Царица јужна устаће на суд са људима рода овога и осудиће их (Лк.11,31). Зашто? Зато што су равнодушни према делу које Господ врши пред нашим очима. Чувши о мудрости Соломоновој, царица је дошла из даљине да га чује, а они не обраћају пажњу на Господа, иако га имају пред лицем, и премда је очевидно већи од Соломона колико је небо више од земље. Царица јужна осуђује и све равнодушне према делима Божијим, будући да је Господ увек и међу нама очевидно присутан у јеванђелским причама, као што је био присутан и тада. Читајући Јеванђеље, ми пред очима имамо Господа са свим Његовим дивним делима. Јер, оно је тако несумњиво, као што је несумњиво сведочанство очију. Међутим, ко од нас обраћа пажњу на Господа, који се на такав начин оцртава у нашим душама? Ми смо затворили своје очи или смо их окренули на другу страну, због чега и не видимо. Не видећи, пак, ми се и не занимамо делима Господњим. Међутим, ту нема оправдања, будући да узрок лежи у непажњи која је исто толико преступ колико и дело које из ње произилази. Дело Господње, тј. – спасење душе јесте наше превасходно дело. На оно што је од Господа ми смо дужни да обраћамо пажњу, чак ако се непосредно и не односи на нас. Утолико више смо дужни да пазимо на оно што се односи на нас саме, на остваривање нашег суштинског дела, чије значење се простире на сву вечност? Сами судите колики је преступ непажња према том делу!

Гадарински ђаволом поседнути човек се, по свом исцелењу, прилепљује за Господа и жели да стално буде са Њим. Међутим, чувши Његову вољу, он иде и проповеда по целом граду о добру које је примио. Доброчинитељ привлачи и Његова воља постаје закон за онога коме је учињено добро. Језик не може да се заустави и да не разглашује о ономе што је од Њега добијено. Када бисмо увек имали у сећању сва добра која смо примили и која примамо од Господа, међу нама не би било незахвалних, не би било нарушилаца Његове свете воље, не би било оних који га не би љубили више од свега. Крштењем смо избављени од прародитељског греха и све његове погубности; у покајању се стално омивамо од грехова који се непрестано лепе за нас; промисао Божији нас штити од несрећа, често невидљивих за нас саме; наш живот добија усмерење које је најбезопасније за нас и најпогодније за наше циљеве. Најзад, све што имамо, од Господа смо примили. Због тога треба из све душе да прибегавамо Господу, да у свему испуњавамо Његову вољу, да прослављамо Његово пресвето име, и то пре свега животом и делима, како не бисмо били гори од гадаринског ђавоиманог, који се одмах показао толико мудар да је свима постао достојан пример за подражавање.

Нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видело изићи (Лк.8,17). Наша рђава дела ће се, дакле, у своје време показати, ма колико се трудили да их сакријемо. О њима се, независно од нас, води записник. Каква је то хартија на којој се води тај записник? То је савест наша. Ми је понекад присиљавамо да ћути – и она заиста ћути. Ипак, премда и ћути, она врши своје дело, и води најтачнији летопис наших дела. Шта да радимо ако је на њему записано много рђавог? Потребно је избрисати написано. Чиме? Сузама покајања. Те сузе ће опрати све, тако да неће остати ни трага од онога што је рђаво и што је било записано. Ако, пак, не оперемо оно рђаво, бићемо принуђени да на Суду све написано сами прочитамо. Пошто ће тада нашом свешћу овладати правда, сами ћемо себи донети суд, док ће га Господ само потврдити. Та одлука ће бити неопозива, будући да ће свако сам себе осудити. До других му тада неће бити. И све ће се то завршити у трептају ока: погледаћеш и видећеш какав си. Тог часа ћеш од Господа свудаприсутног чути потврду суда. После тога је свему крај…

Који није са мном, против мене је; и који са мном не сабира расипа. Из тога следи да човек може да се труди цели век и да мисли да је сабрао много разноврсног добра, премда је све узалуд, будући да није сабирано са Господом. Шта значи сабирати са Господом? Трудити се и дејствовати по вери у Господа, по Његовим заповестима, уз помоћ Његове благодати, одушевљавати се Његовим обећањима. Једном речју – живети тако да дух нашег живота буде Дух Христов. У свету постоје две области: добро и зло, истина и лаж. Само добро и истина представљају право, трајно и драгоцено имање. Међутим, добро и истина су једино од Господа, и стичу се једино с Његовом помоћу. Одатле се да разумети да ко не сабира са Господом, не сабира истину и добро, тј. не сабира оно што се може назвати правим, трајним и драгоценим имањем. Пошто се осим тога ништа не може назвати трајним и драгоценим, разуме се зашто свако друго сабирање остаје бескорисно, представљајући узалудни труд, узалудни губитак снаге и времена.

Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је Његово у миру. А кад дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздели што је запленио од њега (Лк.11,21-22). Овај опис објашњава како Господ разара ђаволску власт над душама. Док је душа у греху, зли дух у потпуности има превласт над њом. Додуше, он то не показује увек очигледно. Он је јачи од душе те се и не боји побуне са њене стране. Он влада и тиранише је без противљења. Међутим, када, привучен вером и покајањем, дође у душу, Господ разрива све сатанске узе, изгони беса и лишава га сваке власти над њом. Све док душа служи Господу, беси не могу њоме овладати. Јер, она је снажна Господом и силнија од њих. Кад, пак, начини пропуст и окрене се од Господа, бес опет напада и побеђује. Тада јој, бедној, бива горе него раније. То је свеопшти невидљиви поредак појава у духовном свету. Када би нам се отвориле умне очи, видели бисмо свеопшти рат духова са душама. Ту побеђује час једна, час друга страна, зависно од тога да ли душе са Господом опште вером, покајањем и ревношћу за добра дела, или од Њега одступају нерадом, небригом и хлађењем за добро.