ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Симеон. Један од Седамдесет апостола. Би син Клеопин, а Клеопа опет би брат Јосифа, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа, поверова Симеон, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова, брата Господњег и првог епископа цркве Јерусалимске, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави, тада би овај Симеон, рођак Јаковљев, постављен за епископа у Јерусалиму. И он, као други епископ у Светоме Граду, управљаше црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко 100 година када пострада. А његово страдање би овако: у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту, као и његов Господ, коме верно послужи на земљи.

2. Преп. Стефан еп. Владимирски. Ученик св. Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печерске Лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега, те га не само свргоше са игуманства него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника, управи живот преп. Стефана тако, да он би изабран за епископа Владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094 год.

3. Спаљење моштију св. Саве архиеп. Српског. Тело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди, те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27 априла 1594 год. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи.

4. Преп. Јован исповедник. Игуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би постројена близу Никеје у време царовања Јустинова, у VI столећу. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила, и сконча у прогонству, око 832 год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

27. АПРИЛ

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА СИМЕОНА, СРОДНИКА ГОСПОДЊЕГ, епископа Јерусалимског

Свети Симеон, сродник (тј. рођак, братанац) Господа нашег Исуса Христа, један је од Седамдесет апостола. Он беше син Клеопин, а Клеопа опет беше брат Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Стари веродостојни историчари црквени[1] сложно сведоче: Обручник Пресвете Богородице и Клеопа беху рођена браћа, од једног оца и мајке. Јосиф беше старији а Клеопа млађи. По Јосифовом повратку из Египта, овај Клеопа узе жену по имену Марију, и роди са њом овог светог Симеона. Када Симеон одрасте, видевши чудеса Господа нашег Исуса Христа, он поверова у Њега. А после Господњег страдања, васкрсења и вазнесења он би убројан у Седамдесет апостола, и ревносно као и остали апостоли проповедаше Еванђеље Христово, проходећи градове и земље, учећи и чудотворећи, просвећујући народе светлошћу свете вере а уништавајући таму идолодемоније.
У то време на епископском престолу цркве јерусалимске бејаше свети Јаков, брат Божји, син светог Јосифа Обручника, први епископ Јерусалимски. Њега, који је сведочио за Христа, неверни Јевреји убише гурнувши га са крова храма и ударивши га мотком по глави. Ускоро после убиства светог Јакова Јерусалим би разорен од Веспазијана, као што сам Господ беше претсказао. По разорењу Јерусалима стадоше се прикупљати ученици Господњи који беху у животу и сродници по телу Христа Господа, и поставише за епископа у Јерусалиму овог светог Симеона, рођака Господњег као што о томе говоре древни историчари Игисип и Јевсевије.[2] Као други епископ у Светоме Граду, свети Симеон, будући храмом Светога Духа, украшаваше собом престо Јерусалимски, приводећи заблуделе Христу Богу.
Затим после много година, за царовања Трајанова (98 - 117 г), он би од завидљивих јеретика оптужен антипату римском Атику за две ствари: прво, што је од колена Давидова; и друго, што је хришћанин. Јер у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, на потомке Давидове и на хришћане. И свуда су тражили Давидове потомке и убијали их, да не би међу Јеврејима остало ни трага од царског рода, еда би Јудејом вечито владали римски цареви. Исто тако су и хришћани били мучени и убијани, еда би у целој васељени били поштовани само незнабожачки богови. Тада свети Симеон, и као Давидов потомак и као хришћанин и рођак Господњи, би по наређењу антипата Атика ухваћен када му је било око сто година.[3] И пошто претрпе велике муке, свети Симеон најзад би распет на крсту (око 107 г.), као и Господ Христос, и предаде душу своју у руке Божје.[4]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ИСПОВЕДНИКА

Овај блажени Јован бејаше из Иринопоља у Сирији. Син хришћанских и богољубивих родитеља, Теодора и Григорије, живео у време царева Константина и Ирине (780-802 г.). Распаљен љубављу према Богу, он у деветој години својој оде у манастир и замонаши се. Пошто беше ревностан у послушањима, смирен и кротак, заволе га његов учитељ и старац. Са својим старцем ишао је на Седми Васељенски Сабор, одржан у Никеји 787. године. Из Никеје отпутовали су у Цариград. Ту старац постаде игуман и архимандрит манастира Далматског, а преподобни Јован- великосхимник и јереј. Цар Никифор, који дође после царице Ирине[5], и посла га 802. године за игумана обитељи чистих (Катари). И он је богоугодно и апостолски пасао стадо Христово преко десет година. И сви га љубљаху.
Пре но што иконоборска јерес поново стаде потресати Цркву Христову, блаженом Јовану би откривено од Бога о тој напасти. И он, сабравши братство свога манастира, даде им потребне савете и поуке, па им затим рече: Оци и браћо, бдите и пазите да вас ђаво не намами те се одречете молитвеног поштовања светих икона, јер ме ви нећете видети у овом животу.
Док он то говораше, дођоше војници послани од иконоборног цара Лава V Јерменина (813-820 г.), разјурише све монахе, манастир опљачкаше, а светог Јована у ланце оковаше и у Цариград одведоше. Изведен пред цара, он назва цара зликовцем и безбожником и разним другим погрдним именима. Тако грмећи у палати, цар насилник нареди да га немилосрдно бију воловским жилама. А светитељ се радоваше што га бију за Христа. Затим би затворен у једном метоху манастирском, где проведе три месеца. Одатле би прогнан на заточење у Ламписки Пентадактилос. Тамо му ноге оковаше у гвоздене ланце, и држаше га осамнаест месеци у тамници. После тога га поново од ведоше у Цариград, и нагог изведоше пред цара насилника. И пошто светитељ изговори многе ствари насилнику препирући се о светим иконама, би предат тадашњем недостојном патријарху, који је страшно поступао са светитељем и дуго га мучио тешком глађу и жеђу.
Затим блажени Јован би опет изведен пред цара, а цар га посла у тврђаву звану Криотаврион Букелариски. И тамо га држаше у тескобној и мрачној ћелији две пуне године. Ту се свети исповедник силно злопатио, али све то он подношаше благодарећи Бога. А када се после погибије Лава V Јерменина зацари Михајло Травлос (820-829), такође иконоборац, отац цара Теофила, он у почетку пусти из заточења све заточенике. Том приликом би пуштен на слободу и свети Јован, али му не допустише да се врати у Цариград већ га задржаше у Халкидону. Али када се зацари син цара Михајла Теофил (829-842 г.), он заједно са својим сајеретиком патријархом Јованом Седмим (836-843 г.), стави на тешке муке блаженог Јована, да би га приморали да се одрекне поштовања светих икона. Напослетку би прогнан на острво Афусија, где проведе две ипо године. Ту му пред смрт би откривено од Бога да ће кроз три дана скончати. Он то исприча онима што беху с њим. И после три дана упокоји се, и отиде ка Господу. То би око 832. године.

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ, првог архиепископа Српског

Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве.[6]
У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ.
Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.
Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико "истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи".[7] Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали.
На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: "Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .".[8]
Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-"Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал' не спали славе, нити спомен Саве!" - Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА, епископа Владимиро-Волинског

Ко је стекао трпљење, вели богонадахнути Јефрем Сирин, додирује сваку врлину, радује се у невољама, издржљив је у опасностима, весео је у напастима". Такав беше овај преподобни отац наш Стефан, који много пострада од своје манастирске братије. Но ако се и измучи, али Бог му дарова велику радост. Сећајући се речи пророка и цара Давида: "у многим напастима Ти си ме утешио и обрадовао" (Пс. 93, 19), преподобни с радошћу примаше све невоље као од Бога послане. Он изврсно пролажаше упражњавање сваке врлине, јер од детињства свог налажаше се под руководством славног игумана, преподобног оца нашег Теодосија Печерског[9], и беше његов присни ученик, свагда се наслађујући и хранећи богонадахнутим речима из медоточивих уста његових, као одојче из мајчиних груди. Он се у свакој врлини уподоби њему, као добар син оцу. Због тога га сва братија искрено заволеше, и изабраше за редитеља црквеног правила. Тада и он, заједно са самим игуманом преподобним Теодосијем, достојно поучаваше у цркви братију својим духовним поукама.
Када се преподобни Теодосије приближи крају овог временског живота, сва га братија молише, једногласно говорећи: "Стефан је достојан да после тебе прими игуманство; нека нам он буде игуман". Преподобни Теодосије испуни молбу братији, позва свог љубљеног ученика, блаженог Стефана, повери му стадо богонадахнутих словесних оваца, и замоли га да доврши цркву, започету при чудесним знамењима. Затим му изговори многе поуке: да држи манастирски устав, да љуби братију од чиста срца, да му очи душе неуспављиво буду уперене к Богу, и да не заборавља гостољубље. И тако преподобни оде у вечне обитељи небеске, обећавши да ће увек помагати своју Печерску обитељ, поверену овом блаженом Стефану.
По престављењу преподобног Теодосија примивши игуманство свете чудотворне Лавре Печерске, блажени Стефан се веома подвизаваше, и нарочито приону на зидање цркве, отпочете преподобним Теодосијем и већ прослављене Божјим благоволењем. А зидаше и друге манастирске зграде. И благодаћу Божјом, и молитвама преподобних отаца наших Антонија и Теодосија, игуман Стефан и цркву заврши, и нови манастир сагради, и у њега пресели братију из старог манастира. У старом пак манастиру остави неколико монаха, пошто је био обичај да тамо сахрањују преминулу братију. Преподобни отац наш Стефан заведе правило: да се у манастиру свакодневно врши света литургија за преминулу братију и блажене осниваче. А све што је потребно Бог изобилно даваше, и благодат се Божија све више на том месту показиваше. Али ненавидник сваког добра и непријатељ слугу Божјих, ђаво, омрзну блаженог игумана због толиког старања његовог о светој обитељи, и својим злим сплеткама учини те неки од братије подигоше буну, и Преподобног Стефана не само са игуманства свргоше, кога раније сами једногласно изабраше, него га без икакве кривице из манастира отераше.
Незлобив, преподобни Стефан све то од братије јуначки поднесе, и љубављу се својом никако не удаљаваше од њих, иако беше удаљен од њих телом. И свесрдно се мољаше за њих, угледајући се у томе на свог истоименог светог првомученика Стефана, и говорећи: "Господе, не стави им ово у грех!" Као железо ка магнету, тако преподобни Стефан љубављу стремљаше ка светом Теодосију у његовој обитељи. А када дознадоше за ову невољу преподобног Стефана многи бољари и велможе, духовна деца његова, поверена му преподобним Теодосијем, веома се ожалостише што њихов духовни отац невино пострада, и с љубављу му доношаху све потребно. У то време преподобни Стефан се опомену оних преславних чудеса, чији очевидац беше он сам: како мајстори из Цариграда дођоше к преподобним оцима нашим Антонију и Теодосију Печерскима, донеше икону Пресвете Богородице, и испричаше о виђењу Царице Небеске које се догоди у цркви Влахерни. И помоћу Божјом, и молитвама преподобних отаца Антонија и Теодосија, блажени Стефан подиже манастир недалеко од Печерске Лавре на Клови: сагради у њему и цркву у име Пресвете Богородице, у спомен полагања чесне ризе Њене, по угледу на Влахернску цркву у Цариграду. И сваке године преподобни свечано прослављаше другога јула празник Полагања ризе Пресвете Богородице. И сабравши много братије у манастир преподобни вођаше богоугодни живот. А црквени устав и целокупни манастирски ред, како прими од преподобног Теодосија у Печерском манастиру, тако и у свом манастиру заведе, и нареди да се држи.
Трудећи се много на свом духовном усавршавању, блажени Стефан иђаше из силе у силу, те надалеко постаде чувен и славан због врлинског живота свог. Стога, када се престави епископ славнога града Владимира, основаног великим кнезом Владимиром, тада преподобни Стефан би изабран на архијерејски престо тога града, и хиротонисан за епископа кијевским митрополитом Јованом. И свети Стефан би добри пастир поверених му Богом оваца, показујући пример својој пастви речју, животом, љубављу, духом, вером, чистотом.
Када по благоволењу Божјем и по замисли блаженог Јована игумана печерског, имађаху да се пренесу чесне мошти преподобног оца нашег Теодосија из пештере у цркву подигнуту по указању Божјем, тада достојни хвале епископ Стефан дође из Владимира у свој Кловски манастир. И ноћу он виде за пољем велику светлост где сија над пештером, па помисли да преносе чесне мошти преподобног Теодосија (а знао је за ту намеру), и би му веома жао што их преносе без њега. И он одмах уседе на коња и одјури ка пештери заједно са Климентом, кога постави после себе за игумана у Кловској обитељи. Јурећи тако он издалека опет виде ону светлост над пештером, но кад се приближи пештери он угледа тамо многе свеће, а кад стиже до пештере, од свега тога не виде ништа. И разумеде да се стварно удостоји видети светлост божанствене славе која је излазила из чесних моштију преподобног Теодосија. А већ беху откопали земљу над чесним моштима преподобнога и изнели их до излаза из пештере. Другога дана после овог виђења, са осталим епископима узе учешћа и блажени Стефан у преношењу чесних моштију свога оца и учитеља, преподобног Теодосија.
Затим, вративши се на свој владимирски престо, преподобни Стефан својим великим врлинама сатвори много духовне користи својој пастви, и тиме заслужи неувенљиви венац славе. И да би примио тај венац, ознамењен његовим именом[10] и заслужен његовим добрим делима, он оде ка Христу, Начелнику свих пастира, двадесет и седмог априла 1094 године. Молитвама преподобног венценосца Стефана удостоји, Христе Боже, и нас венца славе, на славу Теби самоме, са беспочетним Твојим Оцем и једносушним Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ЕВЛОГИЈА СТРАНОПРИМЦА

Овај преподобни отац наш Евлогије живљаше и подвизаваше се богоподобном врлином милостивог гостопримства у Тиваиди Египатској, у време цветања тамо хришћанског живота и подвижништва (у време царева Јустина и Јустинијана, у 6. веку). Он не беше монах, него живљаше у насељеним местима, и чињаше свима и свакоме аврамовско гостопримство. Али, пошто за то не имађаше ни имања ни новаца, он по цео дан рађаше тешке послове у неком суровом каменолому, и са зарађеним новцима увече угошћаваше у дому свом сваког бедника и невољника, и сваког пролазника и намерника. О њему ава Данил из Скита Тиваидског казиваше да је једном имао једно тешко искушење са новцем, али да га је Бог због његове милостиње и странопримства (гостопримства) избавио, и на исте подвиге ове богоподобне врлине повратио. Од тада је преподобни говорио да је боље сиромах у рај, него богаташ у пакао.
Спомен овог светог Евлогија свршавала се у Цариграду у цркви Светог Мокија.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОПЛИОНА

Пострадао за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛОЛИОНА НОВОГ

За веру у Христа треснут о земљу и вучен по њој преминуо.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. То су: св. Епифаније Кшгарски, и пре њега Игисип и Јевсевије Кесаријски (в. Епифаније, Против јереси, 27, 8; 28, 7-8; 51, 10; 78, 1-24 итд.. и Похвала Св. Богородици, РС 42, 57-60. - Видети и Јевсевијеву Црквену Историју, књ. II, 1, 2.23, 4; IV, 22, 4; III, 19. 32, 1-6, - где он наводи и сведочанство Игисипово). Из ових древних сведочанстава јасно произилази, да је овај Св. Симеон, друга епископ Јерусалимски, био сродник (рођак, братанац) Господа Христа, а не брат, те према томе њега треба разликовати од Симона (или Симеона) брата Господњег, тј. рођеног брата Јаковљевог, а сина Св. Јосифа Заручника из његовог првог брака. Али, одмах треба рећи да ни ова "браћа Господња" како се спомињу у Еванђељу: Јаков, Симон, Јосија и Јуда (Мт. 13, 55; Мр. 6, 3) нису рођена браћа Христова, јер Пресвета Богородица није била жена него само заручница Јосифова. То су били синови Јосифови из његовог ранијег брака, па је он обудовео и онда му је поверена Св. Дјева Марија на чување. Пресвета Богородица је била и остала Дјева, девојка, и пре и после рођења Господа Христа.
2. Код Јевсевија Кесаријског, Црквена Историја III, 11.
3. Ово такође сведоче Игисип и Јевсевије (Цркв. Историја, III 19, 20 и 32).
4. Св. Симеон се још спомиње и 4. јануара, а негде и 18. септембра.
5. Никифор I царовао од 802-811. године.
6. О животу светог оца нашег Саве I Српског, о његовој смрти и погребу, као и о почивању његовог светог тела у манастиру Милешеви видети опширно у његовом Житију под 14. јануаром.
7. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 251, бр. 868.
8. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 252, бр. 876.
9. Св. Теодосије, игуман печерски, подвизавао се у XI веку.Празнује се 3. маја.
10. Стефан на грчком значи венац.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Василије еп. Амасијски. Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна, што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла, да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море, 322 год. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа, и пренеше у Амасију, где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију, где сконча свој богомрски живот.

2. Св. Јанићије Девички. Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао св. Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео св. Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895 год.

3. Св. Стефан еп. Пермски. Рус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов, где се у манастиру св. Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску Земљу, сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа он се потруди те сагради у Перми храм св. Благовештења. А када се црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу, 1396. год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАСИЛИЈА, епископа Амасијског[1]

