утврђиваше срца њихова, него вођаше бригу и о њиховој телесној храни, бринући се о удовицама и сиротама и дајући утеху сиромашнима.
Знајући грубост народну и неукост, и видећи да многи од свештеника не разумеју грчке књиге, састави беседе за све празнике, просте и јасне, да би могао да их разуме и најпростији човек. Тако је хранио млеком просте словенске душе и неспособне за тврду храну, поставши за њих оно што је био Павле за Коринћане. Преко тих беседа су се они учили тајнама празника, извршеним кроз Христа и Христом. Исто тако написа у част Богородице, која се празнује често у току године, многе похвале и описе Њених чудеса. Не заборави у својим поукама ни Јована Крститеља, описа путовања и животе пророка и апостола, подвиге светих мученика, написа и многе каноне у част Светих и молебне Мајци Божјој.[18] Описа и живот својих учитеља Кирила и Методија, упростивши и њихову азбуку звану "глагољицу" како би била приступачнија народу
Још док беше жив мудри Борис, сазида и манастир у Охриду, додавши му касније и другу цркву која потом поста седиште архиепископије. Сва жеља му је била и труд да искорени лењост, опитоми сурова срца и насади у њих богопознање, а кроз њега питомост и човечност. Пренесе из земље Јелина питомо и плодно дрвеће, калемећи дивље, да би и тиме показао шта треба да ради човек да би плода донела душа његова. Све, дакле, што је радио, на корист душе је радио, заборављајући и себе од бриге за спасење других. Чим би пак посетио и обишао своју област, утврђујући народ страхом Божјим и врлином, долазио би из Велике у свој манастир у Охрид, где се предавао молитвеном тиховању, хранећи душу Божјим миром и лепотом.
Велика беше љубав овог Светог Климента к Богу, као сина к Оцу, али су и многа сведочанства да му Бог узврати љубављу на љубав, прославивши га Својом чудесном благодаћу. Ево само једног примера за то. Деси се, док је једном ходао, да види двојицу богаља од којих је један био лишен и сладосног свакоме очњег вида. То пробуди у души његовој сажаљење и састрадање. Но милостивост имађаше код њега увек за пратиоца смирење. Шта више, жеља да сакрије учињено чудо беше јача код њега од жеље богаља да буду излечени. Зато, тек онда кад виде да нема никога у близини, подиже очи своје небу, и преподобне руке своје на молитву, па призвавши божанску помоћ, дотаче се молитвеним рукама својим тела раслабљених. И оздравише тела њихова, а слепац доби вид и величаше Бога. Но чудо не оста скривено за људске очи: један од служигеља његових би невидљиви сведок догађаја чудеоног овог. Кад Свети то сазна изгрди га и запрети му да никоме не каже док је он жив.
Педесет година се труђаше на благовести Слова Божјег овај небески човек и земаљски анђео. А кад му дође старост и кад се истроши великим трудовима, намисли да преда другом епископску власт, не бежећи од одговорности и од свога чина у кога га постави Дух Свети да чува Цркву Божју, но блажене побожности ради и божанствене. Јер се бојао да његова старачка немоћ не постане препрека и сметња делу Божјем. И дошавши цару мољаше га да му постави млађег заменика имајући само једну жељу: да му дозволи оно мало дана живота што му је преостало да проведе у манастиру у разговору са собом и са Богом. Цар пак задивљен његовом жељом преклињаше га да не жалости оне који се труде да га ничим не ожалосте, као свог заједничког оца, и одлучно одби да му да тражено. Оставка, рече му цар, приличи само недостојнима а ти си драгоценији од сваког достојанства. Старац се потчини царевом настојању и не рекавши му више ни речи о томе, врати се у манастир. Но небески Цар се показа предусретљивији његовој жељи: тек што се врати натраг разболе се. И ту на болесничком одру остави последњи дар својој духовној деци: преведе на Словенски језик књигу звану Цветни Триод која садржи у себи службе од Ускрса до дана Св. Тројице. И шта још? Написа и завештање своје о књигама и другом што је имао. А мало шта имађаше осим Бога с којим је свагда боравио, и с којим се једино богатио, мудри овај трговац, који нађе добар бисер у пољу и све за њега продаде. Пола заоставштине остави епископији а пола манастиру, и тиме показавши како треба стицати и трошити стечено: све пред Богом и по Богу.
И тако поживевши и украсивши Богом постављени престо, и крај поставивши складан почетку, предаде дух свој Господу 27 јула 916 г. Божанствено пак тело његово, равночесно души, иако по достојанству ниже од ње, би уз песме положено у манастиру у гроб, кога он спреми сопственим рукама, с десне стране припрате, у дане Бугарског цара Симеона. Пре пак његовог уснућа видеше неки од његових ученика у сну Кирила и Методија како приступише блаженом, и најавише му излазак из овог живота.
Но чак и прах учитељев, сведочи нам блажени Теофилакт на завршетку свог животописа овог преподобног Климента, и после његовог уснућа чињаше добро, лечећи сваку страст и сваку болест. Као сведока реченога наводи човека неког који је имао осушене руке и ноге који, дошавши у храм за време литургије, би исцељен. Мало њих је знало ко је он и од куда је. Када пак поче на сав глас да благодари Богу на задобијено здравље питаху га присутни у храму ко је и откуда је. Одговори да је и он из Охрида, да је много година био свезан овом злом болешћу и да је вукући се по земљи на ногама и рукама дошао на гроб Светитеља и, поставши изван себе, видео некаквог старца који се дотаче косе његове и заповеди му да устане. Чим је чуо глас, зачу се пуцкетање у његовом телу и трење костију, изгледало је као да се сабирају опуштени удови, и шире покретни мишићи. И дошавши себи нађе да је потпуно оздравио: "и ево сад, рече, дижем руке своје ономе који ми их је испружио, и стојим на ногама својим". И заблагодари Богу и Његовом угоднику, и он и сав присутни народ.
А чему набрајање толиких и толиких чудеса? Коме је непознато колико ђавоиманих и од других немоћи страдалника задобише здравље, било дошавши са вером на гроб Светитеља, било поменом имена његовог! И како је то бивало некад, тако бива и данас са свима онима који му са вером и љубављу приступају, клањајући се заједно са њим и са свима Светима Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Јединосушној и Нераздељивој, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНТУСЕ ИСПОВЕДНИЦЕ

