Удовица је у црквену благајну (у црквену кутију за прилоге) ставила две лепте (два динара отприлике). Ипак, Господ је рекао да је она ставила више од свих, премда су други стављали и велике новчанице. Шта је дало превагу њеном прилогу? Очигледно – намера са којом је учињен прилог. Видиш ли како је различита врлина без осећања и из навике, од врлине из душе и срца? Вредност једног дела не произилази из његовог спољашњег извођења, него од унутрашњег расположења. Због тога се може десити да једно дело, изврсно у сваком погледу, пред Богом буде сасвим безвредно, а дело, наизглед безначајно – да буде оцењено као драгоцено. Свима је јасно шта одатле следи. Но, нека нико не помисли да занемари спољашње и да се ограничи само на унутрашње. Удовица не би стекла похвалу да је себи рекла: „Имам жељу и ја да приложим. Међутим, шта ћу да радим? Имам само две лепте. Ако их дам, остаћу без ичега“. Она је, напротив, имала жељу и остварила је, предавши свој живот у руке Божије. Чак и да није ништа приложила, нико је не би осудио – ни људи, ни Бог. Но, тада не би показала расположење које је издвојило из реда свих других и учинило је славном по читавом хришћанском свету.

Један од књижевника је упитао Господа: Која је прва заповест од свих? Господ је одговорио: Љyби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповест. И друга је као и ова: Љy6u ближњега свога као самога себе. Друге заповести веће од ових нема (Мк. 12,30-31). И ово узимамо као допуну изображења лика скривеног човека срца. Освећење Господа је дух тог човека, љубав је душа, а све остале врлине су његови удови: једна је – рука, друга – нога, једна – око, ухо или језик. Напомињање овога је врло потребно, јер се понекад дешава да човек, сматрајући добра дела коначном врлином, мисли да више ништа није потребно, потпуно заборављајући на Господа и на љубав. Добра дела без вере и жеље да се Богу угоди – нису света, као уосталом ни неосвећени дом или соба без икона. Немајући у себи љубави, она су слична здању пуном беживотних статуа, које су уз то буђаве и одишу мемлом. Нека ово зна свако и нека се постара да, почевши у себи да зида новога човека, пред себе постави Господа, на коме нема никакве мане.

 Читање из Светог Писма

Господа Бога освећујте у срцима својим (1.Пт.3,15). Освећење Господа у срцу је душа и дух раније описаног скривеног човека срца. Као што је у почетку Бог у тело човечије, које је створио из честица праха, удахнуо дух живота и тиме човек постао оно што јесте, тако и скривени човек срца, сачињен из наведених врлина, постаје прави духовни човек само када срцем буде освећивао Господа Бога, као што читамо и у молитви Господњој: Да се свети име твоје. Ако тога нема, човек који је само нагомилао речене врлине ће представљати мртворођено дете које нема духа живота. Нека ово знају они који мисле да могу да прођу само са неколико врлина, без икаквог односа према Богу! А шта значи светити Бога у срцу? Значи – непрестано имати страх Божији; увек имати мисао о Његовој свудаприсутности; свом ревношћу ревновати да се у сваком тренутку нађемо благоугодни пред Њим и са сваким страхом се чувати свега Њему неугодног; а нарочито, предати Његовој Очинској бризи сав свој и времени и вечни живот, те све што нам се дешава примити смирено, послушно и са благодарношћу, као да из саме Његове руке долази.

Сада нам апостол указује на „скривеног човека срца“, као на предмет наших најмарљивијих брига и старања. Ми смо дужни да се украсимо образујући га у себи. А, шта је, заправо, скривени човек срца? То је човек који се образује у срцу, када се у њему зацаре добра расположења и осећања. Прегледај ова расположења и осећања и видећеш лик скривеног човека срца. Ево тих расположења! Примивши Божанску силу за живот и побожност, и са своје стране уложивши сву ревност, пише свети Петар, пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању тpпљeњe, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2.Пт.1,5-7). Слично томе и свети Павле набраја унутрашња добра расположења: Плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5,22-23). И још: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост… а поврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим (Кол.3,12-15). Сложи из свих ових красота, као из некаквих делова, једно духовно тело, и имаћеш велелепни лик скривеног човека срца. Затим поревнуј да се и у твоме срцу зацари сличан човек.

Јуче је апостол Хришћанина, који је ступио на пут спасења, наоружао духовним свеоружјем: а сада, ради поткрепљивања у тешкоћама, указује на руководитеље у том борбеном течењу и последњи свети циљ свега. Руководитељи су пастири и учитељи које је Господ даровао Цркви (Еф.4,11-13) и чијим устима је сам изрекао све што је потребно као руководствено указање. Они помажу свакоме ко им се обрати са вером и молитвеним обраћањем Господу. Ову истину знају они који, уз самоодрицање, иду путем Господњим и, без жаљења себе, воде борбу са непријатељима спасења. Они код својих пастира увек срећу помоћ и уразумљење, чак и онда када, са стране посматрано, изгледа да их не могу очекивати. Јер, они прилазе Господу а не људима. А Господ је увек готов да преко ових људи руководи и уразумљује сваког ко искрено и са вером од Њега тражи помоћ. Светли, пак, и последњи циљ је – мера раста пуноте Христове, узраст савршеног човека. Сви знају шта је савршен човек у обичном смислу и не може се наћи човек који не би желео да постигне такво савршенство. Међутим, нико не зна шта је савршен човек у Господу, осим оних који су достигли тај узраст. Ово, наравно, никоме не треба да послужи као повод за хлађење ревности која је неопходна за постизање тог узраста, него, напротив, као разлог да се она разгори. Јер, непознавање њега зависи од висине духовног савршенства које се назива мужевним узрастом живота по Богу. Апостол га одређује као усвајање свих пунота савршенства које је пројавио наш Господ Спаситељ. Из овога свако види због чега овом позиву треба прићи са „свом ревношћу“.