После погибије незнабожног и гадног цара римског Максенција[2] мучитеља, кога десница Божја као непријатеља свог порази крсним оружјем, које се Константину Великом јави на небу, римска царевина на Западу беше у миру, док на истоку беху немири због гоњења. Јер на Истоку владаше други непријатељ Божји Максимин[3] мучитељ, који неистину говораше о истинитом Богу и свирепим мукама тамањаше побожне хришћане. Благоверни цар Константин Велики посла против Максимина свога зета Ликинија[4], коме повери управу над целим Истоком. С помоћу Господа нашег Исуса Христа, у кога тад вероваше, Ликиније победи Максиминову силу тако да сам Максимин једва утече са малом дружином. Али иако утече од руке Ликинијеве, не утече од руке Божје, јер док се скривао у Тарсу Киликијском изненада му цело тело покрише ране неизлечиве: муке његове беху неисказане, нека невидљива ватра пекла му је тело, и оно се топило као восак, сви су удови отпадали, и бедна душа његова држала се само у костима; затим се и наге кости његове стадоше одвајати једна од друге, причињавајући му неописане болове; и не умре док не исповеди и не признаде да је гонио, мучио и убијао невине слуге Христове, ратујући против Христа - истинитог Бога. Пошто то исповеди и своје богове прокле, он умре. А Ликиније, заузевши цео Исток, веома свечано уђе у Никомидију са својом супругом, сестром Константина Великог.
Спочетка завлада мир и тишина по црквама свуда и радост и весеље међу вернима, јер одахнуше од љутог гоњења Максиминовог. Али дејством ненавидника добра ђавола, опет настаде олуја патњи. Јер сацар Константина Великог Ликиније, пошто се учврсти у источном делу царства, одступи од Христа Бога и поврати се опет поганом идолопоклонству, у коме беше одрастао. Због сацаровања Константину, и због брака са сестром Константиновом која је била хришћанка, Ликиније прими хришћанску веру и закле се Константину да никада неће отступити од хришћанства и да ће га штитити на све могуће начине. Но зацаривши се потом на Истоку, он заборави доброчинство Христа Бога који му је помогао против Максимина и подарио му источно царство, заборави доброчинства и цара Константина, јер се одметну од њега и постаде непријатељ и противник како Христу Господу тако и цару хришћанском Константину. И он се у Никомидији јавно одрече Христа и поклони идолима, и нареди да се свуда опет приносе жртве демонима, и обнови гоњење на хришћане. А најпре отера из царских палата и из свога двора све хришћане: великодостојнике, велможе, слуге и оруженосце. Пошто на тај начин лиши себе окриља и заштите Христове, он се поврати незнабожачким баснама и рђавом животу: стаде бестидно живети развратним животом, постаде ненасит телесног греха, и силом примораваше сенаторске жене и кћери на нечисто општење, а нарочито хришћанке скрнављаше да би се нару-гао светима и наружио самог Христа Бога.
Гледајући то царица супруга његова, побожна хришћанка, којој беше име Констанција, силно је патила и тајно писмима обавештавала свога брата Константина о свему што Ликиније ради. У својој палати царица имађаше на служби девицу Глафиру, која беше врло лепа и целомудрена, хришћанка по вери, родом из Италије, рода угледног и благоверног. Видевши ову девицу, Ликиније се распали нечистом страшћу на њу, и нареди свом најстаријем евнуху, Венигну, да јој говори о томе. Венигн јој као неки велики дар достави ову цареву жељу, и заповеди јој да буде готова на блуд са царем. А света девица Глафира, пуна страха Божјег, згади се на такав грех и отера Венигна с поругом, ругајући се бестидности и изобличавајући безакоње. Усто бојећи се царичиног подозрења и љубоморе, она је обавести о овој ствари, и мољаше је говорећи: Ради Бога који је створио небо и земљу, кога се ти бојиш, и коме верно служи твој брат цар Константин, не дај да моје девство буде упропашћено безаконим поганим браком.
Чувши то, царица је веома заволе за њену такву целомудреност и страх Божји, и размишљаше у себи како да је сакрије. А кад цар потражи Глафиру, царица учини те по царским палатама пуче глас како је Глафира кобајаги сишла с ума и лежи болесна, па је и на самрти. Када цар то чу, престаде да мисли на Глафиру. Царица пак у згодно време потајно отпусти Глафиру, давши јој много злата, и сребра, и драгог камења, и скупоцених накита, и раскошних хаљина, и осталих потребних ствари. А даде јој још и потребан број робова и робиња да јој служе. И пошто је повери неким честитим и побожним настојницима својих слугу, она им нареди да је тајно отпрате у Јерменију не говорећи никоме ништа о њој, и да тамо остане док Господ не устроји нешто боље. Они дадоше царици реч да ће тачно испунити све што им је наредила.
Настојници онда обукоше у мушка одела блажену Глафиру и њене робиње, и отпутоваше из Никомидије. После дугог путовања стигоше у град Амасију који беше главни град Понта. Видевши лепоту града, Глафира рече својим службеницима: Ако у овом граду нађемо хришћане, остаћемо у њему. - И нареди им да се распитивају за хришћане. При том распитивању срете их један младић, из куће честитог грађанина амасијског Квинтија. Он одмах распознаде да су то хришћани који траже своје истовернике, и отрча те извести господара свог Квинтија. Квинтије одмах хитно оде овим страницима, и моли их да пођу са њим његовом дому, и остану код њега док им је воља. Каза им да је хришћанин и да у граду има много хришћана, и да имају изврсног епископа, сличног апостолима. Чувши све то, путници се обрадоваше, и одоше код господина Квинтија, и остадоше у дому његовом, јер им стави на расположење посебне зграде. А посети их и епископ града Амасије Василије. Беше то човек учен и пун духовних дарова. На његово питање, ко су и одакле су, целомудрена Глафира му каза сву своју тајну, како је родом из Италије, хришћанка по вери, слушкиња сестре цара Константина а супруге цара Ликинија. А повери му и тајну свога странствовања.
Чувши то од ње, свети епископ Василије и господин Квинтијан забранише јој да ни она ни њени службеници не излазе из дома и не разговарају ни с ким, да не би градски игемон сазнао за њу, што би све хришћане амасијске довело у опасност. Том приликом слуга Божји Василије рече и то, да ће ово њено бекство и странствовање бити на славу Божју.
У то време свети епископ Василије зидаше у граду цркву, јер хришћани не имађаху цркву у граду већ један мали храм изван града. Тада блажена девица Глафира даде епископу много злата и сребра на подизање цркве. И све што јој царица беше подарила она потроши на грађење те цркве у част Христа Бога, не остављајући ништа себи. А посла писмо и царици госпођи својој, извештавајући је о себи где је и код кога живи; писа јој и о грађењу цркве, молећи је да пошаље што више злата за довршење и украшење цркве. Царица то учини с радошћу и усрђем: посла јој много блага, и поклоне цркви и епископу, коме и писмо упути препоручујући му слушкињу своју целомудрену девицу Глафиру. Али после дуже времена, по дејству ђаволском, Глафирина писма упућена царици пронађе негде гореспоменути коморник царев Венигн. Прочита их, и из њих сазнаде да је Глафира жива, за коју они мишљаху да је умрла; и дознаде где се налази; и извести о томе цара Ликинија.
Цар се прекомерно разјари и одмах написа наређење игемону амасијском, да му што пре пошаље у Никомидију оковане ланцима Василија епископа хришћанског и Глафиру слушкињу. Али по промислу Божјем, пре но што то наређење царево стиже у Амасију игемону, блажена и света девица отиде ка Господу. Игемон онда окова само епископа Василија и посла га цару, а о Глафири га извести да је већ умрла. Из Амасије у Никомидију светог Василија су пратили два ђакона, Паргеније и Теотим; и сва тројица много пропатише на путу од безбожних и звероподобних војника. И када стигоше у Никомидију, слуга Божји Василије би затворен у тамници, а Партеније и Теотим настанише се код једног хршићанина Елпидифора, који је становао у близини тамнице и био гостопримац. Сазнавши све о светом Василију, Елпидифор умоли помоћу злата тамничког стражара да он и оба ђакона несметано посећују епископа у тамници. И долажаху к светитељу кад год су хтели, и заједно с њим обављали у тамници свакодневна богослужења, а нарочито ноћне молитве.
Уочи дана у који је имао предстати цару на истјазање, свети Василије у поноћи позва стражара и упита га за своје ђаконе и за Елпидифора. Стражар их одмах дозва к њему. Тада светитељ стаде по обичају свом појати псалме Давидове, почињући од онога: Опомени се, Господе, Давида и све кротости његове (Пс. 131, 1). И када. појући остале псалме, дође до оних речи: Да се преселим накрај мора, и онда ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја, Господе! (Пс. 138, 9). Ове речи он три пута са сузама изговори са рукама уздигнутим к небу. Видећи светитеља ожалошћена и где плаче на молитви, ђакони се поколебаше, јер помислише да се епископ њихов уплашио мука које му предстоје. А епископ је знао шта говори, као што крај његов показа, када га посекоше и тело му у море бацише.
По завршетку псалмопјенија на освитку дана, епископ рече ђаконима: Браћо, искушења која ђаво шаље на нас преко људи близу су. Не бојте се нити малаксавајте од будућих невоља, већ останите храбри и непоколебљиви у вери, да се не би нашли посрамљени при доласку Господњем. Будно око душе управите ка Ономе који нас може спасти од смрти. Нетремице гледајте у Њега, моћан је да претвори жалост у радост, плач у весеље, сузе у смех, труд у одмор. Све лепоте и сласти овога света сматрајте за ђубре ради Сина Божјег Исуса Христа, да бисте са свима светима постали наследници Његови, хранећи се до сита сладостима Његовог царства. Но знајте, чеда моја, да ми се ове ноћи јави Господ и обавести ме какав ће бити крај одласка мог, и каза ми колико ће велика дела Своја учинити на мени слузи Своме. Ви дакле не тугујте, него се вратите у Христу и утврдите браћу. Уместо мене кзберите себи за епископа Евтихија, сина Калистова, јер тако ми откри Господ, који ће вам благодаћу Својом предати и ово ништавно тело моје.
Док ђакони плакаху горко, он им даде уобичајену поуку, саветујући их да се врате у Амасију. А Елпидифору рече: Ти си, брате, изабран од Бога да служиш браћи гостопримством, и због те љубави добићеш вечну награду на небесима. Препоручујем ти ова два чеда моја; не остављај их, него заједно с њима тугуј, и потруди се онде где те Господ позове на службу Своју.
Пошто светитељ отпусти Елпидифора и оба ученика своја, цар нареди да пред њега изведу сужња на истјазање. Најпре га окриви због Глафире, како је њу примио и скривао је код себе, а није га известио о њој. Светитељ му одмах даде достојан одговор, и смелим речима покрену цара на гнев. Цар нареди да светитеља опет одведу у тамницу. Затим посла к њему трибуна са оваквом поруком: Све ћу ти опростити односно Глафире, и још ћу те великим почастима обасути, ако ми се покориш и боговима мојим жртву принесеш, јер ћу те поставити за старешину над свима овдашњим жрецима. А Божји угодник Василије одговори на то трибуну: Ово реци цару: Када би ми хтео дати и целу царевину своју, и тада ми ни на који начин не би могао дати онолико колико хоћеш да узмеш од мене. Јер се ти паштиш да ме одвојиш од Бога живога и да ме удаљиш од бесконачне славе бесмртне, а да ме обаспеш краткотрајним и пролазним почастима, чија је лепота одвратна, и чија светлост - тама убитачна. Но ако хоћеш да послушаш мој добри савет: покори се ти мени, и врати се онамо одакле си спао, и са смирењем падни пред Христа кога си се одрекао, јер је благ Бог наш, и нема милостивијег бића од Њега, праведног и свесветог Спаситеља. Покај се дакле и одступи од сујетних дела, да не би због безумља твог наишла на тебе зла од праведног Судије, кога си се одрекао и за кога си рекао да није Бог.
Ове речи светитељеве трибун достави цару. Цар онда рече трибуну: Иди и посаветуј му опет да се покори нашој вери, еда би се некако уразумио. Ако пак неће, онда му одрубите главу и баците у море да видимо може ли га онај Галилејац избавити.
Трибун поново дође к светитељу и рече му: Човече, сада се налазиш између живота и смрти- Изабери једно од двога: или учини цару по вољи, поклонивши се боговима његовим, или знај да ћеш бити мачем посечен и у море бачен. - Чувши то, светитељ се обрадова и одговори: Ја се трудим да чиним по вољи Бесмртном Богу мом и цару, и да заповести Његове одржим. Они које ви називате боговима, то су ђаволи, са којима ћете и ви који верујете у њих бити бачени у неугасиви огањ паклени од истинитог и јединог Бога мог у дан праведног суда Његовог. Тамо, у тами најкрајњој, биће плач и шкргут зуба. Чините дакле са мном што хоћете, јер сам ја за Христа мог готов не само на посечење и бацање у море него и на безбројне муке. И док је даха у мени ја се нећу одрећи Бога Саздатеља мог, јер би ме одрицање од Њега одвело у огањ свепрождирући.
Из ових речи светитељевих трибун увиде да га је немогуће наговорити и склонити на њихову веру, па нареди најпре да га убију, затим да му главу отсеку, и баце у море. На исти начин су врло многе хришћане, а нарочито пастире Божје убијали, и давали рибама да их поједу. Мученик пак Христов Василије, подносећи с радошћу бијење, говораше: Ни невоља, ни туга, ни многе муке, ни огањ, ни мач, ни смрт, неће бити у стању да ме одвоје од љубави Христове, јер је Он моћан да ме избави од свега тога.
Вођен на смрт, свети епископ појаше Давидове псалме, а Елпидифор иђаше за њим заједно са ђаконима и са неким хришћанима. И кад стигоше на одређено место Елпидифор даде војницима неколико сребрника молећи их да допусте епископу Василију да поразговара мало са својим познаницима- Али они не допустише. Тада божанствени служитељ Христов на обали морској преклони своја колена и, подигнувши руке к небу, помоли се Богу, овако говорећи:
Господе Боже мој, Ти си створио небеске Бестелесне Силе, распростро небо као кожу, засновао земљу на водама, саздао море и све што је у њему; Ти си свуда и у свему увек боравиш; Ти твориш вољу оних који Те се боје и држе заповести Твоје, - услиши молитве моје и сачувај верно стадо Твоје, над којим си мене непотребног слугу Твог поставио за пастира: избави га од незнабожачке таштине и напасти, и од сваке охолости и злохуле многобожаца који хуле на Тебе. Ти Свемоћни, истреби идолодемонију, разори ђаволову делатност, а сабор Цркве Твоје увећај и умножи; људе овога града и ове покрајине уједини, да би били једнодушни и једномислени у исповедању Тебе, истинитога Бога; учини да буду ревнитељи у добрим делима и да угађају Теби, како би се у свима прославило име Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и кроза све векове.
Рекавши амин, он Елпидифора и оба ђакона своја целива целивом светим, као некада велики апостол Павле презвитере ефеске, говорећи: Благословен Бог који нас не даде непријатељима нашим да нас зубима својим самељу, већ покида замке њихове и избави нас, те нас непријатељи наши не могу више искушавати. Поздравите браћу и децу моју коју родих у Духу Светом. Благодат Господа нашег Исуса Христа нека је са свима вама, амин! - Затим се обрати џелату речима: Пријатељу, изврши што ти је наређено. - И преклонивши колена, подметну свој врат радујући се и веселећи се. Тако посечен, он доврши добри подвиг свој.
После посечења светитељева Елпидифор моли војнике, дајући им злато, да не баце тело мучениково у море него да му га даду ради сахране. Али они не хтедоше, говорећи: Бојимо се да некако не дозна цар, и отишле би нам главе. Онда их Елпидифор замоли да му даду само главу светитељеву, али ни то не доби. И тако, војници узеше рибарску лађицу, утоварише у њу мучениково тело и главу, отпловише далеко од обале, и на пучини морској бацише на једном месту тело а на другом главу. А хришћани све то посматраху са обале и плакаху. Међу њима беше и никомидијски презвитер Јован, који је сав подвиг светитељев посматрао и потом описао сва његова страдања.
Верни слуга Христов Елпидифор узе оба ђакона и врати се кући својој, и тешаше их у њиховој тузи. Те ноћи он имађаше у сну божанствено виђење, јер му се Анђео Господњи јави и рече: Епископ Василије приспе у Синоп, и тамо вас очекује. Стога устани, узми ђаконе његове, укрцајте се на лађу, и иди к њему. - То се виђење Елпидифору трипут понови те ноћи. Елпидифор исприча ђаконима своје виђење, и упита их, да ли су чули за неко место или град звани Синоп. Партеније му одговори: Синоп је град у Понту, где се свети апостол Андреј потруди у благовешћу Христовом. Но и ја видех у сну светог Василија, и пружих му руку и ми заједно уђосмо у цркву Господњу, и он ми рече: Као што видиш, биће ти.
Тада Елпидифор узе доста злата и остало што треба за пут, укрца се са ђаконима у лађу, и отпловише у приморски град Синои, молећи се Богу да им јасније открије оно што раније видеше у сну. И кад се приближише граду, те ноћи Елпидифор виде у сну Анђела који му говораше: На десну страну од града баците мрежу у море, и наћи ћете тражени бисер. И рекавши то, Анђео прстом показа место и нека знамења, и виђаше се дом веома осветљен, и у њему свети Василије са мноштвом светих војника. И рече Анђео Елпидифору: Ето видиш онога кога тражиш; ујутру дакле иди и узми га.
Пробудивши се, Елпидифор исприча своје виђење пријатељима својим. А када се раздани, они одоше на десну страну од града и нађоше место и знамења што Анђео показа у сну, и угледаше рибаре који спремаху мреже своје за риболов. И рече им Елпидифор: Даћемо вам што хоћете, да у име свакога од нас баците мреже своје и што ухватите буде наше. Рибари пристадоше, и погодише се. Онда Елпидифор и ђакони бацише коцку на чије ће име најпре вргнути мрежу. И паде коцка најпре на Теотима. И рибари бацише мрежу у Теотимово име, и ништа не уловише; затим бацише у Партенијево име, но и онда ништа не ухватише. Тада Елпидифор рече: Наређујем да се мрежа баци не у моје име већ у име Бога мог, и надам се у Њега да ово бацање неће бити узалуд. - И кад бацише мрежу и вучаху је, рибари осетише тежину у мрежи, и осмехујући се рекоше један другоме: Бог овога човека је срећнији од оне двојице. И извукавши мрежу на земљу, угледаше тело мртвога човека, и рибари променише мишљење и стадоше говорити како је Елпидифоров лов несрећнији од оне двојице, и хтедоше да тело опет баце у море. Али Елпидифор, и они с њим, повикаше рибарима да то не чине него да им даду то тело да га по обичају људском сахране, а да уговорену суму узму себи. Но они не пристајаху да узму ту суму, пошто беху уловили не рибу већ леш. Али их Елпидифор примора, те узеше.
А кад изнесоше тело на обалу, они га стадоше побожно с радошћу и сузама грлити и целивати, и дивљаху се чуду: јер глава, која беше отсечена и далеко од тела у море бачена, сада беше са телом сједињена на своме месту и само се ожиљак виђаше од посечења, а велики мирис излажаше из тела. Затим увише тело у чисте плаштанице, најмише кола и одвезоше у Амасију, и тамо чесно сахранише у новој цркви коју свети Василије беше подигао. И сав хришћански народ плакаше много за њим.
Тако се заврши страдање светог свештеномученика Василија, епиокопа амасијског. После његове кончине, цар Константин Велики, извештен од своје сестре тајно писмима о Ликпнијевом разврату, отступништву и насилништу, убрзо сабра војну силу, и призвавши помоћ Христову, оде против Ликинија, победи га и ухвати жива, па посла у Галију на заточење, где бедник и зло умре. А Исток, пошто се избави од насиља насилникова, слободно служаше Христу Богу и шираше се по васељени слава Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме нека је од свију част и поклоњење вавек, амин.
Свети Василије пострада 322 године.

СПОМЕН СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ ГЛАФИРЕ

Целомудрена и пуна страха Божијег девица Глафира, бејаше на служби код царице Констанције, супруге цара Ликинија.[5] Сазнавши за нечисте намере развратног Ликинија, она се уклони из Никомидије у Амасију[6], и ту живљаше под заштитом и окриљем епископа Василија.[7] Када је Ликиније позва к себи ради казне, она пође к њему заједно са епископом Василијем. Али путем сконча[8] и оде у небеске обитељи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ, ЧУДОТВОРЦА[9]

Преподобни богоносни , отац наш Јоаникије беше родом из старе Дукље (или Зете), из Приморја. Живео је и подвизавао се у време деспота српског Ђурђа Бранковића (1427-1456 г.). Његови родитељи нису познати, али се зна да су били Срби и да су били православне вере. Преподобни је из детињства волео усамљеност и побожну повученост. Стога остави дом родитеља својих, крете у источне крајеве српске земље и дође на реку Ибар. На месту пустом и дивљачном, званом Црна Река, он се заустави и у једној тесној пештери провођаше строги пустињачки живот. У тој се пећини по предању раније подвизавао и Петар Коришки, српски подвижник из 14. века (слави се 5. јуна). Долазак његов у Црну Реку привукао је себи многе монахе, који су се од њега учили светом подвижничком животу. А и многи је народ почео долазити к њему ради поуке и молитава његових. Када се око њега сакупи довољно братства, он на том месту подиже цркву. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу (западно од Косовске Митровице), и сакри се у пусту шуму Девичку. Године је провео свети Јоаникије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. Имао је велике духовне борбе са демонима, али својим молитвама, потоцима суза и благодаћу Божјом победио је сва њихова искушења. Зато је од Бога добио власт над њима и молитвама их својим изгонио. Чувши за његове подвиге и велику светост, деспот српски Ђурђе Бранковић доведе к њему своју болесну полуделу ћерку, и светитељ је молитвама својим исцели. Из захвалности и благодарности за то деспот Ђурађ подиже на том месту цркву Ваведења Пресвете Богородице, а затим и читав манастир, познат и до данас под именом Девич.
Преподобни Јоаникије доживе у својим богоугодним подвизима до дубоке старости. Упокоји се у манастиру Девичу 2. децембра 1430. године.[10] Његове свете мошти сахрањене су у гробници у његовом манастиру, три лакта у дубини земље. Одмах по његовом уснућу, његове свете мошти почеше пројављивати знаке и дејства чудотворна. Народ тога краја, и српски и арбанашки, стаде прибегавати његовом гробу и просити исцељења од разноврсних болести. А светитељ исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером прибегаваху. Особито исцељиваше, и до данас исцељује, умоболне и бесомучне болеснике. За многобројна исцељења, људи из захвалности дариваху гроб и обитељ преподобнога разним прилозима и даровима.[11] А насупрот њима, непријатељи Божји, који ратоваху против православних, хтедоше да умање поштовање светог Јоаникија чудотворца, и покушаше (у I и II Светском рату) да разруше гробницу преподобнога. Свети чудотворац то не дозволи, а невернике стиже страшна казна Божја.
У манастиру преподобног Јоаникија подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у. косовском крају под именом: Блажена Стојна.[12]
* * *
Од најновијих чуда преподобног оца нашег Јоаникија навешћемо само нека (која овде износимо по тачно провереним податцима који се чувају у самом манастиру Девичу). Године 1947. месеца маја, исцели се на гробу светог Јоаникија од једне тешке болести Крста Дончић из села Бинче са Метохије. Две године касније исцели се и његов сусед Радован Крстић из истог села. - Јула месеца 1957. године преподобни исцели Наду Бебић из Приштине од болести парализе. - 10. и 18. октобра 1964. године исцелише се Божана Нектаревић из Крагујевца и Добривој Стевић из Чубре код Неготина. - Десимир Милановић из села Мирнице код Прокупља беше тешко болестан од неизлечиве болести падавице. Али он прибеже молитвама и светом гробу светог Јоаникија и би потпуно исцељен 18. маја 1959. године. Исто тако од падавице би исцељена светим Јоаникијем и Славица Грбић из Приштине на други дан Успенија Пресвете Богородице, 29. августа 1964. године - Христов чудотворац Јоаникије исцели и многе Шиптаре и муслимане. Тако он исцели Рамика Аљимета из села Мужевине код Истока (15. септембра 1955 г.) и Исинаји Куфа из села Драгољевца (30. маја 1956 г.), а такође и Рамадана Назитраја из села Коша код Клине у априлу прошле 1972. године. - Петковић Милорад из села Вича код Урошевца исцели се на гробу светог Јоаникија од тешке главобоље 1963. године, месеца марта.
Преподобни Јоаникије и до данас непрекидно исцељује од различитих болести све оне који му са вером прилазе и моле се на његовом гробу. Тако се у најскорије време (јуна месеца ове 1973. године) на његовом гробу исцели Мира Ковић из Ст. Трстеника.
Молитвама светог оца нашег Јоаникија Девичког Чудотворца нека Господ и нас исцели од сваке страсти и греха, и удостоји нас Царства Небеског. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА, епископа Пермског

