Беседа Светог Николаја Српског
Чудите се томе, небеса... вели Господ, јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи бунаре, бунаре испроваљиване, који не могу да држе воду (Јерем. 2, 12—13)
Је ли ово речено само за онда, или и за данас? Извесно, и за данас. Је ли ово речено само за народ јеврејски, или и за наш народ? Извесно, и за наш народ. Као што је речено: не убиј, не укради, не сведочи лажно, не само за оно време него и за сва времена, и не само за јеврејски народ него за све народе, тако и ово. И ово важи и данас и увек, за сваки народ и за сваког човека, који год окреће леђа извору воде живе у дворишту своме и копа бунар, да из њега пије кишницу.
Извор живе воде је сам Господ, непресушан, обилат и сладак. Бунар је сваки посао људски, који се ради насупрот Бога и Божјег закона, и од кога људи очекују напредак и срећу и утољење своје глади и жеђи. Такав је бунар безбоштво, и среброљубље, и прождрљивост, и разврат, и властољубље, и сујета, и поклоњење идолима, и гатарство, и све остало што има ђавола за саветника, грех за копача, а лажну наду за водоношу. Чудите се томе, небеса, и згрозите се и упропастите се! вели Господ, како се избезуми човек, и поче да оставља живу воду и да копа бунар у врелом угљевљу, које му још више распаљује жеђ!
О браћо, и наш народ учини два зла, јер заборави Господа као извор свакога добра, и јер пође да тражи себи добра у злу и кроз зло. Може ли се наћи вода у огњу? и пшеница у песку? Не може, не може, браћо. Још мање се може наћи мира, и среће, и задовољства, и радости, и живота, и ма каквог добра, у бунарима греха и безбоштва.
О Господе, бесмртни изворе свакога добра што срце људско може пожелети и што ум људски може замислити, смилуј се нама грешним и недостојним. Одврати нас моћном десницом Твојом од безбожних и узалудних послова наших, и напој нас слатком и живом водом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Није ли ријеч моја као огањ, говори Господ, и као маљ који разбија камен? (Јерем. 23, 29)
Јесте, Господе, реч је Твоја заиста као огањ који загрева праведника а жеже неправедника. И реч је Твоја заиста као маљ који мекша камениту тврдину срца покајника а разбија у прашину срца непокајаних грешника.
Не гораше ли наше срце у нама кад ти говораше (Лк. 24, 32)? питаху се апостоли после разговора са васкрслим Господом. Кад је срце у човеку право, оно гори од речи Господње, и топи се од милине, и шири се од љубави. А кад је срце у човеку неправо и од греха окамењено, онда се оно од речи Господње пече и још више отврдњава. И отврдну срце фараоново.
Залуд се грешници утврђују у тврђаве своје од камена, у тврђаве своје од железа, у тврђаве своје од сребра и злата, и одбацују оклоп правде Божје. Као силан и неодољив маљ каква је реч Господња, кад Он изрекне осуду тих камених утврђења, у која се грешници утврђују.
Залуд неверник утврђује дом свој тврдим каменом, и државник државу окамењеном мудрошћу земаљском не уздајући се у Бога живога. Реч Господња пада као маљ на све што је сазидано мимо Бога, или против Бога, као силан и неодољив маљ.
О браћо, не уздајмо се у творевине своје од камења, ни од мермерног нити од златног нити од сребрног камења, нити од безбожног камења сопствених мисли својих. Све је то слабије пред силом Божјом неголи прах пред силом ветра.
О Господе свесилни, помози нам да примимо реч Твоју и да на њој зидамо сав живот свој и у овом и у оном свету. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвијех,
и обасјаће те Христос (Ефес. 5, 14).
Свети апостол Павле, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и људско мудровање. И Павле је лежао као духовно успаван, и био је духом мртав док год се противио вери хришћанској. Но он се пробудио, и устао, и духом васкрснуо и био обасјан Христом. Он зна Себе из времена кад је духом спавао, па онда из времена кад се пробудио, па кад је устао, па кад је Духом васкрснуо, па кад је био обасјан Христом. Оно што зна о себи као хришћанину он саветује и другима. Као апостол он види себе у светлости великој, и верује, да и сви други људи, ако хоће, могу бити тако светли као он. Светлост није његова него Христова; његова је само љубав према тој светлости.
Но обасјање Христом потребно је човеку на почетку као и на крају. Јер без Христова обасјања човек се не може ни пробудити, ни устати, ни васкрснути из мртвих, као што после не може сам собом ни живети у вери ни умрети у нади. Христос је потребан на почетку као и на крају. Као што је дављеном детету потребна рука родитељска и да га извади из воде и да га после води по сухој земљи чувајући га да се опет не утопи, тако је и Христос Господ потребан дављенима у водама греха. И сам апостол добио је обасјање Христово на почетку, на путу за Дамаск, па га је опет добио после. Прво обасјање је обраћање ка Христу, а друго утврђивање себе у Христу. Прво обасјање ми сви добијамо кроз крштење, а потоње кроз веру и испуњавање заповести Господњих. Сви они пак који немају обасјања Христова, или су га имали па изгубили, јесу као успавани, као мртви.
О Господе благи, пробуди нас, дигни нас, васкрсни нас, јер ниједно од овога ми не можемо без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Да бисте могли познати — претежнију
од разума љубав Христову (Еф. 3, 19).
Претежнију од разума љубав Христову! Не од разума Божјег него од разума човечјег, помраченог и озлобљеног грехом. Јер Божји разум раван је Божјој љубави, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум, удаљен од Бога, не схвата никако Божју љубав, показану кроз Господа Исуса Христа. Бог разуме људе али људи не разумеју Бога. Бог је покушавао да разумом уразуми људе кроз природу и кроз Старо Откровење, кроз закон и пророке, али се људи нису дали уразумети. Тада је Бог покушао да љубављу савлада људе, и да их љубављу привуче к Себи. Отуда ваплоћење Сина Божјег, Његово пожртвовање и Његово страдање од смрти. Таква неисказана љубав Божја, изнад речи и разума, многе је запленила и повратила Богу, т. ј. уразумила, дала им нови разум, чист и светао; но многе је опет збунила, јер се није слагала с њиховим помраченим и озлобљеним разумом. Да бисте могли познати, вели апостол. Како ћемо, браћо, познати оно што је изнад познања и изнад разума? Никако друкчије него променом разума, пробуђењем и разбистрењем разума, просветљењем и узвишењем разума, очишћењем и обожењем разума, једном речју — стицањем новог разума, који би имао ту способност, да разуме љубав Христову, претежнију од садашњег грешног разума људског.
О дубино премудрости и разума Божија! Ко ти се само и мало приближи, тај осети, да си ти истовремено и дубина љубави Божје!
О Господе вазнесени на небо, осветли разум наш разумом Твојим, да би лакше усвојили недомисливу љубав Твоју према људима, и заплакали се — заплакали се од туге због отврдлог срца нашег од помраченог и озлобљеног разума нашег, и заплакали се од радости због љубави Твоје према нама, мрачним и злобним. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Тражим лице твоје Господе! — Покажи
свијетло лице твоје слуги својему! (Пс. 27, 23; 31, 16).
Цар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученици Га гледаху нетремице, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем!
О браћо моја, потражимо и ми сјајно лице Господње, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу, видећемо га бар у оном; но ако га не тражимо у овом животу, не ћемо га видети ни у овом ни у оном. Чезнимо, браћо, за. лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом, браћо, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје, да би окусили оно бесмртно пиће, којим се ангели опијају.
О Господе светлоносни, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Страна 8 од 74