Кћи побожних родитеља Стратигија и Февроније, света Антуса се подвизаваше у осмом веку у Мантинејској страни у Азији. Измалена заволевши девство и чистоту, блажена остави родитељски дом и живљаше по горама и по пећинама и по рупама земаљским. Одвраћајући се од свега житејског и мрзећи све светско, она љубљаше и грљаше безмолвије, побожно усамљеништво и молитвено тиховање.
У то време догоди се те у место Мантинеју наиђе неки јеромонах Сисиније, човек који упражњаваше сваку врлину, и беше свет и чудотворац. Посматрајући га, блажена Антуса свом душом зажеле да подражава врлине светога старца Сисинија. И најпре она доби од њега образац и правило о вођењу усамљеничког живота. Затим, да би је извежбао у послушности, свети старац јој нареди да уђе у зажарену пећ; светитељка послуша: уђе у пећ, и опет изађе, не претрпевши никакву повреду. А научи преподобна од светог Сисинија и друге узвишене врлине, које људско биће приближавају Богу. И још јој свети монах прорече да ће она основати манастир и да ће она у њему бити игуманија над деведесет сестара, што се касније стварно и зби.
После тога је чудотворац Сисиније постриже у монаштво и нареди јој да живи на малом острвцу језера, у близини места Перкеле. Проводећи време у уздржању и у осталим тегобама, блажена Антуса постаде обиталиште Свете Тројице. Она ношаше кострет и вериге; и мудри је људи сматраху бестелесном. Једном пак она оде к светом Сисинију и замоли га за благослов и дозволу да подигне цркву у име свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Преподобни Сисиније јој даде благослов и дозволу; при томе је много поучи и научи, и тачно јој предсказа шта ће јој се све догодити. Опраштајући се с њим, он јој откри дан своје смрти.
Преподобна Антуса подиже жељену цркву светој Ани, и ту се сабраше до тридесет монахиња најпре, и када се навршаваше њихов број, као што преподобни Сисиније беше прорекао светој, блажени Сисиније изиђе из овога живота и отиде ка Господу. После тога света Антуса, видећи да њене сестре напредују у послушности и покорности, подиже још две цркве, једну у име Пресвете Богородице, а другу у име светих Апостола: прву одреди за монахиње, а другу за монахе. Јер многи световњаци, желећи да се кају за грехе своје, напуштаху свет и долажаху најпре споменутом светом Сисинију док он беше у животу, а касније светој Антуси; и она их руковођаше и васпитаваше у врлинама.
Пошто преподобна Антуса познаваше одлично догмате православне вере, она беше одлучно против сваке јереси. По томе она беше чувена, и тај глас о њој дође и до самог цара. У то време цароваше Константин Копроним, христомрзац и иконоборац, и он се стараше да свету Антусу придобије за своју заблуду. Зато позва једног свог једномишљеника иконоборца и нареди му ово: Иди у Мантинејски манастир, нађи Антусу и убеди је да се приклони нашем веровању, тојест да одбаци молитвено поштовање светих икона. Не пристане ли на то, ти је онда стављај на муке све док не буде пристала да се покори заповестима нашим.
Посланик узе са собом пратиоце и понесе многе свете иконе. Дошавши у Мантинеју, посланик изведе преда се на испитивање преподобну Антусу и њеног нећака који беше игуман у једном мушком манастиру. Посланик одмах стави на муке светитељкиног нећака игумана, и дуго га бијаше и тело му кидаше, а светитељка га храбраше и сокољаше да остане у православном исповедању и молитвеном поштовању светих икона и да јуначки подноси муке. А када посланик виде да ће игуман издахнути у мукама, он нареди да престану са мучењем.
Тада посланик нареди да свету Антусу опруже по земљи, и бездушно је бише воловским жилама. Затим бездушник запали свете иконе које беше донео са собом и метну их на главу светитељки, а на ноге јој натрпа жеравицу. Но благодаћу Христовом преподобна остаде неповређена, и посланик је отера.
После тога дође цар Копроним у Мантинејску покрајину и изведе преда се свету Антусу, са намером да је стави на најстрашније муке. Али светитељка га спречи у томе, јер га удари слепилом и он обневиде. Ускоро потом требало је да се царица породи, и беше у смртној опасности од тога. Цар упита свету Антусу поводом тога, и она му прорече да царица неће умрети, него ће родити близанце: мушко и женско; па не само то него предсказа још и какав ће живот имати и једно и друго дете. Чувши то, царица посла манастиру преподобне Антусе многе поклоне и дарове. Тада се и цар одобровољи према њој и више је не злостављаше. Да, зна врлина и зверове да укроти и непријатеље да начини пријатељима.
Због свега тога свету Антусу величаху и слављаху сви. Стога многи долажаху к њој: једни да узму од ње благослов и молитву, други - да постану монаси, трећи - да се исцељују од својих болести. Чудеса која сатвори света Антуса не могу се набројати. Но пошто и она беше људско биће, требало је да окуси смрт, због тога и она заспа сном који доликује праведницима, и то на сам празник светог великомученика Пантелејмона: јер блажена мољаше Господа да се упокоји на тај дан.[19] Она се упокоји и би сахрањена у келији у којој је провела свој живот. И после смрти она сатвори премнога чуда у славу Христа Бога нашега и за доказ богоугодног живота свог.