Преподобни Стефан родио се у граду Устјугу, највероватније 1340 године. Његов благочестиви отац Симеон, пореклом Рус, беше чтец при саборној цркви Пресвете Богородице. Исто тако и мајка његова Марија бејаше примерна хришћанка, такође Рускиња. Још као мало дете родитељи дадоше Стефана да учи књигу. Бистар и вредан, Стефан напредоваше у учењу и показиваше одличан успех. Не прође ни година дана његовог школовања, а он већ постаде канонарх и чтец при саборној цркви, где и отац његов службоваше. Превазилазећи многе вршњаке своје бистрином и умом, он напредоваше боље од свију у разуму и благодати; избегаваше игре и забаве, и све време провођаше у изучавању Светога Писма и у читању књига. Растући у девствености, чистоти и целомудрију, он осети и увиде таштину овог краткотрајног живота и пролазност овога света. Упоредо с тим његово срце се све више и више разгореваше љубављу према Богу, љубављу која никад не престаје. Понесен том љубављу, он прими монаштво од игумана Максима у Ростовском манастиру светог Григорија Богослова. У манастиру том беше много књига, и Стефан их с љубављу и жудњом читаше. Нови постриженик се истински труђаше у монашком животу, подвизавајући се постом, молитвом, сузама, чистотом, смиривањем, уздржањем, трпљењем, незлобивошћу, послушањем, љубављу и другим врлинама и многи се угледаху на његов богоугодни живот. Поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ, и црпући из књига духовне користи, он и сам написа многе књиге, које и данас сведоче о његовом богомислију и трудољубљу.
Због такво врлинског живота свог блажени Стефан би произведен за ђакона од стране епископа ростовског Арсенија.[13] А кроз неколико година он би рукоположен за презвитера од стране епископа коломенског Герасима.
Новорукоположени јеромонах чу да Пермска земља, која се одавно налази у границама Московске државе, није просвећена светим крштењем него да је сва огрезла у незнабожачком идолопоклонству. И сазнаде да је та земља сва зарасла у трње и коров идоломаније и да нико тамо није сејао семе речи Божје, јер тамо не допре ни проповед апостолска, нити светлост истине засија тим људима, који беху у тами незнања истинитог Бога и у сенци смрти вечне погибли. Сазнавши то, блажени Стефан се испуни ревности по Господу Богу, и њега обузе неизмерна жеља да отпутује у Пермску земљу, и да тамо проповеда Христа и спасава душе људске од погибли, изводећи их из таме на светлост познања истинитог Бога Творца. Али, да би успео у томе како ваља, новом апостолу је било потребно да преведе на пермски језик најважније свете књиге. Стога преподобни Стефан темељно изучи пермски језик и састави пермску азбуку. А ради што бољег разумевања Светог Писма и што тачнијег превода на пермски језик, ревносни монах изучи добро грчки језик. На тај начин он доби могућност да лако чита књиге на три језика: руском, грчком и пермском. И уколико више из дана у дан растијаше у њему и јачаше божанствена жеља да иде на проповед у Пермију, утолико се више он с пошћењем и сузама мољаше о томе Богу да Он по Своме благоволењу удеси тај пут. А као послушан син Цркве, он није хтео да се подухвати такога посла без одобрења и благослова црквених власти. Ради тога он оде тадашњем намеснику Руске митрополије гореспоменутом Герасиму, епископу коломенском, и откри му своју намеру и пламену жељу срца свог: да проповеда Еванђеље невернима, па или да их обрати Христу Богу, или да сам пострада од њих полажући главу своју за Спаситеља нашег, по речи светог апостола: Вама се дарова Христа ради не само да верујете у Њега него и да страдате за Њега (Флб. 1. 29). И блажени Стефан мољаше од епископа благослов за намеравани пут. Епископ се удиви такво љубави за Христа и таквој жудњи за спасење душа људских. И разумевши да је то у њему Божје призвање и дејство Светог Духа, епископ прослави Господа Христа и благослови блаженог Стефана на претстојећи подвиг. Усто му даде честице светих моштију, антиминсе, свето миро и остало што је потребно за освећење цркве, па га отпусти с миром. Преподобни онда оде великом кнезу Московском, те и од њега доби потребно писмено одобрење ради грађанских власти.
Пошто се свестрано припреми, нови апостол отпутова у Пермску земљу. Тамо не беше допрла проповед светих апостола тамо не беше ни трага богопознања и побожности, нити се им Божје спомињаше; тамо све беше безбожно, и тамом крајње безумља и ослепљености помрачено. Стигавши у Пермију, преподобни Стефан узнесе свесрдне молитве Господу, и поче, као овца усред вукова, ходити усред рода непослушног и поквареног, и проповедати Христа истинитог Бога, и учити га хришћанској вери. Неки онда, слушајући његову проповед, испрва се чуђаху том новом учењу. А затим, мало по мало они стадоше познавати истину; и примаху свету веру, и крштаваху се, и држаху се слуге Божјег, учени и упућивани од њега на пут спасења. Велика пак већина нису хтели не само ни да га чују, него му и многе непријатности приређиваху. Јер, једни му се ругаху, други га грђаху, трећи га моткама нападаху, да га убију; а неки хоћаху да га спале. Но рука Божија покриваше и заштићиваше слугу свог од убилачких руку и смрти ради превеликог прослављења Свог светог имена.
Научивши хришћанским истинама и крстивши неколико душа, преподобни Стефан подиже за мало стадо словесних оваца Христових дивну цркву близу ушћа реке Виме у велику реку Вичегду. Касније ту би подигнут његов манастир. Новоподигнуту цркву он посвети чесним и славним Благовестима Пресвете Богородице. Тим посвећењем он изрази мисао: да, као што Благовсети беху почетак нашег спасења, тако и прва црква пермска би почетак просвећења земље Пермске. И у тој цркви он се дан и ноћ са сузама мољаше Богу за обраћење неверних, говорећи: "Сабери, Господе, расејане људе Твоје и заблуделе овце, уведи их у свету Цркву Твоју и присједини избраном стаду Твом". И не престајаше учити их апостолски, свагда их саветујући и молећи, одвраћајући их од заблуде и упућујући на пут истине. Али помрачени људи не вероваху његовим речима, него се гневљаху на њега, и ненавиђаху њега који се свом душом стараше да чини добро душама њиховим.
Једнога дана слуга Божји Стефан, помоливши се Господу, оде у чувено идолиште и запали га. Пошто се тада код идолишта не деси нико од идолопоклоника, то идолиште изгоре до темеља са свима идолима. А светитељ сеђаше крај изгорелог здања, очекујући шта ће га снаћи од неверника, идолопоклоника. Када они угледаше где им идолиште гори, појурише к њему са секирама и моткама. Дотрчавши до њега, они видеше да оно већ догорева, и крај њега седи свети Стефан. Бесни од јарости, они са силном виком навалише на њега, опколише га са свих страна, и хоћаху га убити. Светитељ им се ни једном речју не успротиви, већ подиже руке своје на молитву, и, спремајући се да умре, са сузама вапијаше к Богу: "У руке Твоје, Господе, предајем дух свој; заклони ме крилима доброте Твоје".
И неочекивано, зверска разјареност раздраженог народа измени се у овчију кротост, и угодник Божји остаде нетакнут, нити га ко удари, јер народ донекле би побеђен кротошћу светитељевом и донекле се бојаше Московске власти да убије човека који им је дошао са писменом званичном дозволом из Москве, но највише ови незнабошци беху спречени и задржани силом Бога који не да маха жезлу грешника против Његових праведника. Тада блажени Стефан стаде на видно место и обрати се неверујућем народу овим речима:
"Када ћете, о људи!- отступити од демонске преваре, да бисте избегли осуду и огањ вечни? Зашто се клањате идолима и називате их својим боговима? Та они су дело руку ваших! Иако имају уста, они ипак не говоре; имају уши, и ништа не чују; имају очи, и не виде; они носом не миришу, рукама не пипају, ногама не ходе, грлом не узглашавају; они не узимају жртве које им приносите, нити једу, нити пију; они никоме не помажу, јер ето ни себи не могоше помоћи када их огањ сагореваше и у пепео претвараше. Ако стварно беху богови, зашто онда не угасише огањ, не избегоше пламен, не успротивише се ни једном речју ономе који их спаљиваше, и не казнише га ничим? Та може ли што учинити мртво дрво? А ви се клањате њима немима, слепима, глувима, бездахнима, - делу ваших руку. Освестите се, увидите своју заблуду и превареност, и оставите ту пагубну бесмислицу. Познајте јединог истинитог Бога, у кога хришћани верују; приступите к Њему и просветите се. Јер је Он утврдио небо, основао земљу, држи сву твар и управља целим светом. Он све види, све чује, зна свачију потребу, промишља о свима. Он је Помоћник и Хранитељ, и нема другог Бога осим Њега. Стога, о Пермски људи, браћо, оцеви и децо! послушајте мене који вам добра желим, и верујте у Господа нашег Исуса Христа кога вам ја проповедам. Истину вам говорим: ако узве-рујете и крстите се, бићете спасени и добићете царство небеско; ако пак не узверујете и не крстите се, бићете осуђени на вечну муку".
Говорећи то, и много других ствари, и учећи их, светитељ многе убеђиваше, и они почеше веровати, и приступаху крштењу, и из дана у дан увећаваше се број верних, и растијаше Црква Христова у Пермији.
Преподобни Стефан, где год би видео гомилу незнабожаца, одмах им је прилазио, ступао међу њих, и проповедао им Христа Господа. Понекад су пак сами они са својим старцима, жрецима и најугледнијим пермским људима, долазили к преподобноме, расправљали са њим о вери, и бивали у свему побеђивани речима побожности које излажаху из богоговорних уста његових. Нарочито су незнабожни Пермјани често долазили к новоподигнутој цркви, не ради молитве нити ради спасења, него из жеље да посматрају лепоту црквене грађевине и њено унутрашње благољепије; и дивљаху се украшености светога храма. И одлазећи, они говораху међу собом: "Као што видимо, велики је Бог хришћански, много већи од наших богова"- Понекад пак сабравши се, незнабошци се саветоваху међу собом, говорећи: "Ако не избијемо Стефана и не прогнамо га од нас, он ће сву нашу земљу напунити својим учењем и разорити древне храмове и жртвенике богова наших; ми га не можемо речима савладати, једино нам остаје да га протерамо одавде". Други одвраћаху: "Како да њега бијемо и прогнамо, када он има писмену дозволу из Москве?" Неки додаваху: "Када би он први почео борбу, онда би нам било лако да га у то време избијемо, али он се држи вештог обичаја: не отвара борбу, него чека да је ми отворимо, како би имао разлога да се жали на нас у Москви. А када би се он усудио да удари кога од нас, ми бисмо га тог часа растргли, и имали бисмо извињење, јер нас је први напао. Али пошто он нама, када му увреде наносимо, не упућује ниједну гневљиву реч, нити нас прекорева, нити нас вређа, него све подноси кротко, то не знамо шта да радимо с њим". - Тако се они много пута договараху; али пошто не могаху доћи ни до какве сагласности, они се разилажаху, те се извршиваше реч светог пророка: Договарајте се, договор ће ваш разбити Господ (Ис. 8, 10).
И тако се пермски људи поделише: једни беху новопросвећени хришћани, а други - идолопоклоници; и идолопоклоници ненавиђаху хришћане, грђаху, исмеваху, задиркиваху, неправду им наношаху, и не даваху им да мирно живе. Због тога преподобни Стефан силно паћаше душом, и често дању и ноћу са сузама мољаше човекољубивог Бога, да Он Својом божанском заштитом заштити ново стадо, а да свемоћном десницом Својом избави незнабошце из ђавоље мреже и приведе познању истине.
Слушајући ове непрестане сузне молитве Свога угодника и видећи његов труд и трпљење, човекољубиви Бог, који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине, благоизволе да Пермска земља буде просвећена светлошћу свете вере, и посла том народу дух умилења, као некада онима који чуше проповед апостола Петра, о чему пише у Делима Апостолским: А кад чуше, срце им се испуни умилењем, и рекоше Петру и осталим апостолима: шта ћемо чинити, људи браћо? (Д. А. 2, 37). И сабра се мноштво Пермског народа, стари и млади, велики и мали, и говораху међу собом: "Видите ли, браћо, овога човека што је дошао из Русије! Јесте ли чули његове речи? Примећујете ли његово трпљење? Јесте ли схватили његову превелику љубав према нама? Ето, у каквим све тескобама он живи, па ипак не одлази одавде! Колико увреда, понижења и неправди он доживе од нас, па се ипак не наљути на нас и ниједноме од нас не рече рђаву реч, нити има неку мржњу на нас, него све трпи кротко и незлобиво, па се чак радује увредама које му наносимо, и у исто време не престаје нам говорити о царству небеском, о вечним мукама и о давању свакоме по делима његовим, свагда нас поучавајући како да се избавимо вечних мука и добијемо царство небеско. Када не би било истина то што он говори, онда он не би трпео и не би се трудио толико. Заиста је он слуга њиме проповеданог великог и живог Бога, који је створио небо и земљу и припремио за добре царство а за зле муку. И све су речи његове истините. Стога, хајдемо к њему и замолимо га, да нас потпуно научи својој вери и начини нас хришћанима".
И велико мноштво људи, жене и деца кренуше к светом проповеднику. Угледавши толики народ где иде ка Христу Богу, преподобни Стефан се неисказано обрадова, и од радости лијући сузе он узношаше неизрециву благодарност човекољубивом Владици који не жели смрти грешника. И срете их с љубављу као отац децу, и отворивши богонадахнута уста своја, поучаваше их дуго свима тајнама свете вере. Њима пак Бог откри ум да разумеју учење светог учитеља, и они с љубављу примаху речи његове, и искаху крштење; и он их крсти у име Оца и Сина и Светога Духа.
На тај начин земља Пермска би просвећена благодаћу Божјом и трудом и молитвама преподобног Стефана. Новопросвећени пак људи уништаваху своје пређашње идоле по својим кућама, по трговима, по путевима, по шумама и дубравама, и разораваху идолишта. Нарочито се у томе труђаше сам блажени Стефан: он хоћаше свуда, секиром секући идоле и спаљујући их заједно са даровима које им приношаху незнабошци.
Треба приметити да су пермски незнабошци имали обичај приносити идолима својим уловљено звериње, као: самуре, куне, веверице, ласице, даброве, лисице, медведе, рисове, и друго; и то вешаху на идоле или поред идола. Поред тога они своје идоле покриваху одозго изврсним платнима и обавијаху их покривачима. И од тих дарова, приношених идолима, нико се не усуђиваше да што узме, јер, ако би се ко усудио да дарне ма који од тих дарова, такав је одмах, по дејству ђавола, падао у тешку болест, и патио грчен и ломљен од демонске силе. А ревнитељ Божји Стефан, не бојећи се демонске силе, сабираше све идолима принесене дарове, слагаше их на једну гомилу заједно са исеченим на комаде идолима, па их огњем спаљиваше и у пепео претвараше. При томе он од тих дарова ништа не узимаше себи, нити коме од верних допушташе да узима, говорећи да су ти дарови удео демона. Само служитељу свом, новопросвећеном Пермјанину Матеју, нареди да од платна и покривача идолских направи себи обојке, на срамоту и потсмех незабожачким боговима. А Пермјани се веома дивљаху двема стварима: прво, што преподобни ништа не узима себи од тих скупоцених ствари, него их све предаје огњу; и друго, што му демонска сила не може ништа. То их још више убеђиваше у Христову силу, која надвлађује демонску силу, и утврђиваше их у светој побожности.
Пошто уништи мноштво идола по разним местима, свети Стефан подиже још две цркве, јер се с дана на дан верни умножаваху, а незнабошци се сваког часа смањиваху. При црквама пермски просветитељ устроји училишта. Сабирајући туда младе људе, дечаке и малу децу, он их учаше пермској азбуци, читању, Часловцу, Псалтиру и другим књигама, које он беше превео на пермски језик, да би Пермјанима из њихова рода и језика спремио јереје, ђаконе и остале клирике, и учитеље. И тако у Перми стаде цветати и сијати света хришћанска вера.
У то време када свети Стефан утврђиваше у вери новопросвећене људе, дође неки волхв или чаробњак, старешина чаробњака и врачара, кога Пермјани до свога крштења уважаваху више од свих волхвова, сматрајући га као оца, учитеља и наставника, и вероваху да чаробњачком силом својом он управља целом Пермском земљом. Дошавши, овај волхв стаде смућивати новокрштене људе, говорећи: "Људи и браћо Пермјани, зашто остављате богове и веру отаца? Зашто престајете приносити боговима жртве, као што приношаху оци наши? Кога ви слушате? Човека ли који је из Москве дошао? А може ли за нас бити ишта добро из Москве? Зар се отуда не намећу тешке порезе, и чине насиља, и постављају судије и начелници? Не слушајте тог Руса, и притом Московљанина, човека туђег, него послушајте мене, свога човека, који вам жели добра. Та ја сам род ваш, из једног племена с вама, з једне земље, једног сам језика с вама, и вама више доликује да слушате мене, старца и оца вашег, него оног младог који ми по својим годинама може бити син или унук". А новопросвећени му људи на то рекоше: "Иди, па се с њим препири, а не с нама".
Овај волхв показа се као најљући противник преподобнога, и међу њима настаде велика борба. Волхв покушаваше да својим мађијама погуби преподобнога, призиваше ђаволе против њега и прављаше чини, али без икаквог успеха, јер се његове мађије распрштаваху и ђаволи се не могаху ни приближити Божјем угоднику. Но и поред свега тога злобни волхв сваког дана чињаше пакости преподобноме: он јавно хуљаше свету веру хришћанску, смућујући тиме неутврђене у вери и понова их привлачећи к пређашњем незнабожју; неке пак завођаше лукавим речима, а неке поклонима придобијаше, те напуштаху пут истине и следоваху његовом богомрском учењу. Понекад је викао на преподобног, сиктао на њега, вређао га, ружио га, покушавајући на све могуће начине да победи непобедивог војника Христовог. Једном приликом он рече светом Стефану:
"Богови наши, иако их ти ружиш, не погубише те само зато што су милостиви. Јер, да нису милостиви, они би те давно сатрли или згрчили. Но они те као незлобиви штеде, да би ти, познавши њихову доброту, престао да их ниподаштаваш. А да је наша вера боља од ваше хришћанске, ја ћу ти јасно доказати: у вас је један Бог, а у нас - многи богови, многи помоћници, многи заштитници, и они нам дају све: све што је у води - рибе, све што је у ваздуху - птице, и све што је по шумама и дубравама - самуре, куне, рисове и остало звериње, који од нашег лова стижу и до вас, те се њима обогаћују ваши кнезови, бојари и велможе, облаче се у њих и ходе горди са њих, поклањају их један другоме, тргују, шаљу их у суседне и даљне земље, у Орду, у Грчку, у Немачку, у Литву; и све то од нашег лова који нам дају многи богови наши. Но наша је вера боља од ваше ево још чиме: у нас један човек или два иду у борбу на медведа, и убијају га помоћу богова наших, којима они за то обећавају кожу; а у вас на једнога медведа излазе многи, до сто или до двеста и више људи, и тако многи једва могу да савладају једнога звера, а понекад и не могу, него звер по неколицину изуједа и растргне, и враћају се празни из лова. Још је наша вера боља од ваше зато што ми од наших богова добијамо одмах вести о свему што се сваког дана догађа, чак и у далеким земљама; а у вас није тако, него вам после много дана једва која вест стигне. Ето, са тих разлога је наша вера боља од ваше".
На све то слуга Божји Стефан одговараше: Један истинити Бог хришћански јачи је од многих незнабожачких богова, јер нису богови већ ђаволи, збачени с неба у бездан, и варају безумне људе у бездахним идолима. Они не само не помажу људима, него им, напротив, наносе штету и желе да им свагда чине зло. Будући зли, немилосрдни, гневљиви, завидљиви, ненавидљиви, они би зачас збрисали са земље род људски, да их сила Божија не везује и не задржава. Сваки лов пак даје се људима не од идола који непокретно стоје на једном месту, нити од демона који никакве власти немају над створењима Божјим, него од тог самог Даваоца свих добара - Бога, који дарове Своје раздаје свакоме по труду његовом. А борба са зверињем бива не само у Пермији, него и у свима земљама и крајевима. Победа пак човека над зверињем бива не од помоћи тобожњих богова ваших, него или од телесне снаге или од искуства борца, а највише отуда што небески Бог покори под ноге човеку све звериње, стоку, птице и рибе. И међу хришћанима било је много таквих који именом Христовим љуте звери укротише, лавовима уста затворише, медведе и пантере речју свезаше, на аспиде и гује наступише, змије газише.
А односно вести које волхви брзо добијају од демона, светитељ говораше ово: У хришћанској Цркви било је много тако прозорљивих мужева, који својим духовним очима виђаху не само што се у њихове дане на даљини дешава као да се пред њима дешава, него пророчки претсказиваху шта ће се након много година по њиховом престављењу догодити. Тако и свети пророци у Старом Завету, на много година раније претсказиваше оно што се затим у новозаветној Цркве хришћанској збило.
После дугих и многократних препирки о вери, свети Стефан и волхв одлучише да делом испитају чија је вера боља. На предлог самога волхва они уговорише ово: да прођу кроз огањ и воду, па ко у огњу не сагори и у води не потоне, његова је вера боља, и њему има следовати народ. Ово би по вољи свему народу пермском, који се беше слегао на препирку.
Свети Стефан рече волхву: "Теби се прохтела ствар која превазилази моју смирену моћ; али се ја надам у доброту и милост свемоћног Бога који хоће да се сви спасу. Ради славе светог имена Свог Он ме може на чудесан начин сачувати живим и читавим и у огњу и у води, да би се тим чудом присутни народ утврдио у вери, а ти био посрамљен са твојим демонима у које се уздаш".
Рекавши то волхву, свети Стефан се обрати народу овим речима: "Благословен Господ! узмите огањ, донесите овамо и запалите ову пусту, са отвореним улазом, колибу, па ћу ја, ухватити се за руке са волхвом, ући у њу".
Огањ би одмах донесен, и колиба запаљена, А преподобни Стефан, подигнувши руке к небу, помоли се Богу говорећи: "Господе свемилостиви и свемогући, дај нам помоћ у тескоби, пошљи милост Своју, пројави човекољубље Своје, покажи силу Своју, да би присутни људи разумели истиниту веру и познали да си Ти једини истинити Бог, и ја слуга Твој. Ево, непријатељи Твоји узавреше, и који Те ненавиде подигоше главу; уста своја пренеше на небо, и језик њихов пролази земљу. Тога ради учини са мном чудо доброте; и нека виде они који ме ненавиде, и нека се постиде, што си ми, Господе, помогао и утешио ме. Јер Ти си Бог који нас у свакој невољи нашој теши Утешитељем Твојим, Духом Светим, са којим си благословен вавек, амин".
Завршивши молитву, свети Стефан рече народу: "Мир вам, браћо! спасавајте се, опростите и молите се за мене, јер сам ради свете вере готов умрети. Ево хитам на претстојећи ми подвиг, уздајући се у начелника вере и свршитеља Исуса". А обраћајући се волхву, он му рече: "Хајдмо заједно, ухвативши се за руке, као што обећасмо". Но волхв, уплашивши се огња који је силно буктао, не хте да иде. Тада га преподобни чврсто ухвати за хаљину, па га стаде насилу вући са собом у огањ. Волхв се брањаше и отимаше и, ваљајући се по земљи, викаше да не жели ићи у огањ, и изјављиваше да ће одмах изгорети у огњу као. сено и сухо грање. Тада народ стаде викати на њега и грдити га да иде у огањ, као што је сам предложио. Али он преклињаше народ да га оставе. Онда га преподобни Стефан упита: "Ниси ли ти сам ово изабрао, и хтео да кушаш Бога живога, зашто се сада одричеш?" А волхв, клањајући се до земље, мољаше, и падајући пред ноге светитељу изјављиваше да је крив, признаваше своју слабост, осуђиваше своју заблуду и прелест. и објави да је учинио предлог о пролажењу кроз огањ сматрајући да ће се Стефан уплашити па неће ући у огањ.
Тако се лукавство волхово сручи на његову главу. Исто тако старешина пермских волхвова не пође ни у воду. А на реци би спремљено ово: просекоше лед на два места, један просек више а други ниже низ воду, кроз горњи просек имали су обоје, ухвативши се за руке, ући у воду, и идући испод леда изаћи на доњи просек. Када свети Стефан позва волхва да заједно уђу у воду, овај и то одби. Тако се обелодани немоћ свих његових чини и лаж свих његових учења. Онда га свети Стефан упита: "Хоћеш ли веровати и крстити се, пошто си побеђен". Али он одби да прими хришћанску веру и да се крсти. Светитељ се онда обрати народу, говорећи: "Ви сте сведоци како овај бедник сам предложи да се права вера провери огњем и водом, али не испуни своју реч, јер не хте да уђе ни у огањ ни у воду. И сада ипак неће нити да верује, нити да се крсти. Шта дакле мислите о њему? Реците". А народ повика: "Заслужио је смртну казну!" И дохвативши га, они га предадоше у руке светом Стефану, да га он казни каквом хоће смртном казном. Притом говораху: "Ако га пустиш живог он ће ти још веће пакости чинити". А светитељ им одговори: "Не! нека рука наша не буде на непријатељу нашем: јер ме Христос не посла да бијем, него да благовестим; и не нареди ми да мучим, него да кротко учим и да тихо саветујем; и не заповеди ми Господ мој да смрћу кажњавам, него да милостивно поучавам, по реченоме: Праведник ће ме наказати милошћу, и изобличити ме (Псал. 140, 5). А пошто он не жели да верује , јер је тврда срца и ослепљен злобом, то му претстоји вечна осуда. Јер Господ наш каже: Који узверује и крсти се, биће спасен; а ко не верује, биће осуђен (Мк. 16, 16). Доста је строго му запретити да не квари људе Божје својим лажним учењем. Осим тога, нека грабљиви вук не живи усред стада Христова; нека тама нема удела са светлошћу, него нека се избаци зло између вас; нека се мачем духовним отсече трули уд; нека се из ових крајева одагна овај вук. А ако се дрзне понова се јавити овде и учити, онда неће избећи смртну казну".
Са таквом забраном изагнаше волхва из граница Пермије. И Црква Христова борављаше у миру, и свуда се подизаху храмови Божји а уништаваху идолишта. И Црква се у Пермској земљи толико повећа, да се појави потреба за епископом. Утолико пре што је због велике удаљености било тешко слати митрополиту у Москву људе ради рукоположења за свештенике. Јер Перма је удаљена од Москве, колико Москва од Цариграда.
Пошто се посаветова са својом паством, преподобни Стефан отпутова у Москву к великоме кнезу Димитрију Јовановичу и к митрополиту Пимену. Он их обавести о свему што се благодаћу Божјом учини у Пермској земљи, и мољаше да се тој земљи да епископ, јер "жетва је велика, а посленика је мало". Велики кнез, и митрополит са епископима, и сав свештени сабор, размотрише ту ствар, и донеше одлуку да Светог Стефана поставе тамо за епископа, као уистини достојног те части. И говораху: "Ко је најдостојнији и најподеснији за епископску службу у Пермској земљи, ако не онај који ту земљу просвети благодаћу Христовом, и поднесе при томе тако велике подвиге и трудове, и преведе свештене књиге на пермски језик, и уништи идоле, и подиже свете храмове, и показа се као апостол Пермије?
И свети Стефан би постављен за епископа пермског 1383 године. Ово постављење беше веома по вољи великоме кнезу, који је одавна познавао блаженог Стефана и љубио га. Пошто велики кнез и митрополит обдарише новопостављеног епископа многим даровима, отпустише га у Пермију.
Вративши се као епископ у своју новоосновану епархију, свети Стефан причини велику радост својој пастви. Он се у епископском чину труђаше као и пре: верне утврђиваше у вери, неверне обраћаше у веру и крштаваше, цркве свете подизаше, свештенике постављаше, и сав поредак црквени мудро извођаше. Исто тако он и манастире подизаше, милостиње велике даваше, ниште и убоге храњаше, наге одеваше, ожалошћене тешаше, путнике збрињаваше. И свима беше милостиви отац и велики добротвор, и ревносни пастир који се усрдно стара не само о спасењу душа своје пастве него и о њиховим телесним потребама, јер за време глади у Пермији он много пута на лађама довожаше мноштво жита из Вологде и бесплатно га раздаваше сиромашним људима.
Када угодник Божји епископ Стефан приведе к Богу сву Пермску земљу и све како ваља уреди, и пошто богомудро управљаше светом Црквом, он се приближи својој кончини. А већ беше достигао дубоку старост, и изнемогаваше телом од дугогодишњих трудова око спасења тако многих душа људских.
При крају живота свог свети Стефан је морао да путује у Москву к митрополиту Кипријану[14] ради неких црквених послова. Пред свој одлазак у престоницу он сазва своје стадо, и поучи их из Светога Писма да пребивају у вери и нелицемерној љубави међу собом. А на крају своје архипастирске поуке он додаде и ово: "Близу је време моје кончине, као што ми откри Господ наш Исус Христос, коме вас уручујем".
Сатворивши затим молитву, он крену на пут. По доласку у Москву светитељ занеможе и, пошто одболова неколико дана, он се 26 априла 1396 године престави у Господу, кога измалена заволе.
На светитељевом погребу беху: митрополит Кипријан са целокупним свештенством, кнезови и бојари, и врло много света. Сви они чесно испратише тело његово у Свето-Спаски манастир, и положише га у каменој цркви на левој страни.
Тако преподобни отац наш Стефан, епископ и просветитељ Пермске земље, заврши ток свог богоугодног и многима веома корисног живота. Пермска паства оплака горко смрт свога епископа, који и анђелима Божјим причини велику радост обративши к Богу тако много грешника. Због тога његову свету душу анђели с радошћу узеше и на својим рукама ликујући однесоше к Богу. Предстојећи заједно са ликом светих јерараха престолу благодати, свети Стефан не само за Пермску земљу него и за цео свет моли Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ КАЛАНДИОНА КИПАРСКОГ

