Свети Јован Богослов пише: Многе варалице изиђоше у свет, који не признају Исуса Христа да је дошао у телу (2.Јн.7). Тако је било у његово време. Сада, пак, изиђоше на свет варалице које исповедају Исуса Христа да је дошао у телу, али који због тога нису мање варалице и антихристи (ст.7). Са тим је почело од времена Арија, и са тим се иде све до сада. Но, стари су се више спотицали о догмат о Личности Исуса Христа Спаситеља нашег, док су се од времана Лутера почели спотицати о учење о спасењу у Њему. И колико се већ јавило таквих?! И у наше дане су се јавиле такве варалице и антихристи, који објашњавају да је „довољна само вера“. Више ништа не треба – ни Црква, ни Тајне, ни свештеници. И они своју лаж почињу од Христа Господа и спасења у Њему. Но, пошто све криво тумаче, антихристи су и подлежу клетви. Чувајте се од њих. Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема (2.Јн.9). И они га немају, јер немају учења Христовог. То учење је у Цркви, а они су се удаљили од Цркве. Само они који следе Цркву имају учење Христово и у Њему пребивају. Ради тога и имају Христа, Сина Божија и Бога Оца (ст.9). А они немају, мада и тврде да имају. Не примајте такве, и не поздрављајте се са њима (ст.10).

И ово је победа која победи свет – вера ваша (1.Јн.5,4), вера хришћанска. Шта значи победити свет? То не значи да све заљубљенике у свет треба побити и да све што изазива љубав према свету треба истребити, и уништити, већ да треба, живећи међу заљубљеницима у свет и крећући се у светољубивом начину понашања, бити као странац према свима и свачему. Чим си се одрекао света и свега светског – већ си победио свет. Ко, пак, треба да учи одрицању од света и ко треба да да снагу за то? Вера наша. Она раскрива погубност светских прелести и рађа жељу за ослобођењем од њихових замки. Ономе ко реши да раскине везе са светом, да се покаје и приступи тајнама обновљења – крштењу или покајању, она даје да тајанствено осети сладост живота супротстављеног свету, и то такву са којом се све сласти света ни упоредити не могу. Стога се у срце усађује одбојност према свему светском, што најзад и значи победу над светом. Том тајанственом збивању, које за последицv има одбојност према свету, додаје се и сила за непоколебиво остајање на удаљености од њега. То и јесте коначна и темељна победа.

Пошто је помоћ нужна – тражи је. Ти кажеш: „Тражио сам, па није дата“. Али, како се другима даје? Код Господа нема лицемерја које би га наводило на то да једном даје помоћ а другоме, без икаквог разлога, да не даје. Он је рад да је свима пружи, будући да је и сам жељан да дарује. Уколико некоме и ускраћује помоћ, узрок није у Њему него у ономе који тражи. Међу тим узроцима могу бити и такви које ми уопште не можемо докучити. Међутим, има и познатих узрока, који су свакоме понаособ видљиви. Један од таквих узрока – ако не и најглавнији – износи свети Јован: одсуство слободе, које произилази од прекора срца или гриже савести. Љубљени, говори он, ако нас срце наше не осуђује, слободу имамо пред Богом; и што год иштемо, примамо од Њeгa, јер заповести Његове држимо и чинимо што је угодно Њему (1.Јн.3, 21-22). Шта да додамо на ове речи?! Оне су саме по себи јасне. Који ће господар помагати неверном слузи, распикући и развратнику?! И зар ће нам Господ попуштати кад ми нећемо да му угађамо и да творимо Његове заповести; кад, може бити, и молитви прибегавамо само онда када је искрсла крајња нужда?!

Са каквим је одушевљењем свети Петар тврдио да се неће одрећи Господа. Али, кад је дошло до тога да се одлучност покаже на делу, он га се одрекао, и то трипут. Таква је слабост наша! Победиће само онај ко се не узда у себе самога, него сву наду полаже на Господа и иде међу своје непријатеље. Такав пад тако значајног лица је и био допуштен како нико не би покушавао да учини нешто добро уздајући се искључиво у себе, или верујући да сам може да победи било унутрашњег било спољашњег непријатеља. Наравно, уз наду на Господа, не треба ни своје руке опустити. Помоћ од Господа долази кад ми покажемо напор. Удруживши се са њом, напор наша дела чини успешним. Ако нема напора, ни помоћ Божија нема са чим да се удружи, те и не долази. Помоћ неће доћи ни ако је код тебе присутно надање на самога себе, будући да и немаш потребе за њом. Како она може да се придода тамо где је сматрају сувишном?! У таквом случају она се и нема чиме прихватити. Она се, иначе, прихвата срцем. А срце се отвара за њено прихватање осећањем потребе. Тако је потребно и једно и друго. Боже, помози! Но, ни ти сам не лежи.

Јуче нас је прича о Блудном сину призвала да се са беспућа вратимо на добар пут. Сада нас свети апостол Јован побуђује ка истом, уверавајући нас да ћемо бити слични Господу кад се буде јавио. Може ли се нешто упоредити са таквим достојанством?! Претпостављам да и ти, слушајући ово, тражиш и желиш да постигнеш тај циљ. Заиста је то добра и од свега потребнија намера! Не одлажи да се прихватиш онога чиме се то и постиже. Читај даље: И сваки који ову наду има у Њега, очишћава себе, као Он што је чист (1.Јн.3,3). Има ли код тебе нешто што треба да се очисти? Наравно, наћи ће се, и то не нешто мало. Зато пожури, јер где је Господ, ништа нечисто не може да уђе. Немој се уплашити тежине посла. Јер, сам Господ ће ти бити помоћник у свему. Само ти имај усрдну жељу и обрати се Господу за потребну помоћ. Твом усрђу ће се придодати Његова благодатна сила, и све ће поћи лако и успешно. Као што нема греха који побеђује милосрђе Божије, тако нема ни било какве нечистоте душе која би се могла одупрети сили благодати. Нека са твоје стране само постоји одбојност према нечистоти, ревносно усрђе ка њеном одстрањењу и прибегавање ка Господу са вером.