Јер ако одбјегну од нечистоте свијета
познањем Господа и Спаса нашега Исуса
Христа, па се опет заплету у њих и буду
надвладани, буде им пошљедње горе од првога (II Пет. 2, 20).

Светло је сунце, браћо, но још су светлије речи апостолске. Сунце обасјава тела, браћо, а душе не може да обасја, док речи апостолске обасјавају душе. Сва узвишења душе и све поноре њене апостол види јасно, па нам их осветљава из жарке љубави, да би нас извео на чисти пут спасења. Две велике поуке даје нам он у неколико речи. Прва поука: од нечистоте овога света не може се друкчије побећи осим кроз познање Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Пре свега без познања Господа Исуса не може се видети ни познати нечистота овога света, а по том без познања Господа Исуса човек се не може очистити од те нечистоте. Друга поука: када човек познањем Господа Исуса одбегне од нечистоте овога света, па се опет заплете у њу, онда му последње буде горе од првога. Јер познавши светлост он се поново враћа у мрак, и мрак бива још мрачнији; и познавши правду он поново тоне у неправду, и казна бива још страшнија; и познавши светињу он поново пада у животињство, и животиња бива још јароснија. Апостол се свети не устручава да ово повраћање назад сравни са псом који се повраћа на своју бљувотињу, и са свињом која окупавши се поново силази у каљужу.
Ко је познао Господа Исуса, тај је познао све што му треба за спасење; добио је доглед, да види нечистоту, и лаж, и неправду, и добио је силу да утече од свега тога. Нека се не повраћа, дакле, да га вечна смрт не прогута. Нека не куша Бога безброј пута. Јер ако је Бог био брз да га спасе први пут, биће спорији други пут, и још спорији трећи пут. О како су светле речи апостолске, браћо моја!
О Господе Исусе, Спаситељу свемоћни и свеблаги, не одступи од нас у часовима слабости, и избави нас када нас нечистоте света поново повуку себи. Теби слава и хвала вавек. Амин.

И обећавају им слободу и сами су робови погибли;
јер кога ко надвлада онај му и робује (II Пет. 2, 19).

Још увек апостол говори о нечистим, безобразним и самовољним опомињући верне, да се чувају њихових завођења поноситим и лажљивим речима. Прво је рекао о њима, да хуле на славу Божју, друго да прелашћују на нечистоте тјелесних жеља, а сада пак говори, како они обећавају слободу, то јест обећавају нешто што и они сами немају, јер надвладани скверним страстима они су робови својих страсти покорни робови најгрознијих тирана овога света. О браћо моја, како су нама савремене ове апостолске речи, писане пре деветнаест столећа! Погледајте, како запенушено свуда око нас декламују о слободи они који ни мало слободе немају! Послушајте вику очајних робова страсти и порока, како обманути обмањују, и ослепљени проповедају светлост! Страсти су ткиво мреже, изаткане од ђавола, да њоме људе лови. Ухваћени у ту мрежу они називају друге људе робовима а себе слободним, на смех ђавола, који ћутке прибира мрежу и привлачи је својој обали. О браћо, чувајте се оних очајника, који себе називају весницима слободе, док даноноћно служе господару своме ђаволу. Своју немаштину они називају богатством, и туђе богатство називају немаштином, као што безумник цео свет назива безумним а себе умним. Тако и они, најнеслободнији, називају друге неслободним. И службу Богу и ближњима, по љубави, они називају робовањем, док службу ђаволу називају слободом. То су пакосници Бога и људи, као што је и сам ђаво пакосник Бога и људи. Кад год чујете, да вам неко говори о слободи, испитајте прво добро, да ли он није роб неке страсти и порока. По нечистоти живота, по безобразлуку и самовољи познаћете све лажне учитеље слободе. То вас апостол опомиње.
О Господе, једини дародавче истините слободе, сачувај нас од мреже свију пакосника Твојих и наших. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Јер говорећи поносите и лажљиве ријечи
прелашћују на нечистоте тјелесних жеља
оне који од скора бјеже (II Пет. 2, 18).

Свети апостол познаје људе боље него најнаученији књижевници, јер је он светац и апостол. А светац и апостол прониче дубоко у срце људско. О коме то говори свети апостол овде? О нечистим, безобразним и самовољним, које је раније назвао безводним изворима, и облацима и маглом. Нечисти, безобразни и самовољни су многоречиви и високоречиви. Они говоре људима поносите и лажљиве речи. Тим поноситим и лажљивим речима они и скривају и објављују срце своје, - скривају за неуке и неразумне, а објављују за утврђене у вери и обасјане благодаћу. Кад нечисти говори о чистоћи својој, тиме он објављује нечистоћу своју; кад безобразни брани образ свој, тиме он открива безобразност своју; кад самовољни тумачи вољу Божју, тиме он проказује самовољу своју. Ко пажљиво прати речи његове, може да осети смрад телесних жеља. Но непажљиви и неуки не могу да осете тај смрад, него поверују и прелашћују се. Они који су почели од скора да бјеже од обмане јела, и света, и ђавола, хватају се поноситим и лажљивим речима као риба у невидљиву мрежу. Не зна риба да је у мрежи док год се мрежа не извуче на врео песак. Тада зна, али тада је доцкан. О да не буде доцкан и за оне јадне душе људске, које се хватају у мрежу поноситих и лажљивихречи! Знајте, браћо, да је лажан сваки онај учитељ, који науком својом одобрава телесне жеље, и повлађује грешницима у телесним жељама.
Господе Исусе, свети и пречисти пошљи ангеле Твоје свете, да одбране све почетнике и полетарце у вери Твојој од поноситих и лажљивих уста. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Да имате дијел у Божијој природи (II Пет. 1, 4).

