ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2021, Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. тимочки Г. Иларион 2018,

2. Преподобни мученик Пахомије. Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки где се Пахомије јави свом бившем господару као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.

3. Преподобна Јелена Дечанска. Јелена је сестра Стефана Дечанског. Упокојила се средином XIV века и сахрањена је у манастиру Дечанима где јој се мошти и данас налазе. Њен портрет сачуван је у цркви у Горњем Матејевцу код Ниша.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ РАВНОАПОСТОЛНОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ И СВЕТЕ ХРИСТОЉУБИВЕ МАЈКЕ ЊЕГОВЕ ЈЕЛЕНЕ

Крајем трећег и почетком четвртог века, када се незнабожачки свет одлучно спремао да огњем и мачем збрише са земље хришћанство,[1] Промисао Божји припремао је међу самим царевима - гонитељима хришћанства покровитеља Цркве Христове у лицу цара Константина Великог, који још за живота доби назив: Равноапостолни. Рођен 274. године, од родитеља, иако не хришћана, али упознатих са хришћанством и благонаклоњених хришћанству. Константин се измлада туђио незнабожачких сујеверица и приближавао ка Христу, истинитом Богу. Десница Господња га је постепено на разне начине припремала за изабрани сасуд славе Божје.
Константинов отац, Констанције Хлор, цар у западној половини Римске царевине[2] иако по спољашњости и званичној дужности идолопоклоник, у души је био далеко од незнабожачког сујеверја: срцем се одрекао служења лажним боговима и признавао једног истинитог Бога, Њему се јединоме клањао он и сав дом његов. Колико је Констанције био далеко од служења идолима, показује овај случај из његовог живота. Одрекавши се служења идолима, Констанције једном намисли да дозна стварно расположење у том погледу својих дворјана. Он их сазва све и рече им: Ко хоће да ужива моје поверење и љубав и остане где је, тај се мора поклонити боговима мојим и заједно са мном принети им жртве; ко пак не пристаје да то учини, тај нека иде из мога двора куда хоће, јер не могу да будем заједно са неједновернима.
Када то цар рече, дворјани се поделише у две групе: једну сачињаваху они који љубљаху овај свет и славу његову више него Христа Бога; они пристадоше на царев предлог; а другу сачињаваху истинске слуге Христове: они не пристадоше на царев предлог, и стадоше напуштати своја висока звања и почасти, и одлазити из царевог двора. Видећи то, Констанције врати истинске хришћане који напуштаху двор, и рече им: Пошто видим да верно служите Богу своме, ја желим да вас имам за своје слуге и пријатеље и саветнике, јер се надам да ћете и мени бити верни као што сте верни своме Богу. - А онима који пристадоше да се одрекну Христа и поклоне идолима рече: Вас не желим да имам у своме двору, јер када не остадосте верни своме Богу, како ћете бити верни мени!
И тако постиђене, он их удаљи од себе, а верне слуге Божје он приближи себи и постави их за управитеље у својој области. На тај начин, док је Диоклецијаново гоњење пламтело по свима покрајинама огромне Римске царевине, у области Констанцијевој хришћани су живели на миру и благодети. Али да се не би оглушио о вољу Диоклецијана, најглавнијег од царева, Констанције допусти да се поруше неке хришћанске цркве.
Таква благонаклоност Константиновог оца према хришћанима, па обраћење ка Христу његове матере, свете Јелене, и његове сестре Констанције[3], посејали су у младу душу Константинову љубав према истинитом Богу и његовом закону и положили темељ за његово будуће делање. Године своје младости Константин је морао проводити на Диоклецијановом двору у Никомидији, где је био узет као залога верности његовог оца Констанција према најглавнијем цару, Диоклецијану. На Диоклецијановом двору Константин је добио праву слику незнабожачког начина живота и мишљења: ташту надувеност, раскош, пијанство, необуздани разврат мисли и живота, сплетке, лицемерно поштовање тобожњих богова, пакост према поштоваоцима истинитог Бога. С друге стране он је био у могућности да упозна живот другога друштва - хришћанских верника: ту су и старци и старице, и младићи и девојке, и простаци и учени мудраци, па чак и деца, доказивали истину, чистоту и узвишеност своје вере својим делима, својим врлинским животом, својим исповедништвом, па и својом смрћу. Јер у то време буктало је најужасније гоњење на Цркву Христову, у коме се на свима странама показивало јунаштво хришћана и њихово непобедиво трпљење.
Када Константин отпутова из Никомидије у Галију к своме оцу, затече га тешко болесна. Констанције Хлор предаде Константину своју царску власт, пошто га је највише волео од све деце, и убрзо умре. А и сва војска беше за Константина. И тако после смрти Констанција Хлора Константин би проглашен, 306. године, за цара Галије и Британије. Константин тада имађаше тридесет и две године.
Цареви Диоклецијан и Максимијан, заморени својом злобом против непоколебљивих страдалника за свету истину - хришћана, решише да се повуку са царских престола. Али то би повод за многе нереде. Галерије, који се на истоку зацари место Диоклецијана, беше незадовољан зацарењем Константина на северозападу, и не хте га признати за цара, већ признаде Севера који је управљао Италијом и Африком. Међутим у Италији би проглашен за цара Максенције, син Максимијанов. Подржавајући Севера, Галерије пође са војском против Максенција; Максенције затражи помоћ од свога оца Максимијана, који понова узе власт у своје руке. Север се предаде Максимијану и би погубљен. Тада Галерије прогласи за цара свога пуководца Ликинија, а војска - цезара Максимина. На тај начин догоди се да у Римској царевини у исти мах цароваху шест царева, и сви беху у међусобној завади. Само Константинови поданици уживаху мир и благодат, јер Константин беше задовољан облашћу наслеђеном од оца и није желео да се меша у међусобну борбу других сацарева. Он је говорио: Ја сам се отуђио од осталих сацарева, јер сам видео дивљачност њихових нарави.
Према хришћанима Константин се, по угледу на свога оца, држао политике мира, јер их је ценио као марљиве и верне поданике.
После Галерија који умре 311. године од страшне болести, и Максимина, управитеља Сирије, који 313. изврши самоубиство, у источној половини Римске царевине остаде као једини владар Ликиније, који се потом ожени Константиновом сестром. У западној пак половини, у Италији, после поновног царовања Максимијановог, зацари се изнова Максенције, насупрот жељи римског народа. Константин га признаде за цара у Риму, па му упути и миротворно изасланство. Али Максенције не хоћаше мир са Константином, нити га називаше царем, пошто је желео да буде једини господар у свима земљама и областима Римске царевине. Учврстивши се у Риму, Максенције стаде чинити неправду људима: не само гоњаше хришћане, него и своје незнабошце мучаше; убијаше угледне сенаторе и одузимаше њихова имања; насрташе на честите домове; отимаше сенаторима жене и кћери; страсно се бављаше мађијама и гатањем. Због своје свирепе тираније и страшне покварености он беше целоме Риму врло тежак и одвратан. Стога Рамљани тајно упутише молбу цару Константину, који са својом мајком Јеленом живљаше у Британији, да дође и избави их од овог тиранина. Константин најпре упути Максенцију писмо, пријатељски му саветујући да престане са тиранијом. Али Максенције га не само не послуша, и не поправи се, него се још више озлоједи, па се стаде припремати за рат против самог Константина.
Сазнавши за све то, Константин одлучи 312. године да крене у војни поход против Максенција. Али је тај поход представљао огромне тешкоће. И сам Константин није могао бити слободан од невољнога страха. Притом, Константину је било познато да је војска његовог противника многобројнија од његове, и да се Максенције чврсто узда у своје богове, које се старао умилостивити приносећи им на жртву многу децу, девојке и трудне жене; па је још мађијама и чинима оградио себе и своју војску; и тако имао на својој страни велику силу демонску. При таквом стању ствари, Константину је било јасно да није доста уздати се само у људске силе и средства, него треба имати неку вишу помоћ, помоћ одозго. Размишљајући о несрећном стању царевине, која узалуд иште заштиту од бездахних идола; о помоћи Божјој, указаној много пута и оцу његовом и њему; о политичким превратима који су се збили на његове очи; о срамној погибији трију лица која су заједно с њим делили врховну власт у империји, - он увиде да је безумље узалуд се држати непостојећих богова и остајати у заблуди после толиких доказа.
Усред таквих узбудљивих размишљања, Константин стаде узносити молитву Богу оца свога, да му Он сам открије истину о Себи, да му да храбрости и пружи десницу Своју у претстојећем потхвату. И ова молитва његова би услишена: Господ му се ускоро сам јави, утеши га и упути шта треба да ради. Јевсевије, савременик догађаја, казује оно што је сам лично чуо од цара Константина: "Једном после подне, причао је цар, када се сунце већ поче клонити западу, ја својим очима видех на небу Крст Господњи, направљен од звезда, који је сијао јаче од сунца, и на крсту написано: Овим побеђуј!"
То видеше и сви војннци, и војвода Артемије, који беху поред цара, и чуђаху се; али их и страх поче хватати, јер су незнабошци сматрали крст као рђав предзнак, као знак несреће и смрти, пошто су на крсну смрт били осуђивани разбојници и злочинци. И сам цар Константин беше у недоумици, и питаше се: Шта значи ова појава? Но наредне ноћи цару се у сну јави сам Господ Христос, и опет показа знамење чесног крста, и рече му: Начини овакав крст, и нареди да се носи пред твојом војском, и ти ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље твоје.
Уставши од сна, цар исприча својим велможама своје сновиђење. Затим позва веште мајсторе и нареди им да на заставама израде чесни крст од злата, бисера и драгог камења, описавши им облик и изглед јављеног му знамења; усто нареди својим војницима да направе крсни знак на свима својим оружјима, на шлемовима и на штитовима. Поражен дивним виђењем, Константин одлучи у души да не поштује другог Бога осим Христа који му се јави. И позва к себи хришћанске свештенике, и упита их: Ко је тај Бог и какав је смисао знамења које виде? Саслушавши њихов одговор: о једином Богу, о тајни оваплоћења Његовог Сина Јединородног ради спасења људи, о крсној смрти Господа Исуса Који победи силу смрти, о крсном знамењу које му се јавило као о победном знаку, - Константин свесно и потпуно постаде хришћанин у души. Од тога времена он стаде усрдно читати Свето Писмо, и стално је поред себе имао свештенике, ма да још не беше примио свето крштење.
Призвавши Христа Бога као помоћника и заштитника, Константин са свом својом војском, пред којом је ношен чесни крст, крену из Галије у Италију против Максенција. А Максенције, пошто боговима принесе раскошне жртве и саслуша гатаре, осионо пође са великом војском у сусрет Константину. Штићен спасоносним знамењем крста, Константин, после три судара са противником, дође до пред сам Рим. Ту му нанесе одлучан ударац и коначан пораз. Сам Максенције даде се у бекство, али кад би на мосту преко реке Тибра, мост се по дејству силе Божје сруши, и он се удави са одабраним коњаницима својим, као некада Фараон са војском својом. Константин уђе у Рим свечано као победилац, дочекан од народа са великом радошћу. Свестан да је победу однео Божјом помоћу, Константин узношаше велику благодарност Богу што је силом часног и животворног крста победио тиранина, и нареди да се у средини града истакне застава са крстом. А потом, када захвални Римљани поставише статуу у част новога цара, Константин нареди да се у руке те његове статуе стави и учврсти високо копље у виду крста са следећим натписом на њему: "Овим спасоносним знамењем ослободих ваш град од јарма тирановог и повратих Римскоме народу пређашњи сјај и славу".
Пошто на тај начин постаде управитељ целе западне половине Римске царевине, Константин први од царева издаде закон 313. године, којим објави потпуну слободу вере за све народе у царевини: многобошцима остави да обављају обреде свога богопоштовања, а хришћанима одобри да се слободно клањају јединоме истинитоме Богу. За овим законом дошао је читав низ закона, благопријатних по Цркву Христову: забрана крсне смрти, укидање крвавих игара у циркусу, престанак многобожачких жртвоприношења и кађење у свечане дане; заведено је празновање недеље, и забрањено вршити у недељу судске расправе, и уопште радити; сирочад и безпризорна деца, бедни и убоги, примљени су под царско покровитељство. По свима градовима настали су празници обновљења и освећења цркава; свуда су се слободно узносиле песме и захвалне молитве Богу; епископи су се несметано састајали и већали о потребама Цркве. Понекад је и сам цар Константин присуствовао тим скуповима, уносио се у питања вере, и радо чинио све за добро хришћанског друштва. Он је свештенослужитеље ослободио од свих несвештеничких дужности и од данка, - као што су и незнабожачки жреци били слободни од данка, - да би се могли потпуно посветити служби Богу. Он је не само вратио Цркви гробља и сва места, одузета од стране гонитеља, него је још поклонио неколико великих здања, звана базилике, које су употребљаване као суднице, а које је било лако преобратити у цркве. Он је препустио право пастирима да решавају спорове и несугласице међу хришћанима. Цар Константин је на своме шлему носио монограм "Христос"[4], као очигледан за све знак његовог побожног поштовања Христа Бога. Он је својим војницима прописао молитву, коју су они били дужни читати сваке недеље, јер је она била исповедање срдачне вере самога цара, и стварала је расположење према Свемогућем Даваоцу добара и Помоћника у свима пословима.
Овако држање цара изазва међу хришћанима одушевљење. Савременик Јевсевије овако описује то време: "Сада је светао и ведар дан, без икаквог облака, обасјао Цркву Христову зрацима небеске светлости. Ми треба да смо свесни, да наша срећа премаша наше заслуге. Ми смо веома запрепашћени благодаћу Виновника тако великих дарова; ми се како треба дивимо Њему и говоримо с пророком: Ходите и видите дела Бога, који учини чудеса на земљи (Пс. 45, 9). Људи сваког узраста, мушког и женског пола, радујући се свом душом, умом и срцем узносе молитве и благодарења Богу".
Док је на Западу било хришћанима тако добро под владавином Константиновом, дотле је ствар сасвим друкчије стајала на Истоку, где је царовао Ликиније. Васпитан на двору Диоклецијана, пуководац под Галеријем, Ликиније је, поставши цар, у души ненавидео хришћане. Оженивши се Константиновом сестром 313. године, он у прво време није се усуђивао да се противи своме моћном шураку, него је чак потписао Милански закон о слободи вере. Али ускоро, пошто после смрти цара Максимина, постаде пуновласни господар целога Истока, он поче притешњавати и унижавати хришћане. Бојећи се да не изгуби своју царску власт и подајући се клеветама претставника идолопоклонства, он је затварао и рушио хришћанске храмове под изговором, да се у њима моле за Константина а против њега; и захтевао је од свих, нарочито од своје војске, незнабожачку заклетву и приношење жртава идолима. Оне који га не би послушали, он је слао у прогонство, стављао на ужасне муке, па и убијао. Колико је био подозрив и свиреп, не само према хришћанима, него и према другима, показује и ово: он је предао на смрт жену и кћер свога бившег покровитеља, Диоклецијана, и побио сву децу цара Максимина, цара Севера и цара Галерија.
Ликинијеви односи према Константину нису могли бити, и нису били пријатељски. Ту је било у Ликинија и лукавства и двоумљења: уверавао је Константина у своје пријатељство, а потајно га је мрзео и радио му о глави. Но његова лукавства нису успевала, и међу њима је не једанпут долазило до раздора, који су се завршавали ратом. Константин је остајао победилац, али је, обмањиван лажним уверавањима зета, закључивао са њим мир. Но ипак су се односи међу њима у току времена заоштравали све више и више. Најзад је Ликиније престао да скрива своје замисли против Константина и ступи у отворену борбу. Године 323. међу њима се распламти жесток рат. Тај рат је имао коначно решити судбину хришћанства у Римској царевини, која је обухватала "сву васељену".
Оба цара скупише велике војске, и спремаху се за решавајућу битку. Изгледало је да је изумируће незнабоштво кренуло у рат против хришћанства, које се јавило у свету да обнови човечанство. Уочи битке, окружен жрецима и гатарима, Ликиније сабра одабране војнике и своје најбоље пријатеље у хладовиту шумицу, где су стајали идоли, обави свечано жртвоприношење, и обраћајући се присутнима рече: "Пријатељи, ево наших богова, које треба обожавати, као што су нас томе учили наши преци. А старешина непријатељске нам војске, одбацивши отачке обичаје, примио је лажна схватања и прославља некаквог туђег, непознатог Бога. Срамним знамењем његовим, крстом, он срамоти своју војску; уздајући се у њега, он је подигао оружје не толико противу нас колико противу богова. Сам ће исход показати ко је у праву а ко у заблуди; ако ми победимо, онда је јасно да су нашн богови - истинити богови; а ако однесе победу Константинов Бог, кога ми ниушта не сматрамо, туђиначки Бог, онда нека га обожава. Али је ван сваке сумње да ће наши богови победити. Зато полетимо смело са оружјем у рукама на безбожнике!"
Напротив, Константин се пред битку удаљавао у свој шатор и тамо се молитвом и постом припремао за борбу. У тим судбоносним тренуцима он је вршио смотру своје прошлости: сећао се многобројних опасности у којима се налазио и које је срећно пребродио; сећао се срамних погибија гонитеља хришћанства, и јуначког и спокојног умирања следбеника Христових; и видећи у свему томе промишљање Свевишњега, он је и себе и свој потхват поверавао небеском руководству и заштити. Хришћани пак усрдно су се молили за цара, свога покровитеља; свето знамење вило се међу пуковима Константиновим и одушевљавало надом на небеску помоћ. Са побожношћу је војска Константинова гледала у то победно знамење, а непријатељи су га са страхом посматрали. Ликаније је сам уверавао своје војнике да не треба да обраћају пажњу на непријатељске заставе, "јер су оне, - говорио је он, - страшне својом силом и непријатељске нама".
Незнабожачки жреци и гатари прорицали су Ликанију победу, али ју је Бог подарио Константину. Ликиније је многократно вршио нападе на противника који је напредовао, али је увек доживљавао поразе и спасавао се бекством. И онда се притворно кајао, молио за мир, па је опет тајно прикупљао нову војску, и тражио помоћ од варвара. Најзад, победа на мору коју у близини Византије однесе Константинов син Крисп, и битка код Адријанопоља коначно решише исход рата. Ликиније положи оружје, а кроз кратко време би погубљен у Солуну, јер је и после тога био склопио заверу против Константина. Тако 323. године Константин постаде једини господар целе Римске царевине.
Победа над Ликинијем још једанпут, и тако очигледно и опипљиво, убеди Константина, да се земаљска блага и успеси дају поштоваоцима истинитога Бога. И сматрајући себе за смирено оруђе у рукама Свевишњега, Константин ево какву хвалу смирено одаје Богу за све своје успехе. "Неће бити никаква гордост, вели он у једном од својих указа, ако се хвали онај који је свестан да је доброчинства добио од Свевишњег Бића. Моју службу Бог је нашао и оценио као подесну за испуњење Његове воље. Почевши од Британског мора, ја сам уз помоћ неке свевишње силе гонио пред собом све страхоте које су ме сретале, да бих род људски, васпитаван под мојим утицајем, призвао на служење свештеном закону и под руководством Највишег Бића узрастао преблажену веру... Ја сам чврсто веровао, да сам обавезан принети великоме Богу сву душу своју, све чиме дишем, све што постоји у дубини мога ума".
Тако настројен у души, Константин после победе прошири и на хришћане Источне царевине она права која су имали хришћани на Западу. Он и на Истоку забрани да се у име цара приносе жртве идолима. За управитеље области бирао је првенствено хришћане; старао се о обновљењу и подизању цркава; враћао хришћанима имања, која су им била одузета у време гоњења. У једном указу његовом стајало је: "Наређујемо да се имања врате свима онима, који су изгубили имање пролазећи неустрашиво и јуначки славно и божанствено поприште мучеништва, или постали исповедници и стекли себи вечну наду; и који су лишени били имања, приморани да се селе, пошто нису пристали пред гонитељима да се одрекну своје вере". - У случајевима где није било блиских сродника, одузета хришћанима имања предавана су месним црквама; приватна пак лица, од којих су узимана мученичка имања, добијала су накнаду из државне касе.
Константинова хришћанска осећања изражена су нарочито и потпуно у једном његовом распису обласним управитељима. "Сада, обраћа се он у том распису Богу, молим Тебе, велики Боже! буди милостив и благонаклоњен према Твојим источним народима; и преко мене, слуге Твога, даруј исцељење свима обласним управитељима... Под Твојим руководством ја сам започео и довршио дело спасења; увек носећи напред Твоје знамење, ја сам водио победоносну војску; и где год ме је позивала нека друштвена неопходност, ја зам следовао том знамењу Твоје силе и ишао на непријатеље. Зато сам Ти ја и предао своју душу, добро окушану у љубави и страху, јер искрено љубим име Твоје и с побожним поштовањем стојим пред силом, коју си Ти много пута очигледно показао и којом си веру моју укрепио... Хоћу, да народ Твој ужива спокојство и мир; хоћу, да слично вернима и заблудели уживају пријатности мира и тишине, јер такво васпостављање општења може и заблуделе извести на пут истине. Нека нико не узнемирава другога... Људи паметни треба да знају, да ће само они живети свето и чисто које Ти сам призовеш да почивају под светим законима Твојим; а који се одвраћају, нека, ако им је воља, владају уделом свога лажног учења... Нека нико не наноси штету другоме; што је један сазнао и схватио, то нека употреби, ако је могуће, на корист ближњега; а када је то немогуће, онда треба да га остави, јер једна је ствар - добровољно примити на себе борбу за бесмртност, а друга - бити приморан на то силом... Удаљујући савест од свега рђавог, користимо се сви дарованим нам благом, тојест благом мира".
О крштењу цара Константина казује се ово: по промислу Божјем, који све уређује на корист људима, цар Константин се разболе од врло опасне и неизлечиве губе, и беше у ранама сав од главе до пете. И довођаху к цару многе врло мудре лекаре и врачаре, не само из римскога царства него и из Персије. Али му све то нимало не поможе. Затим дођоше к цару Јупитерови жреци са Капитола и рекоше: Ако се не окупаш у крви мале деце и не умијеш док је још топла, не можеш се излечити; а учиниш ли то, одмах ћеш оздравити. И нема ти другог лека осим овога.
Цар посла на све стране да покупе малу децу ради потребне крви. И донесоше на Капитол много деце, одојчади. А кад дође дан у који је требало да се деца покољу, цар крену на Капитол где су жреци имали да му спреме купање у крви. И гле, стече се мноштво жена које чупаху косе своје и ноктима кидаху лица своја, кукајући и горко наричући. Цар упита, због чега оне толико плачу. А када сазнаде да су то мајке деце која су имала бити поклана, сажали се на њихово горко ридање и сузе, и рече: О, како огромне нечовечности у оних што ми саветоваше да пролијем невину крв! Није сигурно да ћу оздравити и ако се окупам у невиној крви. Па и кад бих насигурно знао да ћу се излечити, боље је да ја један трпим болест, него да пролијем крв толике дечице која ми никакво зло нису учинила, и да њихове мајке у неисказану жалост и тугу вргнем. - Рекавши то, врати се у двор, и нареди да мајкама врате дечицу читаву, и још да свакој даду злата из царских ризница, и да их отпусте с миром.
Видећи такво милосрђе царево, преблаги Бог узврати му двоструким здрављем: телесним и душевним. Јер посла к њему своје врховне свете апостоле Петра и Павла, који му се, кад он спаваше, јавише у виђењу стојећи крај постеље његове. И упита их цар, ко су и откуда су. А они му рекоше: Ми смо Петар и Павле, апостоли Исуса Христа; Он нас посла к теби да те упутимо на пут спасења; и да ти покажемо бању у којој ћеш добити здравље и тела и душе; и да ти обећамо од Бога живот вечни што си поштедео децу и поклонио им привремени живот. Позови дакле епископа Цркве, који се из страха од тебе скрива у гори Сорактес, и послушај његово учење: он ће ти показати купатило, у коме ћеш се очистити од сваке нечистоте, и изићи из њега здрав и душом и телом. - Рекавши то, свети апостоли отидоше од њега.
Цар се трже иза сна. Утом уђе к њему лекар по обичају. И он рече лекару: Није ми више потребно ваше лечење, јер се надам божанској помоћи. - И рече му да иде. Затим нареди да свуда траже епископа Цркве, и да га чесно доведу к њему А када нађоше епископа и доведоше к цару, он га прими с поштовањем и љубављу, јер сам устаде, срете га и пријатељски загрли. Затим упита епископа: Има ли у вас неких богова који се зову Петар и Павле? - Епископ одговори: Царе, у нас је један Бог, који створи небо и земљу и све што је на њима. А Петар и Павле о којима говориш нису богови, него слуге Божје, који проповедаше по васељени име Христово, па најпосле и крв своју пролише за Господа свог, јер их Нерон погуби.
Чувши то, цар се обрадова и рече: Молим те, епископе, покажи ми њихове ликове, ако их имаш изображене на слици, да бих сигурније сазнао, да ли су то они који ми се у сну јавише. - Епископ одмах посла ђакона да донесе икону светих апостола Петра и Павла. И када цар виде ликове апостола на икони, рече: Заиста, то су они које видех. - И подробно исприча епископу своје виђење, и моли га да му покаже такво купатило, у коме би се могао очистити од душевне и телесне губе, као што му у виђењу рекоше апостоли. Свети епископ Цркве рече цару: Царе, у то купатило не можеш ући док најпре не поверујеш чврсто у оног Бога кога су проповедали апостоли што ти се јавише. Цар одговори: Када не бих веровао да је Исус Христос једини Бог, никада не бих позвао к себи твоју светињу. На то му светитељ рече: Најпре треба да постиш, и да молитвом и сузама и исповедањем грехова својих умилостивиш Бога. Стога скини са себе порфиру и круну за смирење; и нареди да се затворе идолски храмови, и да престану приносити им жртве; дај слободу хришћанима који су у прогонству, и пусти оне који су у оковима, буди добар према онима који ти се обраћају молбама, и свакој праведној молби изићи у сусрет; и дај од имања свог обилну милостињу сиротињи. - И обећај да ћеш све то стварно учинити. Епископ метну руку на њега, помоли се Богу, поучи га, и отиде.
Сазвавши све верне, епископ Силвестар нареди им да и они посте и моле се, еда би престало гоњење на цркву Божју, и развејала се тама идолопоклонства, и засијала свима спасоносна светлост. А крштење Константиново би одложено за касније.[5]
И одмах издаде цар заповест да нико не сме хулити Христа нити злостављати хришћане. И подиже у царском дому свом цркву у име Спаситеља Христа. И нареди да се слободно крсте сви који желе да буду хришћани, а да беле хаљине за крштење узимају из царских ризница. И крсти се у то време врло много људи; и из дана у дан растијаше и увећаваше се Црква Христова, а идолопоклонство опадаше. И настаде радост велика код хришћана, јер их беше тако много у Риму да хтедоше већ да протерају из града све који не желе да буду хришћани. Али цар запрети народу говорећи: Бог наш не жели да Му ико приступа насилу и под морањем, него ако ко добровољно и благонамерно приступа Њему, тај Му је по вољи, и Он га милостиво прима. Стога нека сваки слободно верује како хоће; и нека један другога не гони. - Таквој наредби царевој људи се веома обрадоваше, јер допушта свима да слободно живе, сваки у својој вери и по својој слободној вољи.
И не само у Риму настаде радост међу вернима, него и у целом свету: јер свуда стадоше ослобађати окова и пуштати из тамнице верне, мучене за Христа; исповедници Христови се враћаху из прогонства; они који су се из страха од мучитеља крили по планинама и пустињама, слободно се враћаху својим домовима. И свуда гоњење умуче, и насиље престаде.
Поставши јединим владарем целе Римске царевине, и објавивши слободу вере у целом свету, Константин није остао "млак" (Откр. 3, 15), у своме царском животу. Одрекав се незнабоштва и ставив се на чело хришћанског друштва, он је у хришћанству гледао најважнији ослонац царевине, основно јемство моћи и напретка државе, која је, по његовом мишљењу, дужна крчити пут ка слободном, непринудном, завлађивању Царства Божјег на земљи и указивати и давати средства за васпитавање и усавршавање рода људског у духу Христовом. Као отворени покровитељ хришћана, Константин је био мало вољен у Риму, где је било још много незнабожачких обичаја и нарави. И сам он није волео Рим са његовим Пантеоном, где су, такорећи механички, били сабрани незнабожачки богови свих покорених народа те је ретко и нерадо посећивао стару престоницу. И Римљани, благодарни ослободиоцу за избављење од тиранина Максенција, нису схватали и нису могли како треба да оцене делатност цареву; у њему су они гледали нарушиоца својих стародревних поредака, непријатеља своје вере, тесно везане са политичком величином Рима. Њихово незадовољство и роптање, чак завере и покаткад отворене побуне, потстакли су Константина на мисао да сагради себи нову престоницу, град хришћански, који ничим не би био везан са незнабоштвом. Констанину се допадао положај древног маленог града Византије на обалама Босфора, обележеног усто поморском победом над Ликинијем. И он га изабра, и начини од њега нову престоницу империје. Он је сам у свечаној процесији одредио крајње границе новоме граду и стао градити велелепне грађевине. Пространи дворци, водоводи, купатила, позоришта, украсише престоницу. Она би испуњена ризницама уметности, довезеним из Грчке, Италије и Азије. Али се у њој нису градили храмови, посвећени незнабожачким боговима. Главни украс новога града били су храмови, посвећени истинитоме Богу, у зидању којих је узимао живо учешће сам цар, покровитељ хришћана. Он се чак лично старао и о снабдевању тих храмова богослужбеним књигама.

