Беседа Светог Николаја Српског

Ево вам, љубазни, већ пишем другу
посланицу у којима будим напомињањем
ваш чисти разум (II Петр. 3, 1).

Видите ли, браћо, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум, не би остало ниједне људске душе на земљи, која не би поверовала у Христа Господа, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. Ништа тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим, мутним, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност, да код људи пробуди тај првобитни, чисти, јасни, видовити, од Бога саздани разум. О браћо моја, помозимо у буђењу људи светом апостолу, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди, помозимо му бар у колико се нас самих тиче, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини, видећемо, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један, док је нечист разум — легион!
О васкрсли Господе, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.

РАСУЂИВАЊЕ

У време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару. Цар Константин прими све те тужбе, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће. И рече цар зачуђеној околини својој: „кад бих ја својим очима видео епископа, или јереја, или монаха на делу грешном, ја бих га покрио својом хаљином, да нико више не види грех његов". — Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста. Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих. Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу, те нема ни воље ни времена, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести? Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли кам обична памет, да гледамо своју болест а не туђу? Нека нико и не помишља, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или — тамница.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Он својим васкрсењем оправдао веру и наду људску у бесмртност;
2. како је Он Својим васкрсењем уништио код верних страх од смрти.

Кад сам слаб онда сам силан (II Кор. 12, 10).

У Светом Писму нема противречности, те и ове речи нису противречност, ма да тако звуче. Телесан се управља по звуку, а духован по смислу. За телесног човека свуда је противречност, јер он се боји препона, и бега и од сенке, ако му се ова учини препоном. Духован човек је као витез, који воли да савлађује препоне. За духовна човека у овим се речима крије цела наука о спасењу. Кад сам слаб онда сам силан. То јест, кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје, онда сам силан. Кад знам, да сам од себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме, и кад се сав положим на моћ и милост Божју, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити, него вапијем к Богу, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора, онда сам силан. Кад видим, да сам слаба и празна трска усред бурних ветрова и поплава, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу, и кад се с вером помолим за Божју благодат, онда сам силан.
О безсилна браћо моја, положимо се на силу Божју, да би у ништавилу своме били силни. По човеку сте немоћни, но по Богу сте силни. Прилепите се к Богу, и сва сила Божја биће уз вас. Исповедите пред Богом немоћ своју, и Бог ће Вам послати свемоћну благодат Своју. Ово вам потврђује апостол својим примером и својим искуством: кад сам слаб, вели, онда сам силан. Ваистину, нема противречности у Светом Писму. Телесан човек говори о противречности по звуку речи, а духован улази у смисао, и расејава привидну противречност опитом.
О васкрсли Господе, смилуј се немоћи нашој, и испуни нас свесилном благошћу Својом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Да се Христос усели вјером у срца ваша (Ефес. 3, 17).

Нема Христа онај ко Га има само на језику. Нити има Христа онај ко Га има само на хартији. Нити Га има онај ко Га има само на зиду. Нити Га пак има онај ко Га има само у музеју прошлости. Онај Га у истини има ко Га има у срцу. Јер је Христос љубав, а престо љубави је срце. Ако ти је Христос у срцу, онда ти је Он — Бог. Ако ли ти је Он само на језику, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости, па ма Га ти и називао Богом, Он је играчка за тебе. Чувај се тада, о човече, јер се нико не може некажњено играти с Богом. Срце је привидно тесан орган, но у њега се може уселити Бог. И кад се у њега усели Бог, оно је напуњено и препуњено, и ништа више у њ не може стати. Ако ли се пак у њега усели сав свет, без Бога, оно остаје празно.
Браћо, нека се Христос, васкрсли и живи Господ, усели вером у срца ваша, и срца ваша биће напуњена и препуњена. Но Он се не може друкчије уселити у срца ваша до вером вашом. Ако ли вере немате, Христос ће остати само на језику вашем, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости. Каква вам је корист од тога? Каква вам је корист држати живот на језику а смрт у срцу? Јер ако држите свет у срцу а Христа на језику, држите смрт у срцу а живот на језику. Не помаже жедном вода на језику. Спустите живога Христа у срце, и напојићете се истински, и осетићете сласт неисказану.
О васкрсли Господе, очисти срце наше од смртоносних гостију у њему, и Ти се усели у њега. Да би живи били и Тебе прославили. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Темеља другога нико не може поставити
осим онога који је постављен, који је
Исус Христос (I Кор. 3, 11).

Јевреји кажу: темељ је Мојсеј. Мухамеданци кажу: темељ је Мухамед. Кратковиди природњаци кажу: темељ је природа. А ми питамо: да ли Мојсеј васкрсе из гроба? И да ли се Мухамед вазнесе у небо? И да ли природа даје Духа Светога Утешитеља? Мојсеј не васкрсе; Мухамед се не вазнесе у небо; а природа не само не даје људима Духа Светога Утешитеља него дише мржњом против човека, и режи на њега, и показује нокте. Не може бити темељ свету онај ко је у греху зачет ко је сам чинио грехе; ко је лутао и тражио савета у жена; ко је туђом силом чинио нека дела; ко је у гробу иструхнуо, и чије име доводи људе у двоумицу односно пута, истине и живота. А Мухамед и Мојсеј у греху су зачети, грехе су чинили, тражили су савета у жена, туђом силом чинили су дела, у гробу су иструхнули, и њихово име доводи људе у двоумицу односно пута, истине и живота.
Зато се, браћо, немамо куд обзирати по историји и тражити други неки темељ осим Господа Исуса Христа, који је зачет без греха, који не учини ни једнога греха; који не луташе и не искаше савета ни у кога; који је Својом сопственом силом чинио моћна дела; који није иструхнуо у гробу, и чије име не доводи људе у двоумицу односно пута, истине и живота.
Не каже апостол, да је Христос поставио неки темељ, него да је Он сам Собом тај постављени темељ. Он је сва правда, зато је Он и темељ сваке правде. Он је сва истина, зато је Он и темељ сваке истине. Он је сва мудрост, зато је Он и темељ сваке мудрости. Он је сва сила, зато је Он и темељ сваке силе. Он је све добро, зато је Он и темељ сваког добра. Он је сав живот, зато је Он и темељ живота у оба света, у овоме и у ономе. Господе васкрсли, Ти си темељ спасења нашег и живота вечног. Теби слава н хвала вавек. Амин.