Беседа Светог Николаја Српског
Говорих ти о срећи твојој, а ти рече: нећу да слушам (Јерем. 22, 21)
Ову жалбу подиже Господ над војскама против Јоакима цара Јудиног и против народа јудејског. Но зар нису ове речи у пуној сили и данас, кад се искажу у лице нашег народа н безмало сваког од нас појединачно? Кад се осетимо срећни, ми остављамо Бога у сенци, и речи Његове предајемо забораву; но чим нас несрећа окружи својим тамним крилима, ми се окрећемо к Богу и вапијемо за помоћ. У несрећи заповести Господње чине нам се слатке као мед, а у срећи горке као лек. Није ли онда боља несрећа од среће? Није ли спасоноснија несрећа, у којој тражимо Бога. него срећа, у којој заборављамо Бога?
О земљо, земљо, земљо! Чуј реч Господњу! вапије истинити пророк Божји. Човек је земља, реч је Господња живот усађен у ту земљу. Хоће ли земља радије да остане без животног усева, и да буде проклета, или ће да негује поверени јој усев, и да буде благословена? О како је ружна гола, вододерна, и јалова њива, а како је лепа њива обрађена и богатим усевом покривена! И једна и друга њива ти си, човече. Бирај: смрт или живот! Ниједан домаћин не цени земљу ништа, ако на њој не роди никакав усев. Зар ће Бог бити непаметнији од обичних домаћина, и ценити нешто њиву која изјалови свако семе што се на њу баци?
Шта ће бити од човека, који у срећи својој не слуша речи Божје? Погребом магарећим погрепшће се. Тако рече пророк цару Јоакиму, и реч се његова зби. Када Халдејци заузеше Јерусалим, убише Јоакима, вукоше га испод зидина градских, и оставише псима. И би с царем непослушним што бива и с магарцима. О човече, о земљо! Чуј благовремено реч Господњу, да се не излије на тебе гнев домаћина као на јалову њиву, и да крај твој не буде исти као и крај магарца.
Господе дуготрпељиви, спаси нас окамењености срца и помрачености ума, од ове две љуте болести, злехудих последица оних часова живота, које људи називају срећним. Спаси и помилуј, Господе над војскама! Теби слава и хвала вавек. Амин.
И рекох: не ћу га више помињати нити ћу више говорити у име његово; али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више (Јерем. 20, 9)
Ако још неко сумња, да је Бог говорио кроз пророке, нека прочита ову исповест великог пророка Јеремије, и нека више не сумња. Пророк исповеда, да је се био решио, да више не говори у име Господње. Зашто? Зато што је мало ко обраћао пажњу речи његовој, а ако је неко и обраћао пажњу, пророк је од тога трпео поругу и подсмијех сваки дан. Па кад се решио да ћути, да ли је уистини заћутао? Не, није могао: уморих се задржавајући, и не могох више! С неодољивом силом Дух Божји је навалио био на њ да говори, и он је морао да говори. Није, дакле, ствар пророка ни хоће ли говорити ни шта ће говорити: то је ствар Духа Божјег Свесилног. А пророк је само изабрано оруђе Духа Божјег Свесилног. Тако је написано цело Свето Писмо — не по вољи човека но по вољи Бога, и не по уму човековом но по уму Божјем.
Како се пак осећа реч Божја кад уђе у пророка од Духа Божјега то објашњава велики Јеремија из свог личног доживљаја: би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим. То значи надахнуће од Духа Божјега Свесилнога. Под таквим неодољивим унутрашњим притиском — као под притиском огња затвореног у костима — писали су свети Божји људи. И многи од њих узвикнуо је: уморих се задржавајући га, и не могох више! Ко ће се противити Духу Божјем без казне и погибли? Ко ће Му одолети кад Он хоће нешто да каже или учини?
О браћо моја, неодољиво је дејство Бога Духа Светога!
О Душе Божји Свесилни, управи нас неодољиво на пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Ријеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан (Јерем. 20, 8)
Ко се то руга пророку Божјем, носиоцу речи Божје. носиоцу силе и мудрости? Руга му се народ његов, и говори му: стрменит нам пут ти проповедаш; ако је и од Бога, ми не можемо ићи њиме, јер нам је сувише стрменит.
Ко се то руга трубачу гласа Господњега, када он труби на узбуну због пожара, који се пуши у даљини и приближава се граду? Ругају му се старешине народне, и говоре му: што не затвориш уста, било би и теби топлије и нама ведрије? То није пожар што ти се чини но магла од росе планинске!