СПОМЕН СВЕТИХ СТО ПЕДЕСЕТ И ТРИ МУЧЕНИКА

Потопљени у мору у Тракији.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЛЕПЦА, исцељеног светим ПАНТЕЛЕЈМОНОМ

Прогледавши, овај слепац поверова у Христа; зато мачем посечен.[20]

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ХРИСТОДУЛА

Свети Христодул беше родом из Касандре код Солуна. Као дечак дође у Солун и изучи абаџијски (кројачки) занат. Као занатлија путоваше продајући своју робу. Тако би и на острву Хијосу, где купи један дрвени крст, донесе га у Солун, даде да га зографишу, па га приложи цркви Св. Атанасија. У то време чу да један Бугарин хоће да се потурчи, и веома се на то ожалости. Зато се реши да сам мученички пострада за Христову веру. Узевши натраг свој крст, он отиде међу Турке, који тада баш превођаху у ислам оног бедника Бугарина, и повика пред свима овоме Бугарину: "Брате, шта ти би? Ево вере наше, ево Христа Који се распе за нашу љубав, а ти напушташ Спаситеља свог и постајеш Турчин"?! Видећи га да убеђује Бугарина да се не потурчи, јаничари скочише на блаженог Христодула, истукоше га силно, па поведоше код свога муле. Овај га питаше ко га је наговорио да чини тако, а мученик му на то одговори: "Нико ме није послао, него сам Христос". - "Остави то, и постани Турчин", рече му судија. - "Остави и ти ислам, па постани хришћанин", одговори му Христодул. Тада га судија предаде муселиму, а овај нареди да га ударају по ногама 404 пута мотком, па да га онда вуку по путу са омчом око врата. Најзад га Турци обесише пред црквом Светог Мине у Солуну 1777 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАНУИЛА

Слуга Божји Мануил у миру се упокојио.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛАЈА, Христа ради јуродивог

Син богатих родитеља. Оставио богатство и као јурод јурио по улицама Великог Новгорода, и кроз јуродство поучавао људе. Његов друг истога подвига био је блажени Теодор. Јурећи се једанпут пред светом они обојица претрче реку поврх воде. Упокојио се у Господу 1392 године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАСАФА, митрополита Московског

Племић; спочетка монах у манастиру светог Сергија Радонежског, затим настојатељ; 1539 године изабран за митрополита Московског. Као митрополит борио се против неправде и насиља неких моћних бојара: зато послат на заточење у Кирилов манастир, па потом превезен у Сергијеву лавру. Ту свети Јоасаф престави се ка Господу 1555 године. Свете мошти његове почивају у Тројицкој лаври.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 305 до 311 године.
2. Витинија - северозападна област Мале Азије, на обалама Црнога Мора, Босфора и Цариградског Мореуза. Ова област позната је од давних времена; свој назив добила је од Витина, који су се доселили у њу из Тракије. Витинија је била сликовита, плодна и изобиловала стоком. Године 546 пре Христа Витини су потпали под власт Персијанаца, но од 327 год. Витинија је опет постала самостална држава; године пак 75 пре Христа Витинија је, по завештању цара Никодима III, прешла Римљанима, као самостална провинција, са посебним проконзулом. Хришћанство се у Витинији појавило у време апостола (1 Петр. 1, 1). У време Плинија Млађег, који је управљао Витинијом, и цара Трајана (98-117) ту је било много хришћана не само по градовима него и по селима. При Диоклецијану (284-305 г.) у Витинији је било страховито гоњење на хришћане. У четвртом и петом веку у Витинији су држани многи црквени сабори поводом разних јереси.
3. Никомидија - у старини диван град на обали Мраморног Мора.
4. Спомен њихов празнује се 28 децембра.
5. Спомен његов 3 септембра.
6. Види његово Житије под 26 јулом.
7. Знаменити лекари у старини.
8. Грчкоримски бог лекарске вештине: Ескулап или Асклипије.
9. Јн. 9, 1-39.
10. Спомен његов празнује се 3 септембра.
11. Свети Пантелејмон би посечен 27 јула 305 године. У месецослову Василијевом говори се да су се крв и млеко, што су истекли при посечењу светитеља, чували до десетог века и давали исцељење вернима: о томе се говори и у грчком стихованом прологу из дванаестог века. Мошти су биле пренете у Цариград; а одатле већи део пренет у Париз; у четрнаестом веку почивале су у Влахеринској цркви у Цариграду. Део светитељевих моштију налази се сада у Светој Гори у руском манастиру Светог Пантелејмона.
12. Спомен Светог Климента прославља се и 25. новембра. Ово његово Житије састављено је углавном по Житију Св. Климента од Теофилакта Охридског и по делима Св. Климента.
13. Заједнички спомен ових Св. Седмочисленика празнује се 17. јула.
14. Вихик или Вихникос, по тексту бл. Теофилакта, би рукоположен за епископа Нитре Папом Јованом VIII 880 г. што се види из Папина писма кнезу Моравском Светоплуку од 8 јуна 880.
15. Бугарски кнез Борис Михаило владао је од 852. до 889. године.
16. Спомен овог Св. Михаила Бориса, цара Бугарског, празнује се 2 маја.
17. Тако каже Бл. Теофилакт у свом Опширном Животопису Светитеља. Шта то значи објашњавају натписи на његовим беседама и поукама где се он назива: Климент епископ Словенски, Климент епископ велички, Климент епископ или просто Климент. Претпоставља се да је његова епархија обухватала широку област у полукругу око Охрида.
18. Слова и Поуке св. Климента Охридског су изашле недавно у преводу са старословенског на бугарски језик (Софија 1970) у издању Синода Бугарске Цркве.
19. Света Антуса упокојила се 759 године.
20. Видети о њему под данашњим даном: Страдање светог великомученика Пантелејмона.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Ермолај. Свештеник Никомидијски.У време цара Максимијана и он беше са оних 2000 мученика које осуди цар да се у цркви и заједно са црквом сажежу (в. 28 децембар). Ермолај некако избеже смрт том приликом, заједно са друга два свештеника, Ермипом и Ермократом. Ермолај крсти св. Пантелејмона, с ким заједно би изведен пред суд, мучен, и најзад мачем посечен. С њим пострадаше и Ермип и Ермократ, и сви бише увенчани венцем победе и славе у царству Христовом. Чесно пострадаше около 304 године.