Прожет дубоким религиозним осећањем, Константин је у новој престоници удесио и свој свакодневни живот према захтевима побожности и светости. Сам његов дворац био је очигледни одражај његовог хришћанског настројења. "У царским дворанама било је устројено подобије цркве Божје, и цар је својим усрђем према побожним упражњавањима давао пример другима. Он се свакодневно у одређене сате затварао у неприступачне одаје и насамо разговарао с Богом, и у молитвама просио оно што му је потребно; а понекад је и своје дворјане звао да узму учешћа у тим молитвама. Он је са нарочитом побожношћу проводио недељу и петак: у те дане прекидао је обичне послове и сав се посвећивао служби Богу. Саговорници његови били су "тајници Речи Божје" - епископи и свештеници; његови службеници и стражари одликовали су се чистотом живота и врлинама. Хришћанин - домаћин двора стављао је на све хришћански печат. У главној дворани на позлаћеном своду био је изображен Крст од драгог камења и злата. Над главним улазом у царске палате, на највиднијем месту, стајала је оваква слика: лик царев, изнад његове главе крст, а под ногама његовим змај, ринут у бездан. Смисао слике је овај: змаја, непријатеља рода људског Константин је у лицу гонитеља хришћанства - незнабожачких царева, ринуо у бездан погибли спасоносном силом Крста.
Нова престоница би названа по имену свога оснивача: Константинопољ = Константиноград (= Цариград). Настанивши се у дивној престоници, цар Константин није могао остати равнодушан према поруганој колевци хришћанства - Светој Земљи, у којој је Господ Исус живео, срадао, умро и васкрсао. Имајући изузетно побожно поштовање за знамење Крста, он је веома желео да прослави само Живонооно Дрво, на коме беше распет Цар и Господ. Али као војник који је пролио много крви, он је сматрао себе недостојним да то учини сам лично. Ту благочестиву намеру његову оствари његова чесна мати, царица Јелена, коју он посла у Јерусалим, снабдевши је пуномоћијем и богатим даровима.
Царица Јелена, како казује Јевсевије, та старица упути се на Исток са младалачком брзином, да би се поклонила месту где су стајале ноге Господње. Дошавши тамо, она затече у Светој Земљи велику пустош, пошто су незнабошци, из мржње према хришћанству, многе светиње порушили, неке наружили, неке затрпали. Сам гроб Господњи био је затрпан ђубретом; а на брежуљку до самог гроба било је подигнуто идолиште "сладострасном демону љубави" - Венери. Тада благочестива царица Јелена из својих средстава подиже прекрасне цркве: над пећином Рождества Христова, на Гори Маслинској - на месту Вазнесења Господња, у Гетсиманији - на месту Успења Пресвете Богородице, поред дуба Мавријског на месту где се Бог јавио Аврааму.
Но главна брига благочестиве царице била је да испуни жељу свога сина: пронађе само Крсно Дрво, на коме је био распет Спас света. Али место где је био сакривен Крст Господњи било је непознато. Стога блажена Јелена сазва све Јевреје у Јерусалиму и распитиваше их где је, на ком месту сакривен Крст Господњи. Они одрицаху да ишта знају о томе. Али кад им царица запрети мукама и смрћу, они указаше на неког врло старог Јеврејина, Јуду, да он можда зна што о томе. Али и Јуда одрицаше да ишта зна о томе. Но када га царица баци у један дубок ров, где он остаде неко време, он обећа да ће казати. Извађен из рова, он каза да се Крст Господњи налази испод Венериног храма на брежуљку. Царица Јелена нареди да се храм Венерин сруши, да се сав материјал уклони, и онда копа. Пошто идолиште Венерино би срушено, свети патријарх јерусалимски Макарије одржа молепствије на поруганом месту, и онда стадоше копати. И убрзо из земље се стаде разливати диван мирис, и би откопан гроб Господњи и Голгота, и у њиховој близини пронађена три крста, и поред њих таблица са натписом и чесни клинци. Али настаде недоумица око тога који је од три крста Господњи. Но по промислу Божјем догоди се да тада изношаху једног мртваца на сахрану; патријарх Макарије нареди да пратња стане, и да се крстови један за другим мећу на мртваца. И када Крст Христов би положен на мртваца, мртвац тог часа васкрсе. Видећи то чудо, сви се обрадоваше и прославише силу Животворног Крста Господњег. Царица се с радошћу поклони Крсту и целива, а са њом и сва њена свита. Но пошто због мноштва народа многи не могаху прићи, видети и целивати Крст, то молише да га макар издалека виде. Тада патријарх Макарије, ставши на узвишицу, сатвори воздвижење (= уздизање, подизање) Часнога Крста, показујући га свему народу, а сав народ викаше: Господе, помилуј! То прво Воздвижење Крста Господњег би 326. године. Од тада Православна Црква празнује тај догађај сваке године 14 септембра - Крстовдан. Том приликом се многи незнабошци и Јевреји обратише ка Христу, међу њима и Јуда који показа место. Он при крштењу доби име Киријак; потом постаде патријарх јерусалимски, а за време Јулијана Отступника би мучен за Христа, и тако пострада као мученик[6].
Чесни Крст би затим стављен у сребрни ковчег на чување и ради поклоњења. А света Јелена узе честицу Животворног Крста да носи своме сину као дар. И сагради блажена царица у Светој Земљи још осамнаест цркава, поред гореспоменутих; све их веома украси и снабде свима потребама, па се врати у Цариград, носећи са собом честицу Дрвета Животворног Крста и свете клинце, којима беше приковано Тело Христово. После тога блажена царица поживе још неко време, па се 327. године, у својој осамдесетој години, престави Господу, коме својим животом добро угоди, и би чесно погребена.
Добивши од матере, блажене Јелене, скупоцену ризницу - честицу Часног Крста, цар Константин одлучи да украси гроб Господњи и подигне храм, који би био "велељепнији од свих храмова". И заиста, кад је био подигнут, храм је представљао чудо од лепоте, да је све савременике доводио у усхићење. Историчар Јевсевије најпохвалнијим речима описује неисказану лепоту тога храма.
Своју бригу о Христовој Цркви благочестиви цар је распростирао и на њен унутрашњи живот. У јединству Цркве он је гледао најсигурнији залог за напредак државе. Али у његово време Црква је била узнемиравана од неких унутрашњих несугласица и нереда. Тек што се зацари у Риму, Константин с тугом сазнаде за сукобе међу хришћанима у Африци. Тамо је планула борба због постављења за епископа картагенског Цецилијана - "издајника"[7]; а његови су противници изабрали себи за епископа Мајорина, који убрзо умре, и на његово место би доведен коловођа побуне против Цецилијана Донат, презвитер картагенски. Присталице Донатове - "донатисти", зближивши се са новацијанима[8], стадоше тврдити да они сачињавају Цркву Христову, и у своме лудом фанатизму нису се устручавали да отимају храмове од својих противника. Због тога цар Константин посла у Картагену свог љубљеног и уваженог епископа Осију[9], да ту ствар извиди и противнике измири, и да у исто време разда новчану помоћ тамошњим сиромашним хришћанима. Потом по царевом наређењу бише одржана два сабора против донатиста: један у Риму, други у Арелату. Осуда, изречена против расколника донатиста на ова два сабора, би потврђена сабором у Милану 316. године, на коме је Константин лично претседавао. После победе над Ликинијем 323. године, Константин затече на Истоку силне спорове поводом Аријеве јереси.[10] Историчар Јевсевије овако описује то стање: "Спорове су водили не само претставници Цркве, него се и народ беше поделио; ствари су узеле тако недоличан обрт, да је божанско учење подвргавано увредљивим потсмесима чак и у незнабожачким позориштима". Дошав у Никомидију, Константин би веома изненађен раздорима, изазваним аријанством. Но у почетку он није схватио важност тих догађаја. Али је ипак обратио пажњу на то. У прво време он упути опширну посланицу епископу Александру и Арију, молећи их да престану са међусобним раздором. По царевом мишљењу, неоправдана је епископова неопрезност и оштро постављање питања, а крив је Арије што је прекинуо општење, не покоравајући се епископу. Са том посланицом, Константин упути у Александрију епископа Осију, да на лицу места извиди ту ствар и поради на умирењу Александријаца. Осија изврши царев налог. Истина, он не успе да измири противнике, али из ислеђења спора он изнесе убеђење: да Аријева јерес није пусто празнословље, већ озбиљна претња самом темељу хришћанске вере, јер води одрицању целокупног хришћанства.
Епископ Осија се врати к цару 324. године и изложи му озбиљну опасност коју претставља аријански покрет. Тада се Константин реши да сазове Васељенски Сабор, као једино средство за умирење Цркве. Цар одреди да се Сабор састане у граду Никеји[11], и учини све да се епископима олакша пут до Никеје. У Никеју онда допутоваше епископи из Египта, Палестине, Сирије, Месопотамије, Мале Азије, Грчке, Персије, Јерменије; из Рима, уместо престарелог епископа, дођоше два презвитера. Међу сакупљеним епископима беху: престарели Александар александријски, први изобличитељ Арија, који са собом беше довео архиђакона Атанасија, храброг даровитог борца против аријанаца, који касније би архиепископ александријски и доби назив: Велики; затим свети Николај, епископ града Мира Ликијског; па свети Спиридон Чудотворац. На Сабор су дошли епископи са презвитерима и ђаконима, те их је било преко 2000 душа, од којих 318 епископа.
Сабор би отворен месеца јуна 325. године[12] у огромној палати царског дворца. Када се сви сабраше, у дворану уђе цар Константин, обучен у своју сјајну царску одору. Он ћутке приђе својој златној столици, и не седе док му епископи не предложише да седне. Затим, саслушавши поздравно-захвалне говоре Евстатија антиохијског и историчара Јевсевија кесаријског, Константин се сам обрати Сабору речју, у којој изрази своју радост што види тако велики скуп отаца, и мољаше их да мирољубиво реше спорна питања. "Бог ми је помогао, говораше он тада, да свргнем нечестиву власт гонитеља, али је за мене несравњено болнија од сваког рата, и несравњено пагубнија од сваке крваве битке унутрашња међусобна борба у Цркви Божјој".
Аријанци су се на Сабору држали смело и самоуверено; на њиховој је страни било до 17 епископа, на челу са престоничким архијерејем, који је имао веза у царском двору. Арије је упорно бранио своје учење, употребљавајући сву своју красноречивост. Али непоколебљива, убеђена приврженост саборских отаца црквеном учењу посрами лажну мудрост богохулника. Дубоко и свестрано познавајући истине хришћанске вере, оци Сабора су снажно и успешно оповргавали аријанску јерес. У томе се нарочито одликовао александријски ђакон Атанасије. Он је својом богонадахнутом речитошћу кидао као паучину лукаво красноречје јеретика. Спорови су били ватрени и дуги. Али је на крају било јасно, да је аријанско учење далеко од истине, лажно и безбожно.
Осудивши аријанство потпуно и одлучно, оци Сабора одлучише да вернима даду тачно исповедање православног учења - Символ вере. И свети оци Сабора саставише Никејски символ вере, општеобавезан за целу Васељенеку Цркву.
Завршна свечана седница Никејског Васељенског сабора одржана је у Никеји у царском дворцу 25. августа 325. године. Праштајући се са оцима Сабора, цар их је у својој опроштајној речи молио да имају мир међу собом. "Чувајте се, говораше им он, горких спорова између себе. Нека нико нема зависти према онима који показују нарочиту мудрост: вредност свакога сматрајте заједничком сопственошћу целе Цркве. Они виши и одлучнији нека не гледају осионо на оне ниже: Бог једини зна ко је одличнији. Савршенства ретко где има, и треба бити снисходљив према слабијој браћи; мирна слога скупоценија је од свега. Спасавајући неверујуће, имајте на уму да није могуће убедити свакога ученим расуђивањем; поуке треба саображавати према различним расположењима свакога по угледу на лекаре који своје лекове употребљавају према разним болестима".
После тога цар Константин је живео још десет година и увек се верно држао Никејског исповедања вере, и ревносно се старао да у своме царству утврди дух хришћанске побожности. Поседујући опште образовање, а посебно и богословско, он је водио разгранату преписку са претставницима Цркве по питањима вере, побожности и устројства хришћанског живота, а неретко је и у своме двору иступао пред скуп дворјана и народа с поукама о вери и побожности. Необично трудољубив, цар није трпео нерад. Великодушан и врло скроман, он није волео овације. Стојећи сам на великој моралној висини, Константин је желео да све који су долазили с њим у додир подигне до те висине. Тако, једном приликом он уразуми једног велможу - зеленаша на следећи начин. Позва га к себи, па га ухвати за руку и упита: До каквих размера ћемо пружати своју похлепност? Затим, обележивши копљем на земљи простор у величини човекова раста, рече му: Када би ти стекао сва богатства овога света и загосподарио свима стихијама земље, и тада се нећеш користити ничим већим од оваквог парчета земље; но и то је питање, да ли би се удостојио добити то!
Другом једном приликом, саслушавши ласкаву реч једног лица од положаја, које називаше цара блаженим и говораше да ће он, "удостојен у овом животу да влада над свима, и у оном животу управљати заједно са Сином Божјим", Константин му одговори нежно: "Боље је, помолити се за цара да се он у оном свету удостоји бити слуга Божји".
Дарежљивост царева текла је као велика река; он је, по сведочанству својих савременика, "од јутра до мрака тражио коме да учини неко добро"; убоге, и уопште људе избачене на улицу, он је снабдевао и новцем, и храном, и одећом; о сирочади он се бринуо место оца; девојке, које су остале без родитеља, он је удомљавао. Нарочито је многа добра чинио на Ускрс. У својој новој престоници он је завео обичај, да се на Ускршњу ноћ по свима улицама пале високи стубови од воска, као неке пламене буктиње, те је та тајанствена ноћ постајала светлија од дана, а изјутра је цар свима невољнима обилно раздавао поклоне. Тако је радио и о другим празницима и свечаностима.
Последње године, а нарочито последњи дани земнога живота цара Константина, и његова кончина, били су достојни завршетак његове побожне настројености. Још док је смрт била далеко од њега, он се почео припремати за њу. У својој новој престоници он подиже храм у име светих Апостола, и у средини - би удешена гробница. У почетку није било јасно ради чега је то учињено, а потом се испоставило да је благочестиви цар спремио гробницу за себе. Мисао о смрти постаде за цара предмет напрегнутог размишљања, чим он стаде осећати опадање својих физичких сила. Године 337. он последњи пут свечано отпразнова у Цариграду Ускрс и убрзо занеможе. Предосећајући блиску кончину, он се сав предаде светим упражњавањима: често је клечећи ревносно изливао своје пламене молитве пред Богом. По савету лекара он у то време пређе у град Елеонопољ[13] да се тамо лечи у топлим водама. Но пошто му од купања у топлим водама не би ништа боље, он пређе у Никомидију. Ту остави завештањем царство тројици синова својих. Своју последњу захвалну молитву Богу цар заврши овим речима: "Сада се осећам истински блажен, јер имам чврсту веру да сам се причестио Божанском светлошћу и удостојио бесмртног живота".
Велики и равноапостолни цар Константин предаде своју свету душу у руке Небеског Цара - Христа Бога на сам дан Педесетнице 337. године, у својој 65 години. Тело његово би свечано пренесено у Цариград, и сахрањено, по његовом завештању, у цркви светих Апостола. И сада свети равноапостолни цар живи бесконачним животом у вечном царству Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове, амин.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ПАХОМИЈА - РУСКОГ