Свети Каландион (или Каландије) дође на острво Кипар из Палестине заједно са осталих три стотине клирика, монаха, и лаика, званих Аламани. Ови свети побегоше из Палестине испред агарјанске (арапске или турске) најезде (у 7-8. веку) и дођоше на Кипар, где живљаху свето подвизавајући се по разним местима Кипра. По некима. свети Каландион би и епископ Кипарски[15].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА

Преподобни Георгије беше ктитор и први игуман манастира Светог Златоуста на Кипру.Овај манастир би подигнут преподобним Георгијем 1091. године на гори Куцувинти, и преподобни би први игуман његов.[16]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЈУСТЕ

У миру се упокојила у Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НЕСТОРА

Оставио родитеље, и монахујући у миру се упокојио.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Амасија - невелики град у Малој Азији, на обали Црнога Мора.
2. Цар Максенције - син Максимијанов, царовао од 306 до 312 године; разбијен Константином Великим и потонуо у Тибру; познат за своје свирепости.
3. Цар римски, управљао Сиријом и Египтом од 305 до 313 године.
4. Цар од 312 до 324 године.
5. Римски цар Ликиније царовао од 311. до 324. године.
6. Град Амасија налазио се у северном крају Мале Азије, на обали Црнога Мора.
7. Његово житије видети напред, под данашњим 26. априлом.
8. Света Глафира скончала око 322. године.
9. Житије и служба св. Јоаникија написани су доста рано, а штампани у Римничком (1761 г.) и Московском (1765 г.) Србљаку, а затим и у Београдском од митрополита Михаила.
10. Зато се његов спомен врши и 2. децембра.
11. Тако је, на пример, према једном запису, 1765. године, неки човек завештао из захвалности светом чудотворцу Јоаникију своје воденице на реци Исток.
12. Блажена Стојна се упокојила 1895. г. и сахрањена је покрај Петрове цркве код Новог Пазара.
13. Арсеније I био на Ростовском престолу од 1374 до 1380 године.
14. Био митрополитом од 1375. до 1381. године, и од 1383. до 1390 г.
15. О овим светима говори Леонтије Махерас у својој "Кипарској Хроници". Види Constantin Sathas:Vies des Saints Alemands de l'Eglise de Chypre, Genes 1884.
16. О овом преподобном Георгију Синаксари не говоре ништа. Ови податци се налазе у рукописном Типику Златоустовог манастира са Кипра, који се налази у Париској Националној библиотеци (Сoislin. 402). Ср. и А. Dmitrijevskij, Opisanije Liturgitseskih rukopisej, t. III, Tipika II, Petrograd1917, с. 123.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Светог Николаја Охридског и Жичког


1. Св. апостол и јеванђелист Марко. Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!" на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!" — Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2019, 

2. Св. Аниан, други епископ Александријски. Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан — тако му беше име — крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА МАРКА