2. Преп. муч. Параскева. Рођена у Риму од родитеља хришћанских, и од детињства научена вери Христовој, св. Параскева с великим усрђем стараше се да на делу испуни све заповести Божје. Верујући тврдо и живећи према својој вери она упућиваше и друге на пут помоћу праве вере иблагочестивог живота. Када јој родитељи умреше, Параскева раздаде све своје имање беднима, а она се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру Христову не тајећи се ни од кога, иако у то време вера Христова беше крваво гоњена од римских власти. Злобни Јевреји први оптужише св. Параскеву због проповеди забрањене вере. И она би изведена на суд пред цара Антонина. Сва ласкања царева не помогоше ни најмање да поколебају у вери ову слушкињу Божју. Тада је вргоше на огњене муке и метнуше јој на главу усијан шлем. Но Господ је чудесно спасе, и она се избави и удаљи из Рима. И пође опет од града до града да обраћа тамни незнабожачки народ у веру истиниту. Још у два града би извођена пред кнежеве и судије, и истјазавана за Господа свога чинећи при том чудеса велика и силом Божјом брзо опорављајући се од мука и рана. Незнабошци, као и увек, приписиваху њена чудеса мађијама а њено опорављење сили и милости њихових богова. Рече једном св. Параскева кнезу мучитељу: „не твоји богови, кнеже, исцелише ме но Христос мој, Бог истинити". Најзад је неки кнез Тарасије посече мачем. Тако славно заврши свој плодовити живот ова светитељка. Мошти њене беху доцније пренете у Цариград. Чесно пострада за Христа у II столећу.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. нишки Г. Арсеније 2018

3. Преп. Мојсеј Угрин. Беше на двору младога руског кнеза Бориса. Па када безбожни Свјатополк уби Бориса, Мојсеј се избави и добеже у Кијев. Но мало доцније би одведен од краља пољског Болеслава као роб у земљу Пољску, и продан за 1000 златника некој младој и скверној удовици, жени једног Болеслављевог погинулог војводе. Ова опака жена навраћаше Мојсеја на блуд, но Мојсеј се не даде навратити, јер се беше завештао живети чисто пред Господом. Тада му она предложи брак, но он то одби. Потајно прими Мојсеј чин монашки од неког Светогорца, и јави се пред госпођом својом у раси монашкој. Она га веза, па нареди да га шибају и да му одсеку тајни орган. Пет пуних година трајало је то безуспешно завођење од стране те срамне жене, пет година мука и истјазања! Но изненадно погибе краљ Болеслав у некој буни, у којој и ова жена би убијена. Тада Мојсеј слободно оде у Кијев, где се при светом Антонију предаде молитви и безмолвију. Победивши потпуно срамну похот у себи, он помагаше многима да се од ње спасу. И његове свете мошти помагаху многима (в. житије Јована Многострадалнога 8 јула). После десетогодишњег безмолвија у пештери упокоји се св. Мојсеј 26 јула 1043 год. и пресели се у вечно девствено царство Христово.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕРМОЛАЈА, и са њим Ермипа и Ермократа

Свети презвитер Ермолај и његови састрадалци, свештеномученици Ермип и Ермократ, припадаху клиру свете никомидијске цркве. Они беху преостали од оних двадесет хиљада мученика, које цар Максимијан сажеже у цркви заједно са црквом, чији се спомен слави двадесет осмог децембра. Ова три служитеља Господња скриваху се из страха од незнабожаца по разним местима, притом где им год беше могуће они поучаваху незнабошце светој вери и обраћаху их ка Христу. Тако свети Ермолај, видевши Пантелејмона лекара[1], обрати га у хришћанство после богонадахнутог разговора с њим. Када Пантелејмон би од истог незнабожног цара римског Максимијана изведен на мучење и упитан ко га научи хришћанској вери, светитељ, не будући у стању слагати, каза о светом презвитеру хришћанском Ермолају. Стога одмах би ухваћен старац Ермолај и његови саслужитељи слуге Христове Ермип и Ермократ, и доведени на нечастиви суд. При испитивању они смело исповедише да је Христос истинити Бог, а наругаше се идолима и њиховим поклоницима. Због тога их цар мучитељ осуди на смрт и они бише посечени мачем. О њиховом страдању опширније се говори у житију светог великомученика Пантелејмона под двадесет седмим јулом.
Ови свети свештеномученици чесно пострадаше око 304 године.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ПАРАСКЕВЕ

Ова преподобномученица Параскева живљаше у време цара Антонина[2]. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак[3]. Од малена посвећена Богу, Параскева би од мајке своје научена хришћанској вери и одгајена у њој. А када се научи књизи, света Параскева стално читаше Свето Писмо. Бавећи се пак много у цркви, она се одаваше светој молитви.
Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше.
Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. - На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље.
Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. - Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. - Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. - Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице.
Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: "Дође, о звери, гнев Божји на тебе!" И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа.
Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену[4], и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МОЈСИЈА УГРИНА