Како може браћо, смртан човек имати део у Божјој природи? Како се може вечно здружити с временим, и славно с беславним, и нетрулежно с трулежним, и чисто с нечистим? Не може без нарочитих услова. А те услове апостол и спомиње, и то: један услов од Божје стране а други од стране човечје. Као услов од Божје стране он спомиње силе Његове које требају к животу и побожности; а као услов од стране човечје - ако утечете од тјелеснијих жеља овога свијета. Бог је испунио Свој услов и дао нам Своје силе дароване познањем онога који нас позва славом и добродјетељу. Сада је на реду човек, да испуни свој услов, т.ј. да познавши Христа Господа утече од телесних жеља овога света. Господ Христос прво је отворио небо и сва блага небеска, па је онда позвао људе, да приступе и приме та блага. Како је позвао? Да ли само речима? И речима, но не само речима него славом и добродјетељу: славом, т.ј. Својим славним васкрсењем; добродетељу, т.ј. својом чудесном службом и страдањем. Тиме је Он позвао нас, да примимо превелика обећања, те да њих ради имамо део у Божјој природи. Но да би ми могли познати Христа и чути позив Његов морамо претходно утећи од телесних жеља овога света. Ако ли не утечемо, онда ћемо остати слепи пред Њим, пред Његовом славом и добродетељу, и глуви пред Његовим позивом.
О браћо, како је превелика милост Божја према нама! По тој превеликој милости Божјој нама смртнима нуди се усиновљење од бесмртног, и нама грешним узиђивање у прослављено Тело Господа Исуса. Али - само под условом, који није ни велико бреме ни тежак крст.
О Господе Исусе, испуњење свих обећања и изворе свих добара, исцели нас од слепила и глувила нашег, и додај нам силе, да утекнемо од телесних жеља овога света. Теби слава и хвала вавек. Амин.

И не ожалошћавајте Светога Духа Божијега, којијем сте запечаћени за дан избављења (Еф. 4, 30)

„Печат дара Духа Свјатаго" — речено је, браћо, над сваким од нас, који смо се крстили водом и Духом. Дух Божји нама је дат не по заслузи нашој — да нико то и не помисли — него по милости Бога Живога. И у обичним одношајима међу људима радостан је онај ко дар даје, радостан и онај ко дар прима. Даровање је радовање на обе стране. Што већи дар — већа и радост. Радује се и Бог када даје благодат Духа Свог Светог, како да се не радују људи који примају. Сиромах који прима, обично се више радује од богаташа који даје — како да се не радују бедни људи који примају огроман дар од богаташа Бога.
Чиме људи жалосте Духа Божјега? Апостол, који је заповедио да не жалостимо Духа Божјега, одмах додаје и чиме се тај Дух жалости: сваком горчином, и гневом, и љутином, и виком, и хулом (псовком), и сваком пакошћу. То све да се узме од вас, говори апостол. Једном речју: Дух Божји се жалости сваким грехом нашим. Нека се узме од нас сваки грех, и Дух Божји ће бити радостан, н ми ћемо се радовати од Њега. Кад имамо у кући некога високог госта, ми се старамо да чинимо све оно што је томе госту угодно. А зар може бити већи гост од Духа Божјега Светога? Па кад је Он највиши и најжељенији гост наш, треба да уложимо највеће старање да Њему угодимо. А ми знамо чиме се угађа Духу Божјем — оним истим чиме и Христу Господу. А Господ је рекао: ако имате љубав к мени, заповијести моје држите (Јов. 14, 15). Ко, дакле, држи заповести Христове, тај има љубав и према Сину држећи заповести Његове, тај угађа Оцу и Духу Светоме. Нарочито препоручује апостол благост, милост и праштање. Ако смо благи, ако смо милостиви, ако праштамо један другом, тиме угађамо Духу Божјем, који гостује у срцима нашим. И радује се тада Дух Божји у нама, и цело биће наше тада трепери од неке радости неисказане.
О браћо моја, старајмо се да не ожалостимо Госта Највишега, који нам долази с даровима пребогатим.
О Боже Душе Свети, опрости нехат наш према Величанству Твоме бесмртноме, и не остави нас, празне и ништавне без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.