Свети еванђелист Марко беше пореклом Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Петар га спомиње у својој посланици, говорећи: Поздравља вас црква с вама избрана у Вавилону, и Марко син мој (1. Петр. 5, 13). Син не по телу него по духу, рођен благовешћем и бањом светог крштења. Свети Марко беше уврштен у лик светих Седамдесет апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра, и био постављен од њега за епископа. А кад је с њим био у Риму, он на молбу верних написа Свето Еванђеље. Јер хришћани у Риму молише га да им напише оно што им је са светим Петром усмено казивао о Господу Христу. Он се одазва њиховој молби и написа Свето Еванђеље, и прво га показа самом апостолу Петру. Свети Петар га прочита и посведочи као истинито, и препоручи га свима да га читају и да верују ономе што је написано у њему. Затим од светог апостола Петра би свети Марко послат најпре у Аквилеју на проповед Божје речи. а потом у Египат. И тако у Александрији свети Марко би и први проповедник Еванђеља и први епископ. Египат сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, и идолопоклонства, гатарства и злоће. Но с помоћу Божјом свети Марко успе да посеје семе науке Христове по Либији, Амоникији и Пентапољу, и да их просветли светлошћу свете вере и Христу приведе. Чудотворећи свуда, он црквама постави епископе, свештенике и ђаконе, и многе људе научи тако врлинском животу, да су се и неверници томе дивили и хвалу одавали. Достоверни црквени историчари, Јевсевије Кесаријски и Никифор Ксантопул, бележе како знаменити јеврејски философ Филон, који се добро упознао са светим Петром у Риму, пишући многе похвале о александријским и уопште египатским хришћанима, које је свети Марко упутио, каже и ово: Ови хришћани остављају привремена богатства и сва своја имања, и не желе да ишта своје имају на земљи. И на ком год се месту они налазе, свуда имају за молитву своје посебне и освећене храмове. У тим храмовима они побожно и чисто врше своје тајне, не бавећи се у њима никаквим световним пословима. Они тамо само читају Свете Књиге, и по свом обичају славе Бога појањем. Неки од њих напуштају градове и, одбацивши све световне бриге, живе у пољима, у градовима, у пустињама, чувајући себе од заједничког борављења с људима, јер знају да је дружење с људима друкчијег живота сметња за врлину. У њих је уздржање и умртвљење тела темељ, на коме зидају остала добра дела. Ниједан од њих не једе пре сутона, нити пије; а неки тек четвртога дана узимају храну. Најискуснији пак међу њима у тумачењу и разумевању Светог Писма, не могући да се засите том духовном храном богоразмишљања у Божанском Писму, по читавих шест дана се и не сете за телесну храну. Нико од њих не пије уопште вина, нити једе меса, нити ишта од живих створова. За њих је наслада хлеб са сољу и водом. Има и хришћанских жена које су навикле на такав живот. Много је њих већ остарелих у девству. Чувајући добровољно и побожно чистоту тела, и учећи се оној мудрости, освећују се не само срцем него и телом, и сматрају да је непристојно да сладострашћу служи сасуд, уготовљен за примање мудрости, и да служи телесном рађању оно лице, које жели нетрулежно и бесмртно семе Божје речи, од кога се рађа плод који никада не умире. Тумачење Светог Писма они добијају од својих најстаријих. У Светом Писму они траже духовни смисао и сакривене тајне, јер сматрају да је само Свето Писмо као видљиво тело, а његов тајни смисао као невидљива душа. Они рано устају на славословље Божје и молитву, на појање и слушање Божје речи, посебно мушкарци, а посебно жене. Неки од њих проводе по седам недеља у непрекидном пошћењу. Код њих је седми дан у великом поштовању. Припремајући се за овај дан и остале своје празнике, они спавају на земљи. Божју службу врше свештеници и ђакони; а над свима њима је старешина епископ (Цркв. Историја II, 17).
Тако пише Филон Јеврејин о ученицима светог Марка и о светим обичајима Цркве Божје, првенствујуће у Духу Светом и у предањима апостолским. Тако свети Марко многострадалним трудовима својим обради у Егапту виноград Христов, имајући свој епископски престо у Александрији, где мученички сконча.
О страдању светог еванђелиста Марка блажени Симеон Метафраст пише ово: У време када се свети апостоли разиђоше по свету ради проповеди Еванђеља, свети Марко по Божјој вољи дође у Египат. А божанствени канони свете апостолске Цркве назваше га еванђелистом, јер он беше први проповедник Еванђеља Господа и Спаса нашег Исуса Христа у целом Египту, у Либији, Мармарикији, Амоникији и Пентапољу. Сви житељи тих земаља беху необрезана срца и окорели идолопоклоници, испуњени сваке нечистоте и служитељи нечистих духова. По свима градовима, и селима, и раскршћима они подизаху идолишта и постављаху идоле; и у њих беху чарања, гатања, враџбине, и сва демонска сила, коју Господ наш Исус Христос разруши и уништи доласком Својим. Када божанствени еванђелист Марко проповедаше небеско царство Христово у пентапољском граду Киринеји, он сатвори велика чудеса: речју божанске благодати болесне исцељиваше, губаве очишћаваше, нечисте и зле духове изгоњаше. Просвећени том апостолском проповеђу и чудотворством, многи повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле, порушише идолишта, и крстише се у име Оца и Сина и Светога Ауха.
Тамо му би наређено Духом Светим да иде у Александрију и сеје добро семе Божје речи. Као силан и сјајан подвижник, свети Марко се свесрдно припреми да крене на тај подвиг. Пошто се опрости са братијом, он им рече: Господ мој нареди ми да идем у град Александрију. Братија га испратише све до лађе, и пошто једоше хлеб са њим, они га отпустише говорећи: Нека ти Господ Исус Христос устроји добро путовање!
Отпловивши одатле, свети Марко стиже другог дана у Александрију. Пошто се искрца из лађе, он дође у место звано Мендион. И кад уђе на градску капију, њему се распаде сандала. Видевши то, апостол рече себи: Заиста ми је овај пут срећан. И угледавши обућара који је крпио стару обућу, даде му своју сандалу. Шијући сандалу обућар случајно прободе шилом своју леву руку и, јаукнувши, призва Бога, као што то бива у таквим случајевима. Чувши име Божје, апостол се обрадова духом, и рече у себи: Мој пут Господ учини срећним. - А рана на руци обућаревој беше велика, и силна крв иђаше из ње. Свети Марко пљуну на земљу, начини кал од пљувачке, и помаза обућареву рану, говорећи: У име вечито живог Исуса Христа буди здрав! - И одмах се излечи рана, и рука постаде здрава.
Кад обућар виде такву силу овога човека и дејство његових речи, и кад по лицу познаде чисто и врлинско житије његово, рече му: Молим те, човече Божји, хајде мојој кући и проведи дан код мене слуге твога, да заједно хлеб једемо, пошто си ми указао ову милост. Апостолу то би мило, и одговори: Господ нека да теби небески хлеб живота!
Обућар сав радостан, одведе апостола дому своме. А свети Марко, ушавши у његов дом, рече: Нека благослов Господњи буде овде! Помолимо се, брате, Богу! - И сатворише молитву заједно. По молитви седоше да једу, и стадоше с љубављу разговарати међу собом. У разговору обућар упита светитеља: Оче, ко си ти, и откуда твоја реч има толику силу? Свети Марко му одговори: Ја сам слуга Господа Исуса Христа, Сина Божјег. Човек на то рече: Желео бих да видим тог Сина Божјег. Свети Марко му одговори: Ја ћу ти Га показати.
И стаде му казивати Еванђеље Исуса Христа, и показивати из Пророка што је о Господу нашем било претсказано. Обућар на то рече: Ја никад нисам чуо за Свето Писмо о коме ти говориш, већ за Илијаду и Одисеју, и што мудрују египатски младићи. - Свети Марко му онда изложи учење о Христу, и доказиваше му да је мудрост овога света лудост пред Богом.
И верова обућар речима светога Марка, видећи његова знамења и чудеса, и крсти се сав дом његов и велико мноштво житеља тога места. Име пак обућару беше Аниан. А пошто из дана у дан растијаше и увећаваше се број верних, чуше старешине града да је к њима дошао неки галилејанин и хули богове њихове, и забрањује да им се приноси жртва. Стога тражаху да га убију; и прављаху заседе, не би ли га како ухватили.
Сазнавши за ову заверу, свети Марко постави вернима за епископа Аниана, и три презвитера: Малеона, Савина и Кердона, и седам ђакона, и других једанаест клирика, да служе Цркви. А сам побеже одатле, и дође опет у Пентапољ. И проведе у Пентапољу две године, где продужи утврђивати своје раније дело. И постави у околним покрајинама и градовима епископе, презвитере и клирике, па се поново врати у Александрију. И нађе да се братија умножила у благодати и вери Господњој, па беху и цркву саградили у приморју, у месту Вукула. И праведник се веома обрадова томе и, преклонивши колена, прослави Бога. И проведе у тој цркви дуго време. А хришћани се умножаваху, и потсмеваху се незнабошцима, и идоле њихове ружаху.
А кад незнабожни градоначелници дознадоше да је свети Марко дошао у њихов град, и живи у њему, испунише се љубоморе и зависти пошто чуше да он твори многа чудеса: исцељује болесне, глувима даје слух а слепима прозрење. И стадоше га тражити, и не налазећи га они шкргутаху зубима, и по идолиштима својим поганим и пировима идолопоклоничким они љутито викаху: Велику нам муку задаје онај мађионичар и чаробњак!
Уто настаде пресветли празник Ускрс, дан Христова Васкрсења, двадесет четвртог априла. У исти дан паде и нечестиви празник незнабожачког поганог бога Сераписа. На Ускрс свети Марко служаше у цркви божанствену службу. Огромна руља незнабожаца нападе изненада на цркву, ухватише светитеља, везаше га чврсто око врата, и почеше вући по калдрми вичући: Повуцимо овог вола у обор! А свети Марко благадараше Христа Бога говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе што си ме удостојио да страдам за име Твоје! - А вучен би светитељ по земљи пуној оштрог камења, и из изранављеног тела његовог лијаше се крв целим путем.
Кад паде вече, незнабожни идолопоклоници вргоше у тамницу светог апостола, док се договоре којом смрћу да га уморе. А у поноћи, док врата беху закључана и стражари спаваху пред њима, настаде велики земљотрес, јер Анђео Господњи, сишавши с неба, косну се апостола говорећи: Слуго Божји Марко, врховни међу светима у Египту, ето уписано је име твоје у књизи живота на небесима, и увршћен си међу свете апостоле, и спомен твој на земљи неће се заборавити никада, и ти ћеш ликовати с Вишњим Силама, Архангели ће примити на небу дух твој, а мошти твоје биће сачуване на земљи.
Видевши ово виђење, свети Марко пружи к небу руке своје говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што ме ниси оставио него си ме уврстио међу светитеље Своје. Молим Ти се, Господе, прими у миру душу моју, и не лиши ме благодати Твоје! - Када он то изговори, Господ Исус Христос дође к њему у оном обличју у ком је био са ученицима својим пре Крста и погребења, и рече му: Мир теби, Марко, еванђелисте мој!
- Свети Марко му одговори: Мир и Теби, Господе мој Исусе
Христе! - И отиде Господ од њега.
Сутрадан дођоше к тамници мноштво грађана, извукоше светитеља из тамнице, поново га конопцем везаше за врат, и опет га вукоше по улицама са истом виком: Повуцимо вола у обор!
- А свети Марко вучен, благодарећи Бога и молећи се, рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! - И рекавши то, предаде дух свој Богу. А руља поганих незнабожаца, желећи да спали тело светитељево, наложи огањ. на месту које потом би названо:Анђелско. И тог часа силом Господа нашег Исуса Христа спусти се мркли мрак, јер сунце сакри своје зраке, и би страшна грмљавина, и велики земљотрес, и киша са силним градом падаше све до вечера. И народ побеже од страха, оставивши светитељево тело. Од кише пак угаси се огањ, а од земљотреса срушише се многе зграде и побише многе. А неки од незнабожаца дрзнуше се рећи да преблажени бог њихов Серапис посетом својом почини те страхоте.
Побожни хришћани онда дођоше, спремише за укоп тело светитељево, и однесоше на место, где су они творили своје молитве и псалмопјенија, и сахранише чесно свете мошти на источној страни у каменој гробници. И спомен његов вршаху ревносно и побожно, почитујући првог александријског светитеља; и за њих ништа не беше чесније и скупоценије од његових светих моштију.
Свети апостол и еванђелист и мученик Христов Марко сконча у Египту, у граду Александрији[1], двадесет и петог априла, за Неронова царовања у Риму, око 68 године, а за царовања међу нама Господа нашег Исуса Христа, коме част, слава и моћ са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНИАНА, другог епископа Александријског

Кад је свети Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози- Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар првоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан - тако му беше име - крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га свети Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ НИКЕ (ПОБЕДЕ)

Пострадала за Господа мачем посечена.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАКЕДОНИЈА, патријарха Цариградског

Ревносни поборник Православља у борби против Евтихијевес монофизитске јереси, свети патријарх Македоније живљаше у време јеретичког цара Анастасија (491-518г). Беше патријарх Цариградски од 495 до 511. године. Због супротстављања јереси царевој цар јеретик Анастасије лиши га патријаршијског престола и удаљи у Пафлагонију, где се овај богоугодник преставио 516. године. Због његовог прогоњења народ се веома бунио против цара. Зато свето тела његово би сахрањено у Цариграду. По предању, свети Македрније се прекрстио за време опела које су држали над њим - покојником.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИЛВЕСТРА ОБНОРСКОГ

Место и порекло рођења преподобног Силвестра не зна се добро. Само се зна да је монашки постриг добио од преподобног Сергија Радонешког[2], и да се спочетка подвизавао у његовом манастиру. Са благословом знаменитог Радонешког подвижника Силвестар је, жељан усамљености, отпутовао на далеки североисток и зауставио се на обалама реке Обноре.[3] У то време тамо беху непролазне шуме, и у близини не беше никаквих насеља. Начинивши себи убогу тесну келију, преподобни Силвестар се стаде подвизавати у најпотпунијем усамљеништву, подносећи свакорвсне невоље, сав предан непрекидној молитви и бдењу.
Дуго није знао нико да се у непроходној шуми подвизава пустињак. Али једном приликом један житељ тога краја залута с пута и у непроходној шуми неочекивано набаса на пустињакову келију. Пред запрепашћеног путника изађе пустињак, одевен у рубину и збуњен појавом човека у тако пустом месту, где никога до тада он није виђао, а и није хтео да види. Путник исприча преподобноме о себи, ко је и како је доспео ту. Још му каза како је над местом где живи пустињак он често издалека виђао понекад светле зраке, понекад облачни стуб. Преподобни заплака од туге што се сазнало за место његовог усамљеништва. Путник замоли пустињака да му каже, како се зове и како ту живи. Силвестар му каза да он ту живи дуже време, и храни се кором од дрвета и корењем. Спочетка је без хлеба изнемогавао од глади и од изнурености, падао на земљу, али му се потом једанпут јави један необичан муж, додирну га својом руком, и од то доба он више не осећа беду.
Путник који случајно откри пустињака, брзо се намерно врати к њему и даде му хлеба и брашна. Овај један сусрет беше довољан да пребивалиште и подвизи пустињака постану познати у околним, иако удаљеним насељима. Сељаци почеше долазити к подвижнику за душеспасоносне разговоре и духовне савете; при томе доношаху му и храну. Неки су остајали поред њега ради спасоносног подвига под његовим руководством. Видећи код тих људи искрену љубав према њему и добровољну жељу за подвигом, преподобни Силвестар их није спречавао да праве нове келије. Тако се око њега сабра не мало нових подвижника, и појави се неодложна потреба да се подигне храм Божји. Онда се сам Силвестар упути у Москву, и од митрополита Алексија[4] замоли благослов за подизање храма, доби антиминс, и би постављен за игумана прве монашке обитељи у Обнорском крају.
Трудом преподобнога и његове братије би подигнут храм у славу Васкрсења Христа Спаситеља. Онда стадоше још више долазити к преподобном Силвестру, како прости људи тако и кнезови и бојари. Једни су желели да виде преподобнога, да добију благослов од њега и да чују поуке његове; други - да се покају за своје грехе и добију опроштај и утеху; трећи - да на сав живот посвете себе иночком подвигу под руководством опитног подвижника.
Предајући се неуморним трудовима око устројства манастира, преподобни Силвестар је користио свако слободно и подесно време, да се удаљи из манастира у шумску усамљеност ради усамљеничке молитве и бдења, тако милих и уобичајених његовој души. Но када се он враћао из такве усамљености, већ га је око манастира чекала гомила народа, који је желео да га види и добије од њега благослов и поуку. Доносили су децу и болеснике, просећи његов благослов и исцелитељне молитве. Тако у непролазној шуми пониче бујан живот, сав саткан од труда и бдења, поста и молитве, телесних невоља и духовних радости.
Остаревши, преподобни паде у предсмртну болест. Братија се сабраше око болесникове постеље у његовој келији, и кроз сузе изражаваху свој бол што се лишавају свога руководиоца и стараоца и свој страх за судбину обитељи. "Не тугујте због тога, браћо моја мила", - тешаше их преподобни; - "у свему је воља Божја; држите заповести Господње, и не бојте се што ћете у овом животу претрпети невоље, да бисте добили награду на небесима. Ако пак добијем слободу пред Богом и моје дело буде Њему угодно, онда ово свето место неће оскудевати ни по мом одласку. Молите се само Господу Богу и Пречистој Матери Његовој, да бисте се избавили од искушења ђавољих".
Кончина преподобнога уследи на дан светог апостола и еванђелисте Марка, 25 априла 1379 године. Тело преподобнога би погребено поред храма Васкрсења, с десне стране.
Манастир, основан преподобним Силвестром, не престаде постојати са смрћу свога оснивача: више од четири стотине година текао је ту манастирски живот, једни су монаси смењивали друге, служећи просвећењу овог забаченог краја.
По смрти преподобног Силвестра стадоше се на његовом гробу дешавати чуда, те се са током времена преподобни Силвестар стаде у оближњим и удаљеним местима славити као чудотворац. На гробу преподобнога исцељење добијаху: бесомучни, умоболни, слепи, глуви, раслабљени, неми. Постоје древни описи тих чуда. Ево једнога од њих. Године 1645 јеромонах Јов, сабрат манастира преподобнога Силвестра позва сељаке да секу шумицу поред манастира, у којој се некада преподобни Силвестар усамљивао на молитву. Сељаци приступише послу. Но овака Јовова наредба беше грешна, јер он самовољно посеже на шумицу преподобног Силвестра. Јов би поражен слепилом и престаде видети. Кроз четири недеље Јов увиде свој грех и стаде се кајати пред Господом Богом, Пречистом Мајком Његовом и преподобним Силвестром, и даде обећање да неће поступати по својој вољи него ће све радити по савету братије. При томе Јов отслужи у цркви молепствије, молећи се са сузама за опроштај грехова и за повратак вида. Пошто целива свете иконе, слепи Јов приђе раки преподобног Силвестра, целива је са вером и .- прогледа. После тако чудесног исцељења он узнесе благодарност Господу Богу и Његовом светом угоднику - преподобном Силвестру.

СПОМЕН СВЕТИХ ОСАМ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ОТШЕЛНИКА

Ови свети испосници за Христа Господа мачем посечени.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Икону страдан.а Св. апостола и еванђелиста Марка видети на истој икони где је страдање Св. ап. Јасона и Сосипатра, под 28. априлом (стр. 438).
2. Преподобни Сергије, рођен 1315 године, а преставио се 1391 год. 25 септембра. Празнује се 5 јула и 25 септембра.
3. На 105 врста од Јарослава, и на 16 врста од данашњег среског места Љубиша.
4. Свети Алексије био митрополитом од 1354 до 1378 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Сава Стратилат. У време цара Аврелијана живљаше овај славни Сава у Риму, и имаше војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Посећиваше често хришћане по тамницама и помагаше их својим имањем. Због велике чистоте и поста даде му се од Бога власт над духовима нечистим. Када би оптужен као хришћанин, он смело стаде пред цара, баци преда њ свој војнички појас, и јавно исповеди Христа Господа. Би мучен разним мукама, шибан, гвожђем струган, свећама опаљиван. Но он не подлеже тим смртоносним мукама, но јави се жив и здрав. Његови другови, војници, видећи очигледно, да Бог помаже Сави, примише веру Христову. Њих 70 на броју одмах бише по наредби царевој посечени. Светом Сави јави се у тамници сам Христос Господ у великој светлости и крепљаше мученика Свога. По том Сава би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен би у реку дубоку, где предаде душу Богу, 272 год. И душа му оде ка Господу, коме је веран остао у мукама многим.

2. Преп. Јелисавета. У раној младости ступи у монаштво у манастиру св. Козме и Дамјана у Цариграду, и прими на себе тежак подвиг ради Христа Бога и ради душе своје. Себе је сматрала невестом Христовом, и овај свет као и непостојећи. Од њене велике љубави према Богу проистицаше и њено велико милосрђе према људима, нарочито према болним и страдалним. Даром, који јој Бог даде, исцељиваше она разне болести и разне муке на људима. На њеним ноћним молитвама виђали су је сву обасјану светлошћу небеском. А по смрти и мошти јој беху целебне, те се на њеном гробу кроз векове стицаше мноштво болника и страдалника. Упокојила се мирно и прешла у вечну радост Господа свога 540 год.

3. Св. муч. Евсевије, Неон, Леонтије и Лонгин. Ова четворица беху војнички другови св. Ђорђа. Видећи храбро трпљење и чудеса св. Ђорђа, ови дивни војници посташе хришћани, због чега бише посечени.

4. Св. муч. Пасикрат и Валентин. Када судија наговараше Пасикрата да принесе жртву идолима, а тако исто и брата мученикова Папијана који беше отпао од Христа због страха од мучења, тада Пасикрат метну руку своју у огањ и викну: „тело је смртно и огњем сагорева, но душа је бесмртна и не осећа видљиве муке!" Мајка га пак много подржаваше и храбраше да истраје до краја. Би посечен с Валентином; и оба се преселише у царство Христово, око 228 год.

5. Преп. Тома Јуродиви. Кад год по послу манастирском беше у граду Антиохији, овај Тома се прављаше луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Тада Тома прорече: „од сада нити ћу ја што примити од Анастасија, нити ће ми Анастасије моћи што дати!" После једног дана умре Анастасије, а и Тома при повратку за манастир издахну. И тако се зби пророчанство овог светог човека. Престави се св. Тома у Дафни код Антиохије, у време патријарха Домина (546—560 г.).

6. Св. новомуч. Лука и Никола. Дивни младић Лука, кројач по занату, пострада за Христа 1564 год., а Никола 1776 год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА САВЕ СТРАТИЛАТА[1] и с њим седамдесет војника

Христов мученик Сава живљаше у Риму у време цара римског Аврелијана[2], и имаше стратилатски, тојест војводски чин. Пореклом беше од Готског племена.[3] Усрдан и веран слуга Небеског Цара, Господа нашег Исуса Христа, он посећиваше хришћане по тамницама, служећи им својим имањем, и учвршћујући их у трпљењу, и побуђујући их на неустрашиве подвиге. Он беше тако узвишен врлинским живљењем, да због велике чистоте и подвижништва доби од Бога власт на духовима нечистим, и изгоњаше их из људи. Када би оптужен код цара као хришћанин, и доведен преда њ на суд, он смело исповеди Господа Христа, и баци пред цара свој војнички појас одричући се уједно и војводског чина. И показа се готов на све муке за Христа Господа.
Онда неустрашиви мученик би обешен и бијен, и свећама опаљиван, и у казан пун кипеће смоле бачен; али чуван невидљивом силом Божјом он изађе из казана читав и неповређен. Када такво чудо видеше, седамдесет војника примише веру Христову и велегласно исповедише Христа. По наредби царевој они одмах бише посечени, и примише од Христа венце мученичке. А свети Сава, бачен у тамницу, удостоји се виђења и окрепљења: јер кад се у поноћи мољаше, јави му се Господ Христос у великој светлости и слави, крепећи га да се не боји него да буде храбар. И кад по други пут би изведен на суд, најпре покушаше да га разним ласкама придобију за идолопоклонство, па га затим претњама и љутим мукама примораваху на идолопоклонство. Али он остаде непоколебљив у вери. Зато би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен у реку дубоку, где предаде душу Богу, 272. године. И душа му оде ка Господу, коме је веран остао у мукама многим.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВСЕВИЈА, НЕОНА, ЛЕОНТИЈА, ЛОНГИНА и осталих с њима

Након кончине славног великомученика Георгија цар Диоклецијан (284-305 г.) нареди да сви хришћани широм царства, а нарочито они који се налазе по тамницама због мучеништва и чудеса светог Георгија, принесу жртве боговима, па они који то учине да се пусте на слободу, а оне који се не покоре, немилосрдно мучити и онда поубијати.
У то време беху у тамници ови свети мученици: Евсевије, Неон, Леонтије, Лонгин и остали с њима до четрдесет. Јер они, видевши чудеса светог Георгија, повероваше у Христа и смело Га пред свима исповедише као Бога и Господа. Због тога бише похватани, оковани и у тамницу затворени. А кад их изведоше на суд пред мучитеља, они се не одрекоше Господа Христа, и богове незнабожачке изружише. Зато их обнажише, растегоше, бише, о дрво обесише и стругаше док им месо не попада на земљу и утроба им се не просу. Најзад им отсекоше свете главе; и скончавши тако, добише царство небеско.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ НАШЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ ЧУДОТВОРКЕ