Нечастиви враг је нарочито навикао да војује против човека нечистом блудном страшћу, јер човек, помрачен том гадошћу, престаје да се у делима својим обазире на Бога: пошто ће само "чисти срцем Бога видети" (Мт. 5, 8). Блажени отац наш Мојсеј, подвизавајући се у тој борби више од других, много се намучи као добар војник Христов, док потпуно не победи силу нечистог врага и не остави нам пример за углед. О њему се пише следеће.
Зна се за овог блаженог Мојсеја да по рођењу бејаше Угрин[5], љубимац благоверног, светог кнеза и страдалца руског Бориса[6]. Он служаше кнезу заједно са својим братом Георгијем који, заштићујући својим телом господара свог, паде убијен заједно са светим Борисом[7] од војника безбожнога Свјатополка на реци Алти[8]; при томе му војници одсекоше главу због златне гривне коју му беше подарио свети Борис. Једино се блажени Мојсеј спасе од смрти и дође у Кијев к Јарослављевој сестри Предислави, и остаде тамо кријући се од Свјатополка и усрдно се молећи Богу, док не стиже благочестиви кнез Јарослав, побуђен жалошћу за убијеним братом, и победи безбожнога Свјатополка[9]. А када Свјатополк, избегнувши у Пољску, врати се с Болеславом и изагна Јарослава и сам стаде кнезовати у Кијеву[10], тада Болеслав, враћајући се у своју земљу, одведе са собом у ропство две Јарославове сестре и многе бојаре, међу којима и овог блаженог Мојсеја. Њега одведоше окована у ланце по рукама и ногама, чврсто га чувајући, јер беше снажан телом и диван лицем.
У Пољској замљи блаженог Мојсеја виде једна жена, властелинка, лепа и млада, која имађаше огромно богатство и велику власт; њен муж беше отишао с Болеславом, али се не врати, пошто би убијен у рату. Ова жена, приметивши лепоту преподобнога, запали се телесном похотом према њему и стаде га мамити заводљивим речима, говорећи: О, човече! зашто такве муке трпиш када има начина којим се можеш избавити тих окова и страдања?! - Мојсеј јој одговори: Таква је воља Божија. - Жена му на то рече: Ако ми се покориш, ја ћу те избавити, и учинићу те знаменитим у целој земљи Пољској, и ти ћеш владати мноме и целокупним мојим властелинством.
- Осетивши њену нечисту пожуду, блажени јој одврати: Који је муж, послушавши жену, икада кренуо на боље? Првоздани Адам, послушавши жену, би истеран из раја; Самсон, који је снагом превазилазио све и победио читаву војску, женом би предат иноплеменицима; Соломон, који постиже дубину премудрости, потчинивши се жени, поклони се идолима; Ирод, који беше одржао многе победе, поробивши себе жени, одсече главу Јовану Претечи. На који ћу онда начин ја постати слободан, када начиним себе робом жени, коју не познах од рођења? - Она му одговори: Ја ћу те откупити, и учинићу те чувеним, начинићу те господарем дома мога, и желим да те имам за свога мужа, само ми испуни вољу, јер не могу да подносим гледајући како твоја лепота пропада бесмислено. - На то јој блажени Мојсеј рече: Добро знај да ја нећу испунити вољу твоју, и не желим ни твоју власт, ни твоје богатство; изнад свега тога за мене је душевна и телесна чистота. Нека не уништим петогодишњи подвиг, који ми Господ дарова да невин трпим у овим оковима, због чега се надам да ћу бити избављен вечних мука.
Тада жена, видећи да може изгубити такву лепоту, пређе на другу ђаволску одлуку, расудивши овако: Ако га откупим, он ће ми се свакако, макар под морањем, покорити. Стога она посла к власнику, код кога светитељ беше у ропству, да узме од ње колико хоће, само да јој прода Мојсеја. Власник, видећи згодну прилику да се обогати, узе од ње скоро хиљаду златника, и предаде јој Мојсеја. А жена, добивши власт над њим, стаде га без икаквог стида вући на несвето дело. Ослободивши га окова, она га одену у скупоцене хаљине, и храњаше га одабраним јелима. Затим, грлећи га похотљиво, она га примораваше на обљубу. А блажени Мојсеј, видевши лудило ове жене, још више приону молитви и посту, претпостављајући Бога ради сув хлеб и воду са чистотом, него ли скупоцена јела и вино са нечистотом. И одмах скину са себе раскошне хаљине, као некада Јосиф, и избегну грех, ниушта не сматрајући уживања овога света.
Постиђена жена тада паде у такву јарост, да намисли уморити глађу блаженога, бацивши га у тамницу. Али Бог који даје храну свакоме створу, који некада прехрани Илију у пустињи (3 Цар. 17, 2-6), затим Павла Тивејекога[11] и многе друге слуге Своје уздајуће се у Њега, не остави ни овог блаженог: јер једнога од робова ове жене Он склони на саучешће, те тајно доношаше храну Мојсеју. А други га наговараху говорећи: Брате Мојсеје, шта ти смета да се жениш? Ти си још млад, а ова удовица поживе с мужем само годину дана, и лепша је од других жена; богатство је њено неизмерно; важност њена у овој земљи Пољској је огромна, тако да када би хтела, ни кнез се не би узгаушао ње, а ти, заробљеник и роб, не желиш да постанеш њен господар?! Ако ли речеш да не желиш нарушити заповести Христове, онда се сети шта Христос каже у Еванђељу: Тога ради оставиће човек оца свог и матер, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (Мт. 19, 5). Такође и апостол говори: Боље је женити се него ли упаљивати се (1 Кор. 7, 9). А о удовицама исти апостол вели: Хоћу да се младе удовице удају (1 Тм. 5, 14). А ти ниси дао завет монашки него си слободан од њега, зашто се онда предајеш злим и тешким мукама и тако страдаш? Ако се деси да умреш у овој беди, какву ћеш похвалу имати? У самој ствари, ко се од првих праведника, као што су Авраам, Исак и Јаков, узгнушао жена? Нико сем данашњих црноризаца. Јосиф на кратко време избегну жену, али се после и он ожени (1 Мојс. 41, 45). Тако и ти, ако отидеш жив од ове жене, касније ћеш сам себи потражити жену. И ко се неће насмејати твоме безумљу? Боље ти је да се покориш овој жени, и да постанеш слободан и господар над целим домом њеним.
Блажени Мојсеј одговори им: О, браћо и добри пријатељи моји, добро ме ви саветујете! Појимам, ви ми предлажете речи, опакије од змијина нашаптавања Еви у рају: силите ме да се покорим овој жени, но ја ни у ком случају нећу примити ваш савет. Јер ако ми се деси и да умрем у овим оковима и горким мукама, ја насигурно очекујем да за то добијем милост од Бога. И ако су се многи праведници спасли са женама, ја се грешник једини не могу спасти са женом. Но, да се Јосиф покорио најпре жени Пентефријевој, онда он потом, када се оженио, не би царовао у Египту. Међутим Бог, видевши његово раније трпљење, дарова му египатско царство; стога се он прославља из нараштаја у нараштај као целомудрен, ма да је и децу родио. А ја не желим египатско царство, нити да поседујем власт и будем велики у овој земљи Пољској и да уживам поштовање далеко у свој земљи Руској, него све то ја презрех ради небеског царства. Због тога, ако изађем жив из руку ове жене, ја никакву другу жену тражити нећу, већ ћу, ако хоће Бог, постати црноризац. Јер шта каже Христос у Еванђељу: Сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). Христа ли послушати или вас? А апостол говори: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а који је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени (1 Кор. 7, 32-33). Зато питам ја вас: За кога треба више радити, за Господа или за жену? Такође знам да апостол пише и ово: Слуге, слушајте господаре своје по телу (Еф. 6, 5), али на добро, а не на зло. Стога вама који ме држите, нека буде знано, да ме женска лепота никада неће завести, нити ме раздвојити од љубави Христове.
Чувши то, она жена скова у срцу свом други лукави план. Она нареди да блаженога посаде на коња, и у пратњи многих слугу да га воде по њеним градовима и селима, говорећи му: "Све ово твоје је, ако ти се допада; ради са свим како хоћеш". А и сама она говораше људима: Ово је ваш господар, а мој муж; који га год сретне, нека му се клања. - Међутим, он се насмеја безумљу женином и рече јој: Узалуд се трудиш! јер ме не можеш преластити трулежним стварима овога света, нити ме лишити духовног богатства мог. Схвати то и не мучи се узалуд. - На то му жена с јарошћу одговори: Не знаш ли да си ми продат? и ко те може ослободити из мојих руку? Живог те нипошто пустити нећу, него ћу те најпре ставити на многе муке, па онда предати смрти. - Блажени јој смело одврати: Нећу се уплашити мука, јер је Господ са мном; Њему од сада хоћу да служим у монашком животу.
И у то време руковођен Богом дође к блаженом Мојсеју један црноризац из Свете Горе, по чину јереј, и постриже га у свети ангелски монашки лик. Притом он га много поучи о чистоти духовној, да не уступа врагу, и да се не боји те погане жене; па онда оде. Овог црнорисца тражише свуда, и не нађоше га. Тада жена изгуби наду и подврже преподобног инока Мојсеја тешким батинама: она нареди да га испружена по земљи бију гвозденим штаповима, те се земља натопи крвљу. А они што га бијаху говораху му: Покори се својој господарици и испуни јој вољу; ако не послушаш, онда ћемо ти тело издробити на комаде. Не мисли да ћеш избећи ове муке, него ћеш после многих мука горко предати душу своју. Сажали се на себе; одбаци те монашке подеротине и обуци се у скупоцено бојарско одело, па ћеш се избавити мука које те чекају. - Јуначни Мојсеј им одговори: Браћо, вршите што вам је наређено, никако не оклевајући, а ја се ни у ком случају не могу одрећи монаштва и љубави Божје, и никакво мучење, ни огањ, ни мач, ни ране, не могу ме раставити од Бога и од овог великог ангелског лика. А овој бестидној и помраченој жени, која је несумњиво изгубила не само страх Божји него и стид људски, и која ме бестидно приморава на оскврњење тела и прељубочинство, никада се покорити нећу, нити бедну вољу њену испунити.
Паштећи се много како да се освети за доживљену срамоту, та жена најзад написа кнезу Болеславу овакво писмо: Сам знаш да је мој муж убијен у рату који си ти водио, а ти си ми допустио да узмем кога хоћу за мужа. Ја заволех једног од твојих заробљеника, лепог младића, откупих га давши за њега много злата, доведох га у свој дом и предадох му сво злато и сребро у моме дому и сву власт, само да би зажелео постати мој муж; а он све то ниушта не урачуна. Много пута сам га мучила глађу и батинама, али не постигох ништа. Њему није доста што је пет година био у оковима код ранијег власника, он је ево и ову шесту годину провео код мене и био много мучен од мене због своје непослушности. Све је то он навукао на себе својом тврдоглавошћу; а сада је и пострижен од неког црнорисца. Шта дакле ти наређујеш да чиним са њим?
Кнез Болеслав нареди тој жени да дође к њему и доведе Мојсеја. Његово наређење би извршено. Угледавши преподобнога он га дуго присиљаваше да се ожени том женом, али га не усаветова. Напослетку му рече: Ко је тако неосетљив као ти који лишаваш себе многих блага и части и предајеш себе на горке муке?! Од данас нека ти је знано, да је живот твој и смрт твоја у твојим рукама: или ћеш, испунивши вољу своје господарице, бити поштован од нас и имати велику власт, или ћеш, не послушавши, примити љуту смрт после многих мука. - А тој жени кнез рече: Нека купљени тобом заробљеник нипошто не буде слободан, него као господарица поступи са робом својим како хоћеш, да се и други не би дрзнули не послушати своје господаре. - Преподобни пак отац наш Мојсеј одговори на то кнезу: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26). А ти, како ми обећаваш славу и част, којих ћеш се и сам ускоро лишити, и гроб ће те примити као ништа немајућег? Такође и ова погана жена биће свирепо убијена.
Све се то и зби по предсказању преподобнога. Но пре тога жена та, добивши над њим коначну власт, још бестидније га стаде вући на грех: тако, она нареди да Мојсеја силом положе на њену постељу, где га она грљаше и љубљаше; али га не могаде ни тиме преластити да он испуни њену жељу. И рече јој преподобни: Узалуд је твој труд, жено! не сматрај да ја не чиним овај грех као неки лудак, или зато што не могу, него ради страха Божијег гнушам се тебе, нечисте.
Чувши то жена нареди да му сваки дан ударају по сто батина. Напослетку пак нареди да му одсеку тајни орган. Преподобни Мојсеј лежаше као мртав од течења крви, и једва показиваше знаке живота. Сагласан са овим, Болеслав усто подиже и велико гоњење на монахе и протера их из своје земље, желећи да угоди Мојсејевој господарици због њеног високог рода и из љубави према њој. Но Бог ускоро одмазди за слуге своје. Јер једне ноћи Болеслав изненада умре[12], и настаде велики метеж у целој земљи Пољској: побуњени људи побише епископе и бољаре своје, међу којима би убијена и она бестидна жена.
О овом гневу Божјем, који се збио по изгнању монаха због пострижења преподобног Мојсеја, спомиње након много година великоме кнезу кијевском Изјаславу кнегиња његова, пореклом Пољакиња, кћи Болеслављева, молећи га с упозоравањем да не протерује из своје земље преподобног Антонија и његову братију због пострижења блаженога Варлама и евнуха Јефрема[13]. Но да се вратимо на наш предмет. Преподобни отац наш Мојсеј опоравивши се мало, дође у пештеру к преподобном Антонију имајући на себи мученичке ране, као храбар војник Христов. И живљаше богоугодно, подвизавајући се у молитви, посту, бдењу, и у свима монашким врлинама, помоћу којих и победи потпуно сва лукавства нечистог врага.
За премноге победе над нечистим блудним страстима, које су устајале против овог преподобног, Господ му дарова силу да побеђује те исте страсти када устају и на друге. Тако један од братије, нападан блудном страшћу, дође к преподобном оцу Мојсеју и мољаше га да му помогне, и рече: "А ја обећавам да ћу, ако ми што наредиш, држати то до смрти". Преподобни му онда нареди: "Никада не реци ниједну реч жени у целом животу свом". Овај обећа свим срцем. Тада светитељ, подражавајући првога Мојсеја који је штапом чинио чудеса, додирну својим штапом наручје братњевог тела, пошто без штапа није могао ићи услед болова од раније добијених рана, и тог часа се умртвише све нечисте страсти у телу тога брата, и од тада му више не досађиваху.
Тако живећи овај добри војник Христов проведе шездееет година у страдању и богоугодном подвигу свом: пет година би невино мучен у оковима од човека који га беше заробио, показујући као Јов благодарно к Богу трпљење; шест година јуначки пострада за целомудрије више него Јосиф; затим десетогодишњим равноангелским безмолвијем, преданим од Свете Горе Атонске, просија пре других, као онај први Мојсеј десеточланим законом, преданим му по ангелској уредби од Свете Горе Синајске. Потом се и овај наш преподобни Мојсеј удостоји ваистину бити боговидац: јер се нађе достојан блаженства чистих срцем, и да гледа Бога лице у лице пресели се двадесет шестог јула[14], још за живота преподобног Антонија, у чијој пештери и до данас нетљено почивају чудотворне мошти овог светог мужа који не повреди своје целомудрије.
Моштима својим свети Мојсије и после смрти побеђује нечисте страсти, као што то сазнаде свети Јован Многострадални[15]. Јер он, затворивши се у пештери и укопавши се до рамена у земљу спрам моштију овог преподобног Мојсеја, дуго је страдао побеђујући у себи блудну страст, и напослетку чу глас Господњи: да се помоли мртвацу што се налази наспрам њега, - овом преподобном Мојсеју Угрину! - Када Многострадални то учини, одмах би избављен од нечисте напасти.
Тако исто и другога брата, који је патио од исте напасти, избави исти свети Јован Многострадални када једну кост од моштију преподобног Мојсеја даде овом паћенику да је пристави к своме телу, као што о томе пише у житију преподобног Јована Многострадалног. Стога и нама, избављенима од сваке нечистоте, нека преподобни Мојсеј буде вођ, незабљудљиво нас молитвама својим водећи путем спасења, да се с њим и ми поклонимо у Тројици обожаваноме Богу, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ОРЕОЗИЛЕ