Ко се то још руга н подсмева човеку Божјем, када он од Бога долази и вољу Божју објављује? Руга му се његова жена, и подсмевају му се његова браћа. Веле му: остављаш свој посао, који те храни, и идеш за туђим послом, који те понижава.
Ријеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. Тако је могао рећи пророк, тако апостол. тако мученик, тако сваки ревнитељ речи Господње и закона Господњега. Но ни поруга ни подсмех никога од њих нису уплашили, нити од сведочења одвратили, нити с пута на странпутицу завели. Сав свет споља ругао им се и заједао их; но Господ их је крепио и веселио изнутра. И одоле Господ свету; и одолеше стога светитељи Божји ругачима својим и подсмевачима.
Господе свеблаги, укрепи и нас изнутра у срцу нашем, да нас не збуни поруга, и не смете подсмех света, имена Твојега ради. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Овако вели Господ: да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово (Јерем. 17, 5)
Кад човек одступи срцем од Господа, онда се он обично узда у људе и у себе — јер у кога би се иначе могао уздати, кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје. Кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје, не остаје му ништа друго него да се узда у свој чун и у чунове својих суседа. Слабо уздање но — другога му нема! Плачевно уздање над бездном пропасти но — другога нема!
Но, о небо и земљо, зашто одреши човек свој чун од лађе Божје? Шта би човеку да бежи од своје сигурности? Какав рачун прорачуна кад нађе да ће му бити боље осамљену на бурним таласима неголи у дому Божјем и покрај скута Божјег! С ким направи савез кад раскиде савез с Богом? Да ли с неким јачим од Бога? Безумље, безумље, безумље!
Да је проклет човјек који се узда у човјека! Ово је Бог рекао једанпут а људи хиљаде пута. Разочарани у своме уздању у људе, људи су хиљаде пута проклињали онога ко се узда у човека. Бог је рекао само оно што су људи и сувише добро искусили и искуством својим утврдили, на име: како је заиста проклет човек који се узда у човека!
Зато да се у Бога уздамо, браћо моја, у Бога, који је тврда лађа на бури, и не изневерава. Уздајмо се само у Њега. јер свако друго уздање је ђаволска обмана. У Тебе се уздамо, о Господе, тврђо наша и уточиште наше. Ти нас вежи уза Се и не дај нам одрешити се, ако ми, по безумљу и проклетству, покушамо одрешити се од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Чуј, земљо, ево ја ћу пустити зло на овај народ, плод мисли њиховијех, јер не пазе на моје ријечи, и одбацише закон мој (Јерем. 6, 19)
Видите ли, браћо, где расте и где сазрева зло? Не у крилима Божјим него у мислима људским. У мисли људске зло бива посејано од силе демонске, или од страсти телесних. У мислима људским зло расте, и грана се, и размножава се, и цвета, и листа, и најзад плодове показује. Благовремено Бог опомиње људе, да се тргну од злих мисли својих, како зло не би сазрело у души људској и донело горке и смртоносне плодове своје. Благовремено опомену Бог Каина, но Каин не хте чути опомену, него пусти да зла помисао на брата донесе зао плод, братоубиство.
Које су мисли зле? Све оне које иду насупрот закону Божјем, речи Божјој. Зле мисли су самовољни закон човечји, који човек самоме себи прописује мимо и насупрот закону Божјем. Ако ли је пак човек одлучно решен да се држи закона Божјег, зле мисли су тада немоћне као сенке, које се брзо појављују но исто тако брзо и ишчезавају. Тада је човек господар над мислима својим, јер осећа Бога као господара над собом. Тада је закон Божји закон, а зле мисли људске ништа.
Ево ја ћу пустити зло на овај народ, говори Господ. Какво зло? Плод мисли њиховијех. То јест: ја ћу допустити само да пожњу оно што су посејали и однеговали; јер зло нити је Моје семе, нити Моја жетва. Зло које ћу ја пустити на безаконе људе, јесте плод мисли њихових. По мислима својим требало је они да цене, какво ће их зло снаћи, као што сејач по семену цени, шта ће имати да жање.
О Господе кротки и незлобни, спаси нас од нашег сопственог зла, које смо сами у себи однеговали. Отклони зле плодове злога усева, молимо Ти се. И помози нам почупати зло семе из душе своје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Страна 6 од 74