Блажена Јелисавета би од утробе материне изабрана за службу Христу Богу. Јер њено рођење би по божанском откривењу њеној матери, којим је унапред обавештена да ће родити девојчицу која ће бити изабрани сасуд Светога Духа. У раној младости ступи Јелисавета у монаштво у манастиру светог Козме и Дамјана у Цариграду, кога подиже побожни цар Јустин (518-527 г.) и сва се предаде на службу Богу. Сматрајући себе невестом бесмртног женика Христа, она Му је служила у анђелском чину са девојкама инокињама, постом и трудовима морећи тело своје. Због тога доби од Господа дар да исцељује не само телесне болести већ и душевне: јер молитвом она исцељиваше сваку телесну болест по људима, а речима и богонадахнутим поукама лечаше душе људске, упућујући их на покајање и на сваку врлину. Носила је само једну хаљину од оштре длаке, и тело јој се смрзаваше од мраза, али јој дух свагда гораше пламеном божанске љубави.
Када би постављена за игуманију, преподобна Јелисавета показа велике подвиге бринући се о спасењу сестара; уздржање њено беше неизмерно; многе године проведе не једући хлеба већ само зеље и воће; за живота свог никада не окуси ни јелеја ни вина; много пута постила је, као велики Мојсије, по четрдесет дана, не једући ништа. Подражавајући цариниково смирење, она три године не подиже к небу своје телесне очи, док је душевним очима стално гледала ка живом Богу на висинама, созерцавајући богомислијем Њега на престолу високом и преузвишеном, опкољеног Серафимима. Ум се њен није бавио земаљским стварима. А када је по обичају свом узносила насамо поноћне молитве, њу је сву обасјавала и просветљавала небеска светлост.
Преподобна Јелисавета чинила је и чуда: Молитвом својом она умртви огромну и страшну змију; исцели жену једну која је много година боловала од течења крви; изгонила је из људи нечисте духове; и многа друга чудеса творила, не само за живота већ и после смрти, јер по блаженој кончини њеној (у 6. веку) чудотвораше гроб њен, исцељујући од разних болести. "Усто и прах узет од моштију њених, дарова слепима прозрење, да би се славио због ње Христос Бог наш, прослављен у светитељима Својим.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТОМЕ ЈУРОДИВОГ

Свети Тома је иноковао у једном манастиру у Келесирији. Послом манастирским одлазио је у Антиохију, јер је тамо било манастирско имање, а и набављао је потребне ствари за манастир. Кад год је долазио у град, Тома се правио луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Присутни људи стадоше с гневом негодовати на Анастасија што ошамари старца. А блажени Тома пророчки им рече: Отсад нити ћу ја што примити од Анастасија, нити ће ми Анастасије моћи што дати.
И зби се пророштво светог инока: Анастасије умре после једног дана, а блажени Тома враћајући се у манастир сврну на починак у болницу крај цркве свете Ефимије и предграђу Дафна, и ту се разболе и пређе у бесмртни живот. И би погребен на месту где се странци погребују. Сутрадан пак у два часа по подне погребоше изнад старца Томе неку жену странкињу која беше умрла. Но у шест сати по подне земља избаци жену. И сви се веома зачудише томе. Али опет исте вечери погребоше ту исту жену у исти гроб, но другог дана нађоше је опет избачену из гроба, па је онда узеше и погребоше на другом месту. А када прође неколико дана, опет би погребена нека друга жена изнад аве Томе, јер житељи тога места не разумеше, да свети старац који почива у Господу не трпи да жена буде погребена изнад њега. Но кад земља избаци и ту жену, онда разумеше да свети старац не жели да ма ко буде сахрањен изнад његових моштију.
Тада известише о томе патријарха Домна.[4] Он нареди да сви грађани изађу у Дафну са свећама и песмама, да одатле пренесу у град мошти светитељеве, и положе их у гробници у којој су лежала многа тела светих мученика. И над светитељевим моштима подигоше црквицу. И биваху многа исцељења од моштију преподобнога. И молитвама његовим престаде помор у Антиохији, због чега Антиохијани одредише да сваке године његов празник свечано прослављају, хвалећи Христа Бога, коме слава вавек, амин.
Престави се свети Тома у Дафни, предграђу Антиохије, у време патријарха Домна.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАСИКРАТА и ВАЛЕНТИОНА

Ови свети мученици беху пореклом Словени, из Доростола у Мизији (на Балкану). Беху војници за време владавине игемона Авзалана. Не хотећи да принесу жртве мртвим идолима, јер беху хришћани, бише мучени за Христа и најзад погубљени у трећем веку.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДУКЕ

Свети Дука беше родом са острва Митилене (у Јегејском мору). Беше млад, врло леп, целомудрен, и непријатељ телесних наслада. Пошто беше одличан кројач, многе аге и велможе позиваху Дуку да им шије одело. Због тога он одлажаше у многе великашке куће. Но догоди се да се у њега заљуби једна велика госпођа, високог порекла и достојанства. Да би придобила Дуку, она му стаде најпре давати поклоне, затим му говораше речи љубавне, заводничке, демонске. Али Дука, чист душом и телом, запрепасти се од оваквих непристојних речи, јер се није надао да од такве госпође чује тако нешто. Он се на све то само прекрсти, и побеже, и више није одлазио у ту кућу, угледајући се на дивног целомудреног Јосифа. А та госпођа, видећи да Дука више не долази њиховој кући, посла по њега и позва га, али Дука не оде. Тада она сама оде у његову радњу, и рече му: Чуј ме, младићу, дођи у мој сарај, и никога се не бој. Мој муж је на путу. А ако хоћеш да се одрекнеш своје вере, ја ћу те узети за мужа. Ако пак не желиш да ми будеш муж, ја ћу те начинити првим у мојој палати. Нећеш ли да се потурчиш. ти остани хришћанин, само дођи код мене.
То и многе друге сличне ствари рече Дуки ова нова Египћанка. Најзад му каза: Ако ме не послушаш, онда знај, изгубићеш живот. - Рекавши то она оде. А млади Дука, имајући у срцу свом божанску љубав Господа нашег Исуса Христа, ни у шта не урачуна ни ласке ни застрашивања ове разблуднице, н више не оде у њену палату. Међутим она поново посла по њега, позивајући га да јој дође. И кад најзад увиде да Дука неће да се одазове њеној жељи, она се страховито разјари, и реши да га погуби, да га не би гледала више и жудела за њим. Зато проклетница оде к везиру, и престави му ствар сасвим обрнуто Имам, говораше она везиру, једног кројача који шије хаљине за моју палату, и ја га позвах да му дам да сашије неке хаљине. Он дође, и рече ми непристојне и безобразне речи, које од стида не смем да изговорим. Зато га ја избих, и он побеже. Сада се он налази у својој радњи; и ја желим да га погубиш. - Везир јој обећа да ће јој испунити жељу, макар он био и високог рода. И одмах посла субашу, те доведоше Дуку. Везир упита госпођу: Шта предлажеш да му урадим? Она одговори: Ако се потурчи, остави га у животу. Ако пак неће, ти га обеси.
Везир најпре благо и кротко наговараше Дуку да се потурчи, обећавајући му многа блага и велике почасти. Но кад виде да Дука за све то неће ни да чује, он нареди те Дуку жестоко и дуго мучише. Међутим Дука остаде чврст и непоколебљив. Увидевши да Дука нипошто неће да се потурчи, везир нареди те Дуку живог одераше, па му кожу у море бацише, а њега обесише. И тако блажени Дука сконча, и доби венац мучеништва, и узиђе на небо међу свете Мученике, да заједно са њима вечито слави Господа нашег Исуса Христа, коме част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.[5]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛАЈА[6]

Новомученик Христов беше на служби код једног аге, у кога отац његов беше надзорник имања. Једном Николај оде у Магнезију, носећи на ногама турску обућу. У Магнезији га због тога изведоше на суд. Судија захтеваше од њега да се потурчи, пошто носи турску обућу. Николај не хте ни да чује. Зато га судија изби, што мученик с радошћу отрпе. После тога судија му по други пут стаде предлагати, и то благо и кротко, да се потурчи, ако жели да га више не ставља на муке. А мученик, храбрије него први пут, одговори судији: Знај, судијо, немогуће је да се ја одрекнем вере своје, па ме ти не само моткама тукао, него ме и на најужаснију смрт предао.
Тада судија, бесан од гњева, нареди те мученика још страховитије тукоше. И после тога му стаде обећавати велика звања и многе дарове. Но мученик Христов, иако врло млад, не жалећи што ће оставити родитеље, браћу и вереницу, поступи као да је изнад тела и крви, и неустрашиво рече судији: Пред мојим очима је смрт, судијо, али се ја нећу одрећи вере своје, и нема муке којом ме ти можеш приморати да се ја икада одрекнем своје вере.
Чувши то, судија по трећи пут нареди да мученика бездушно бију. После тога судија опет покуша на разне веште и лукаве начине да мученика приволи да се потурчи. На то мученик што је могао гласније узвикну: Немогуће је да се ја икада одрекнем Христа Господа мог.
Видећи чврсту и непоколебљиву веру мученикову, звероподобни судија нареди те по четврти пут жестоко бише мученика, најпре по леђима; затим га окренуше, и немилосрдно тукоше по стомаку, тако да блажени страдалник беше полумртав. И таквог га бацише у једну тескобну и мрачну тамницу. У тамници, када дође к себи, свети мученик од све душе благодараше Господу што га удостоји страдати за свето име Његово. И после три дана блажени христољубац предаде свету душу своју у руке Богу, од кога доби неувенљиви и блистави венац мучеништва. И сада са светим Мученицима вечито слави јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа, који молитвама светог новомученика Николаја нека и нас удостоји свог Царства небеског. Амин.[7]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ ПЕЧЕРСКОГ

Преподобни отац Сава подвизавао се у Печерском манастиру, по свој вероватности, у почетку тринаестог века. Мошти му почивају у Антонијевим пештерама у Кијеву.[8]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Овај свети мученик Сава Стратилат, пореклом Гот, није исто лице са св. мучеником Савом Готским, који се спомиње 15. априла, и који се у Синаксарима такође назива Стратилат. - Страдање св. Саве Стратилата издали су у грчком оригиналу Боландисти, по Патмоском рукопису 254 из 10. века (Analecta Bollandiana, 72, 1954).
2. Аврелијан царовао од 270 до 275 године.
3. Готи су германско племе, које се од реке Висле спустило преко Кар-пата на Дунав. Готи су се поделили на Остроготе и Визиготе.
4. Патријарх Домн II управљао Антиохијском патријаршијом од 546. до 561. године.
5. Свети Дука пострада у Цариграду 1564. године.
6. У неким Синаксарима се нетачно наводи име овог новомученика: Георгије. Као што показује и сам св. Никодим Светогорац, који му и описа живот и страдање (у "Неон Мартирологион"), он се звао Николај.
7. Свети Георгије пострада у Магнезији 1776 године.
8. Овај преподобни се негде још спомиње и 27. августа и 21. септембра.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. вел. муч. Ђорђе. Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА ДАН СВЕТОГ ГЕОРГИЈА

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2021, Еп. нишки Г. Арсеније 2019,  о. Бранко Цинцаревић 2020, 

2. Св. муч. Лазар Нови. Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен, 23 априла 1802 год. у својој 28 години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса.

ИЗ ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јутина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СЛАВНОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА

Засевши на престо римскога царства безбожни Диоклецијан[1] се веома стараше за погано идолослужење. Нарочито је много поштовао Аполона[2] као неког тобожњег предсказивача, јер је у мртвом кипу Аполоновом обитовао демон, који је давао одговоре питачима, лажно пророкујући о будућности, пошто се пророштва његова не збиваху. Једном Диоклецијан упита Аполона поводом неке ствари[3], и доби овакав одговор од демона: Не могу истински да претсказујем будућност, јер ми сметају праведни људи на земљи, и због њих лажу гатарски троношци[4] у идолиштима; ти праведници уништавају нашу силу. - Онда Диоклецијан распитиваше жречеве: Ко су ти праведници на земљи, због којих бог Аполон не може да прориче? Жречеви одговорише: Хришћани су праведници у поднебесју.
Чувши то, Диоклецијан се испуни гнева и јарости на хришћане, и обнови гоњење против њих које већ беше престало. И одмах разасла на све стране царства свог наређење да се убијају праведни, невини и непорочни људи Божји. Тада пустише из тамница прељубочинце, разбојнике и развратнике, а напунише их исповедницима истинитога Бога. Било је страшних призора широм целога царства: хришћани су стављани на најстрашније муке, и то сваки дан. А када са свих страна, нарочито из источних провинција, стадоше стизати цару извештаји, пуни клевета на хришћане, и у којима су јављали да хришћани низашта не сматрају царево наређење, и да их је бескрајно много, и да их стога или треба оставити на миру у њиховој вери или их ис-требити, тада цар сазва код себе у Никомидију[5] на савет са свих страна ангипате и игемоне, намеснике своје, Кнезове и велможе, и цео сенат. На том скупу цар даде израза својој јарости против хришћана, и нареди да сваки изрази своје мишљење по овој ствари. Пошто су многи говорили много, напослетку цар изригну овакав отров: "Ништа није чесније и потребније него - поштовати древне отачке богове". Пошто ову његову изјаву сви прихватише, он продужи: "Ако се сви са овим слажете и хоћете ревносно то да испуњујете, и ако љубав моју цените, онда се потрудите на све могуће начине да хришћанску веру, која је противна боговима нашим, потпуно истребите широм целога царства нашег. А да бисте то што успешније обавили, ја вам свим силама стојим на располагању". -Ову цареву реч сви усвојише и похвалише. Но Диоклецијан је још двапут сазивао сенат и саветовао се по овој ствари. И одлука би непоколебљиво утврђена, и народ обавештен о њој.
У то време беше у римској војсци чудесни војник Христов свети Георгије, рођен у Кападокији[6] као син угледних и благочестивих родитеља. Он измалена би научен побожности. Као дете он остаде сироче, пошто му отац мученички пострада за Христа, а мајка се са њим пресели у Палестину, јер она беше родом из Палестине и имађаше тамо огромна имања и наслеђе. Када порасте Ђорђе, он беше веома леп, кршан и храбар. Стога би узет у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна[7] и доби за старешину једног нарочитог пука. Због показане храбрости у биткама, цар Диоклецијан га произведе за комита[8], за војводу, пре но што се знало да је хришћанин. Тада му је било двадесет година, и мајка му се већ беше упокојила у Господу. И кад се по оном царевом крвничком наређењу стаде вршити истребљење хришћана, Ђорђе беше на служби при цару Диоклецијану. Видевши још првог дана како незнабошци страховито муче хришћане, и дознавши да се неправедно наређење царево не може нипошто променити, он изведе закључак да је ово време врло погодно за спасење. И он одмах раздаде убогима све што имађаше код себе: злато, сребро и одела; и робовима што беху код њега дарова слободу; за имања у Палестини написа завештање, да се раздаду невољнима, и да се тамошњи робови његови пусте на слободу.
Трећега дана незнабожни цар држаше веће са својим поганим кнезовима о даљем крвничком убијању невиних хришћана. Тада храбри војник Христов свети Ђорће одбаци сваки људски страх, и, утврђен Богом у страху Божјем, он ступи пред цара усред тог безбожног и безаконог већа, и светла лица и јуначне душе стаде им овако говорити: "Докле ћете, о царе, и ви кнезови и сенатори, који сте одређени да управљате по добрим и праведним законима, искаљивати на хришћанима јарост своју, и умножавати бес свој, и доносити безаконе законе, и изрицати неправедне пресуде над невинима који никога нису увредили? Докле ћете гонити и мучити те невине људе и приморавати их на ваше безумно безбожје, њих који су добро утврђени у побожности? Идоли ваши нису богови, нису! Не обмањујте себе лажима! Христос је једини Бог! И он је једини Господ у слави Бога Оца, све Њиме постаде, и све се Светим Духом Његовим држи. Стога, или сами познајте истину и научите се побожности, или не узнемирујте безумљем вашим оне који имају и знају истину и побожни су.
Оваквим речима Борђевим и неочекиваној смелости његовој сви се зачудише и на цара погледаше, желећи да чују шта ће он на то рећи. А он, као избезумљен или громом ошамућен, сеђаше ћутећи; и задржавајући у себи лавину гнева, даде руком знак своме пријатељу, антипату Магнецију, да одговори Ђорђу. Магнеције позва ближе к себи Ђорђа, и упита га: Ко те побуди на таку смелост и велеречивост? Светитељ одговори: Истина. Магнеције га упита: А шта је истина? Георгије одговори: Истина је сам Христос кога ви гоните. Упита га Магнеције: Дакле, и ти си хришћанин? Одговори свети Георгије: Слуга сам Христа Бога мог и, уздајући се у Њега, добровољно ступих пред вас да сведочим о истини.
На ове речи светитељеве настаде граја и комешање и вика у већу. Онда Диоклецијан нареди преко бирова да ућуте, и загледавши се у светитеља познаде га, па му овако говораше: Ја сам се и раније дивио твојој благородности, Георгије! Оценивши те по заслузи за твоју храброст, ја сам те одликовао не малим чиновима. И сада, ма да не говориш у своју корист, ипак ти због твоје памети и храбрости као отац саветујем и препоручујем оно што је корисно по тебе: не лишавај себе војничке славе и части чина твога, и непокорношћу својом не излажи мукама цвет младости своје, већ принеси боговима жртву, па ћеш добити од нас велика одликовања.
На то свети Ђорђе одговори цару: О царе, боље је да ти мноме познаш истинитог Бога и Њему принесеш милу жртву хвале! Он би те удостојио бољег, бесмртног царства, јер је ово царство које сада уживаш - непостојано, ништавно и брзо пропада, те и све што од њега долази - краткотрајно је и ништа не користи примаоцима. Ништа што припада твоме царству не може раслабити моју побожност к Богу моме; и никакав вид мука не може уплашити душу моју нити поколебати ум мој.
Док је светитељ говорио то, цар се сав запали гневом и, не допуштајући му да своју реч доврши, он нареди војницима да Георгија копљима отерају из већнице и вргну у тамницу. Војници се одмах дадоше на посао да то изврше; и када се једно копље дотаче тела светитељева, одмах гвожђе постаде као олово, јер се сави као олово, а уста мученикова беху пуна хвале Богу.
Увевши мученика у тамницу, војници га прострше по земљи лицем горе, ноге му у кладе забише, и камен велики на груди му положише, јер тако нареди мучитељ. Трпећи то, светитељ непрестано узношаше благодарност Богу све до идућег дана. И када се раздани, цар опет изведе мученика на суд. И угледавши како га је тешки камен био пригњечио, упита га: Јеси ли се раскајао, Георгије, или си још непокоран? А светитељ, пошто му груди беху пригњечене, једва могаше говорити, и рече: Зар ти мислиш, царе, да сам ја већ толико изнемогао, те ћу се због тако малог мучења одрећи своје вере? Пре ћеш ти изнемоћи мучећи ме, него ли ја мучен.
Тада Диоклецијан нареди да се донесе велики точак за мучење, под којим беху даске са великим ексерима у облику мачева, рогова, ножева; и беху ти ексери неки прави, неки искривљени, неки повијени као удице. Потом нареди да мученика нага вежу на точак, па точак окрећу, да би оштри ексери, начичкани на даскама под точком, искидали цело тело. Тако мучен, и на парчад кидан, и као трска ломљен, светитељ трпљаше јуначки, и у тој муци он се најпре громко мољаше Богу, затим тихо у себи благодараше Бога, и не пусти ни уздаха, неко као да спаваше и не осећаше.
Мислећи да је мученик умро, цар радосно похвали богове своје, и повика: Где је Бог твој, Георгије? Зашто те не избави од такве муке? - И онда нареди да га као мртва одвежу од точка, а сам оде код жртвеника Аполоновог. И нзненада се наоблачи, и настаде страховита грмљавина, и многи чуше глас одозго који говораше: Не бој се, Георгије, ја сам с тобом! - И мало после тога сину велика и необична светлост, и светлоносни Анђео Господњи, блистава лица, појави се у облику прекрасног младића крај точка и, ставивши руку на мученика, рече му: Радуј се! - И нико не смејаше прићи точку и мученику док се Анђео виђаше. А кад он постаде невидљив, мученик сам сиђе с точка, пошто га Анђео Божји беше одрешио и од рана исцелио, и стаде телом потпуно здрав, благодарећи Бога и призивајући Га.
Видевши то, војници се страховито уплашите и запрепастише, па отрчаше и обавестише цара који се још бавио у идолишту око приношења жртава идолима. А за војницима иђаше и свети Ђорђе, и он иступи пред цара у идолишту. Кад га угледа, цар прво не вероваше да је то Ђорђе, већ сматраше да је то неко сличан Ђорђу. Онда пратиоци цареви, пажљиво посматрајући мученика, познадоше да је то главом Ђорђе. Још и сам мученик велегласно викаше: Ја сам Ђорђе! - И бише сви запрепашћени, и у недоумици ћутаху дуго. А двојица од присутних, претори[9] Анатолије и Протолеон, који беху раније оглашени у хришћанској вери, видећи ово необично чудо, потпуно се утврдише у Христовој вери, и повикаше: Један је Бог велики и истинит - Бог хришћански! И одмах цар нареди да ове ухвате, и без икаквог суда изведу ван града и мачем посеку. И многи други вероваше тада у Христа, али скриваху у себи веру, не смејући је исповедати од страха. И царица Александра, која се такође налазила у том идолишту и видела мученика чудесно исцељеног, познаде истину. И кад хтеде да јавно исповеди Христа, епарх је задржа, и пре но што цар дозна, нареди да је одведу дома.
Злотворни пак Диоклецијан, који није могао творити никакво добро, нареди да светог Георгија вргну у ров негашеног креча, да га затрпају , и тако оставе три дана. Вођен тамо, светитељ се велегласно мољаше Богу, говорећи: Господе Боже мој, услиши молитву слуге Твога, и погледај на ме, и смилуј се на ме, и избави ме од замки непријатеља, и дај ми да до краја непроменљиво сачувам исповедање светог имена Твог. Господе, не остави ме због грехова мојих, да не би некад рекли непријатељи моји: Где је Бог његов? Покажи силу Твоју и прослави име Твоје у мени непотребном слузи Твом. Мени недостојном пошљи Анђела Твог чувара. Господе, који си пећ вавилонску у росу претворио и света Три младића неповређене сачувао, јер си благословен вавек, амин.
Тако се помоливши и све тело своје крсним знаком оградивши, он се спусти у ров радујући се и славећи Бога. Слуге га онда везана затрпаше у негашеном кречу, па одоше. Трећег дана нареди цар да се кости мученикове изваде из рова са негашеним кречом, јер је сматрао да је мученик сагорео у кречу. И кад слуге разгрнуше креч, нађоше светитеља преко очекивања читава, жива и здрава, и одвезана како стоји, светла лица, са рукама подигнутим к небу, и благодари Бога за сва Његова доброчинства. А слуге и присутни беху избезумљени од ужаса и запрепашћења, и једногласно стадоше величати Георгијевог Бога, називајући Га великим.
Сазнавши за то Диоклецијан нареди да му се одмах доведе мученик. И гледајући га, силно се дивљаше, и упита га: Реци нам, Ђорђе, откуда у теби таква сила, и каквим то мађијама изводиш такве ствари? Сматрам да си веру Распетога у мађионичарску вештину претворио, да би својим чинима све задивио и себе као велика показао. Светитељ одговори: Ја сам очекивао, царе, да нећеш моћи ни уста отворити да хулиш свемоћног Бога, коме је све могуће, и чудесно избавља од опасности оне који се у Њега надају. А ти, прелашћен ђаволом, отиснуо си се у такву дубину заблуде и погибао, да чудеса Бога мог, која својим очима гледате, називаш мађијама и чинима. Стога плачем због вашег слепила, и називам вас бедницима, и сматрам да сте недостојни мога одговора.
Тада Диоклецијан нареди да донесу гвоздене чизме, начичкане изнутра дугачким клинцима, да их усијају на ватри, обују мученика, па да га онда бијући гоне све до тамнице. У таквој обући гоњеном, мучитељ се ругаше мученику, говорећи: Како је Георгије брз тркач! Георгије, ти трчиш веома брзо - А мученик, тако љуто гоњен и жестоко бијен, говораше у себи: Трчи, Георгије, да би стигао, јер трчиш не као на непоуздано. Затим, призивајући Бога говораше: Господе, погледај с неба и види труд мој, и услиши уздисање окованог слуге Твог, јер се умножише непријатељи моји, и неправедном мржњом омрзнуше ме ради светог имена Твог. Но Господе, Ти сам исцели ме, јер се пометоше кости моје, и дај ми трпљење до краја, да не би некада рекао непријатељ мој: учврстих се на њему! - Тако се мученик мољаше на путу за тамницу. И би бачен у тамницу, изнемогао телом од рана и силно изранављених ногу, али духом бејаше јак, јер целог тог дана и целе ноћи он не престајаше узносити Богу благодарност и молитве. И те ноћи Божјом помоћу он би исцељен од рана, и оздравише му ноге као и цело тело.
Сутрадан свети великомученик би изведен пред цара у позоришту. Са царем беше и цео сенат. Када цар угледа мученика како добро иде и не рамље ногама, као да уопште није био изранављен, веома зачуђен упита га: Шта је, Георгије, јесу ти чизме биле угодне? - Да, угодне, одговори светитељ. Онда цар рече: Одбаци дрскост, смири се, буди покоран, одреци се мађиоништва, па приступи и принеси жртву милостивим боговима, да те не би многим мукама лишили овог слатког живота. Свети Георгије одговори: Како сте безумни кад силу Божју називате мађиоништвом и бестидно се гордите обманом ђаволском! - Диоклецијан бесно погледа, и јаросно рикнувши прекиде мученикову реч, и нареди да светитеља бију по устима да би се научио не вређати цара. Затим заповеди да га воловским жилама бију све дотле док парчад тела његовог и крв његова не покрише земљу.
Иако тако свирепо мучен, свети великомученик Георгије се ни најмање не измени у лицу које беше светло. Дивећи се томе веома много, цар рече својим присутним велможама: Ово код Георгија није ни јунаштво ни сила већ дело мађиоништва. На то Магненције рече цару: Овде има један вешт мађионичар; ако га позовеш, он ће брзо победити Георгија, и Георгије ће се покорити твојој наредби.- Мађионичар би одмах позван, и кад изиђе пред цара овај му рече: Очи свих овде присутних видеше шта учини овај погани човек Георгије. А како он то учини, знате само ви који сте вични мађијама. Стога ти: или Георгијево мађиоништво победи и сатри, и учини да нам се Георгије покори, или га мађионичким отровима уклони из овог живота, те нека он мађионичар умре од мађија. Ја сам му због тога и допустио да живи до сада. - Мађионичар коме беше име Атанасије обећа да ће све то привести у дело идућег дана. Цар онда нареди да мученика држе у тамници, и оде са судишта. А светитељ, одведен у тамницу, призиваше Бога говорећи: Покажи, Господе, милост Своју на мени, управи стопе моје исповедништву Твоме и доврши течење моје у вери Твојој, да се у свима прослави пресвето име Твоје.
Сутрадан цар опет дође на судиште и седе, гледан од свију. А дође мађионичар Атанасије, гордећи се својом мудрошћу, носећи и показујући цару и свима присутнима меке мађионичарске напитке у разним судовима, и рече цару: Нека се сада доведе овде онај осуђеник, па ће видети разноврсну делатност наших богова и силу мојих враџбина. - И узевши један суд, он рече: Ако хоћеш, о царе, да тај безумник послуша тебе у свему, онда нека попије овај напитак. - Затим узе други суд и рече: Ако је по вољи суду твом да онај осуђеник види горку смрт, нека попије ово.
Цар нареди, и свети Георгије одмах би доведен преда њ на суд. И рече цар светитељу: Георгије, сада ће све твоје мађије бити уништене и престаће. - И нареди да светитеља силом напоје мађионичарским напитком. Светитељ са поуздањем испи отров, и стајаше неповређен радујући се, и ругајући се демонској обмани. Бесан од једа, цар нареди да светитеља силом напоје и другим напитком, пуним смртоносног отрова. А светитељ, не чекајући да га приморавају, сам добровољно узе суд и испи смртоносни отров. И отров му нимало не нашкоди, јер помоћу благодати Божје би сачуван од смрти.
То зачуди цара и цео сенат, а и мађионичар Атанасије стајаше запањен, чудећи се и двоумећи. Затим, после неког времена цар рече мученику: Георгије, докле ћеш нас зачуђивати својим делима? Докле нам нећеш изрећи истину? Какве су то мађионичарске ујдурме које чине те ниподаштаваш муке које ти се причињују, нити ти нашкођују смртоносни напитци? Кажи нам све отворено, јер желимо да те кротко саслушамо.
Тада блажени Георгије одговори: Не мисли, о царе, да људска довијања чине те ми ниподаштавамо муке, већ то чинимо призивањем Христа и силом Његовом, јер уздајући се у Њега ми, тајно поучавани од Њега, ниушта не сматрамо најразноврсније муке. Диоклецијан упита: А какво је то тајно поучење Христа Твог? Свети Георгије одговори: Знајући унапред вашу злотворну злоћу, Господ Христос научи слуге Своје да се не боје оних који убијају тело а душе не могу убити, и још рече: Длака с главе ваше неће поганути, и ако што смртно попијете, неће вам наудити (Мт. 10, 28; Лк. 21, 18; Мк. 16, 18). И још чуј, о царе, Његово нелажно обећање нама које Он сажето изрази овим својим речима: Који верује у мене, дела која ја творим и он ће творити (Јн. 14, 12). Диоклецијан упита: А која то дела ви називате његовим? Светитељ одговори: Слепе просвећивати, губаве очишћавати, хромима ход давати, глувима слух отварати, нечисте духове изгонити, мртве васкрсавати. Ова дела, и дела слична овима, јесу Христова дела.
Цар се онда обрати Атанасију мађионичару са питањем: Шта ти велиш на ово? Атанасије одговори: Чудим се како се овај руга твојој кротости говорећи лажи, и нада се да се извуче из моћне руке твоје. Јер ми који сваког дана уживамо у многобројним доброчинствима бесмртних богова наших, још никада не видесмо да мртвога васкрсоше, а овај човек, уздајући се у мртваца и сматрајући Распетога за Бога, бестидно тврди да је Распети творац великих дела. Но пошто он пред свима нама тврди да је његов Бог творац таквих чудеса и да они који верују у Њега добише од Њега нелажно обећање да и они творе дела која је и Он творио, нека онда овај васкрсне мртваца пред тобом, царе, и пред свима нама, па ћемо се и ми покорити његовом Богу као многомоћном. Ето, недалеко одавде налази се гроб у који је пре неколико дана сахрањен мртвац кога сам ја за живота познавао. Ако Георгије васкрсне њега, онда ће нас истински победити.
Зачуди се цар таквом предлогу Атанасијевом. Гроб пак тај бејаше велик, и налазио се пола стадије далеко. Суд над Георгијем вршио се у позоришту крај градске капије, и из позоришта се видео тај гроб ван града, пошто је у јелина био обичај да своје мртваце сахрањују не у граду него ван града. Цар онда нареди мученику да васкрсне мртваца, и на тај начин покаже силу Бога свог. А антипат Магненције моли цара да Георгија ослободе окова. Пошто скинуше окове са светитеља, Магненције му рече: Сада, Георгије, покажи чудесна дела Бога твог, па ћеш нас привести вери у Њега. - Светитељ му одговори: Бог мој који је из ничега створио све, моћан је да мноме слугом Својим васкрсне тог мртваца, али ви, пошто вам је ум помрачен обманом, не можете да схватите истину. Но ради овог присутног народа учиниће Бог мој то што ви кушачки тражите. Само немојте то приписати мађијама. Ето, мађионичар кога позвасте поуздано тврди да никаква мађија, нити сила икаквог бога, није никада могла васкрснути мртваца. А ја ћу на очиглед свих присутних и чујно за све призвати Бога мог.
Рекавши то, он преклони колена своја, и дуго се са сузама мољаше Богу. Затим устаде и громко се опет помоли Богу говорећи: Боже векова, Боже милости, Боже свих сила, Боже све-могући, Господе Исусе Христе. Ти не посрамљујеш оне који се у Тебе уздају, - услиши у овај час мене смиреног слугу Твог Ти који си услишавао Своје свете Апостоле на сваком месту у свима чудесима и знамењима: дај овом злом нараштају знамење које тражи, и васкрсни мртваца из гроба, на посрамљење оних који Те одбацују, а на славу Твоју и Твога Оца и Пресветога Духа. О Господе, покажи присутнима да си Ти једини Бог на васцелој земљи, да би познали Тебе, свемоћног Господа, и увидели да се све покорава Твоме мигу. Јер је Твоја слава вавек, амин.
А кад изговори "амин", настаде огромна хука и земља се затресе, те се сви силно препадоше. И надгробни споменик паде на земљу, гроб се отвори, мртвац устаде жив и изађе из гроба, док су сви присутни посматрали то премрли од страха. Затим настаде велика граја у народу: многи се радоваху и хваљаху Христа као великог Бога. А цар и они са њим, испуњени ужасом и неверјем, најпре говораху да је Георгије, велики мађионичар, васкрсао из гроба не мртваца већ неког духа и привиђење, да би обмануо гледаоце. А кад затим увидеше да то није привиђење него човек који је стварно васкрсао из гроба и призива име Христово, они притекоше Георгију и прибише се уз њега, веома збуњени и избезумљени. И не знајући шта да раде, они ћутаху. Атанасије пак притрча и припаде к ногама светитељевим, исповедајући да је Христос свемоћни Бог. И мољаше мученика да му опрости грехе које учини у незнању. 
Но пошто прође прилично времена, Диоклецијан нареди да народ ућути, и стаде говорити овако: Људи, видите ли превару? Видите ли поквареност и лукавство ових мађионичара? Овај најбезбожнији Атанасије, помажући себи сличног мађионичара, даде овоме не отров већ неки чаробњачки напитак који поможе овоме да нас обмане, јер они живог човека својим чинима преставише као мртваца, и својим враџбинама тобож га васкрсоше из мртвих на наше очи. - Рекавши то, цар нареди да се без икаквог ислеђења и суда одрубе главе Атанасију и човеку васкрслом из мртвих, а да светог мученика Христовог Георгија држе у тамници и оковима док он посвршава државне послове и смисли шта ће радити с мучеником. Свети пак Георгије, обревши се у тамници, радоваше се духом и благодарима Бога говорећи: Хвала Ти, Господе, Ти не посрамљујеш оне што се у Тебе уздају. Благодарим Ти што ми свуда помажеш, и што ми свакодневно чиниш велика добра и моју недостојност украшаваш благодаћу Својом. Но удостоји ме, Боже, Боже мој, да ускоро созерцавам славу Твоју пошто потпуно посрамим ђавола.
Док је свети великомученик био у тамници, к њему су долазили они што због његових чудеса беху поверовали у Христа. Они су златом потплаћивали тамничке стражаре. Долазећи к светом великомученику они су припадали к ногама његовим и учили се у њега светој вери. А болесници међу њима исцељиваху се од својих болести, јер их свети Георгије исцељиваше призивањем имена Христова и крсним знамењем. Тако многи долажаху к њему у тамницу. Међу долазницима беше неки човек по имену Гликерије, прост земљорадник. Њему се догоди те му во паде са брега у провалију, и црче. Чувши за светитеља, Гликерије отрча к њему плачући за својим волом. А светитељ, осмехнувши се тихо, рече: Брате, иди с радошћу, јер Христос мој оживе вола твог. - И он, искрено поверовавши мучениковој речи, оде и затече вола живог, као што му каза светитељ. Па не часећи ни часа, он крену натраг к мученику. И хитајући кроз град, он громко викаше: Заиста је велик Бог хришћански! - Но војници га ухватише и цара о њему обавестише. Цар Диоклецијан, испунивши се гнева, не хтеде ни да види Гликерија, већ нареди да му се без суда одмах отсече глава ван града. А Гликерије радосно као на пир хиташе у смрт за Христа, и престижући војнике он великим гласом призиваше Христа Бога молећи Га да му проливање крви његове урачуна уместо крштења. И тако Гликерије сконча.
Утом неки сенатори обавестише цара како Георгије, седећи у тамници, буни народ, јер многе одвраћа од богова и приводи Распетоме, и чудотвори мађиоништвом, те сви трче к њему. И предложише цару да Георгија опет изведе на суд, па ако се не покаје и не обрати боговима, онда да брзо буде осуђен на смрт. Цар дозва антипата Магненција па му нареди да за сутра спреми судиште код Аполоновог идолишта, да би јавно судио мученику. Но те ноћи, молећи се у тамници, свети Георгије задрема мало и виде у сну Господа који га Својом руком прихваташе, и загрливши целиваше, и венац му на главу стављаше, говорећи: Не бој се, него буди храбар, јер ћеш се удостојити да царујеш са мном! Не малаксавај, већ што пре дођи к мени да примиш што ти је уготовљено.
Пробудивши се и радосно заблагодари Богу, светитељ позва к себи тамничког стражара и упути му ову молбу: Једну милост молим од тебе, брате: допусти да слуга мој дође до мене, јер му имам нешто казати. - Стражар допусти, и уђе слуга који је неотступно стајао пред тамницом и веома пажљиво записивао светитељева дела и речи. Ушавши, он се до земље поклони господару свом који је био у оковима, и распрострт крај ногу његових на земљи, плакаше. Но светитељ, подигавши га, наређиваше му да буде весео, и исприча му своје виђење рекавши: Чедо, Господ ће ме скоро позвати к себи. Но ти по одласку мом из овог живота, узми ово моје смирено тело са мојим завештањем, које написах пре мога подвига, с помоћу Божјом однеси га нашем дому у Палестини, и изврши све што сам завештао. Притом имај страх Божји и непоколебљиву веру у Христа. - Слуга обећа да ће све извршити, и пошто се много исплака, светитељ га с љубављу загрли и, давши му последњи целив, он га отпусти с миром.
Сутрадан при изгревању сунца цар седе на судишту и пред њега изведоше светог мученика. Прикривајући свој гнев, цар му стаде говорити кротко: Не изгледа ли ти, о Георгије, да сам пун човекољубља и милости, када имам толико саучешћа за тебе? Сведоци су ми сви богови да веома штедим младост твоју због цветајуће у теби лепоте и памети и храбрости. Ја желим да заједно са мном царујеш и будеш други по части, ако би хтео да се обратиш боговима. Реци нам дакле, шта ти о томе мислиш. - Свети Георгије одговори: Требало је, о царе, да толику милост твоју према мени покажеш раније, а не да тако страшно будеш свиреп према мени. - Саслушавши с уживањем овакве мученикове речи, цар одмах изјави: Ако хоћеш да ми се као оцу с љубављу покориш, ја ћу те узвратити великим почастима за све муке што си поднео. Свети Георгије одговори: Ако пристајеш, о царе, онда хајдмо у храм да видимо богове које ви поштујете.