Родом из Мале Русије, син побожних родитеља. У младости ухвате га Татари и продаду једном Турчину кожару као роба[14]. Овај га одведе у своје место Усаки у Филаделфији (у Малој Азији), и труђаше се да Пахомија научи не само своме занату него и својој вери. Видећи како Пахомије одлично изучава његов занат, али мрзи његову веру, Турчин га бијаше, злостављаше, заплашиваше, лишаваше хране. А Христов дични војник све то с радошћу подношаше пуних двадесет седам година, колико проведе у ропству, и служаше свога господара веома ревносно и предано. То побуди његовог господара да му понуди своју кћер за жену и да га начини својим наследником, само ако се одрекне Христа. Но дивни младић, ватрени љу6итељ целомудрија, све то низашта не сматраше, држећи се апостолових речи: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Невоља ли или туга? или глад? или гоњење? или голотиња? или мач? (Рм. 8, 35).
Када на крају крајева увиде да је Пахомије непоколебљив у својој вери, господар му дарова слободу, и дозволи му да иде куда хоће. Припремајући се за одлазак, Пахомије се разболе. Турци који га као болесна посећиваху, сковаше лаж како је Пахомије, тобож, рекао да ће се одрећи Христа и постати Турчин. Стога му после болести донеше турско одело и обукоше, али га не обрезаше. Пахомије оде одатле у Смирну; тамо збаци са себе турско одело, и отпутова у Свету Гору.
У Светој Гори при манастиру светог Павла, Пахомије нађе себи старца духовника у лицу јеромонаха Јосифа, човека добродетељна и мудра. Њему Пахомије исповеди сву душу своју, замоли га да га прими за свога послушника, и да га замонаши, - што и би. И тако Пахомије проживе са њим дванаест година, подражавајући га у свакој врлини. Потом проведе још шест година поред преподобног Акакија Капсокаливитског, човека чудесног живљења монашког. И као трудољубива пчела Пахомије скупљаше мед са цвећа разноврсних врлина, те тако свима тамошњим оцима постаде пример и узор монашког живота. При свем том Пахомије свим срцем жељаше да пострада за Господа Христа: на то га је потстицала с једне стране божанска љубав, а с друге - то што је, можда, за време његове болести у Усаки из његових уста непажњом изашла нека реч одречења, ради које га Турци и обукоше у њихово зелено одело.
Ову своју жељу за мучеништвом он откри своме старцу. Старац га силно изружи и изгрди, сматрајући да му је то дошло од гордости. Али пошто ова жеља не напушташе Пахомија, старац га годину дана испитиваше помоћу разних послушања и тескоба. И када нађе да је Пахомије свим срцем готов на страдање, онда њих двојица стадоше постом и бдењем молити Бога да им покаже да ли је то Њему по вољи. Затим о тој ствари распиташе већину врлинских отаца светогорских, и нађоше да се сви они слажу са Пахомијевом жељом.
Наоружани молитвама и саветима ових отаца, Пахомије и његов старац Јосиф отпутоваше у Усаки, завичај бившег Пахомијевог господара. Тамо старац Јосиф остаде у стану, а Пахомије журно оде кући свога господара, а затим на трг, не би ли га препознали. Турци га препознаше и одмах зграбише, и одведоше пред судију говорећи: То је онај роб што се у болести одрече Христа и коме ми после болести обукосмо наше зелено одело, а сада, гле, како је обучен! - Судија упита Пахомија, да ли је то истина. А Пахомије сав радостан неустрашиво изјави: да се никада ни речју ни мишљу није одрекао Господа Христа, и да исповеда Христа - савршеног Бога и савршеног човека, и да је за то своје вероисповедање готов поднети безброј мука и сваку врсту смрти.
Слушајући то и гледајући Пахомијеву неустрашивост, судија стаде страховито претити Пахомију и грдити га. Затим му рече: Пошто си се једном одрекао хришћанске вере, ти више не можеш носити то хришћанско одело. Него бирај једно од двога: или се одреци Христа, или буди готов на најстрашнију смрт. - Христов мученик одговори: Не допусти, Христе Царе, да се ни у најситнијој мисли својој не одрекнем пресветог имена Твог! Ево, готов сам ради љубави Твоје и у огањ и у смрт!
Када то чу, судија нареди да мученика баце у најмрачнију тамницу, у којој Пахомије остаде као усред другог раја, у посту, у бдењу, без икакве људске утехе, храњен једино божанском надом. Трећега пак дана Пахомије би осуђан на смрт. Када тамничар донесе мученику ову вест, он је прими као најслађу посластицу; и прекомерно радостан он слављаше име Господње, и сву ту ноћ проведе на молитви. "Ујутру одведоше светог мученика пред судију. Судија му рече: Због своје непопустљивости ти мораш у смрт; пази да ти кајање не дође сувише касно. - На то преподобни Пахомије одговори са пређашњом неустрашивошћу: Судијо, ја се никада нећу одрећи Христа мог, макар ме ти предао на хиљаде најљућих смрти. Што имаш да чиниш, чини брже.
Чувши то, судија изрече завршну пресуду. Присутни Турци везаше мученика и одведоше на губилиште изван града. Њима се путем придружише други Турци, и неки хришћани. Једни Турци исмеваху светитеља, други га пљуваху, а трећи га наговараху да се одрекне Христа. Међутим мученик, сав погружен у молитву, хиташе многожељеним путем мучеништва. Када стигоше на губилиште мученик клече, но џелат му и тада саветоваше да се одрече Христа, и тако сачува живот. Међутим сјајни јунак Христов му рече: Изврши што ти је наређено, и немој узалуд губити време.
Тада му џелат отсече главу, и тако блажени Пахомије прими венац мучеништва[15]. А чесне мошти његове узеше хришћани после три дана и погребоше их. Џелат пак после тога обесомучи се, и викаше, и бацаше пену, и јураше по граду, док након неколико дана не издахну бедно.
За све то време старац духовник светог мученика јеромонах Јосиф налажаше се у граду; и кад сазнаде за мученичку смрт свога ученика, он са радошћу и сузама захвали Богу. Затим оде на место где лежаше тело светог мученика, и видевши га рече му са сузама радосницама: Ето, Пахомије мој, доживео си за чим си одавно жудео; молим те, моли се за мене Господу, и за све који те буду призивали. - И то се стварно поче збивати после неколико дана. Овог преподобног Јосифа обузе неки силан страх и малодушност, а мученик Пахомије јави се у сну своме старцу сав светао и радостан, и рече му: Не бој се, старче; никакво те зло неће задесити. - И тог часа ишчезе из старчева срца страх и малодушност, Исто тако једна хришћанка из тог места, која је од ране младости боловала од неизлечиве главобоље, призвавши са вером у помоћ светог преподобномученика Пахомија и помазавши крвљу његовом главу своју, потпуно се исцели од своје дугогодишње болести. Молитвама светог преподобномученика Пахомија нека се и ми исцелимо од својих духовних немоћи и удостојимо Царства Небеског. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ КНЕЗА КОНСТАНТИНА И ДЕЦЕ ЊЕГОВЕ МИХАИЛА И ТЕОДОРА

Свети Константин, потомак светог Владимира крститеља Русије, млађи син великога кнеза Свјатослава Јарославича, сам измолио од оца себи град Муром, насељен незнабошцима, да би тамо увео хришћанство. И он крену са породицом, духовништвом, војском и слугама у Муром. Но испред себе посла свог сина Михаила к Муромљанима, да их припреми за долазак кнеза. Но Муромљани убише Михаила, и стадоше се спремати за бој. Међутим када кнез са великом војском стиже под град, Муромљани се смирише и кнеза примише. Кнез подиже две цркве: Благовештења, и светих: Бориса и Гљеба. Кнез је призивао Муромљане, и благо и кротко их убеђивао да оставе незнабоштво и приме Христову веру. То исто радило је и свештенство. Али једнога дана, група незадовољних незнабожаца побуни се и примаче кнежевом дому, претећи му смрћу. Кнез се помоли Богу и са иконом Божје Матере изађе пред побуњенике. То тако порази незнабошце, да се они смирише и изјавише жељу да приме крштење. И крштење Муромљана би обављено свечано, као под светим Владимиром у Кијеву. Тако благородни кнез у граду Мурому утврди веру Христову и житеље његове избави од идолопоклоничке заблуде. У томе кнезу беше ревносни помоћник његов син Теодор. Свети кнез престави се 1129. године, и тело његово би погребано у цркви Благовештења, поред синова Михаила и Теодора. Године 1553. свете мошти благоверних кнежева обретене су нетљене, и почивају у Благовештенском манастиру у граду Мурому.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КАСИЈАНА ГРКА, УГЛИЧСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Родом Грк; потомак кнезова Макнувских; добио одлично образовање; у Русију дошао у свити принцезе Софије Палеолог к великоме кнезу Јовану III, 1473. године. Он изјави жељу да остане у Русији. Велики кнез му предлагаше високе положаје, али он то смирено одби, и заузе скромни положај бојарица код Ростовског архиепископа Јоасафа. Године 1488. архиепископ Јоасаф се повуче са епископског престола у Терапонтов Бјелојезерски манастир; са њим оде и Константин, жељан мира и тишине. У манастиру Константин вођаше строг подвижнички живот, мада још и не беше пострижен. У ноћном виђењу њему се јави свети Терапонт и нареди му да се постриже. Константин обавести о томе архиепископа Јоасафа; овај му саветова да то учини; и Константин наредног дана прими монаштво, добивши име Касијан. Након неког времена преподобни Касијан отиде на реку Учму, на 22 врсте од Углича, и основа свој манастир. Слава његова брзо се разнесе по околини, и многи стадоше долазити ради благослова и поуке. Преподобни Касијан је све примао с љубављу и учио их путу спасења. Упокоји се он у миру 4. октобра 1504. године. Свете мошти његове покоје се у цркви његовог манастира.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АГАПИТА МАРКУШЕВСКОГ

Најпре се дуго време подвизавао као монах у Сољвичегодском Борисогљебском манастиру. Но њему се у сну јави свети Николај и нареди му, те он оде и основа у пустињском месту манастир на реци Маркуши. Преподобни провођаше све време у уздржању, бдењу, посту и молитви; и да би умртвио тело он ношаше на телу вериге све до смрти своје. Глас о светости његова живота пронесе се у околини, и к њему почеше долазити многи доводећи своје болеснике, и преподобни их исцељиваше. Притом он доста пострада од неких рђавих људи; па се нађоше и тако зле особе које убише овог Божјег човека 1558. године. Свете мошти његове почивају у храму његовог манастира. А изнад њих висе вериге, које је свети подвижник носио за живота свог на земљи, но које бише скинуте с њега после његове кончине.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Указом цара Диоклецијана од 23. фебруара 303. године наређивало се да се хришћанство искорени са свима својим установама и храмовима. Тада је жестоко гоњење отпочело пљачкањем и рушењем од стране војске хришћанског храма у Никомидији, престоници Источне Римске царевине, где је одједном било спаљено двадесет хиљада хришћана; затим су ужаси гоњења захватили Сирију, Палестину, Малу Азију и Египат с Италијом. О свирепости тих гоњења Лактанције пише: "Када бих имао стотину уста и гвоздени језик, ни онда не бих могао набројати сва мучења која су хришћани подносили:... гвожђе се тупило и ломило; убице су се замарали, и радили на смену, по реду"...
2. Ради лакшег управљања огромном Римском царевином, цар Диоклецијан је раздели на две половине: Источном је управљао он сам, уз сацаровање цезара Галерија, и живео у Никомидији; а Западној је поставио за цара Максимијана, а за његовог сацара - цезара Констанција Хлора, који је непосредно управљао Галијом и Британијом.
3. Константин је био једини син Јелене; Констанција је била кћи друге жене Хлорове, Теодоре, од које је Хлор имао и другу децу.
4. Тај се монограм састојао из два слова: X и Р, у коме је прво слово покривало друго.
5. Цар Константин би крштен 337. г. у Никомидији од епископа Евсавија.
6. Спомен његов празнује се 28. октобра.
7. Издајницима су за време гоњења хришћана називали оне који су из страха предавали незнабошцима свештене предмете; за Цецилијана се говорило да је гонитељима предао свештене књиге, што није било тачно.
8. Новацијани су учили да пале за време гоњења, и уопште оне који тешко, "смртно" греше, треба примати у општење с Црквом не кроз покајање него кроз поновно крштење.
9. Осија, родом из Шпаније, епископствовао преко 50 година; у време Диоклецијановог гоњења прославио се као исповедник Христа. Био епископ у Кордуви. Цар Константин позвао га на свој двор и окружио га љубављу и поверењем. У ондашњем хришћанском друштву било је распрострањено мишљење, да на цара Константина има силан утицај његов љубљени саветник - епископ Осија.
10. Арије је богохулно учио да Исус Христос није вечни и беспочетни Бог, није једносуштан са Богом Оцем, и било је времена када Њега није било. Арије је добио образовање у Антиохији у школи мученика Лукијана; поставши презвитер у Александрији скренуо је на себе пажњу својом умном даровитошћу и строгим животом. Горд због тога, није обраћао пажњу на савете и опомене свога епископа Александра; па се није покорио ни сабору, сазваном од епископа, који га је осудио. Осим тога, заводећи клир и народ својом красноречивошћу, он се постарао те је кукољ свога лажног учења посејао и ван граница своје помесне Цркве. Имајући доста присталица, он је упутио изасланство са жалбом многим епископима источних цркава. Тамо је нашао присталице, на челу са Јевсевијем никомидијским, школским другом својим, сродником царевим, и стога човеком утицајним. Јевсевије, престонички епископ (то је било још за време цара Ликинија, коме је Никомидија била престоница) није признао ауторитет суда александриског епископа. У писму Арију Јевсевије је писао: "Прекрасно умујући, жели да сви тако умују, јер је свакоме јасно да створенога није било док није уведено у постојање; а што је уведено у постојање, то има почетак". Стога се епископ александриски нашао у тешком положају, и он се 318. године реши на крајњу меру: сазва сабор од сто епископа; одлучи од цркве Арија и његове присталице; отера богохулника из Александрије, и окружном посланицом обавести о томе све цркве. Али ова мера још више распали аријанске спорове и њихов пламен разнесе по целом Истоку. Ствар Аријева је на тај начин изгубила помесни карактер и добила општи црквени значај.
11. Никеја, сада бедно насеље Исник, а тада огроман и богат град, главни град приморске области Витиније. Никеја је била везана са морем помоћу језера, те је била подједнако приступачна и с мора и са сува. У Никеји се налазио огроман дворац царски и много грађевина, где су се комотно могли сместити сабрани епископи и клирици, а удаљена је била свега 20 миља од Никомидије, ондашње цареве резиденције.
12. Спомен св. Првог Васељенског Сабора празнује се 29. маја (видети тамо опширније) и у недељу Св. Отаца пред Педесетницу - Духове.
13. Налазио се недалеко од Никомидије.
14. Заједно са светим Пахомијем и другима тада би заробљен и продан у Малу Азију и св. нови исповедник Јован Руски, који се слави 27. маја.
15. Пострада свети Пахомије на св. Вазнесење 7. маја 1730. године, због чега се његов спомен у Светој Гори и слави тога дана. Његове св. мошти почивају на Патмосу.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученик Патрикије епископ бруски, са три презвитера: Акакијем, Менандром и Полиеном. Пострадали за веру Христову у време Јулијана Одступника у Бруси азијској. Намесник царски Јуније доведе ове светитеље до врућих вода и упита Патрикија: "Ко створи ове лековите воде, зар не наши богови Ескулап и други, којима се ми клањамо?" Одговори свети Патрикије: "Ваши су богови демони, а ове воде као и све остало створио је Христос Господ и Бог наш". Онда упита намесник: "А да ли ће те твој Христос спасти, ако те ја бацим у ову врелу воду?" Одговори светитељ: "Ако хоће, Он ме може сачувати цела и неповређена, премда бих ја желео, да се у тој води разрешим од овог временског живота, да бих са Христом вечно живео; но нека буде на мени Његова света воља, без које ни влас не отпада са главе човекове!" Чувши ово намесник нареди те Патрикија бацише у врелу воду. Вреле капље прснуше на све стране и ожегоше љуто многе присутне, но светитељ Божји, на чијем језику беше непрестана молитва, оста неповређен као да стајаше у хладној води. Видећи ово, намесник разјари се од срама и нареди, да се и Патрикију и осталој тројици његових презвитера одсеку главе секиром. Тада незлобиви ови следбеници Христови очиташе молитву и положише своје главе под секиру џелатску. Када им главе беху одсечене, душе њихове веселе узнеше се у светло царство Христово, да вечно царују.

2. Свети Јован епископ готски. Би епископ у Грузији, но када тамошњи каган татарски поче мучити хришћане, он се удаљи на четири године међу Готе у Бесарабију. (Готска епархија образована за време Константина Великог). Чувши о смрти кагановој, врати се на службу своју и руковођаше паству своју ревносно и богоугодно. Пред смрт своју рече: "Кроз четрдесет дана одлазим да се судим са каганом" (тј. кроз смрт иде пред престо Божји). И тако би. Четрдесетога дана представи се и оде ка Господу. Упокоји се мирно у VIII веку.

3. Свети кнез Јован Вологодски. Чудотворац. Богобојажљив и благочестив одмалена он би од свога стрица, кнеза Јована Васиљевића, вргнут у тамницу са својим братом Димитријем, где проведоше пуне тридесет две године. Пред смрт се замонаши Јован и доби име Игњатије.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

19. МАЈ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПАТРИКИЈА, ЕПИСКОПА БРУСКОГ И СА ЊИМ ТРИ ПРЕЗВИТЕРА: АКАКИЈА, МЕНАНДРА И ПОЛИЕНА