Овој светој мученици не зна се место рођења, али се зна да су јој родитељи били незнабошци. Када се свети апостоли разиђоше по целоме свету са проповеђу светог Еванђеља, тада свети Андреј Првозвани мрежом свога богонадахнутог благовешћа избави ову Ореозилу из понора идолопоклонства. Крштена и просвећена светим апостолом Андрејем, она се посвети служби Богу у једној малој цркви светог Архистратига Михаила. Као добра земља, примивши у себе семе апостолове проповеди, она донесе многи, стоструки род. Боравећи у том храму светог Архистратига, она испуњаваше заповести Христове и труђаше се да добрим делима постане благовесница Господа нашег Исуса Христа. Стога се врло многи незнабошци стицаху к њој, и добијаху духовне користи од свакодневних проповеди њених. И многи се обраћаху ка Христу и благодаћу Његовом утврђиваху у вери. Међу овима беху и две девице које преко благовести свете Ореозиле познаше Господа Христа као Творца свега, одвратише се од идолопоклоничке заблуде и обратише ка једином истинитом Богу.
Овладане љубављу Христовом, оне непрестано упражњаваху еванђелске врлине, увек имајући пред очима свету Ореозилу као образац и пример врлине. Горећи стално божанском ревношћу, оне се радосно подвизаваху у постовима, у молитвама, у бдењима, и у осталим богоугодним трудовима. Свим тим ове свете девојке обраћаху ка Христу невернике, а душе хришћана утврђиваху у вери. Због тога мрзитељ рода људског ђаво нахушка цара да гони хришћане и приморава их на поклоњење идолима.
Тада блажена Ореозила би одвојена од њених двеју саподвижница и изведена на суд пред цара. Цар је упита: Са ког разлога си ти одбацила отачку веру и проповедаш да је Христос Бог? Зашто обмањујеш људе лажним и варљивим речима и наговараш их да верују у смртног човека, за кога ти кажеш да је Творац свега? - На то светитељка одговори цару: Дознао си, царе, да је мноме проповедани Христос распет као човек, но како ниси дознао и то да је Он исти и васкрсао као Бог? И како ниси чуо да је Он сишао у ад и извео са собом све тамо налазеће се, и као Вођ живота подарио мртвима вечни живот? И како ниси чуо да је Христос, превечни Бог, добровољно постао човек, страдао и распет био ради нас и ради спасења рода људског? Но излишно је ово говорити људима који не разумеју ову тајну. Али хоћу још нешто да ти кажем као прво и последње: ма шта ти мени чинио, ма чиме ми претио, ма како ми ласкао, ма како ме мучио, ма шта ми обећавао, нећеш ме моћи раставити од љубави Христа мог! Никада се нећу одрећи Бога мог, који ме је из небића увео у биће, и сишао с неба на земљу, и оваплотио се ради спасења мог. Стога чини, царе, што хоћеш! Ево, пред тобом се налази земљано тело моје: пеци га, сеци га, дави га, мучи га!
Чувши ово цар се запали јарошћу и нареди да свету Ореозилу свуку и дуго бију. Сви присутни беху запрепашћени посматрајући јунаштво и трпљење невесте Христове, јер она то подношаше као да неко други беше у њеном телу а не она сама. Међутим цар, често се осврћући на светитељку, погледаше је са надом да ће она одустати од вере Христове, и кад напреже вид, одједном ослепе. И одмах нареди да светитељку затворе у тамницу, а сам узе вођу који га одведе у дворац.
Међутим светитељка, жудећи да што пре отиде к многожељеном Женику Христу, посла овакву поруку безбожном цару: "Ако очи своје не помажеш крвљу одсечене главе моје, нећеш никада прогледати". - Цар онда нареди одмах да се светитељки одсече глава, па намазавши очи своје крвљу њеном прогледа тог тренутка. Али безакони цар остаде незахвалан и према таквом доброчинству. Штавише, испунивши се зависти, свезли цар нареди да се мошти свете мученице спале, да хришћани не би узели чесно тело њено и помоћу њега обраћали јелине у веру Христову. А света мученица, испунивши своју жељу, живи у вечитој радости на небу, сацарујући многожељеном Женику свом Христу.
У храму свете мученице Ореозиле, подигнутом близу храма свете великомученице Анастасије, бивају многа разна исцељења. То сведочи исцељени од узетости човек; сведоче нероткиње које постају породиље, и мајке дојиље које, изгубише млеко, враћају се из храма кућама понова добивши млеко. Тако прославља Господ оне који Њега прослављају и за Њега крв своју проливају.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРОНТИЈА, оснивача скита Свете Ане у Светој Гори