Епископски престо светог Патрикија беше у граду Бруси (или Пруси) у Витинији[1]. Он јавно проповедаше веру Христову а изобличаваше заблуду незнабожаца, и многе идолопоклонике обраћаше ка Христу Богу. Због тога би ухваћен од незнабожаца заједно са три презвитера: Акакијем, Менандром и Полиеном, и приведен на ислеђење пред врло ревносног идолопоклоника, витинијског намесника царског Јулија. Одлазећи на топле воде, Јулије нареди да за њим поведу и хришћанског епископа са три презвитера, оковане у гвоздене ланце. Дошавши на топле воде и окупавши се у њима ради здравља, Јулије принесе жртву своме поганом богу Асклипију[2] и гнусној богињи Сотирији[3]. Затим, севши на судишту, изведе преда се на суд епископа Патрикија са три презвитера, па му рече: Безумниче, који верујеш бесмисленим баснама и призиваш Христа, погледај колика је свемоћ богова наших! погледај какву лечилачку силу они дадоше топлим водама ради здравља нашег! А на првом месту познај, колика је сила и колика милост оца нашег Асклипија! Ако хоћеш да се спасеш окова и мука, и да спокојно живиш на постојбини својој, ти падни пред њим, поклони му се са смиреном молитвом и принеси му жртву.
Свети Патрикије му одговори: О, како си много зала изрекао кратком речју својом, намесниче! Намесник му с гневом рече: Каква то зла ја говорим, због којих ме кориш, бедниче? Ти и сам треба да признаш оно што је само по себи очигледно без икакве обмане и лукавства: зар ти не видиш својим очима исцелења која бивају од ових вода силом свемоћних богова наших? Свети Патрикије одговори: Пресветли намесниче, ако хоћеш да сазнаш истину о пореклу, течењу и лечилачкој сили ових топлих вода, ја ћу ти је казати, ако пристанеш да ме кротко саслушаш. Намесник му на то рече: Иако не очекујем од тебе ништа друго осим красноречивих басана, ипак говори, да чујем шта имаш да кажеш. Светитељ одговори: Не басне, него истину ти имам казати. Намесник упита: Какво друго порекло топлих вода можеш указати осим силе богова наших? Светитељ одговори: Ја сам хришћанин, и сваки који исповеда ову светињу хришћанства и клања се једином истинитом Богу, умом својим може знати тајне Божје. Стога и ја, ма да сам грешан, ипак, исповедајући себе слугом Христовим, знам да ти кажем истину о овим водама. Намесник га упита: Но ко ће бити тако дрзак и неразуман, да сматра себе мудријим од наших философа? Светитељ одговори: Мудрост овога света - лудост је пред Богом, јер је писано: хвата мудре у њиховом лукавству (1 Кор. 3, 19). Христос Господ наш, прослављајући свога Оца, каже: Хвалим Те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних а открио си простима (Лк. 10, 21). И апостол вели: Не познаше истину, јер да су је познали, не би Господа славе разапели (1 Кор. 2, 8).
Намесник рече на то светитељу: Ти говориш неке крупне ствари, али непојмљиве. Боље кажи ти мени, чијом силом и уређајем теку ове топле воде и имају такву врелину? Што се мене тиче, ја то одлучно приписујем промишљању богова наших, који хоће на тај начин да помажу људском здрављу.
Одговарајући на ово, светитељ Христов Патрикије рече намеснику: Пре но што станем говорити, нареди, намесниче, да уклоне ову ограду[4], како би сви могли чути моје речи. - И намесник нареди: ограда се уклони, и народ испуни место унаоколо. Онда светитељ стаде велегласно говорити ово: Огањ и воду створи својим Јединородним Сином из ничега Онај исти свемогући и вечни Бог који је Творац и рода људског. Од огња Он речју својом створи светлост, сунце и остала светила, и додели једнима да обасјавају ноћ, а другима да светле дању. Јер у стварању свеколике твари Његова се свемоћна сила распростре колико је Он хтео. Од воде Он образова свод небески, и на води заснова земљу. Својим свепредзнајућим Промислом Он устроји на небу и на земљи све без чега је немогуће живети човеку, кога Он имаде одмах створити. Знајући пак унапред да ће Њиме створени људи разгневити Њега, Бога Творца свога и, одбацивши поштовање истинитог Бога, начинити себи бездахне идоле и клањати им се, Он због тога уготови два места, куда ће се људи пресељавати по завршетку свог земаљског живота. Прво место Он обасја вечном светлошћу и испуни изобилним и неисказаним добрима; а друго место испуни непрозирном тамом, неугасивим огњем и вечним мукама; у прво, светло место пресељаваће се они који Му буду угодили испуњавајући заповести Његове, а у друго, тамно место бацаће се они који својим рђавим животом буду гневили Творца свог и заслужили себи казну. Они који буду у светлом месту, живеће бесмртни живот у непрекидној и бесконачној радости, а они у тамном месту мучиће се непрестано кроз бесконачне векове. Одвојивши огањ од воде и светлост од таме, Творац образова посебно свако од њих и свакоме одреди засебно место. Огањ и вода налазе се и над сводом небеским и под земљом; она вода која се види на земљи, сабрана у збиришта своја, назива се море, а она која се налази под земљом зове се бездна; из те бездне за потребу људи и сваког живог бића, који живе на земљи, шаљу се увис воде кроз земљина недра као кроз водоводне цеви, које, избивши на површину земље, образују или изворе, или кладенце, или реке. Оне од тих вода, које у своме току под земљом пролазе близу подземног огња, загревају се и избијају топле на површину; а оне које протичу далеко од огња избијају на површину хладне. Ове топле воде су зато топле што се својим током приближују огњу који је под земљом; а на неким местима бездне постоје врло хладне воде, које се претварају у лед, пошто се налазе на далеком растојању од огња. Подземни огањ дакле одређен је за мучење неваљалих душа; а вода преисподња која се претворила у лед, назива се тартар, у коме ће богови ваши и њихови поклоници добити бесконачне муке, као што и један од ваших стихотвораца пева, говорећи: "крајеви земље и мора нису ништа друго до најудаљенији предели, где се Јапет и Сатурн[5] (то су имена ваших богова) не разонођују ни блистањем светлога сунца ни прохладним ветровима"; другим речима: богове ваше, који обитавају у тами и у тартару, не обасјава и не греје сунчана светлост; а оне који се налазе у огњу, не расхлађује ветар. Тартар под земљом је смештен онолико дубље од свих других бездана, колико је небо више од свих висина земљиних. А да је под земљом припремљен огањ за безбожнике, потврђује на известан начин и онај огањ који на Сицилији излази из земље[6].
Саслушавши ове речи светитељеве, намесник га упита: Значи, ваш Христос је саздатељ свих тих ствари о којима говориш? Свети Патрикије одговори: Зацело, Христос је саздатељ свеколике твари, а не неко други: јер је писано: Све Њиме постаде, и без Њега ништа не постаде што постаде (Јн. 1, 3); и још: Богови многобожаца су демони, а Господ је небеса створио (Пс. 95, 5). Намесник понова упита светитеља: Христа ли називаш Творцем небеса? Светитељ одговори: Да, Христа називам, зато што је написано: Да погледам небеса, дело прстију твојих, месец и звезде, које си Ти поставио (Пс. 8, 4). Намесник рече: А ако те бацим у ове вреле воде, чијим Творцем ти називаш Христа а не богове наше, да ли ће те Христос сачувати неповређеног од врелине његове? Светитељ одговори: Знам силу Христа мога; знам да ме може, ако хоће сачувати читава и неповређена и од ових вода. Но ја бих желео да се помоћу ових вода ослободим овог привременог живота, да бих вечно живео са Христом. Ипак, нека се врши не моја, него Његова света воља, без које ни једна длака с главе човекове не отпада, ни птица у мрежу не упада. Но нека сви који сада слушају ове моје речи, насигурно знају да оне, који се с тобом клањају мртвом камену као богу, очекују вечне муке у подземном неугасивом огњу и у тартару преисподњем.
Чувши то, намесника Јулија спопаде силна јарост, и он одмах нареди да светитеља свуку нага и баце у само врело где избија врела вода. Бацан у воду, светитељ узвикну говорећи: Господе Исусе Христе, помози мени, слузи Твоме! - И када паде у воду, то капље воде које прснуше из врела, беху врелије од варница огњених, и павши на оне што наоколо стајаху, силно их опекоше. А свети Патрикије стајаше неповређен у врелој води као у млакој, и ликоваше славећи Христа Бога.
То још јаче разјари намесника, и он нареди војницима да светитеља изваде из воде и да му секиром одрубе главу, као и тројици презвитера његових. Кад би постављен на место посечења Христов исповедник и мученик подиже руке своје к небу и рече: Боже, Царе и Господаре свега, који силом својом држиш сву твар видљиву и невидљиву, који услишаваш све што Те истински призивају, који си и ове вреле воде створио на спасење праведнима и на казну безбожницима, предстани сада мени који умирем за исповедање вере Твоје!
Завршивши молитву, светитељ преклони своју свету главу под секиру, и сконча мученички. Онда секиром одрубише главе и тројици светих презвитера његових: Акакију, Менандру и Полиену, те сви заједно предстадоше Христу Богу у слави светих. Свети Патрикије са служитељима својим пострада деветнаестог маја[7], и доби венац победничког одликовања од Христа Исуса Господа нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА АКОЛУТА (КОЛУТА) ЕГИПЋАНИНА

Свети мученик Колут пострада за царовања Максимијанова[8]. Рођен у египатском граду Тиви[9], он за исповедање вере Христове би ухваћен и изведен пред царског намесника. Намесник нареди да му о врат привежу велики камен, па главачки обесе, и онда туку. Мучен тако, свети мученик говораше: Ја желим блаженство будућег живота, и ради тога трпељиво подносим батине и страдања.
После тога светог мученика скинуше са дрвета, па га стадоше приморавати да принесе идолима жртву, али он одби да то учини. Онда га бацише у огањ, где он оконча свој земаљски живот.

СПОМЕН СВЕТОГ КНЕЗА ЈОВАНА УГЛИЧСКОГ, У МОНАШТВУ ИГЊАТИЈА ВОЛОГОДСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Свети благоверни кнез Јован био је син благоверног и христољубивог кнеза Андреја Васиљевича Угличског[10] и благоверне кнегиње Јелене. Свето крштење добио у граду Велике Луке и, када одрасте, изучи књигу. По нарави био кротак и миран; није волео дечје игре; у свему умерен, он проживе у дому оца свог до тридесете своје године. У то време добромрзац, непријатељ рода људског ули великом кнезу Јовану Васиљевичу Московском[11] мржњу према рођеном брату његовом, благоверном кнезу Андреју Васиљевичу Угличском и његовим синовима, овоме Јовану и Димитрију, те нареди да их ухвате, окују у тешке окове, па одведу у град Перејаслав[12], и тамо затворе у тамницу. Потом они бише преведени најпре у Бјелоозеро[13], па онда у град Вологду[14], где под чврстом стражом проведоше много година.
Блажени кнез Јован Андрејевич, одликујући се мудрошћу, тешио је свога брата, кнеза Димитрија, и говорио му: Брате, не тугуј што си затворен у тамницу и патиш од тих окова. Бог је внушио нашем стрицу, господару великом кнезу Јовану Васиљевичу, да тако поступи с нама, да би душама нашим учинио добро, јер је на тај начин Бог онемогућио нама да се бринемо о сујетним стварима овога света. Молимо се Господу Богу, да нам пошаље милост своју, како бисмо с радошћу подносили страдања у име Његово и избавили се вечних мука.
Стекавши на тај начин спокојство у страдањима и тугу због грехова својих, свети кнез проведе у тамници и оковима тридесет и две године. Онда се тешко разболе, и осети да му се приближује крај. Он дозва к себи игумана Мисаила из Спаског манастира светог Димитрија, и прими монашки постриг, добивши име Игњатије. Радост и весеље испунише душу блаженог кнеза, када се обуче у анђелски чин. Причестивши се пречистим Тајнама Христовим, он осени себе крсним знаком, па се престави у вечне обитељи. То би деветнаестог маја 1522. године.
После престављења преподобног кнеза из тела његовог потече миро, које се осети у целом граду. Тада житељи града спремише тело његово за укоп, и однесоше ради сахране у манастир преподобног оца Димитрија Прилуцког, у храм Свемилостивог Спаса, и сахранише под олтаром близу Димитрија Чудотворца. Ту преподобни и до данашњег дана дају исцелење онима који им приступају са вером.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ГОТСКОГ

Свети отац Јован живљаше у земљи Готској[15] за царовања Константина Копронима[16]. Би рођен на молитве својих родитеља, као у старини пророк Самуило (1 Цар. 1, 9-20.) Предавши се још у младим годинама монашким подвизима, он постаде обиталиште Христово. Путовао у Јерусалим, па пошто у току три године обиђе сва света места, он се врну у своју отаџбину. У то време цар Константин премести тамошњег епископа у Ираклију Тракијску[17], а православни хришћани готски стадоше упорно тражити да им Јован буде постављен за епископа. Они га одведоше у Грузију[18], где он би рукоположен за епископа, па се после тога врати у своју постојбину. Када ту настадоше нереди, изазвани каганом[19], који истреби мачем много невиног народа, епископ Јован једва побеже и оде у Амастриду[20], где проведе четири године. Чувши за смрт кагана, он рече својој околини: Кроз четрдесет дана одлазим да се судим са каганом пред Христом.
Тако стварно и би. У четрдесети дан после тога свети Јован поучаваше народ, упућујући га к спасењу душе, и у то време предаде дух свој Господу[21]. И тог часа, сагласно претсказању светог Јована, стиже лађа у пристаниште. Тада преосвећени епископ амастридски Георгије положи тело његово у сандук, па га уз учешће целокупног грађанства са свећама и кађењем испрати до лађе. Одатле тело светитељево би пренесено лађом у његов манастир Партенит[22], и ту погребено. На гробу светог Јована догађала су се, па се и до данашњег дана догађају многа чудеса. Преподобни је чинио многа чудеса и за живота на земљи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОРНИЛИЈА, КОМЉЕНСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Бојарски син; служио на двору великога кнеза Василија Тамног; затим се замонашио у Кирило-Бјелозерском манастиру. Ту је млади монах ревносно испуњавао манастирска послушања, бавећи се уз то и преписивањем богослужбених књига. Да би се што боље научио монашком труду, он је странствовао по манастирима и пустињама; живео у усамљеничком молитвеном тиховању у Новгородским и Тверским пустињама, трпећи Христа ради глад и жеђ, жегу и мраз. У Комељској шуми, у Вологодској епархији, он 1498. године основа манастир. Жалостива и милостива срца, преподобни се много трудио око сиротиње, нарочито за време глади у том крају. Преставио се преподобни 1537. године. Свете мошти његове почивају у Комељској обитељи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРГИЈА ШУХТОВСКОГ

Родом из Казана; из детињства волео молитву и пост; путовао у Палестину, Цариград, Новгород, Соловецки Манастир, и најзад примио монаштво у Шухтовској обитељи, у Новгородској епархији. За свети живот удостојен од Бога дара прозорљивости и чудотворства. Упокоји се преподобни 1609. године. Свете мошти његове почивају у Покровској цркви Шухтовске обитељи.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ КИРИЈАКЕ

За исповедање вере Христове скончала у огњу.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕОТИМИЈЕ

Пострадала за Господа мачем посечена.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИЛЕТЕРА[23]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРИНАЕСТ КИПАРСКИХ МОНАХА ИЗ МАНАСТИРА КАНТАРЕ

Ових светих тринаест монаха из манастира Кантаре на Кипру пострадаше мученички за Христа 1231. године. Дан њиховог страдања је 19. мај када се и слави на Кипру њихов спомен. Њихова су имена ова: игуман Јован, монаси: Варнава, Генадије, Герасим, Герман, Теогност, Теоктист, Јеремија, Конон, Марко и остали.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Витинија - област у Малој Азији.
2. Асклипије или Ескулап - грчкоримски бог, сматран покровитељем лекарства.
3. Сотирија - спаситељка (грчки: σωτηρια = спасење), општи назив за богиње које лече од болести, по схватању многобожаца. Обично је овај назив даван богињама: Атини или Афродити.
4. Обично је место, на коме је заседао суд и судио хришћанима, било ограђено оградом, пошто се хришћанима судило већином на отвореном простору.
5. Јапет, један од титана, син Урана (= неба) и Геје (= земље). По казивању грчке митологије, Јапет је устао против врховног бога Зевса, због чега га Зевс баци и закључа у тартар. - Сатурн, древни римски бог, покровитељ земље и усева, би, као и Јапет, збачен с неба Зевсом и закључан у тартар на неко време.
6. Указивање на вулкански огањ у Сицилији, у Италији.
7. Тачно се не зна година кончине св. Патрикија и његових презвитера; мисли се да је то било првом половином четвртог века.
8. Овде је реч о Максимијану Херкулу, сауправитељу Диоклецијановом, који је имао титулу августа, и управљао Италијом и Африком од 284. до 305. године.
9. Овде је реч о Максимијану Херкулу, сауправитељу Диоклецијановом, који је имао титулу августа, и управљао Италијом и Африком од 284. до 305. године.
10. Град Углич - среско место у Јарославској губернији; лежи на реци Волги.
11. Велики кнез Јован III Васиљевич кнезовао у Москви од 1462. до 1505. године. Он посумња у издајство брата свога Андреја зато што му овај не испрати у помоћ војску против Татара, па га због тога затвори у тамницу с породицом.
12. Перејаслав - град у Рјазанској губернији.
13. Бјелоозеро, сада Бјелозерск, срески град у Новогородској губернији. Кнезови - браћа били су преведени у овај град после смрти свога оца, који умре 7. окт. 1443. године. А мајка њихова, кнегиња Јелена, умре још 1442. године.
14. Вологда - губерниски град; налази се на реци Сухоњи, притоци Северне Дрине.
15. Под Готском земљом подразумева се област на јужној обали Кримског полуострва, којом су тада владали Готи, и била позната под именом Тавроскитија. Свети Јован је живео у месту крај Партенитског пристаништа, у подножју горе Ајудага.
16. Овај цар познат као гонитељ светих икона; царовао од 741. до 775. године.
17. Град Ираклија Тракијска, друкчије Перинт, налазио се на обали Мраморног Мора. Готски епископ потписао је 754. год. одлуку иконоборачког сабора, због чега га Константин Копроним постави за митрополитена ираклијског.
18. Грузија у то време није била заражена иконоборском јереси; то је разлог што је свети Јован одведен тамо ради посвећења за епископа.
19. Хазари су били заузели Дори, главни град у епархији светог Јована. Св. Јован убеди кнеза Готије да прогна Хазаре, али каган хазарски понова заузе град, многе покажњава, а св. Јована метну под стражу, од које му готски хришћани омогућише бекство за морем, у Амастриду.
20. Град Амастрида налазио се у древној римској малоазијској покрајини Пафлагонији, на обали Црног Мора.
21. Свети Јован се преставио 26. јуна крајем осмога века, око 790. године.
22. Манастир у подножју горе Ајудага. Ту је св. Јован живео, ту и подигао велики храм у име св. апостола Петра и Павла, који је обновљен 1425. митрополитом целе Готије Дамјаном.
23. Његов спомен врши се 30. децембра.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученици Теодот и седам девојака мученица, Текуса, Александра, Клавдија, Фаина, Ефрасија, Матрона, и Јулија. Теодот беше ожењен и беше крчмар у Анкири за времена цара Диоклецијана. Иако беше ожењен, живљаше по речи апостоловој: "Одсада и они који имају жене да буду као да их немају" (1. Кор 7, 29). А крчму држаше, да би могао не посумњано што боље помагати хришћане. Његова крчма би склониште гоњеним верним. Тајно шиљаше Теодот помоћ разбегнутим хришћанима по планинама, и тајно прикупљаше тела погинулих и сахрањиваше. У то време беху изведене на суд и мучене за Христа седам девојака, беху мучене, поругане, и најзад утопљене у језеру. Једна од њих, света Текуса, јави се на сну Теодоту и рече му да извади тела њихова из језера и сахрани. По тамној ноћи пође Теодот са једним другом да испуни вољу мученице, и, вођен од ангела Божјих, успе те нађе свих седам тела и сахрани. Но тај друг издаде га судији, и судија га стави на муке тешке. Но све муке трпљаше Теодот као да беше у туђем телу имајући сав свој ум удубљен у Господа. Када му мучитељ све тело претвори у ране, и зубе му камењем раздроби, нареди да се мачем посече. Када би изведен на губилиште, многи хришћани плакаху за њим, а свети Теодот им говораше: "Не плачите, браћо, за мном него прославите Господа нашег Исуса Христа, који ми поможе свршити подвиг и душмана победити". - Рекавши то, положи своју главу на пањ под мач, и би посечен 303. године. Свештеник неки чесно сахрани тело мучениково на једну узвишицу изван града. На томе месту доцније би подигнут храм у име светог Теодота. (в. 7. јун).

2. Свети мученици Петар, Дионисије, Андреј, Павле и Христина. Петар - диван младић, Дионисије - муж угледни, Андреј и Павле - војници, и Христина - шеснаестогодишња девица, сви исповедише храбро Христа Господа и поднеше муке и смрт за име Његово. Неки Никомах, који с њима би мучен, одрече се Христа усред мука, и наједном сиђе с ума, па као бесан гризаше своје тело и бацаше пену на уста докле не издахну. То је било 250. године.

3. Свети мученици Ираклије, Павлин, Венедим. Беху Атињани. Пострадаше за веру у време Декијево. За име Христово беху сажежени у пећи огњеној.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОТА И СВЕТИХ МУЧЕНИЦА СЕДАМ ДЕВОЈАКА: ТЕКУСЕ, АЛЕКСАНДРЕ, КЛАВДИЈЕ, ФАИНЕ, ЕФРАСИЈЕ, МАТРОНЕ И ЈУЛИЈЕ

Пошто сам лично сам видео многа добра од светог мученика Теодота, - каже описатељ очевидац његовог страдања Нил, - ја сматрам за дужност да му се и делима захвалим на његовој љубави. Но иако нисам способан да му ни речима ни делима одам достојну хвалу, ипак ћу покушати да то према својим моћима учиним. Јер сматрам да је веома потребно, и корисно за богољупце, описати од младости живот светог Теодота и историју његовог страдања. Неки говоре за њега да је и он испрва живео као што живи већина људи, уживајући сласти овога света: оженио се законито, и држао гостионицу ради зараде; но потоњим мученичким подвигом својим украсио и првобитно живљење своје. Али, нека говори о њему ко шта хоће, ја ћу испричати оно што сам очима својим видео, јер сам од почетка живео са њим, и био удостојаван његових светих разговора.
Још много пре свог мученичког подвига, свети Теодот показа многа добра дела. Тако он, иако бејаше у законитом браку, у почетку поведе духовну борбу противу телесних пожуда, потчињавајући тело духу, и испуњавајући апостолску реч: који имају жене биће као они који немају (1 Кор. 7, 29). И у овој врлини он показа толики успех, да је и осталима могао бити учитељ чистоте и целомудрија. Он се не подаваше сладострашћу или којој другој нечистој жељи, него упражњаваше уздржање и пост као почетак сваког добра; и то му беше као штит у борби. Умртвљавање тела он сматраше за насладу која доликује човеку хришћанину; а жељу за богатством он побеђиваше раздајући сиромасима сву своју имовину. У њему беше чудесно то, што он, иако гостионичар, обављаше велику духовну трговину, стичући Богу душе људске. Јер он, под видом гостионичарства, потајно апостолствоваше као неки епископ, својим богонадахнутим учењем и поукама приводећи Цркви Христовој незнабошце и Јевреје, и грешнике упућујући на покајање. Имађаше он и благодат исцелитељску: полагањем својих руку и молитвом исцељиваше људе од свих неизлечивих болести телесних, а душеспасоносном речју видаше душевне ране и недуге.
Свети Теодот пострада на следећи начин. Неки намесник царски Теотекн прими под своју управу Анкиру галатијску.[1] Беше то човек силовит, љут, крволочан, уживао је у убиствима и крвопролићу, скроз наскроз покварен, да се његова поквареност не може речима људским исказати. Добијајући намесничку власт од цара Диоклецијана,[2] он обећа цару да ће за кратко време све хришћане у Анкири обратити у многобожачку веру.
И стварно, када Теотекн стиже у Анкиру, сама вест о његовом доласку толико уплаши хришћане да се они разбегоше и напунише пустиње и горе. А Теотекн непрестано шиљаше гласнике једне за другима, који свуда објављиваху цареву заповест: да се све хришћанске цркве потпуно поруше и са земљом сравне; и да се сви који исповедају име Христово, у окове стављају и у тамнице бацају, и тамо чувају за мучење, а да им се имовина одузме и опљачка. Тада Црква Христова беше као лађа усред бесних таласа, у опасности да потоне, јер незнабожни идолопоклоници нападаху на хришћанске домове, пљачкаху им све, а људе и жене, младиће и девојке бестидно извлачаху и одвлачаху једне код својих поганих жртвеника а друге - у окове и тамнице. Немогуће је описати оне муке које се у то време на Цркву сручише. Многи свештеници побегоше из храмова Господњих, остављајући двери храмова отворене; но и сами бегунци не налажаху нигде места, где би се сакрили од опасности. Пошто хришћанима беше опљачкана имовина, настаде глад, тежа од сваке муке. Тада многи од хришћана који се потуцаху по пустињама и скриваху по горама и пећинама, не могући да подносе глад, враћаху се и предаваху у руке незнабошцима, надајући се на неку милост од њих. Тешко беше то мучење за све хришћанске избеглице, нарочито за оне међу њима који су били одгајени у предовољству и изобиљу, јер сада беху приморани да једу корење и дивље зеље по пустињама и горама.
У то време блажени Теодот се бораше да испуни заповести Господње, узимајући на себе велике трудове и излажући себе многим опасностима. Он је гостионичарио, не да би злато стекао, као што неки говоре за њега, него да би његова гостионица била сигурно склониште и одмориште за гоњену браћу хришћане. Осим тога, он се много старао о хришћанима по тамницама, а оне који се спасаваху бекством од мучитеља незнабожних он је скривао код себе; он је снабдевао храном хришћане који се потуцаху по горама и пустињама; он је исто тако тајно прикупљао и сахрањивао тела побијених светих Мученика, бацаних да их поједу пси, звериње и птице. Треба приметити да је намесник мучитељ био издао наређење да се смрћу кажњавају они који сахрањују тела мученика. Једном речју, дом овог праведника био је уједно и гостионица и уточиште хришћанима, а незнабошци га нису подозревали пошто је био гостионичар. Уствари, свети Теодот беше свима све: гоњенима покровитељ, гладнима хранитељ, болеснима лекар, сумњалицама - утврдитељ, учитељ вере и побожности, наставник богоугодног живота и одушевитељ на мученички подвиг.
У то време слуга ђавољи Теотекн нареди да се свуда по трговима све намирнице и сви напитци попрскају идоложртвеном крвљу. То он учини ради хришћана, да би они, и против воље, куповали и јели од идоложртвених ствари. Сазнавши за то, блажени Теодот стаде тајно раздавати хришћанима жито, пшеницу и вино, које беше раније накуповао у изобиљу. Раздајући храну и пиће на све стране, и прехрањујући многе хришћане и у самој кући својој, свети Теодот претвори своју гостионицу у неку врсту ковчега који спасава од потопа. Јер као што се тада, за време потопа, нико није могао спасти ван Нојевог ковчега, тако се и у нашем граду, - каже писац Житија светог Теодота -, ниједан хришћанин није могао сачувати од оскврњења идоложртвеним нечистотама ван Теодотова дома. Тако се Теодотова гостионица претвори у гостопримницу, и у храм молитвени, и у олтар јерејима Божјим за приношење и вршење Бескрвне Божанске Тајне. И сви прибегаваху к дому Теодотову, као к лађи од потопа. Такво беше гостионичарење овог блаженог праведника, таква његова трговина и зарада. Но доста о томе. Треба да кажемо нешто и о другим добрим делима овога праведника.
У време тог гоњења на хришћане пријатељ Теодотов Виктор би ухваћен од стране незнабожаца са следећег разлога: Неки жреци Артемидини[3] оклеветаше Виктора код царског намесника како је Виктор тобож хулио богињу њихову рекавши да је Аполон[4] своју рођену сестру Артемиду напаствовао и оскврнио на острву Делу пред жртвеником, стога незнабошци треба да се стиде таких својих богова - блудника, који чине таква безакоња о којима целомудрени људи не могу ни да слушају. Тако оклеветанога Виктора намесник баци у тамницу.
К сужњу Виктору долажаху у тамницу многи незнабошци, и уз ласкање саветоваху му говорећи: Покори се намеснику, па ћеш доживети велике почасти: бићеш пријатељ царев, и добићеш од њега велика богатства, и живећеш у палатама царским. Но не послушаш ли намесника, онда знај: тебе чекају љуте муке, кућа ће ти цела пропасти, све ће ти имање бити одузето, сви ће ти рођаци бити побијени, и тело твоје после жестоких мучења и горке смрти биће бачено псима да га поједу. - То и много друго говораху незнабошци Виктору.
Исповедник побожности Теодот, дошавши ноћу к Виктору у тамницу, храбраше га на подвиг, говорећи му: Нипошто не слушај, Викторе, заводљиве речи које ти незнабошци говоре, нити примај њихов лукави савет; не иди за њима, остављајући нас; не претпостављај поквареност целомудрију, и не заволи неправду место правде. Немој учинити то, пријатељу, немој! Знај да те они својим ласкавим обећањима вуку у сигурну пропаст. Нису ли таквим обећањима Јевреји преварили Јуду издајника? Еда ли му тридесет сребрника ишта користише? Он тиме ништа себи не стече осим конопца којим се обеси. Не надај се никаквом добру од злих људи, јер њихова обећања припремају вечиту смрт.
Таквим речима храбраше праведни Теодот Виктора. И док се Виктор сећаше светитељевог савета, он се јуначки држаше у страдањима, и мушки издржа почетне муке. И сви који посматраху његово страдање, хваљаху га као мученика Христова. А када се приближи крај његовог мученичког подвига, и већ је имао примити венац од Господа Христа, он замоли мучитеља да престане мало са мучењем, да би се размислио. Слуге одмах престадоше са мучењем, и одведоше Виктора у тамницу, дајући му време на размишљање. Али Виктор умре од рана у тамници, оставивши у неизвесности крај свога исповедања.
После тога блажени Теодот крену у село Малос, удаљено од града четрдесет стадија, јер чу да је тамо завршио свој мученички подвиг и био бачен у реку Галиос, свети мученик Валент, који је раније страдао у Мидикинама. Али он не оде до самог села, него се заустави на две стадије испред њега, и ту пронађе у реци свете мошти светог мученика, и чесно их сахрани. При повратку отуда, сретоше га неки хришћани, и поклонише му се, и много му благодарише као добротвору свих хришћана; нарочито му благодарише за велико добро које он њима учини, наиме: када они порушише Артемидин жртвеник, њихови рођаци их ухватише, и хтедоше их предати намеснику на мучење, али их он великим заузимањем и не малим новцем откупи од уза и мука. Зато се они клањаху светитељу и захваљиваху му врло много. Светитељ се обрадова сусрету са њима и предложи им да се са њим прихвате хране. Нашавши једно дивно место, они поседаше на зелену траву; око њих беху многа дивна дрвета, много мирисног цвећа, и са свих страна чуло се певање птица. Пре обеда светитељ посла двојицу од њих у село да позову презвитера да им благослови трпезу и да с њима заједно обедује, па да их онда огради својим молитвама за пут. Јер светитељ је имао обичај да не обедује без присуства и благослова свештеникова. Када се ова двојица приближише селу, свештеник излажаше из цркве пошто беше завршио Шести час, али га ова двојица не познаше да је свештеник, јер их сеоски пси беху напали. Свештеник им притече у помоћ, одагна псе, па се поздрави са њима, и упита их: Јесте ли хришћани? Ако сте хришћани, хајдемо мојој кући, да се с љубављу у Христу провеселимо. Они му одговорише: Хришћани смо, и хришћане тражимо. А презвитер, осмехнувши се, рече себи: О Фронтоне, - (тако му беше име) -, како су тачна твоја виђења у сну! - Па обративши се њима, рече им: Прошле ноћи видех у сну два човека који много личаху на вас, и они ми рекоше: Донесмо благо у овај крај. - Па пошто видим да ви много личите на те људе, реците ми онда, какво сте ми благо донели. Послани људи му одговорише: Заиста, имамо с нама човека који је драгоценији од свакога блага - блаженог Теодота. Ако хоћеш, можеш га видети, али нам најпре покажи презвитера овога села. А он рече: Ја сам кога тражите; хајдемо дакле, да Божјег човека доведемо мојој кући.
И одоше. Када презвитер угледа светог Теодота, он с љубављу поздрави њега и браћу, и моли их све да пођу његовој кући у село. Али свети Теодот одби, говорећи: Журим да се вратим у град, јер ме чека велики посао и трчање око спасавања хришћана. Треба послужити браћи који се налазе у невољама и опасностима. - Онда презвитер сатвори молитву, благослови трпезу, и стадоше обедовати. После обеда свети Теодот рече презвитеру осмехујући се: Како је дивно ово место за сахрањивање светих моштију! Презвитер му одговори: Ти се потруди да имамо свете мошти на овом месту. На то му свети Теодот рече: Само се ти, оче, постарај да Божјом помоћу одмах саградиш овде молитвени храм за смештај светих моштију, јер ће ти ускоро бити донесене мученичке мошти. - Рекавши то, он скиде прстен са своје руке и даде га презвитеру, говорећи: Господ нека буде сведок између мене и тебе да ће овде ускоро бити донесене мученичке мошти. - А ово светитељ говораше пророчки претсказујући да ће ту бити положене његове мошти, јер се свом душом стремљаше к мученичком подвигу.
Одмах затим светитељ оде у свој град дому свом, и затече све испретурано и поломљено од гоњења, као од земљотреса. У граду Анкири живљаху седам побожних девственица, од младости васпитане у целомудрију, страху Божјем и девичанској чистоти, које беху заручиле себе непролазном и Бесмртном Женику, Христу, Сину Божјем. У тако богоугодном животу ове девственице остарише; најстарија међу њима беше Текуса, тетка Теодотова. Похватавши ове свете девственице, намесник их удари на разноврсне муке, приморавајући их да принесу жртве идолима. Али пошто у томе не успе, он их предаде развратним младићима да их оскврне, ругајући се хришћанској побожности. Вођене на оскврњење, девственице уздисаху, и подигавши очи и руке к небу, овако се мољаху Богу: Господе Исусе Христе, Ти знаш како смо будно и ревносно чувале своје девичанство док је то било у нашој власти; али сада бестидни младићи добише власт над телима нашим. Ти нас дакле сачувај чистима, како Ти знаш и умеш.
Када се свете девојке тако мољаху Господу с ридањем, један бестидни младић дохвати најстарију међу њима, свету Текусу, са намером да је оскврни. А она, ухвативши га за ноге. мољаше га са сузама: Чедо, какву ћете насладу имати од нас? какво вам уживање могу доставити наша тела, измождена старошћу, пошћењем, патњама и мучењима, као што сами видите? Мени је већ преко седамдесет година; а и остале моје сестре нешто су мало млађе од мене. Не доликује вама младим људима да се дотичете наших већ мртвих тела, која ћете кроз који час видети како их разносе звериње и птице, пошто је намесник наредио да нас не сахрањују. Не дирајте нас дакле, и ви ћете за то добити награду од Господа нашег Исуса Христа.
Говорећи тако младићу с плачем, света Текуса скиде повезачу са своје главе и, показавши му седу главу своју, она му опет рече: Чедо, засрами се ових седих власи, јер и ти имаш мајку која је већ, сматрам, тако остарела као и ја, само ако је још у животу; ако је пак умрла, онда се опомени ње, и нас остави, па ћеш добити награду од Господа нашег Христа, јер нада у Њега није празна.
Оваке речи свете Текусе дирнуше оног младића, и остале младиће, и толико потресоше, да се они махнуше своје пожуде, па чак и расплакаше. И одоше младићи, не учинивши никакво зло светим девственицама.
Када намесник Теотекн сазнаде да девственице остадоше неоскврњене, он напусти мисао о насилном оскврњењу, па нареди да их поставе за жречевке богињи Артемиди, чија је дужност била да сваке године, по незнабожачком обичају, купају идоле у најближем језеру. А када наступи празник купања идола, који се веома свечано празновао, онда незнабошци метнуше сваког идола у засебна кола, и повезоше их ка језеру уз свеопшту песму и весеље. А по намесниковом наређењу незнабошци вожаху испред идола и свете девственице, сваку у посебним колима; и то их вожаху наге, да би им се смејали и ругали. И сав град излажаше на тај празник, да слушају трубе, кимвале и певање жена које су ишле гологлаве и са расплетеним косама. Од силне граје народа, музике и буке, изгледало је као да се земља тресе. А заједно са народом иђаше и гујин син - намесник Теотекн. Све очи беху упрте на наге девственице, при чему се једни кикотаху, други се дивљаху њиховој срчаности и трпљењу, а неки, посматрајући њихова тела измождена ранама, сажаљеваху их и плакаху.
На овај тако хучни празник, свети Теодот беше у великој тузи због светих девственица, јер се бојаше да која од њих, по слабости женске природе, не ослаби у мученичком подвигу и не отпадне од наде своје - Христа. И мољаше се усрдно Богу за њих, да их укрепи у страдању. Ради молитве свети Теодот се заједно са рођаком својим Полихронијем, и са Теодотом младим рођаком својим, и са још неколицином хришћана, затвори у кућици неког убогог хришћанина Теохарида, близу цркве светих Патријараха: Авраама, Исака и Јакова. Павши ничице на земљу, они се мољаху тако од седам сати до дванаест, када им Теохаридова жена донесе вест да су тела светих девственица потопљена у језеру. Чувши ову вест, свети Теодот се подиже мало од земље, и стојећи на коленима подиже руке к небу, па плачући као киша, рече: Благодарим Ти, Господе, што си услишио глас плача мога и што ниси одбацио сузе моје.
Затим стаде распитивати Теохаридову жену, на који начин девственице беху потопљене, и на ком месту, да ли поред обале или у средини језера. А она му исприча ово: Ја са другим женама стајах тамо међ народом и видех како намесник дуго ласкама наговараше свете девственице и многе им дарове обећаваше да послуже идолима окупавши их. Али у томе ни најмање не успе; штавише, он би посрамљен и понижен прекорним речима свете Текусе. Тада жреци Артемиде и Атине[5] предложише девственицама беле хаљине и венце од цвећа, да у тим хаљинама и са тим венцима послуже идолима. Девственице узеше те хаљине и венце, бацише их на земљу и изгазише ногама. Тада намесник нареди да се девственицама веже о вратове тешко камење, па да их посаде на чамац, одвезу на средину језера и баце у воду. И тако оне бише бачене у воду на две стадије од обале.
Чувши то, светитељ се до вечера саветоваше са Полихронијем и Теохаридом на који начин да извади из језера тела светих девственица и да их прописно сахране. При заласку сунца к њима дође један младић хришћанин, по имену Гликерије, и обавести их да је намесник поставио поред језера војну стражу да пази да хришћани не изваде из језера тела девственица. То веома ожалости светог Теодота, пошто му сада није било лако извадити тела светих Мученица. једно због страже, друго због тешког камења, привезаног о вратове светих Страдалница, јер је сваки од тих каменова био тако тежак да су га једва кола могла повести.
Увече свети Теодот изађе сам до оближње цркве светих Патријараха, чији улаз незнабошци беху заградили, да не би ко од хришћана ушао у њу. Светитељ се онда баци на земљу пред њом и мољаше се дуго. Затим устаде и оде до цркве светих Отаца, али и њу нађе да је заграђена од незнабожаца. И пред њом се баци на молитву. Но чувши неку вику и галаму недалеко од себе, и мислећи да незнабошци гоне њега, устаде одмах и врати се Теохаридовој кући. Ту он прилеже мало, и заспа. У сну му се јави његова тетка, света Текуса, и рече му: Спаваш, чедо Теодоте, а о нама ни најмање не бринеш. Зар не памтиш како сам те поучавала још као младића и руководила те у врлинском животу, замењујући ти оца и мајку? И док сам била жива, ти ме ниси никада занемарио, него си ме као мајку поштовао. Но сада после мог одласка ти си ме заборавио, мада си дужан био да ми послужиш до краја. Молим те, не остави тела наша у води да буду храна рибама, него се потруди да их што пре извадиш из воде, јер ћеш и ти сам кроз два дана поћи на мученички подвиг. Устани дакле, и иди на језеро, но чувај се од издајника.
Рекавши то, света Текуса оде од њега. Светитељ се одмах трже од сна, и исприча виђење братији. И сви се са сузама молише Господу да им помогне да пронађу тела светих Мученица. А блажени Теодот, размишљајући у себи о виђењу, беше у недоумици односно последње речи коју му света Текуса рече: "но чувај се од издајника". Али му и то потом постаде јасно, као што ће се видети ниже.
Када свану дан, послаше онога младића Гликерија са Теохаридом да тачно извиде, да ли се војна стража налази још на језеру, јер су се надали да је стража већ отишла због Артемидиног празника, који су тог дана празновали незнабошци. Ови одоше, али видеше да стража још стоји, па се вратише и известише браћу. И цео тај дан сви они проведоше у молитви и посту. А када се спусти вече, сви они, још не окусивши ништа, отидоше на језеро, поневши са собом оштре српове, којима ће пресећи конопце, омотане око вратова светих Мученица. Помрчина беше велика, на небу не беше ни месеца ни звезда. А када се приближише к месту, на коме су извршиване смртне казне над злочинцима и разбојницима, све их обузе не мали страх, но чуше глас који говораше: Иди смело, Теодоте! Али се они и од овог гласа уплашише, и сваки се прекрсти. И тог часа појави се у ваздуху са источне стране пресветли крст који пушташе из себе огњене зраке. Угледавши крст, они се и устрашише и обрадоваше, па павши на колена, поклонише се светом крсту, и помолише се Господу. Затим устадоше и упутише се ка језеру. Но како се јављени крст сакри, то опет настаде таква помрчина да они не могаху видети један другог. Утом стаде падати силна киша, од које се створи велико блато, и беше тако клизаво да се они с великом муком кретаху. Стога стадоше на молитву, просећи од Бога помоћ у таквој невољи. И гле, јави им се упаљена буктиња која им показиваше пут; уједно с тим јавише се светом Теодоту и два чесна мужа у белим хаљинама, седе косе и браде, и рекоше му: Буди храбар, Теодоте, јер Господ наш Исус Христос написа твоје име у броју Мученика, услишавши сузну молитву твоју о обретењу тела светих невеста Његових. Ми смо послани од Њега теби у помоћ, а припадамо лику оних отаца, пред чијом си се црквом молио прошле ноћи. Када пак будеш стигао на језеро, тамо ћеш угледати светог мученика Сосандра, наоружаног, како плаши и прогони војнике што чувају стражу. Само није требало да са собом поведеш издајника.
Рекавши то, два света мужа постадоше невидљиви. И светом Теодоту остаде нејасно ко је издајник између оних што иду са њим. Следећи јавившу им се упаљену буктињу, они стигоше до језера. И настаде страховита грмљавина, и севање муња, и провала облака, и ужасна олуја. И војници побегоше поплашени, не толико од страшних громова праћених севањем муња и провалом облака, колико од ужасног виђења: јер они видеше једног огромног човека наоружаног: на себи је имао оклоп, у рукама штит и копље, на глави шлем; све то блисташе на њему као огањ. А то беше свети мученик Сосандр. Престрављени оваквим виђењем, војници једва живи побегоше, захваћени неизказаним страхом. А вода у језеру силним ветром и буром би потиснута ка другој обали, те се показа дно језера, и хришћани угледаше тела светих Мученица на дну језера. Онда им они приђоше, срповима пресекоше конопце којима каменови беху везани о вратове светих Мученица, па их узеше, положише у кола и одвезоше у цркву светих Патријараха, и тамо поред цркве чесно сахранише. А имена светих девственица беху ова: Текуса, Александра, Клавдија, Фаина, Ефрасија, Матрона и Јулија. Ове свете девственице пострадаше осамнаестог маја, 303. године.
А када свану дан, у граду се рашчу да су тела девственица украдена из језера. То силно разјари царског намесника, идолске жречеве и остале незнабожне идолопоклонике, те дигоше хајку на хришћане, и где кога ухватише на суд вукоше. Том приликом многи хришћани беху похватани, истјазавани и на љуту смрт предавани. Када за то сазнаде свети Теодот, хтеде да се сам пријави незнабошцима, али му браћа не дадоше. Полихроније пак преруши се у земљорадника са села, па оде на трг да тачно извиди шта се тамо збива. Али га неки незнабошци одмах ухватише и одведоше к намеснику на истјазавање. При испитивању Полихроније би много бијен и мучен. Но кад најпосле виде го мач уперен на њега, препаде се и исприча им како гостионичар Теодот извади из језера тела девственица и сахрани их поред цркве светих Патријараха. Незнабошци одмах одоше тамо, ископаше чесна тела светих Мученица и спалише. Затим се дадоше у потеру за Теодотом, о чему свети Теодот би извештен тога дана увече. Тада светитељ разумеде да Полихроније, његов рођак и пријатељ, и јесте издајник, за кога му светитељи наређиваху да се чува. Доневши непроменљиву одлуку да преда себе на муке за Господа, свети Теодот говораше браћи: Молите се за мене Христу Богу нашем, да ме удостоји мученичког венца.
И мољаху се сви са њим сву ноћ ону. А светитељ говораше у молитви својој: Господе Исусе Христе, надо очајних, дај ми да мученички подвиг добро извршим, и прими проливање крви моје као жртву, приношену Теби за све гоњене Тебе ради: олакшај им страдања и утишај љуту буру гоњења, да би они који верују у Тебе живели у миру и спокојству. - А када свану, светитељ се спреми да иде и преда себе на мучење. Тада настаде велики плач међу браћом, и они, грлећи га, говораху: Буди спасен, о светло и слатко светило Цркве, Теодоте! Јер ћеш ти по завршетку страдања својих наследити светлост небеску, и примиће те хорови светих Анђела и Арханђела, и обасјаће те слава Светога Духа и Господа нашег Исуса Христа који седи с десне стране Оца. Таква блага донеће ти овај твој садашњи подвиг мученички. А нама, који остајемо усред ове буре, твој одлазак донеће само плач, ридање и уздисање.
Док сви тако плакаху, свети Теодот грљаше сваког и целиваше последњим целивом. Затим им нареди да тело његово, ако га узмогну узети тајно од мучитеља, даду презвитеру Франтону који ће доћи из села Малоса са његовим прстеном. - Рекавши то, свети Теодот огради себе крсним знаком по целом телу, па неустрашиво изађе. На улици га сретоше два старија грађанина, његови познаници и пријатељи. Желећи да му покажу своју пријатељску љубав, они му саветоваху да се што пре сакрије негде, и говораху: Жречеви Атине и Артемиде заједно са осталим идолопоклоницима оптужују те пред намесником како ти саветујеш свима хришћанима да се не клањају безосећајном камену и дрвету, и још многе друге ствари говоре против тебе. А Полихроније прича да си ти украо тела девственица. Зато се, Теодоте, сакри док још имаш времена, јер је безумље - сам се предавати на муке. Светитељ им одговори: Ако сте ми пријатељи, и ако стварно желите да ми покажете своју љубав, онда ме не одвраћајте од пута којим сам пошао, него боље идите на судиште и реците старешинама: Теодот, кога оптужују жреци и народ, ево стоји пред вратима.
Рекавши им то, светитељ оде журно, и ушавши стаде насред судишта, и радосна лица посматраше справе за мучење: ужарену пећ, казане са врелом водом, точкове и многа друга оруђа. Посматрајући све то, светитељ се ни најмање не ужасаваше нити узнемираваше, већ стајаше весео, обелодањујући јуначко срце. Погледавши на њега, намесник му рече: Ни једну од ових справа за мучење ти нећеш искусити, ако боговима принесеш жртву. Учиниш ли то, опростиће ти се све за што те окривљују сав град и жреци. Осим тога, постаћеш нама пријатељ и мио цару, и цар ће ти указати велике почасти. Само се одреци Исуса, који би распет у Јудеји од Пилата који беше пре нас. Стога размисли паметно, Теодоте! Ти ми изгледаш паметан човек; а паметан човек треба све да чини паметно и с расуђивањем. Окани се безумља; исто тако и остале хришћане одврати од безумља, па ћеш бити постављен за начелника овога града: постаћеш жрец главног бога нашег - Аполона, који дарује људима многа блага, претсказује будућност, и исцељује болести лекарском вештином својом. Ако ти будеш служио богу Аполону, добићеш право да постављаш жречеве за служење свима осталим боговима; преко тебе ће се обављати постављења за све велике положаје; преко тебе ће се посредовати код судија; ти ћеш писати писма цару о свима народним потребама; уз част теби ће придоћи огромна богатства, и сви сродници твоји уживаће велики углед. А ако су ти сада потребна богатства и имања, одмах ћу ти их дати.
Када ово намесник говораше, у народу настаде гласно одобравање намеснику и саветовање Теодоту да прими понуђене почасти и дарове. Но свети Теодот овако одговори намеснику: Пре свега молим благодати од Господа мог Исуса Христа, кога ти малочас назва простим човеком, да бих могао изобличити вашу заблуду и ништавност богова ваших, и да са мало речи искажем тајну оваплоћења Господа мог и чудеса Његових. Требало би, о Теотекне, да веру моју у Христа покажем делом и речју пред свима вама; но ја ћу изобличити пред свима вама, на срамоту вашу, дела богова ваших, о којима је стидно и говорити. Онај кога ви називате Зевсом[6] и сматрате га богом већим од свих ваших богова, предавао се тако гнусној пожуди телесној, да се може сматрати почетком и крајем свакога зла. Ваш стихотворац Орфеј[7] казује да је Зевс убио свога рођеног оца Сатурна[8], па своју рођену матер Реју узео себи за жену и родио са њом кћер Персефону; но он се није на томе зауставио: блудничио је и са својом ћерком, па је и своју сестру Јунону[9] имао за своју жену; исто као што је и Аполон оскврнио своју сестру Дијану[10] пред жртвеником на острву Делосу. Тако исто се и Марс[11] распалио блудном похотом на Венеру[12], и Вулкан[13] на Минерву[14], рођена браћа на рођене сестре. Зар ти не видиш, намесниче, колико су одвратна безакоња богова твојих? Зар закон ваш данас не кажњава оне који чине такве злочине? А ви се хвалите таквим вашим боговима блудницима, и не стидите се да се клањате оцеубицама, крвосмешницима, прељубочинцима, децеоскврнитељима, гатарима. Јер све то ваши стихотворци написаше о боговима вашим, хвалећи њихова гадна дела. А дела и чудеса Господа нашег Исуса Христа супротна су овима: сва су чиста и беспрекорна. О тајни оваплоћења Господа нашег Исуса Христа унапред говораху свети пророци, објављујући: да ће у последња времена доћи к људима Бог с неба, и поживети с њима као човек, чинећи знаке и чудеса неисказана, исцељујући болести и недуге, и удостојавајући људе небеског царства. И не само о оваплоћењу Господа, него и о Његовом добровољном страдању за нас, о Његовој смрти и васкрсењу из мртвих, са највећом тачношћу претсказаше ти исти свети пророци. Сведоци оваплоћења Господњег су Халдејци и мудраци персијски, који по звезди сазнадоше за његово рођење у телу, па са даровима дођоше к Њему и поклонише Му се као Богу. А сведоци васкрсења Његовог су и римски војници, који чуваху гроб Његов: они сами видеше божанско свемоћно васкрсење Господње из гроба, па одоше у град и обавестише о томе првосвештенике. А чудесна дела Господа нашег, која Он чињаше за живота свог на земљи, ко ће подробно испричати? Он најпре претвори воду у вино, па нахрани у пустињи са пет хлебова и две рибе пет хиљада људи, па речју исцељиваше болеснике, па по мору иђаше као по суву, па се власти Његове бојаше природа огња, па слепорођеноме даде вид, па хромима даваше ход, па на Његову заповест мртви васкрсаваху, па четвородневног Лазара Он речју подиже из гроба и у живот поврати. Таквим преславним и предивним чудесима Он очигледно показа да је истинити и свемоћни Бог, а не обичан човек.
Када свети мученик тако сведочаше о Господу Христу велегласно, узруја се сва маса идолопоклоника и захуча као море од ветра: жреци чупаху своје косе, раздираху хаљине на себи, кидаху венце; а разјарени народ дивљачки викаше, и на намесника се љућаше што такоме богохулнику, који заслужује смрт, допушта да тако много говори, уместо да га одмах стави на муке и казни.
Тада намесник, разјаривши се још више, нареди војницима да са мученика скину хаљине, па да га нагог обесе о дрво за мучење, и онда железним ноктима стружу. Чак се и сам намесник диже са свог места, хотећи да својим рукама мучи светитеља. И настаде силна галама: бирови су викали, народ је урлао и драо се на слуге који спремаху оруђа да муче слугу Христовог. Само мученик беше миран и спокојан, и стајаше неустрашив, као да толика хука не беше уперена против њега. А кад га нагог обесише о дрво, и стадоше немилосрдно стругати железним ноктима, њему се лице светљаше и он се осмехиваше као да то не муче њега, јер му помагаше Господ наш Исус Христос. Светитељ би дуго мучен тако: слуге су се мењали, чим би се једни уморили, други су приступали и замењивали их, а мученик остајаше непобедив као да страдаше у туђем телу, јер сав ум свој имађаше удубљен у Господу.
Намесник Теотекн онда нареди да најоштрији оцат са сољу сипају на ране мученику, па затим свећама пале ребра његова. Осетивши смрад свог паљеног тела, мученик стаде одвраћати мало устрану лице своје. Када то примети намесник, одмах му приђе, и рече: Где ти је сада, Теодоте, смелост речи твојих? Ја видим како те савлађују муке. Но да ниси богове наше хулио, и да си се поклонио сили њиховој, ти не би сада толико страдао. Нисам ли саветовао теби, човеку незнатном и гостионичару, да се не противиш царевој наредби, јер цар има власти над твојом крвљу.
Мученик му одговори: немој мислити намесниче да су ме муке савладале када си приметио да сам мало окренуо устрану лице своје због смрада паљеног тела. Боље нареди слугама својим да марљивије извршују твоје наређење, јер видим да слабо и траљаво врше свој посао. А ти измисли нове страшније муке за мене, да би ти сазнао силу Господа мог који ме крепи. И ја, ослањајући се на Његову помоћ, презирем не само тебе него и твога цара као најбеднијег заробљеника.
Када светитељ тако говораше намеснику, овај нареди војницима да га камењем бију по устима, те да му поломе вилице и избију зубе. А када то чињаху светитељу, он говораше намеснику: Ако ми и језик исечеш на комаде, ипак нећеш успети у својој намери, јер Бог наш Исус Христос чује слуге своје и када ћуте.
Пошто свети мученик би дуго мучен и злостављан од војника тако да се сви војници уморише, намесник нареди да Теодота скину са мучилишног дрвета, одведу у тамницу, и тамо држе до идућег истјазања. Војници поведоше светог мученика кроз град у тамницу. Тело његово беше сво у ранама, чиме светитељ показиваше своју победу над мучитељем и над ђаволом. Док тако вођаху светитеља, гомиле народа окружаваху га, посматрајући га радознало. А он показиваше силу Христову говорећи громко: Гледајте сви, како је чудесна и свемоћна сила Христа Господа мога! Ето, ви сами видите како онима који страдају за Њега Он даје те не осећају болове од телесних рана, и немоћно тело људско чини јачим од огња, и људе незнатног порекла испуњује таквом неустрашивошћу да они низашта не сматрају наређења самих царева и претње кнезова. Господ наш изобилно дарује благодат своју свима који верују у Њега, били они ниског или високог порекла, робови или слободни, варвари или Јелини.