Преподонби Геронтије беше игуман манастира у Светој Гори званог Вулевтирион. Но пошто тај манастир беше на морској обали и варвари га често пљачкаху, монаси га напустише и попеше се на узвишенија места Атонске Горе, по стенама и пећинама. Када касније престадоше ове најезде и пљачке, монаси се почеше враћати, али не у свој манастир који беше запустео, него на ону стрмину где се данас налази скит Свете Ане. Ту беше изобилан извор свеже воде, те они подигоше себи колибице и остало што беше најнужније за живот.
Преподобни пак овај старац Геронтије, желећи мирнији и повученији живот, остаде са једним својим послушником на врху овога Скита и ту подиже храм у спомен Светог Великомученика Пантелејмона који и данас постоји. На тај начин овај преподобни би први оснивач овог скита Свете Ане, који затим показа многе светилнике подвижништва и мучеништва.
Ученик старца Геронтија, који се мучаше да одоздо доноси воду на врх, жаљаше се старцу и мољаше га да сићу ниже. А старац му одговараше: Претрпи се још мало, па ћеш видети богату награду Божју за то. Не престајмо полагати наду нашу на Пресвету Владичицу Богородицу, Која је Заштитница читаве ове Свете Горе и Она ће нам све на добро уредити. И заиста, на молитве старчеве, Пресвета Богомати јави се једне ноћи старцу и откри му место где треба мало закопати и одмах ће се појавити извор воде. Тако заиста и би. Јер ујутру, када старац и ученик пођоше до указаног места и мало закопаше, одмах потече жива вода, бистра и лековита. Обојица захвалише Богоматери на овако великом дару. Но после неког времена ученик стаде садити около дрвеће и заливати га том водом, а тако исто и прати њоме своје рубље. Тада вода наједном пресахну и извор пресуши. Ово веома ожалости старца и он се са сузама опет мољаше Пресветој Владичици. На топле молитве светог Геронтија поново се јави Пресвета и укори их што су воду употребљавали не само за пиће него и за друге некорисне ствари. А онда им поново рече да ће вода опет протећи, али да је више не злоупотребљавају, него само за пиће да буде људима и стоци.
Тако заиста и би, само што воде више не беше у изобиљу, него само до три педља, као што се и до данас види. Зато од тада оци ову воду назваше агиазма, тј. света водица. Старац пак Геронтије, поживевши богоугодно до дубоке старости, престави се у миру.

САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Пигадију близу Емвола

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈЕРУСАЛИМЕ

Света мученица Јерусалима би мачем посечена за Господа Христа и пресели се у небески Јерусалим, за време Декија Трајана (249-251 г.).

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕРМОЛАЈА[16]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АПИОНА

Свети мученик Апион пострада за Господа Христа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА, архимандрита и столпника у Анаплу

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИГЊАТИЈА СТИРОНИТА

Преставио се у миру Господа свога.

ОБНОВЉЕЊЕ ХРАМА СВЕТИХ АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА у Скали и АРХАНЂЕЛА ГАВРИЛА у Халди
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Спомен Св. Пантелејмона 27 јула.
2. Римски цар Антонин Пиј царовао од 138 до 161 год.
3. На грчком петак се каже "параскеви"; на српском то име гласи Петка.
4. Света преподобномученипа пострада око 140 године. - Свете мошти њене видео је хаџија Антоније године 1200 у Цариграду, а црква њена постоји тамо и сада, налази се на левој страни Златног Рога у крају Хас - Киој.
5. Тојест из Угарске, Маџар.
6. Спомен његов празнује се 2 маја и 24 јула.
7. Године 1015.
8. Алта - Притока Трубежа који се улива у Дњепар испод Кијева с леве стране.
9. Године 1017.
10. Од 1018 године.
11. Спомен његов празнује се 15 јануара.
12. 3 априла 1025 године.
13. Види Житије преподобног Антонија Печерског под 10. јулом.
14. Године 1043.
15. Спомен његов 18 јула.
16. Овај светитељ се прославља на острву Кипру као епископ Константије Кипарске (и као такав учествовао на Халкидонском Сабору 451 године). У области Киринијској на Кипру и данас постоји село и храм са именом Св. Ермолаја. Свети пак Неофит Кипарски сматра да је ово један од светих безсребреника (који се слави данас 26 јула).