Затим, показујући на своје ране, он рече: Такву жртву треба верни да приносе Христу Богу нашем, који сам најпре пострада за свакога од нас.
Тако велегласно говорећи народу, свети Теодот уђе у тамницу и би затворен.
Пошто прође шеснаест дана од тада, намесник Теотекн нареди да се усред града на позоришном месту спреми судиште. И свети Теодот би доведен из тамнице на судиште. Намесник му онда рече: Приђи нам ближе, Теодоте, јер сматрам да си, после толиких претрпљених мука, оставио већ своју пређашњу гордост и постао бољи. Збиља, ти си непаметно поступио што си толике муке навукао на себе. А ми нисмо желели да те мучимо. Но ето, сада бар одбаци своје упорство, познај силу и власт свемоћних богова наших, па ћеш се удостојити дарова наших које ти раније обећасмо. А и сада ти их обећавамо, ако се поклониш боговима нашим. Не будеш ли се пак поклонио боговима, одмах ћеш угледати и огањ који је спремљен за тебе, и оштра оруђа железна, и чељусти зверова готових да те растргну.
А свети мученик одговори на то: Шта, Теотекне! зар ти можеш измислити тако страшно мучење, које би могло победити силу Господа мог који ме крепи? Но, иако је тело моје, као што и сам видиш, веома изранављено ранијим мучењима, ипак опробај понова моју снагу па ме стави на нове разне муке, да видиш како могу све да поднесем.
Тада намесник нареди да мученика понова обесе о мучилишно дрво, и да му опет стружу тело железним ноктима, обнављајући му старе ране. За време овог мучења светитељ громким гласом исповедаше име Христово. Затим скинуше мученика са мучилишног дрвета и вукоше по ужареним опекама. Потом га опет обесише о дрво, и понова стругаше тако да на целом телу његовом не остаде ниједно место читаво, већ сав беше једна једноставна рана; само му језик беше читав којим он слављаше и благодараше Бога, а исмеваше мучитеља и слуге његове као немоћне. Тада намесник, не знајући већ на какве више муке да ставља мученика, донесе овакву смртну пресуду: Наша власт наређује да Теодот, заштитник вере галилејске а непријатељ богова наших и противник наређења царских и мој исмевач, буде посечен мачем, тело пак његово буде спаљено у огњу, да га хришћани не би могли сахранити.
И свети мученик би поведен изван града у поље на посечење. За њим иђаше много народа, и људи и жена, који су хтели да виде његов крај. Када стигоше до одређеног места, светитељ се помоли Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Творче неба и земље, који не остављаш оне што се у Тебе уздају, благодарим Ти што ме удостојаваш постати небески грађанин и учесник Царства Твог. Благодарим Ти што си ми дао да победим змију и смрскам главу њену. Молим Те, учини да попусте невоље које притискују верне слуге Твоје: нека се на мени заврши гоњење Цркве Твоје које спроводе незнабошци. Дај мир Цркви својој, избавивши је од насиља ђавољег.
Завршивши молитву речју "Амин", светитељ се окрену, па видевши где браћа (= хришћани) плачу за њим, рече им: Не плачите за мном, браћо, него боље прославите Господа нашег Исуса Христа, који ми даде да подвиг завршим и врага победим. А ја ћу се на небу смело молити Богу за вас.
Рекавши то, мученик преклони под мач чесну главу своју и би посечен скончав у Господу 7 јуна[15] 303. године. А слуге намесникове донеше онда много дрва, сложише их, и на њих положише тело мучениково, са намером да га спале, као што им беше наредио намесник. Али, по промислу Божјем, изненада настаде страшна олуја, и појави се светлост која као муња блисташе око тела мученикова, те се нико не усуди да приђе и потпали дрва.
Обавештен о томе, намесник нареди војницима да остану где су и да чувају тело мучениково, како га хришћани не би украли. Војници онда направише себи колибу од врбовог грања и трске, и сеђаху тамо чувајући од хришћана тело мучениково. Међутим, по промислу Божјем догоди се да мимо тог места пролажаше презвитер Фронтон који ношаше прстен мучеников. Он иђаше из села у град, не знајући ништа о кончини светог Теодота. Он носаше на магарцу старо вино, да га прода у граду, јер он беше земљоделац, обрађиваше виноград, и од тога издржаваше своју породицу. А кад се приближи месту где лежаше мучениково тело и беше војничка стража, магарац се спотаче и паде. Видевши то, војници притрчаше да помогну Фронтону да дигне магаре, и рекоше му: Куда идеш, путниче? Већ је касно. Боље, сврати код нас и остани с нама, утолико пре што овде има и добра паша за твог магарца.
Презвитер пристаде и сврати код њих да преноћи. А тело мучениково лежаше покривено грањем и сеном. Пред колибом гораше ватра, и вечера већ беше готова. Војници позваше госта да вечера са њима. Фронтон узе од њих суд, напуни га својим вином и понуди војницима да пију. Пробавши га, војници га похвалише да је врло добро, и упиташе Фронтона: Колико је година овом вину? Фронтон им одговори: Већ му је пет година. - Пијући вино, и не знајући да је њихов гост хришћанин и свештеник, војници разговараху слободно са Фронтоном. Они му испричаше све шта се десило тих дана: како седам девственица бише утопљене, пошто не хтедоше да окупају идоле; како Теодот гостионичар ноћу извади из језера тела њихова и погребе, поводом чега би поведена истрага; како сам Теодот предстаде суду, и предаде себе на муке, и тако јуначки подношаше страховита мучења као да је био од гвожђа или челика. Затим рекоше: И ево овде лежи његово обезглављено тело, које ми чувамо по намесниковом наређењу.
Слушајући њихово казивање, презвитер благодараше у себи Бога што га удостоји да сазна о страдању и кончини светог Теодота. Затим стаде размишљати како да украде чесно тело мученика Христовог. Онда понова напуни суд вином и даде га војницима, говорећи им да пију колико им је воља. Војници се напише и тврдо заспаше. Тада презвитер приђе к светом телу мучениковом, скиде грање са њега и са сузама га целива; затим скиде прстен са своје руке и метну га мученику на прст, говорећи: О, свети мучениче Христов Теодоте, испуни што си ми обећао! - Онда натовари на магарца чесно тело мучениково и главу, чврсто их веза, па пусти магарца да сам иде натраг у село. А он опет набаца грање и сено на оно место где је лежало тело мучениково, па уђе у колибу и леже да спава.
Уставши сутрадан рано, Фронтон стаде тобож јадиковати за магарцем, говорећи: Побегло ми магаре; није ли га неко украо? - И војници сажаљеваху Фронтона, не знајући да је тело мучениково украдено, пошто грање и сено стајаху на свом месту. Онда презвитер, оставивши код војника вино, пође тобож да тражи магарца, и више се не врати к њима, него се упути к своме селу. А магарац, вођен Анђелом, дође на оно место где некада свети Теодот обедова са презвитером Фронтоном, и које похвали као дивно и подесно за сахрањивање светих моштију, и саветова Фронтону да на том месту подигне молитвени храм, за који ће му он послати мученичке мошти. Дошавши до тог места, магарац стаде и не маче се, док не стиже господар његов блажени презвитер Фронтон, и не скиде с њега свете мошти. Затим Фронтон позва верну браћу и чесно погребе на том месту свето тело мучениково. Доцније он ту подиже и цркву у име светог мученика Теодота, а у славу Христа Бога нашег.
Ја, смирени Нил, - вели на крају писац овог житија, - записах све ово за вас возљубљена у Господу браћо; и то записах све потпуно тачно, јер знам житије светога мученика и са њим сам заједно у тамници био. А ви са вером и љубављу читајте и слушајте, да бисте имали удела са светим славним мучеником Теодотом и са свима светима који су се борили за побожност, у Христу Исусу Господу нашем, коме слава и част и поклоњење заједно са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА: ПЕТРА, ДИОНИСИЈА, АНДРЕЈА, ПАВЛА, ХРИСТИНЕ, ИРАКЛИЈА, ПАВЛИНА И ВЕНЕДИМА

У време гоњења на Цркву Божју, устројених од незнабожаца, војници Христови полагаху душе своје за Господа свог, и сва се васељена обагри крвљу светих мученика. У то време у хелеспонтском граду Лампсаку би ухваћен и изведен пред царског намесника Опитима на суд Петар, младић диван и снажан телом, а храбар духом у светој вери хришћанској. Намесник га упита: Јеси ли хришћанин? Петар одговори: Да, хришћанин сам. Намесник му онда рече: Ето, имаш пред очима наредбе наших непобедивих царева, стога принеси жртву великој богињи нашој Венери. Младић одговори: Ја ти се чудим, намесниче, што хоћеш да ме наговориш да се поклоним поквареној и развратној жени, која је починила тако одвратна дела, да је стидно и говорити о њима. Зар ви данас не кажњавате оне који се усуђују да чине онака блудочинства, каква је чинила богиња ваша? И када ви своју богињу називате јавном блудницом, како се онда могу ја поклонити и принети жртву тако гнусној блудочиници? Нема сумње ја треба да се клањам Богу живоме и истинитоме, Цару свих векова, Христу Господу моме, и да Њему приносим жртву мољења, умилења и хвале.
Чувши то, намесник нареди да младића растегну и привежу за точкове, па да му дрвеним и железним оруђима муче тело, ломећи му кости. Но слуга Божји, уколико га свирепије мучаху, утолико се показиваше чвршћи и неустрашивији, благодарећи сили Христовој која га крепљаше, и потсмеваше се безумљу намесниковом. Потом, подигавши очи к небу, Петар се мољаше: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе што си ми дао толику снагу у трпљењу: удостој ме да до краја доведем подвиг свој и победим врага нечастивог. - Када намесник потом увиде да неустрашивом младићу хришћанском Петру не може мукама одолети, нареди да му мачем отсеку главу.
У то време би ухваћен и у тамницу затворен Дионисије, човек хришћанин. Затим, када намесник хтеде да крене из Лампсака у Троаду, град у близини хелеспонтске области, к њему приведоше два војника, хришћана по вери, Андреја и Павла, родом из Месопотамије[16]. Заједно с њим би приведен и хришћанин Никомах, који громко и непрестано викаше: Хришћанин сам! - Намесник, видећи где Никомах јавно исповеда да је хришћанин, упита Андреја и Павла: А ви шта велите? Они му одговорише: И ми смо хришћани. Тада намесник рече Никомаху: По царевом наређењу принеси боговима жртву. Никомах му одговори: Зар не знаш да хришћани не приносе жртве демонима?
Намесник одмах нареди да Никомаха обесе нагог о мучилишно дрво, и да му тело муче бијењем и стругањем железним ноктима. Мучен тако, Никомах када беше близу своје кончине, и имађаше добити мученички венац, који као да му већ беше у рукама, изненада га изгуби, јер оставивши добро исповедање, он се одрече Христа, и повика говорећи: Ја никада нисам био хришћанин, и готов сам принети боговима жртву.
Војници одмах престадоше да га муче и скинуше га са мучилишног дрвета. И када тај несрећни отпадник принесе идолима жртву и поклони им се, тог часа спопаде га демон, и тресну га о земљу, и Никомах у беснилу гризаше језик свој и бацаше крваву пену, док зло не изврже бедну душу своју.
Док се то збивало, једна шеснаестогодишња девојчица, хришћанка Христина, викну из народа према полуделом Никомаху: О, бедни и пропали човече! зашто ради једног тренутка ти стече себи вечну и неисказану муку?
Чувши то, намесник нареди да одмах ухвате девојчицу и доведу преда њ. Кад је доведоше, он је упита: Јеси ли хришћанка? Девојчица одговори: Да, хришћанка сам, и плачем због погибије овог несрећног човека, који не хте поднети краткотрајне муке, да би добио вечни покој. Намесник јој рече: Ето, он је сада добио покој, приневши боговима жртву; но да му се ви хришћани не би ругали, зато га велика богиња наша Дијана и Венера изволеше узети одавде. Али ја хоћу да и ти принесеш овим богињама жртву, ако не желиш да будеш осрамоћена и жива на огњу спаљена. Светитељка му одговори: Бог мој је већи од тебе, и зато се ја не бојим твојих претњи. Ја се уздам у Бога мог да ће ме Он заштитити и дати ми трпљење у свему.
Тада намесник нареди да је предаду двојици развратних младића да је обешчасте и оскврне. А за Андреја и Павла нареди да их одведу у тамницу код Дионисија. Она пак два бестидна младића узеше чисту и свету девојчицу Божју, па је с радошћу одведоше у свој стан да пожуду своју задовоље. Али кад је доведоше у свој стан, тог часа се у телима њиховим угаси огањ пожуде и они је до саме поноћи покушаваху обешчастити, но никако не могаху. А у поноћи појави се поред Христине пресветли младић који сав стан испуни неисказаном светлошћу. Она два младића падоше од страха на земљу као мртви. И кад једва дођоше к себи, они припадоше к ногама свете Христине, молећи је да се помоли своме Богу за њих да их не постигне каква казна. А она, подигавши их, рече им: Не бојте се, него знајте да је младић кога видесте - свети Анђео, послат од Христа Бога мог да чува моје девичанство, свагда готов да одмах убије свакога ко се усуди да ме се дотакне. - И тако, штићена Богом, света девојчица остаде чиста.
Сутрадан сви грађани, потстакнути од стране жречева идолских, дођоше к намеснику са захтевом да њима преда хришћане који се налазе у тамници. Намесник изведе из тамнице сужње: Дионисија, Андреја и Павла, па им рече: Треба да принесете жртву великој богињи Дијани. А светитељи му одговорише: Ми не знамо ни за Дијану ни за каквог другог демона које ви почитујете, нити смо ми икада почитовали другога Бога сем Бога нашег - Исуса Христа.
Народ, чувши овакав одговор светих мученика, стаде громким гласом захтевати од намесника да им преда у руке ове хулитеље богова њихових. Но намесник нареди да најпре бију мученике, па их онда предаде народу. Народ, везавши конопцима мученике за ноге, одвукоше их уз страшну дерњаву изван града, са намером да их тамо камењем побију. И кад их стадоше бити камењем, света девојчица Христина сазнаде за то, па отрча тамо кукајући и плачући, и припавши к светитељима каменованим, она говораше: Хоћу да заједно с вама умрем на земљи, да бих могла заједно с вама живети на небу.
Међутим, намеснику би јављено да је девојчица, коју он даде на оскврњење, избављена из руку развратника неким светлим младићем, и да је дотрчала код каменованих хришћана и припала к њима. Намесник онда нареди да је одвуку одатле и засебно посеку мачем. И тако ови свети мученици, који се заједно подвизаваху противу ђавола, света и намесника Опитима, помоћју Христовом удостојише се постати победиоци: свети Петар би уморен разним мукама; свети Дионисије, Андреј и Павле бише камењем побијени, а света девојчица Христина - мачем погубљена. Све се то зби у граду Лампсаку, за царовања Декија[17].
Свети пак мученици: Ираклије, Павлин и Венедим, беху Атињани. Они у Атини неустрашиво проповедаху Христа јавно, и саветоваху све идолопоклонике да напусте бесмислено идолослужење и да се крсте у име Оца и Сина и Светога Духа. Због тога бише ухваћени и изведени на суд пред градоначелника атинског. При ислеђењу они исповедише истинитог Бога, Творца целокупне творевине, а идоле назваше безосећајним камењем, и дрвећем, и делом руку људских. Зато их ставише на разне муке, па их најзад заједно са ученицима њиховим бацише у пећ ужарену, где скончаше, и примише венце нераспадљиве од Христа Бога нашег, коме слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА СИМЕОНА, ИСАКА И ВАХТИСИЈА

Ови свети мученици, родом из Персије, пострадаше за владе незнабожног цара Сапора[18]. Као хришћане, идолопоклоници их примораваху да се одрекну Христа и поклоне сунцу и огњу[19], но они на све то одговорише: Ми се нећемо одрећи Творца твари, нити ћемо се по клонити сунцу и огњу. - Тада им мучитељи везаше и руке и ноге, жестоко их избише, па бацише у тамницу, где у току седам дана не примаху храну. Затим их изведоше из тамнице и стављаше на разне муке, па им најзад мачем отсекоше чесне главе.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА, ПАТРИЈАРХА ЦАРИГРАДСКОГ

Син цара Василија Македонца (867-886 г.), а брат цара Лава Мудрог. Био Незлобив, смирен и разуман. На патријаршиски престо дошао после Св. Фотија и управљао Црквом Божјом од 878-893. године. Штитио је сироте и удове и миловао потребите, а сам живео уздржљиво. Мирно скончао још млад и предстао Господу, Кога је много љубио.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА

Мучен по трњу - положио живот свој за Христа.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕФРАСИЈЕ

Света Ефрасија из Никеје; после дугих мучења за веру бачена у море, за царовања Диоклецијана и Максимијана.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА, ПАПЕ РИМСКОГ

Преструган - пострада за Христа. (Не налази се у списку Римских епископа; вероватно је само пострадао у Риму).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КЛИРИКА И ЛАИКА

Ове свете мученике нечестиви цар Валент (364-378 г.) стрпа у лађу и огњем запали у близини Дакивизе (или Дакимизе). Њихов спомен наводи се под данашњим датумом у Синаксару Цариградске Цркве.

СПОМЕН СВЕТЕ АНАСТАСЕ ЛЕВКАДИЈСКЕ

Упокојила се у миру; именом својим наговештава васкрсење.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНИЈАНА У АРЕОВИНТУ

У миру се преставио у Господу своме.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДАВИДА И ТАРИЧАНА

Грузини; рођена браћа; пострадали од персијског кнеза Абдула зато што су одбили да се одрекну Христа, 693. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Галатија - област у Малој Азији.
2. Диоклецијан управљао римском царевином од 284. до 305. године.
3. Артемида или Дијана - богиња лова и покровитељка шума.
4. Аполон - бог сунца, покровитељ уметности.
5. Атина или Минерва - богиња мудрости.
6. Зевс - врховни бог старе грчке вере; сматран родоначелником осталих богова.
7. Орфеј - једна од главних личности старе грчке митологије; сматран за сина цара Еагра и музе Калиопе. Његова фрула, по казивању митологије, издавала је тако дивне звуке, да су дивље звери излазиле из својих пећина и пратиле га. Орфеј се сматра вештим стихотворцем, оснивачем старогрчке поезије.
8. Сатурн - бог земље и усева.
9. Јунона се сматрала покровитељком породичног живота.
10. Артемида или Дијана - богиња лова и покровитељка шума.
11. Марс - бог рата.
12. Венера или Афродита - богиња љубави и лепоте.
13. Вулкан - бог огња и метала.
14. Атина или Минерва - богиња мудрости.
15. Спомен светог Теодота празнује се такође 7. јуна, у дан његове кончине. А житије његово се излаже под 18. мајем зато што је његов мученички подвиг тесно везан са мученичком кончином Седам светих девственица које се овог дана празнују.
16. Месопотамија - каменита и песковита земља, налазила се између реке Тигра и Еуфрата, и простирала се од Јерменије на северу до Персијског залива на југу.
17. Декије - царовао од 249. до 251. год. Кончина светих мученика била 250. год.
18. Сапор II Велики, царовао у Персији од 310. до 381. године. Познат по сретним ратовима са Римљанима; био свиреп гонитељ хришћана.
19. Персијанци - поштовали као врховног бога Митру, или сунце; клањали се огњу такође.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети апостол Андроник. Један од Седамдесеторице. Сродник апостола Павла, као што сам Павле пише (Рм 16, 7), спомињући и свету Јунију, помоћницу Андроникову. Андроник би постављен за епископа Паноније, но не становаше на једном месту, него проповедаше Јеванђеље по целој Панонији. Са светом Јунијом он успе да многе приведе Христу и да разори многе храмове идолске. Имађаху обоје благодатну силу чудотворства, којом демоне изгоњаху из људи и исцељиваху сваку немоћ и сваку болест. Пострадаше обоје за Христа, и тако примише двострук венац: и апостолства и мучеништва. Њихове свете мошти нађене су у пределима Евгенијским (в. 22. фебруар).

2. Свети мученик Солохон. Родом би Мисирац и војник римски под војводом Кампаном, у време нечестивог цара Максимијана. Када дође царска наредба, да сви војници принесу жртве идолима, Солохон се изјасни као хришћанин. То исто учинише и два његова друга: Памфамир и Памфалон. Војвода нареди те их бише и мучише страшним мукама, под којима издахнуше свети Памфамир и Памфалон. Солохон оста још у животу, и би стављен на нове муке. Тако, нареди војвода војницима, да му мачем отворе зубе и саспу у уста жртву идолску. Мученик зубима сломи гвожђе и не прими у се смрадну жртву идолску. Најзад му прободоше писаће перо кроз оба уха и тако га оставише да умре. Хришћани узму мученика и однесу у дом удовице, где се мало окрепи јелом и пићем, па настави саветовати верне да буду истрајни у вери и у мукама за веру. После тога уздиже хвалу Богу, сконча свој земни живот, и предста Господу у Царству небеском 298. године.

3. Свети Стефан патријарх цариградски. Син цара Василија Македонца и брат цара Лава Мудрог. На престо патријаршијски дошао је после Фотија и управљао Црквом Божјом од 889-893. године. Мирно скончао и предстао Господу кога је много љубио.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА АНДРОНИКА И ЊЕГОВЕ ПОМОЋНИЦЕ ЈУНИЈЕ

Свети апостол Андроник припада лику Седамдесеторице апостола. Поверовао је у Христа пре светог апостола Павла, коме је и рођак. О томе апостол Павле сведочи у посланици Римљанима, говорећи: Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству, који су знаменити међу апостолима, који и пре мене вероваше у Христа (Рм. 16, 7). Свети Андроник беше епископ Паноније,[1] но ипак не беше проповедник и учитељ само једнога града или једне земље, већ целе васељене, јер је као окриљен путовао по разним земљама, свуда проповедајући Христа и искорењујући идолодемонство. Помоћница му је била чудесна Јунија, која беше умрла свету и живљаше само Христу. Њих двоје приведоше многе познању истинитога Бога, и порушише идолске храмове, и подигоше свуда божанске цркве, изгонећи нечисте духове из људи и исцељујући неизлечиве болести. Блистајући тако, они обоје пострадаше за Христа, и примише двострук венац: и апостолства и мучеништва. Њихове свете мошти бише, по нарочитом откривењу Божјем, нађене у пределима Евгенијским, о чему је подробно речено под двадесет другим фебруаром.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СОЛОХОНА И СА ЊИМ ПАМФАМИРА И ПАМФАЛОНА

Свети мученик Солохон живљаше у време цара Максимијана,[2] по рођењу Египћанин, по вери хришћанин. Он беше војник римски код трибуна Кампана, који имађаше под собом три хиљаде војника. По царевом наређењу Кампан са својим пуком отпутова из Египта у Халкидон.[3] Тада цар нареди свима војним старешинама да са својим војницима принесу жртве идолима. Испуњујући царево наређење, Кампан приступи приношењу жртава. Сви војници принеше жртве, само се њих тројица успротивише: Солохон, Памфамир и Памфилон. Они објавише да су хришћани и одлучно изјавише да се никада неће одрећи Христа и да ће до смрти остати у светој вери хришћанској, па макар их ставили на најстрашније муке.
Тада их ставише на тако жестоке муке, да двојица од њих, Памфилон и Памфамир, у тим мукама предадоше душе своје у руке Богу. А свети Солохон и надаље смело призиваше име Христово и осуђиваше Кампана као незналицу што мртве идоле назива боговима. То разјари Кампана, па нареди да мученику мачем отворе уста и саспу у уста идоложртвено вино. Но свети мученик зубима прегризе мач, и избаци парче из уста; затим искида на себи окове и ступи пред мучитеља Кампана, величајући Божанство Христово а исмевајући Кампаново беснило, злобесје (=την κακοδαιμονιαν). Тада свети мученик чу глас који долажаше с неба, који га потстицаше и крепљаше на мучеништво.
После тога свети Солохон би мучен на разне начине: засуше тркалиште оштрим камењем, везаше мученику обе ноге, па га голог вукоше по том камењу, те му цело тело у ране претворише; затим му десну руку везаше за греду једне куће, а о леву ногу му обесише велики камен, и висаше тако три сата; за то време га мучитељи наговараху да се одрекне Христа, али он остаде чврст. Затим пресекоше конопац којим беше везан за греду, и светитељ, павши на земљу, диже се и стајаше право. Најзад, како већ беше пала ноћ, Кампан, бесан од гнева, дохвати писаће перо, па прободе светитељу кроз оба уха, и остави га тако да умре, а он са војницима оде на вечеру. Онда дођоше хришћани, узеше светитеља и положише на носиљку, пошто беше веома малаксао, и однеше у дом неке удовице хришћанке. Ту светитељ узе мало хлеба и попи мало воде, те се окрепи, и стаде саветовати присутне хришћане да буду истрајни у вери и у мукама за веру. После тога, подигавши очи к небу и помоливши се довољно Богу, он предаде блажену душу своју у руке Богу, од кога доби венац мученички.
Света три Мученика пострадаше 298. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ НЕКТАРИЈА И ТЕОФАНА, КТИТОРА МАНАСТИРА ВАРЛААМА НА МЕТЕОРИМА[4]

Нектарије и Теофан беху рођена браћа по телу и живљаху у другој половини 15. века у Јањини у Епиру. Из њихове породице, зване Апсарадон, седам чланова постадоше монаси. Преподобни Нектарије и Теофан живљаху најпре уз једног духовног старца по имену Саву, а по његовој смрти отидоше у Свету Гору и ступише у манастир Дионисијат, где нађоше Светог Нифонта, бившег патријарха Цариградског (његов спомен 11. августа). Светитељ их усаветова да се врате на место својег ранијег подвига, на острво у Јањинском језеру, што они из послушања и учинише. Тамо подигоше цркву Светом Претечи и Светом Николају (око 1507. г.).
Пошто на том месту не имађаху мира за молитвено тиховање за којим жуђаху, а Свети Нифонт им беше рекао да траже мирно и тихо место, они одатле кретоше и дођоше на брда звана Метеори у Тесалији. По благослову епископа Лариског и игумана манастира Великог Метеора, они се настанише на стени званој Светог Претече и ту проведоше седам година. Око 1518. године они добише благослов да се успењу на такозвану Стену Варлаамову, која тада беше пуста, и тамо поставише своју аскитирију (место подвизавања). На овој стени они нађоше остатке некадашњег храма Св. Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, који беше подигао древни подвижник на тој стени Варлаам, савременик Светог Атанасија Метеоритског и преподобног Јоасафа, царевића Српског (њихов спомен 20. априла). Када ови преподобни обновише овај свети храм Св. Три Јерарха, око њих се почеше окупљати многобројни монаси, тако да ту постаде прави и потпуни манастир. Пошто је ова црква била мала, свети подвижници почеше да граде већу цркву у част Свих Светих и године 1544. она би завршена. Света браћа ускоро подигоше и све остале потребне манастирске зграде и снабдеше манастир потребним њивама и виноградима.
При свему овоме преподобни не заборавише главни монашки посао: подвиге своје и старање о спасењу братије, те тако ону неприступачну стену учинише лествицом за узлажење на
небо. Поживевши тако чесно и богоугодно мирно се преселише ка Господу своме Кога од младости љубљаху, и то преподобни Теофан 17. маја 1544. године, а преподобни Нектарије 7. априла 1550. године. Њихов свети манастир и данас постоји на Метеорима.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА НОВОГ, ЕПИСКОПА ХРИСТИЈАНОПОЉСКОГ, ЧУДОТВОРЦА

Атанасије Нови беше епископ града Христијанополиса (у области Трифилијској на Пелопонезу). Рођен је на Крфу 1165. године од побожних родитеља Андреја и Ефросиније, који имађаху осим њега још три сина.
У то време Јонским острвима и Пелопонезом владаху Млечићи и Атанасијев отац беше један од службеника у млетачкој управи, те они стога пређоше да живе на Пелопонезу. Атанасија дадоше родитељи да се учи књизи, и он веома брзо у томе напредоваше, а понајвише у науци Господњој. Када одрасте отац га нагоњаше да се ожени и већ му беше нашао вереницу. Усрдно се молећи Господу и особито Пресветој Богоматери да га тога ослободи, јер је желео да постане монах и живот свој посвети Богу, он би удостојен јављања у сну Пресвете Богородице Која му рече да бежи у Цариград. Дошавши у Цариград преподобни се јави тадашњем патријарху Гаврилу и ускоро од њега би рукоположен за патријаршијског ђакона (око 1702. г.), а затим и за презвитера. Године 1711. он би хиротонисан и за епископа и то у граду Христијанопољу на Пелопонезу.
Дошавши у своју епархију светитељ отпоче поучавати народ православној вери и штитити га од венецијанске латинске пропаганде. У ту сврху он отвори и православне школе за децу, јер су Венецијанци намерно остављали православне у неписмености да би их лакше придобили за своју латинску веру. Такође поче градити и православне храмове, делити милостињу, и уопште мудро и спасоносно пастирствовати својим стадом. У свом пак личном животу он свагда остајаше подвижник и зато од Бога би удостојен дара чудотворства. Поживевши тако богоугодно и чудотворећи, свети и нови Атанасије мирно се престави у Господу 1735. године и би погребен у свом граду. Његове свете мошти бише пренете затим у Каритену, а одатле у манастир Светог Претече у Гортинском крају на Пелопонезу. Митрополит Гортински и Мегалупољски Јован Мартинос записа живот и чудеса овог светитеља и састави му такође посебну службу.[5]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Панонија - значајна област римске царевине. Она се граничила: са запада - Алпима, са југа - реком Савом, са истока и севера - реком Дунавом. У историји хришћанске Цркве позната као поприште апостолске делатности светих првоучитеља словенских, Кирила и Методија.
2. Максимијан владао римском царевином од 284. до 305. године.
3. Халкидон - првобитно мегарска колонија на обали Мраморног Мора. Под хришћанским царевима Халкидон био главни град малоазиске области Витиније. Важан је и као град у коме је одржан Четврти Васељенски Сабор 451. године.
4. Њихово житије написа митрополит Мирликијски Матеј, а и сами су Светитељи оставили своје записе у рукописима свога манастира на Метеорима.
5. Штампана најпре у Ерхупољу 1877., а затим у Атини 1886. и 1919. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Теодор Освештани. Ученик светог Пахомија. Рођен и одрастао као незнабожац, но као младић дошао до познања праве вере, крстио се, и чувши за светог Пахомија, добегао овоме у манастир тајно од својих родитеља. Свети Пахомије га замонаши и заволи због његове необичне ревности и послушности. Кад му је дошла мајка да га зове натраг дома, он се не хтеде ни јавити мајци, но мољаше се Богу за њу, да би и њу Бог просветио истином. И заиста, мајка не само не поврати свога сина кући, него се и сама не поврати. Видећи недалеко женски манастир, којим управљаше сестра Пахомијева, она ступи у њега и замонаши се. После извесног времена дође у манастир и брат Теодоров, Пафнутије, те се и он замонаши. Деси се једном, да епископ града Панопоља позва светог Пахомија, да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота. Пахомије узе собом Теодора, и предаде у главном овоме дужност око устројења манастира. По смрти светог Пахомија Теодор поста игуманом свих Пахомијевих манастира, и до дубоке старости поживе богоугодно управљајући мноштво монаха на пут спасења. Упокојио се мирно и преселио у царство вечне светлости 368. године.

2. Блажена девица Муза. О њој прича свети Григорије Двојеслов, да је била само девет година стара, када јој се у два маха јавила Пресвета Богородица, окружена сјајним девицама. Када је Муза изјавила жељу, да и она буде у тако сјајној пратњи Царице Небесне, Богородица јој рекне да ће кроз месец дана доћи по њу и узети је. Још јој нареди како треба да живи за тих тридесет дана. Двадесет петог дана паде Муза у постељу, а тридесетог дана опет јој се јави Света Пречиста зовући је тихим гласом, на што Муза одговараше: "Ево ме идем, Госпођо, ево ме идем!" И испусти дух свој. Прешла из свог живота у вечни у I веку.

3. Свети Никола Мистик, патријарх цариградски. Прославио се необичном строгошћу живота. Цар Лав ожени се четврти пут, због чега му патријарх забрани улазак у цркву, а свештеника који га венча - рашчини. Због тога цар збаци патријарха и отера га у манастир. Делегати римског папе Сергија III одобре цару четврти брак. Но када цар умре, Никола поново дође на престо патријаршијски и сазва сабор 925. године, на коме четврти брак у опште би хришћанима забрањен. Упокојио се 930. године. Мистик означава најстаријег члана царског савета. Најпре је овај светитељ, дакле, био дворјанин високог чина, по том је оставио сујету света и замонашио се. Скончао мирно 930. године.

4. Свети новомученик Николај. Родом из Епира. За веру Христову мучен од Турака и посечен у Трикали 1617. године. Глава овог мученика чува се и данас у једном од Метеорских манастира у Тесалији. Чини многа чудеса, лечи најтеже болести, а нарочито је познато, да одгони скакавце са њива.

5. Преподобни мученици Саваити. У време цара Ираклија, око 610. године, пострадаше за веру Христову четрдесет четири монаха из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Њихово јунаштво и страдање описао очевидац свети Антиох.

6. Свети свештеномученик Теодор, епископ вршачки. Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере. Исте године донете су мошти светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару.

Свети новомученик Вукашин Јасеновачки

Вукашин Мандрапа (рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу)

Овај православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).
Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!"

Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

Тропар Светом новомученику Вукашину Јасеновачком

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче,
Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац.
Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше
„Само ти дијете ради свој пocao", јер нама је Христос живот вјечни дао.
Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА ОСВЕШТАНОГ, УЧЕНИКА ПАХОМИЈЕВОГ

Када по целом Египту брујаше глас о равноангелном животу преподобног и богоносног оца нашег Пахомија, сви верни слављаху због тога Христа Бога. Многи пак са топлијом љубављу к Богу, дарнути тим гласом у срце, напуштаху свет и све што је у свету, па одлажаху к преподобном оцу на монаховање. Међу овима беше и блажени Теодор. Син богатих и угледних хришћанских родитеља, он драговољно изабра сиромаштво, сматрајући све за трице, само да Христа добије.
Почетак његове љубави ка монаштву би на овај начин. Четрнаестогодишњи дечко Теодор виде како су његови родитељи о празнику Богојављења украсили кућу и напунили је сваким изобиљем земаљским. Размишљајући о томе, он осети таштину свега тога, јер се благодат беше коснула срца његовог, и он рече у себи: Каква ми је корист од тога? Шта ја бедник добијам од тога, ако се науживам привремених сласти земаљских, а будем лишен вечних? Јер нико који се наслађује привременим стварима, неће добити вечну славу.
Говорећи то, он уздахну из дубине срца. И у време обеда он уђе у једну забачену одају, паде лицем на земљу, и мољаше се Богу са сузама, говорећи: Господе, сведоче сакривенога и испитивачу тајни људских, Ти знаш да ја љубав Твоју претпостављам свему на овом свету. Стога Те молим, Господару, настави ме на пут Твој, да бих творио вољу Твоју; и просвети душу моју, да бих свагда славио и хвалио Тебе, Господа мог.
Док се он тако мољаше, у ту одају уђе мати његова. Он устаде са земље, и очи му беху пуне суза. Погледавши у њега, и видевши да су му очи надувене од плача, мати га стаде питати: Шта ти је, чедо? ко те ожалости? зашто плачеш? зашто ниси дошао да обедујеш с нама? Ми те са тугом тражисмо свуда, да би се заједно с нама провеселио. А он јој одговори: Иди, мајко, обедујте без мене, јер сада нећу да једем. - Но мати га дуго мољаше и нуђаше да пође за трпезу, али је он не послуша.
Идући сваки дан у школу и учећи, он се пошћаше до вечера. Понекад пак по цео дан није узимао ништа у уста, него је тек други дан увече по мало јео. Он две године не окуси од бољих и слатких јела, обучавајући себе за потпуно испосничко уздржање. И једног дана он тајно напусти своју кућу, остављајући родитеље и њихово богатство, и славу, и сав свет, и оде у један манастир, у коме нађе богоугодне монахе. И стаде живети међу њима у страху Божјем. И посматрајући њихове испосничке подвиге, он подражаваше њихово живљење, и стараше се да према својим моћима угоди Богу.
Једнога дана после вечерњег богослужења монаси сеђаху и вођаху разговор о предметима из Светога Писма. Тада један монах говораше о старозаветној скинији и о Светињи над светињама, и овако то објашњаваше: спољашња скинија представља Јеврејски народ, а Светиња над светињама има врло тајанствен и важан смисао за све народе, јер уместо приношења животиња на жртву, и кадионице, и трпезе, и кивота са маном и књигама завета, и свега што беше тамо, и уместо светлости светњака, нама се јави Бог Логос у телу просветљеном од Њега, и постаде нам светлост познања и хлеб живота и жртва за грехе наше.
Дајући такво објашњење, тај инок рече братији: Ово сам објашњење чуо од светог оца нашег Пахомија, који је у Тавенисиоту сабрао братију која напредује у Господу. Верујем да ће ми Господ подарити опроштај грехова мојих што праведног човека поменух у овај час.
Блажени Теодор, чувши за преподобног Пахомија, распали се срцем и рече: Господе Боже, када постоји на земљи тако свет човек, удостоји ме да га видим и да му следујем у свакој заповести, да бих се и ја спасао и удостојио оних блага која је Бог уготовио онима који Га љубе. - Говорећи то, Теодор се заливаше сузама, јер беше рањен божанственом жељом.
После неколико дана дође код њих у манастир један од чесних ученика Пахомијевих, по имену Пекусије, човек стар и врлински. Њега моли Теодор да га поведе са собом у Тавенисиот, у општежиће преподобног оца Пахомија. Пекусије поведе јуношу, и када стигоше у обитељ, Теодор се поклони Господу говорећи: Благословен си, Боже, што си тако брзо послушао мене грешног и испунио ми молбу. - А кад дође пред келију светог Пахомија, он од умилења и од духовне радости стаде силно плакати и сузе лити. Видевши га, свети отац му рече: Не плачи, чедо, јер и ја, ма да сам грешан, ипак сам слуга нашег заједничког Господа и Оца. - И преподобни Пахомије с љубављу прими у свој манастир блаженог Теодора.
Видевши у манастиру мноштво братије која се труди за Господа, Теодор се просвети умом, и прими у душу своју ревност богоугађања, и напредоваше у Богу врлинама. Разуман и паметан, он лако распознаваше истинити пут спасења, и стече са смирењем послушање велико и чудесно. Крепљен благодаћу Божјом, он беше бодар у молитвама, вредан у пословима, неослабљив у пошћењу. И не престајаше да стално жели све веће и веће напредовање у добрим делима и благодати Господњој. А када би видео неког да је тужан, он га је тешио; и када би видео неког да греши, он га је дружељубиво и састрадално исправљао. Видећи све то, преподобни Пахомије га веома заволе, и метну га у срце своје.
Мати Теодорова, чувши да се син њен налази у Тавенисиоту код преподобног Пахомија, узе од епископа писмено наређење у коме се наређивало да јој преподобни Пахомије врати сина. И она дође у Тавенисиот, и би смештена у гостопримници женског манастира, у коме се подвизаваше Пахомијева сестра. И извести мати Теодорова светог Пахомија да жели видети свога сина. Старац рече Теодору: Чедо, дошла је твоја мати желећи да те види, и има за нас писмено наређење од епископа. Отиди дакле до мајке, нарочито зато што свети епископи пишу, јер њих морамо послушати. Теодор му одговори: Оче, најпре ми реци, нећу ли ја на дан Суда дати одговор Богу што сам као монах отишао код моје мајке, коју са свима световним пристрашћима оставих Бога ради, и што сам саблазнио братију? Јер када је још пре нове благодати, у Старом Завету наређено синовима Левијевим да се не виђају са својим родитељима и браћом, да би одржали заповести Божје (5 Мојс. 33, 9-10), у толико пре ја, који сам се у новој благодати удостојио толиког дара - светог чина монашког, не треба да љубав родитељску претпоставим љубави Божјој, јер Господ наш рече: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Свети Пахомије му на то рече: Чедо, ако по тебе није корисно да видиш своју мајку, ја те не приморавам. Буди савршен монах који се потпуно одрекао и света и себе самог.
Када мати сазнаде да њен син не само нипошто не жели да се врати к њој кући, него ни да се види са њом, она и сама одлучи да се не враћа кући, већ да остане у том женском манастиру као монахиња. Јер говораше она себи: Ако Бог хоће, ја ћу сина свог видети међу светим оцима, и душу своју наћи њега ради.
Тако мушко и непоколебљиво стремљење к Богу младога монаха спасе не само његову, него и његове матере душу, побудивши је на тегобан и мучан монашки живот Бога ради.
Преподобни Теодор јачаше Духом, и у свему се уподобљаваше своме духовном оцу, светом Пахомију, покоравајући му се Бога ради као самоме Богу. А отац много пута искушаваше његово послушање и трпљење, наређујући му да обави извесне послове. И кад би извршио што му је наређено, отац га кораше да тобож није добро урађено, па му наређиваше да то исто понова уради. А он никада ни за шта не узврати оцу, нити узнегодова, нити се разгневи, нити ожалости, већ свагда с радошћу примаше наређења од оца, и његове прекоре сматраше као похвалу себи.
После неколико година к Теодору дође његов брат по телу Пафнутије, са жељом да се замонаши. Но Теодор не хте ни да чује, пошто се Пафнутије још не беше потпуно одрекао старога човека. И плакаше Пафнутије. За то дознаде свети Пахомије, па рече Теодору: Добро је бити попустљив у почетку према онима који желе да ступе у монашки подвиг. Јер као што новозасађено дрво захтева много неге и старања, тако је и ономе који почиње са монашким уздржањем потребно мало попуштања и утехе, док се благодаћу Господњом не укорени и вером не утврди. - Теодор послуша оца те прими брата по телу, и упућиваше га на врлине.
Други пак брат по духу, ленивац, увреди се што га преподобни Пахомије често саветоваше и караше, па намисли да бежи из манастира. Сазнаде за то блажени Теодор, па се направи као да је љут на оца и тобож хоће и он да бежи, па рече томе брату: Знаш, брате, речи овога старца су преко мере жестоке, и не знам да ли ћу моћи више овде да поднесем. - Слушајући такве речи од Теодора, брат се обрадова, па га упита: И ти ли патиш од њега као ја? Теодор одговори: Силно патим; него ако хоћеш, будимо једно, тешећи један другог, док понова не настрадамо од старца. Ако се пак старац од сада покаже добар према нама, онда ћемо остати овде; но буде ли зао и јаростан према нама, онда ћемо заједно отићи одавде.
И послушавши Теодора, тај брат не оде из манастира, чекајући да обојица заједно изађу. А Теодор оде и насамо обавести о томе преподобног Пахомија. Старац похвали Теодорову памет. Затим, позвавши их обојицу к себи, отац преклони главу своју пред њима, говорећи: Опростите ми, браћо, јер сагреших према вама. Као добри синови, и ви сте дужни да трпите и сносите слабости оца вашег. - И тако се брат тај испуни умилењем и разнежи, и напусти своју некорисну намеру, и од тада се поправи.
Преподобни Пахомије, видећи да блажени Теодор напредује у врлинама и благоразумности, и да је као начитан у стању и друге поучавати речју, он му једном нареди да каже поуку братији на основу Светога Писма. Тада Теодор беше двадесет година. Послушан, без поговора извршујући наређење, Теодор стаде усред скупа и поче на основу Божанственог Писма говорити поуку, казујући многе ствари корисне по спасење. А неки од најстаријих отаца, посматрајући Теодора где им говори поуку, не хтедоше га слушати, већ стадоше негодовати, говорећи један другоме: Ето, почетник учи нас, младић држи поуку нама старцима; ми нећемо да га слушамо. И уставши, отидоше са скупа у своје келије.
Када Теодор заврши проповед Божје речи, преподобни Пахомије призва к себи оне старце, па их упита: Зашто напустисте скуп и слушање поуке, па одосте у своје келије? Они му одговорише: То учинисмо зато што ти нама оваквим старцима, који толике године проведосмо у манастиру, постави младића за учитеља. - Чувши такав одговор од њих, преподобни уздахну дубоко, па им рече: Неразумни сте и заробљени ђаволом, и сву своју врлину уништисте гордоумљем. Јер отишавши са скупа, ви напустисте не Теодора него реч Божју одбацисте, и лишисте себе Светога Духа. Зар не видесте мене како сам га веома пажљиво слушао, и много користи од његових речи добио?
Пошто тако покара и смири старце, преподобни Пахомије их излечи од болести превазношења и негодовања, и учини те они постадоше слушаоци Теодорових благоразумних и корисних поука. Затим постави блаженог Теодора за управитеља Тавенисиотске обитељи, а сам се повуче у други мањи и забаченији манастир. Теодор пак добро управљаше повереном му од оца обитељи.
Када епископ града Панопоља, блажени Уар, позва светог Пахомија да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота, свети Пахомије узе собом Теодора. И када обитељ би устројена, к њима дође један философ, желећи да разговара са великим старцем Пахомијем. А старац, не желећи да разговара с њим, пошто провиде да је дошао да га куша, посла к њему два своја ученика, Корнилија и блаженог Теодора. И философ им рече: Желим да разговарам с вама о стварима Светога Писма. Свети Теодор му одговори: Говори што желиш. - Тада философ упита: Ко не родивши се умре? и ко родивши се не умре? ко пак умре и не иструну? Преподобни Теодор му одговори? Није тешко твоје питање, философе. Ипак ћу ти одговорити: Адам се не роди а умре; Енох се роди а не умре; жена Лотова умре а не иструну, пошто се претвори у слани стуб. Но ти послушај наш здрави савет: остави се тих некорисних питања и схоластичких силогизама, па приступи Христу коме ми служимо, и добићеш опроштај грехова. - Философ ћуташе као нем, и оде дивећи се оштроумном одговору.
Преподобни Теодор цео свој живот проведе веома богоугодно. И беше послушан оцу своме све до самог престављења његовог, и за време болести послужи му. После брзог упокојења Пахомијевог наследника, блаженог старца Петронија, свети Теодор постаде вођ светоме стаду, и обогати се многим чудесима, због чега постаде славан, и познат свјатјејшем Атанасију Великом, патријарху александријском. И пошто многима користи својим делима и речима, блажени Теодор у дубокој старости отиде ка Господу, да на небу са преподобним Пахомијем у хору богоносних Отаца стоји пред престолом славе Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек, амин. Преподобни Теодор се упокојио 368. године.

СПОМЕН БЛАЖЕНЕ ДЕВИЦЕ МУЗЕ

Свети Григорије Двојеслов, папа римски (590-604. г.)[1] испричао је свом архиђакону Петру повест о блаженој девици Музи, коју је чуо од њеног брата Прова. Повест гласи:
Још као малој девојчици, Музи се једне ноћи јави у сну Пресвета Богородица Приснодјева Марија, праћена девојчицама истога узраста као и Муза. Богомати упита Музу: Желиш ли и ти да заједно са овим девојчицама живиш и да ме пратиш? Муза одговори: Желим, Госпођо. - Тада јој Богомати нареди да се уздржава од дечјих игара и од свега небогоугодног, пошто ће она кроз тридесет дана доћи к Њој и придружити се тим девојчицама.
Пробудивши се, Муза од тог часа промени свој живот, и одбаци свако дечје младоумље. Родитељима својим, који су се чудили томе и питали је поводом тога, она исприча како виде Пресвету Дјеву Богородицу, и шта јој Она рече и нареди, и у који дан има отићи код Ње и придружити се осталим девојчицама које Њу прате.
Двадесет и петог дана после јављања Пресвете Богомајке Музи, Муза доби силну ватру. А тридесетог дана, када се приближи час Музиног престављења, Муза опет виде Пречисту Дјеву у пратњи оних девојчица, која је стаде звати, а Муза јој тихим гласом одговараше: Ево идем, Госпођо, ево идем. - И са овим речима она предаде душу своју у руке Пресвете Богородице и, оставивши земаљски живот, она се настани у небеским обитељима са светим девицама.
Чувши ову повест, архиђакон Петар упита светог папу Григорија: Желео бих да знам, владико, да ли сада, пре васкрсења тела, душе праведника могу бити примљене на небу? Свети Григорије одговори: Не можемо рећи нити да су душе свих праведника примљене на небу, нити пак да су потпуно одбачене, јер има душа неких праведника, које се налазе у извесној удаљености од Небеског Царства. Разлог тога је у томе што ти праведници за живота на земљи нису достигли савршену праведност. А да душе оних праведника који су богоугодно живели на земљи, када изађу из телесних затвора, бивају одмах настањене у небеским обитељима, то је очигледније од сунца. Јер сама Истина - Господ Христос сведочи о томе, говорећи: Где је леш, онамо ће се и орлови купити (Мт. 24, 28), то јест, где је сам Он Спаситељ наш са примљеним на себе телом човечанским, тамо се без сумње скупљају душе праведника. И свети апостол Павле жељаше да се разреши од тела и буде са Христом (Флб. 1, 23). Који верује да је Христос на небу, тај верује да се и Павлова душа налази са Христом на небу. Исти апостол јасно сведочи да се душе праведника по разлучењу од тела, настањују у небеској отаџбини, јер каже: Знамо да кад се земаљска наша кућа тела разруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима (2 Кор. 5, 1). Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АВДИСА, АВДЕ И ОСТАЛИХ СА ЊИМА

Свети Авдис беше епископ у граду Витасахару, у Персији. Оптужен од свога нећака персиском цару да не поштује веру Персијанаца већ Христа, епископ Авдис би изведен пред цара заједно са шеснаест свештеника, девет ђакона, шест монаха и седам монахиња. Пошто јуначки исповеди Христа за истинитог Бога, епископ Авдис са осталима би послат царевом брату Арситу. Арсит их испита, па кад виде да његове речи не помажу ништа и да они остају чврсти у вери Христовој, он нареди да их конопцима вежу, и да их што јаче стежу. Тако су ове свете људе мучили седам пута дневно. Од силног стезања конопцима најзад се мученицима провидеше кости, и чуло се како шкрипе.
Затим их бацише у тамницу; и тамо им шиљаху јела од идолских жртава, али они и не погледаше на њих. Зато би издата заповест те ови славни страдалци осташе у тамници не једући и не пијући. Но једна богољубива жена даде им хлеба и воде, те они то једоше и пише, и Бога прославише.
После много дана изведоше свете мученике из тамнице, па им придружише и епископа Авду, коме Бог унапред беше открио да ће мученички пострадати, и да ће победити, и венац добити. Онда сви ови свети бише послани врховном жрецу персијском Мапти. Они и пред њим веру своју у Христа исповедише и потврдише. Зато их најпре силно мучише, па им најзад главе отсекоше. И тако сви примише мученичке венце.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛЕ МИСТИКА, ПАТРИЈАРХА ЦАРИГРАДСКОГ

Рођен је око 852. године у Цариграду и био сродник Св. патријарха Фотија, чији је ученик био заједно са царом Лавом VI, званим Мудрим. Прославио се необичном строгошћу живота. Када он постаде патријарх Цариградски (901-907. г.), цар Лав ожени се четврти пут, због чега му патријарх забрани улазак у цркву а свештеника који га венча рашчини. Због тога цар збаци патријарха и отера га у манастир. Делегати римског папе Сергија III одобре цару четврти брак. Но када цар умре, Никола поново дође на престо патријаршијски и сазва сабор 912. године, на коме четврти брак уопште би хришћанима забрањен. Упокојио се 925. године. Мистик означава најстаријег члана царског савета. Најпре је овај светитељ, дакле, био дворјанин високога чина, потом је оставио сујету света и замонашио се у манастиру Св. Трифуна близу Халкидона. Скончао мирно 925. године. Иза себе је оставио мудрости пуне богословске и канонске списе и писма.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛЕ ИЗ МЕЦОВА

Овај јунак Христов рођен је од побожних родитеља у Мецову, у Епиру у Грчкој. Још као младић он оде у Трикалу, и најми се у једног пекара да му служи за плату. Након много времена неки Турци, нешто преваром и обећањима а нешто застрашивањима, успеше те се он одрече Христа. Али када дође к себи, он побеже, оде у свој завичај, и тамо опет поче водити хришћански живот. Касније, пошто прође много времена, Никола натовари на кљусе луч и са неким својим мештанима оде у Трикалу да га прода. Но тамо га препозна један берберин Турчин, комшија споменутог пекара, окоми се на њега и стаде га грдити што се одрекао вере и опет постао хришћанин. Уплашен, Никола му даде товар луча, и замоли га да га не прокаже. Овај пристаде на то под условом да му Никола сваке године до краја живота доноси по товар луча. Никола му то обећа, и сваке године доношаше му по товар луча.
Међутим, не прође много времена и Никола се покаја што је дао овакво обећање ономе берберину, и не хте му више давати луч, већ донесе одлуку да и смрт прими само да окаја своје раније одречење од Христа. Са таквом одлуком он оде к своме духовнику и откри му своју намеру. Но духовник га стаде одвраћати од тога, јер му се може десити да не буде у стању поднети мучења, па се по други пут одрећи Христа. Али Никола остаде чврсто при својој намери, и говораше да он има сигурну наду у Господа да ће му Он дати снаге да јуначки поднесе сва мучења за љубав Њега и да остане непоколебљив у вери Његовој, сатирући сваког непријатеља и противника. Видевши код Николе такав жар и жудњу за мучеништвом, духовник га онда многим саветима и молитвама још више учврсти у томе, па отпусти.
Са тако чврстом намером и одлуком Никола оде у Трикалу. Тамо га шчепа онај берберин, и дављаше га говорећи: Где је, неверниче, луч што си ми обећао? - Никола му одговори: Ја теби не дугујем ништа! - Разјарени берберин стаде силно викати и ружити Николу. На ту вику дотрчаше многи Турци, па кад дознаше у чему је ствар, дохватише Николу и тукући га одведоше у суд, и тамо доказиваху како се он одрекао вере хришћанске и примио њихову. Упитан од судије, мученик одговори: Родио сам се хришћанин, и хришћанин сам, и желим да умрем хришћанин, и никада се вере своје одрећи нећу, па макар ме ставили на какве било муке. - И пошто не успеше ни ласкама ни претњама да га приволе на своју страну, они га дуго моткама немилосрдно тукоше, па га онда много дана мучише глађу и жеђу и другим мукама. А блажени мученик све то подношаше храбре душе и са великом радошћу.
Затим мученика из тамнице по други пут изведоше на суд. И он опет громко изјави да је Христос једини истинити Бог, и да он верује у Њега, и да Га се никада одрећи неће. Када судија виде да је Никола непоколебљив у својој вери и одлучан, он нареди да се наложи велика ватра на тргу и мученик баци у њу. Ватра би наложена, мученик доведен и бачен у њу, и он у огњу радујући се и славећи Бога предаде дух свој.
Покренут побожношћу, један ћерамиџија оде наредне ноћи на трг, да нађе неки делић светитељевих моштију. Тамо затече неколико Агарјана који стражараху, он им даде доста новаца, те му они дадоше свету главу мученикову, која беше нешто мало опаљена. Он је однесе својој кући, и сакри је у зиду и зазида, из страха од Турака. И о томе не рече никоме од својих укућана. Но након извесног времена ћерамиџија умре, а свечесна глава мученикова остаде сакривена у зиду. Ту ћерамиџијину кућу купи неки хришћанин Меландрос, и увече на сам дан у који свети мученик беше пострадао, виде светлост где сија на оном месту зида где света глава мученикова беше зазидана. Збуњен и зачуђен том светлошћу, Меландрос раскопа то место на зиду и нађе свету главу светог мученика Николе. Но сматрајући себе недостојна да у својој кући држи такву светињу, он однесе свету главу у манастир светог Варлаама[2] и предаде је тамо на спомен себи и својим родитељима.
Ова света глава и данас се налази тамо, и сваки дан твори надумна чудеса. Ево нека од њих. Једном беше страшан помор у Трикали, и свакодневно умираху многи; но чим ова света глава би донесена у Трикалу, одмах престаде помор. Исто тако и село Дистату пустошаше једно време помор, који на исти начин престаде чим света мученикова глава би однесена тамо. А кад једно време куга хараше у Каларити, долазак ове свете главе одмах је избави од куге.
Нарочито ова света глава прогони скакавце, чува усеве, тако да се томе и Турци диве. И то бива не једанпут или двапут, већ много пута, све до данашњега дана. И не само то, него она на чудесни начин исцељује неизлечиве болести; а чини и многа друга чудеса свакодневно, ма у које место да се однесе. Молитвама светог мученика Николе нека се и ми избавимо од сваке опасности и нужде. Амин.[3]

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА САВАИТА

У време цара Ираклија, око 610. године, пострадаше мачем посечени за веру Христову 43 монаха из обитељи светог Саве Освештаног код Јерусалима. Њихово јунаштво и страдање описао очевидац свети Антиох (види 24. децембар).

СПОМЕН СВЕТЕ ЕФИМИЈЕ

Спомен њен се врши близу Неоријског залива.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАПИЛИНА

Пострадао за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА, АРХИЕПИСКОПА ЈЕРУСАЛИМСКОГ[4]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА ПЕРЕКОМСКОГ, НОВГОРОДСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Рођен у граду Кашину, у Тверској губернији. Још у младости одликовао се кротошћу и строгом уздржљивошћу. Оставио све земаљско и постригао се у манастиру светог Саве Вишерског, у Новгородској губернији. Млади подвижник с благословом светог Саве повукао се у пустињу крај језера Иљмена, и начинио себи келију. Ту много година чистио себе од страсти, изнуравајући себе постом и молитвама. У томе се угледао на древне Оце. Ускоро к њему дођоше неколико монаха, жељних пустињачких подвига. Преподобни Јефрем основа манастир, и постаде настојатељ. Упокоји се он у својих осамдесет година, 1492. године. Свете мошти његове - у његовој обитељи.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРА

Због молитвеног поштовања светих икона жилама премлаћен у Влахерни и скончао под царем Копронимом, у 8. веку.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Велики отац и учитељ Цркве, живео у VI веку; спомен његов празнује се 12. марта.
2. Овај манастир се налази у Метеорима, високим планинским стенама у Тесалији. О метеорима видети опширније под 20. априлом.
3. Свети новомученик Никола пострадао 16. маја 1617. године у Трикали.
4. Његово житије видети под 12. децембром.