На то цар устаде хитно и с радошћу, и са целим сенатом и многим народом оде у Аполонов храм, водећи чесно са собом и светог Георгија. А народ клицаше цару хвалећи га што боговима својим прибавља силу и победу. Кад уђоше у храм и жртва би спремљена, настаде тајац, и сви гледаху у мученика непоколебљиво убеђени да ће он принети боговима жртву. Светитељ приђе Аполоновом кипу, и пруживши руку према њему, њега бездахног упита као живог: Ти ли хоћеш да ти принесем жртву као Богу? Говорећи то, светитељ начини крсни знак према идолу. Тада демон који је живео у идолу овакав глас даде од себе: Нисам Бог, нисам! И ниједан од сличних мени није Бог-Само је један Бог, и то онај кога ти проповедаш. Ми пак од Анђела што служаху Њему постадосмо отпадници и, овладани завишћу, ми варамо људе. Светитељ му на то рече: Како се онда усуђујете да остајете овде, када сам овде дошао ја, служитељ истинитог Бога? - Када светитељ то рече, стаде из идола излазити некакав шум, и звук, и плачни глас. Затим изненада попадаше сви идоли на земљу и разбише се. Тада жреци и многи од народа као луди бесно навалише на светитеља, и бијући га и везујући га они довикиваху цару: Погуби овог мађионичара, царе, погуби, док нас он није погубио!
Док су вика и метеж трајали и глас о томе брујао по целом граду, царица Александра, која је дотле била потајна хришћанка, не могаше више то да крије, већ похита тамо где бејаше свети великомученик Георгије. Када чу народну вреву и издалека угледа окованог мученика, она стаде викати велегласно: Боже Георгијев, помози ми, јер си једино Ти свемоћан. - А када се народна врева утиша мало, Диоклецијан нареди да мученика доведу пред њега. Од силне јарости он као луд викну на светитеља: Таквом ли ми благодарношћу узвраћаш за моју милост према теби, о најпоганија главо? Свети Георгије му одговори: Тако сам навикао поштовати твоје богове, о безумни царе! Та застиди се једном да спасење своје приписујеш таквим боговима, који ни себи не могу помоћи, нити присуство Христових слугу поднети.
Док је светитељ говорио то, гле, стиже царица Александра, исповедајући смело пред свима Христа Бога. Усто и к ногама мучениковим припадаше, и мучитељево безумље пљуваше, грдећи богове и проклињући оне који им се клањају. А цар, избезумљен од великог запрепашћења што види своју супругу како неустрашиво слави Христа и ниподаштава идоле и припада к ногама мучениковим, упита је: Шта ти би, Александро, те си се прилепила уз овог мађионичара и чаробњака, и тако се бестидно одричеш богова? - Но она се окрену од њега и не даде му оговора. Због тога се Диоклецијан још више разјари и не хтеде даље да испитује ни Георгија ни царицу, него одмах изрече обојима овакву смртну пресуду:
Наређујем да се мачем посече свезли Георгије који је изјавио да је галилејанин и који је много хулио на богове и на мене, заједно са царицом Александром коју је Георгије упропастио мађијама и која је као и он безумно грдила богове.
Тада војници нарочито за то одређени зграбише окованог мученика и поведоше ван града, вукући са њим и благородну царицу. Усрдно му следећи, царица се у себи мољаше Богу шапћући и често у небо погледујући. Но кад дођоше до једног места, царица малакса телом и замоли да мало седне. А кад седе, она наслони главу на зид, и предаде дух свој Господу.
Видевши то, мученик Христов Георгије прослави Бога, и с великом радошћу иђаше молећи се Господу да се и његово течење заврши добро. А кад стигоше на губилиште, он подиже глас свој и мољаше се овако: Благословен си, Господе Боже мој, што ниси дао да ме зубима растргну они који су ме тражили, и што ниси обрадовао непријатеље моје због мене, и што си душу моју избавио као птицу из замке ловачке. Услиши ме и сада, Господе, и буди крај мене слуге Твога у овом последњем часу, и избави душу моју од лукавства ваздушнога кнеза, великога ратника, и од његових нечистих духова. Онима што у незнању свом сагрешише против мене не упиши им као грех, него им подај опроштај и љубав Твоју, да би Те и они познали, и тако добили удео у царству Твом са избраницима Твојим. Прими и моју душу са онима који су Ти угодили од памтивека, не узевши у обзир оно што сагреших свесно и несвесно. Сети се, Господе, оних, што призивају величанствено име Твоје, јер си благословен и свепрослављен вавек, амин.
Помоливши се тако, свети Георгије радосно преклони под мач главу своју, и би посечен двадесет и трећег априла 303 године, добро завршивши исповедање, окончавши течење и сачувавши веру чисту. Зато и доби венац правде.
Таква су славља великих подвига храброга војника; такве су његове борбе и славне победе над непријатељима; подвизавајући се тако, он се удостоји непропадљивог и вечног венца. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с десне стране у дан другог доласка Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и обожавање кроза све векове, амин.

ЧУДЕСА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА

У сиријском граду Рамелу зидала се црква од камена у име светог великомученика Георгија. Али пошто у том крају не беше камена од кога би се могли правити црквени стубови, то се такав камен довозио морем из далеких прекоморских земаља. Зато многи богољубиви грађани рамелски одоше у прекоморске земље, да купе камене стубове за цркву. А оде и једна благочестива удовица, пуна усрђа и вере према светом великомученику Георгију, желећи да од своје сиротиње купи један стуб светитељу. И у једној прекоморској земљи она купи изврстан стуб, Довезе га на морску обалу, где рамелски градоначелник, богат човек, утовариваше у лађу неколико стубова које беше купио, и срдачно мољаше градоначелника да и њен стуб прими на лађу и одвезе цркви светог мученика. Али он не услиши њену молбу и не прими њен стуб, већ само своје стубове утовари у лађу и отплови. Тада жена паде ничице на земљу плачући од жалости, и призиваше у помоћ светог великомученика да он како зна учини да њен стуб буде однесен у Рамел у цркву његову. Тако тугујући и плачући жена заспа, и јави јој се у сну свети великомученик Георгије као војвода на коњу, подиже је са земље и рече јој: Што тугујеш, жено, кажи ми. Она му исприча разлог своје туге, и виде како светитељ сиђе с коња и упита је: Где желиш да поставиш стуб? Она му одговори: На десној страни цркве. И светитељ тог часа написа својим прстом на стубу ово: Овај удовичин стуб да буде постављен на десној страни цркве иза првог стуба, да би био други. Написавши то, он рече жени: Помози ми ти сама. И кад се обоје ухватише за стуб, камен постаде лак, и они га бацише у море.
Такав сан виде жена. И кад се пробуди од сна, не нађе стуб на оном месту. И положивши наду на Бога и на његовог слугу светог Георгија она крену на пут дому свом. Но пре њеног доласка у град Рамел, и пре нeго што доплови лађа, њен стуб се одмах сутрадан по њеном сновиђењу обрете на обали пристаништа у Рамелу. И када градоначелник са својим стубовима стиже лађом и искрца се на обалу, он угледа удовичин стуб и на њему речи које светитељ прстом својим исписа, а које се беху урезале у тврдом камену као да су у иловачу уписане, и веома се зачуди. И схвативши чудо које учини свети великомученик, и познавши свој грех, он се кајаше што одбаци удовичину молбу и многим молитвама просаше од светитеља опроштај. И доби опроштај од светог Георгија који му се јави у виђењу. И стуб удовичин би постављен на оном месту које беше одредио светитељ по жељи жениној.
После много година Сиријом завладаше Сарацени, и у граду Рамелу, у споменутој цркви светог великомученика Георгија догоди се следеће чудо. Један угледни Сарацен уђе са другим Сараценима у цркву за време богослужења и видевши икону светог Георгија и свештеника како се пред њом моли и чита молитве, рече пријатељима својим на сараценском језику: Видите ли шта овај безумник ради? Моли се дасци. Хајде, донесите ми лук и стрелу да прострелим ту даску. И донесоше му одмах. Стојећи иза свију осталих он затеже лук и пусти стрелу на мученикову икону. Но стрела полете не према икони већ увис, па се онда спусти и зари у руку тог Сарацена и рани је. Он одмах напусти цркву и оде својој кући. Рука га је све јаче и јаче болела, и тако силно отече да је личила на мех. А он горко кукаше од смртоносних болова. Но како у кући имађаше неке робиње које беху хришћанске вере, дозва их и рече им: Бејах у цркви вашег бога Георгија и хтедох да прострелим његову икону, али пошто нисам добро стрељао, стрела се поврати и зари ми се у руку, и ето умирем од неподношљивих болова. А оне га упиташе: Сматраш ли да си добро урадио дрзнувши се да пустиш стрелу на икону светог мученика. Сарацен одговори: Еда ли она икона има силу да учини да се ја овако разболим? Робиње одговорише: Ми нисмо учене и не знамо шта да ти одговоримо, него дозови свештеника па ће ти он казати о томе што нас питаш.
Варварин послуша савет својих робиња и посла по свештеника. Кад овај дође, он га упита: Хоћу да знам, какву силу има она даска или икона којој си се молио и клањао? Свештеник одговори: Ја се нисам клањао дасци већ Богу моме, Саздатељу свих, а молио сам светог великомученика Георгија, изображеног на дасци, да буде мој посредник пред Богом. Варварин га упита: А шта је тај Георгије ако није ваш Бог? Свештеник одговори: Свети Георгије није Бог већ слуга Бога и Господа нашег Исуса Христа. Он је био човек као и ми, само је претрпео многе муке од незнабожаца који су га приморавали да се одрекне Христа. Пошто је све те муке јуначки претрпео и славно исповедао име Христово, он доби од Бога благодат да чини чудеса и знамења. Ми пак волећи га, поштујемо његову икону, и као у њега самог гледајући ми јој се клањамо, грлимо је и целивамо. Тако и ти радиш после смрти својих родитеља и миле браће; износиш њихово одело преда се, плачеш, целиваш га, као да њих саме пред очима својим имаш. И ми дакле поштујемо свете иконе, не као богове, - не било тога! -, већ као изображења слугу Божјих који преко икона својих чудотворе. Ето, и теби се догодило те си познао силу светог мученика када си се дрзнуо да стрелу пустиш на његову икону. А то се догодило за поуку другима.
Чувши то, Сарацен рече: Шта да радим? Видиш моју отечену руку, имам неподношљиве болове, и већ сам близу смрти. Свештеник му рече: Ако желиш да оздравиш и останеш жив, реци да ти се донесе икона светог великомученика Георгија, постави је изнад свога одра, намести кандило пред њом, припали га, па нека сву ноћ гори, а изјутра узми јелеј из кандила, помажи болесну руку своју, притом веруј да ћеш оздравити, и биће ти тако. - Сарацен одмах замоли свештеника да му донесе икону светог Георгија. Свештеник је донесе; Сарацен је с радошћу прими и учини све онако како га свештеник научи. И када сутрадан изјутра помаза руку своју јелејем из кандила, одмах престадоше болови и рука му оздрави.
Задивљен и обрадован оваквим чудом, овај Сарацен упита свештеника, да ли у његовим књигама има што писано о светом Георгију. Свештеник донесе Житије и страдање светог великомученика Георгија, и читаше му. А он, слушајући пажљиво, држаше у рукама мученикову икону, и светитељу изображеном на икони говораше са сузама као живоме: О свети Георгије! ти си млад, али си био паметан; ја сам стар, али сам безуман. Ти млад - мио си Богу, а ја стар - лишен сам Бога. Молим те, моли за мене Бога твог, да и ја постанем слуга његов. - Затим, грлећи колена свештенику, мољаше га да га удостоји светог крштења. А свештеник не хоћаше, јер се бојаше Сарацена. Али кад виде његову веру и искрену молбу, он га тајно крсти ноћу из страха од Сарацена. А кад свану, новокрштени Сарацен изађе из своје куће, оде усред града, и на очиглед свима стаде са великом слободом велегласно проповедати Христа, истинитог Бога, а сараценску веру проклињати. И одмах се слеже око њега мноштво Сарацена. Но пошто се испунише гнева и јарости, они као дивље звери навалише на њега и ножевима га на комаде исекоше. И тако, овај Сарацен за кратко време изврши добри подвиг исповедништва и доби мученички венац, помаган молитвама светог великомученика Георгија.

На острву Митилини бејаше славна и огромна црква светог великомученика Георгија. У житеља тога острва беше обичај да се сваке године о празнику светог Георгија скупљају у ту цркву и свечано прослављају светитељев празник. За то дознаше Агарјани на острву Криту, и једне године нападоше увече на цркву: они људи који беху око цркве разбегоше се и умакоше од Агарјана, а оне што затекоше у цркви, Агарјани похваташе, везаше, и у ропство одведоше. Међу заробљенима бејаше и један младић. Њега поклонише кнезу агарјанском на Криту.
Када прође година и настаде празник светог Георгија, родитељи овог младића, иако лишени сина, ипак не напустише обичај: сваке године о празнику светитељевом одлазити у његову цркву, и у дому свом приређивати изобилан обед у част и спомен светог Георгија. И када званице стадоше долазити на обед, мајка заробљеног младића опет тркну до цркве која није била далеко, и паде ничице на земљу плачући и молећи светитеља да јој како зна спасе сина из ропства. И би услишена од брзог помоћника, Јер после завршене молитве она се врати дому свом; званице беху за трпезом; њен муж најпре призва име светог великомученика Георгија, величајући његову помоћ и заступништво пред Богом; затим стаде гостити званице, и послуга са вином стајаше готова; у том тренутку и син њихов, спасен из ропства светим Георгијем, појави се пред њима, држећи у руци чашу са вином и пружајући је мајци. Јер тог тренутка он је на Криту дворио кнеза агарјанског за трпезом; и таман беше налио вино у чашу, и био готов да је пружи господару свом, он се, пренесен, тог часа обрете у Митилини у дому свом са чашом пуном вина. А кад га угледаше званице што беху за трпезом, запрепастише се, и питаху га, где је био, и откуда је дошао, и како се обрете међу њима. Он им одговори: ову чашу напуних вином, да је пружим кнезу, али ме у том часу дохвати један пресветли човек који је био на коњу, посади ме поред себе на коња, и ја једном руком држах чашу а другом се држах за његов појас, и обретох се овде, као што видите.
Чувши то, сви се пренеразише дивећи се овом преславном чуду. И уставши, одадоше благодарност Богу и његовом угоднику, светом великомученику Георгију. Чудо, слично горњем чуду, казује монах Козма. У дане грчког цара Василија, вели монах Козма, кад ја бејах млад, цар одреди војводу, мога господара код кога сам службовао, да иде на острво Кипар. Када стигосмо на Кипар, чусмо за чудо светог великомученика Георгија, које се о његовом празнику догодило у његовој цркви. Тамошњи житељи испричаше нам како је син свештеника, који је служио при цркви светог Георгија, био од Сарацена одведен у ропство, па се сада, на сам празник светог Георгија, обрео поред свога оца у цркви за време литургије. Војвода онда позва к себи свештеника и његовог сина, и распитиваше сина на који је начин дошао од Сарацена. Јуноша онда стаде причати овако: Како је Бог хтео, тако ме је свети Георгије ослободио. Ја пак не знам на који начин дођох; само знам да сам био у ропству ево трећа година. А заробљен сам био на овај начин: отац мој посла ме ради неке куповине лађом, на којој су били и други људи, но на нас нападоше Сарацени и све нас заробише. Мене онда одведоше у Палестину, која је у то време била сва под Сараценима. Тамо служих господару мом, Сарацену, три године. И ево данас је осамнаести дан откако ми господар мој нареди да му однесем купаћи прибор у опште купатило, пошто је желео да се тако окупа. Окупавши се он ме упита: Ниси ли ми донео опсим[10] да пијем? Ја му одговорих: Нисам, донео, господару. - Он онда полете да ме бије, а ја умакох, дотрчах дома код госпође, узех опсим од госпође, и похитах у купатило код господара. Пут је водио поред хришћанске цркве, у којој се у то време служила света литургија. Ја чух где се у цркви пева после Входа кондак светом Георгију: Воздјелан од Бога показалсја јеси... А беше празник светог Георгија. Чувши то појање, ја горко заплаках: Свети великомучениче Георгије, зар не би пријатан Богу и теби ниједан уздах слуге твога, оца мога? Зашто си презрео његове сузе и молитве, које ти он приноси у твојој цркви за мене, да ме спасеш овог заробљеништва и робовања?
Говорећи тако, ја дотрчах у купатило. А кад ме господар мој виде уплакана, стаде ме љутито тући, и рече ми: Налиј! И ја налих опсим у чашу. А господар нареди: Долиј топле воде! И кад узех суд са топлом водом да долијем у чашу, ја престадох видети господара мог, и повиках: Господару, не видим! - И нека ме сила подиже са земље, и ја више не чух шта говори мој господар, већ чух где се пева песма: Једин свјат, једин Господ Исус Христос, во славу Бога Отца, амин. И угледах себе у олтару, и оца мог како држи свети путир и говори црквењацима: Дајте теплоту (тојест топлу воду). И гле ја, стојећи пред њим са сасудом топле воде, хтедох да налијем топлу воду у свети путир. Јер се ја изненада обретох у олтару стојећи пред оцем који је литургисао као што стајах у купатилу пред Сараценом, држећи у једној руци чашу са опсимом а у другој сасуд са топлом водом. А мој отац, угледавши ме, упита црквењаке: Ко је овај младић? Они му зачуђени одговорише: Не знамо ко је то и откуда је. - А ја бејах ошишан и у сараценском оделу, и рекох оцу: Не познајеш ли ме, оче? Ја сам твој син Филотеј. На то ми отац рече: А зашто је чаша и тај сасуд у твојим рукама, и шта се налази у њима? Ја му одговорих: У чаши је опсим а у сасуду топла вода. Јер ја се налажах са господарем мојим у купатилу близу Јерусалима, и кад хтедох да му пружим ово пиће, ја се тог тренутка обретох крај тебе у цркви.
Отац мој уздрхта од запрепашћења, и замало не испусти из руке свети путир, толико се беше заборавио. А ја испустих на земљу чашу и сасуд с топлом водом, па ухватих оца за руку и рекох: Не узнемиравај се, оче, већ заврши службу. Онда отац мој метну путир на свету трпезу, и подигавши к небу руке узнесе благодарност Богу и одаде хвалу светом Георгију. А чаша коју испустих на мермер не разби се нити се проли; исто тако и суд са топлом водом. И пошто отац заврши службу, загрли ме и целива са сузама, па одосмо дома. А кад се чу да сам дошао, сабраше се у нашем дому сви наши рођаци и суседи, и видевши ме радоваху се и прослављаху Бога и Његовог слугу светог Георгија, који ме у трен ока избави од Сарацена.
Чувши овакву повест свештениковог сина, војвода и сви што беху с њим прославише Бога и светог Георгија, и пошто дадоше њему и његовом оцу велике дарове отпустише их.
Слично предњим чудима постоји још једно чудо светог великомученика Георгија. И то ово. У Пафлагонији[11], у граду Амастриди, живљаше човек по имену Леонтије, са својом супругом Теофаном. Обоје су имали велику веру и усрђе према светом великомученику Георгију. Стално су одлазили у његову цркву, која је била недалеко крај реке зване Партениос, због чега и црква светог мученика би прозвана партенија. Ту цркву они украшаваху сваковрсним украсима од своје имовине из своје љубави према светом Георгију, кога су сматрали за свог покровитеља, хранитеља и заштитника. Сваке године они су чесно и побожно прослављали спомен мучеников: давали су многе милостиње, приређивали богате обеде ништима и убогима и странцима, а и сродницима и суседима. Па су и свог јединца сина назвали Георгијем, јер су стално с љубављу имали на уму и на језику име светог великомученика.
У то време цароваше код Грка Константин Седми[12], син Лава Мудрог. И настаде рат између Бугара и Грка. Бугари са Маџарима и Скитима навалише на грчке земље, пустошаху их и плењаху. То би разлог да се грчка војска мобилише. И пошто Леонтије, житељ града Амастриде, бејаше официр, то и њему би наређено да крене у рат. Но Леонтије беше већ стар, а Георгије син његов беше младић у најбољим годинама и храбар. Зато он намисли да уместо себе пошаље у војску свог сина. Али најпре он и Теофана одведоше њега у гореспоменуту цркву, и молећи се пред иконом светог великомученика Георгија они говораху: Теби, о свети великомучениче Георгије, препоручујемо нашег милог јединца, кога из љубави према теби назвасмо твојим именом. Ти му буди путовођ, и чувар у рату, и врати нам га читава и здрава, да би, имајући твоје доброчинство као плод вере наше према теби, свагда многам доброчинствима прослављали твоје старање о нама и твоју заштиту.
Помоливши се тако, они послаше сина у рат. А кад поче борба, Грци најпре победише Бугаре, потом се Бугари прибраше и стадоше побеђивати Грке, пошто Бог допусти то због грехова. И би страховита сеча, и сила грчка подлеже оштрици противничког мача, да једва ко умаче из те битке. Тада један Бугарин ухвати жива Леонтијевог сина Георгија, и молитвама светог Георгија он би сачуван од смрти. Јер тај Бугарин, видећи да је Георгије млад и диван, поштеде га и одведе у своју земљу. Тамо му Георгије служаше као заробљеник.
Леонтије и Теофана, када чуше да је грчка војска побеђена и када видеше да им се син не враћа, плакаху и кукаху неутешно, држећи да им је син погинуо у рату. И падајући пред иконом светог великомученика у његовој цркви они вапијаху: Зар са таквом надом, мучениче Христов, ми поверисмо теби наше премило јединче, да га разнесу птице небеске и звери земаљске? Зар си тако услишио наше свакодневне молитве и уздахе? Ако за нас старе ниси имао милосрђе, могао си се бар смиловати на његову расцветану младост. Зашто си, угодниче Божји, презрео нашу кукавност?
Тако наричући са потресном кукњавом и јаукањем, они су расплакивали све присутне. Нарочито је мајка непрестано сваки дан горко плакала и нарицала.
Та победа над Грцима догодила се у месецу августу. Пошто прође јесен и зима, настаде април и приближаваше се спомен и празник светог великомученика Георгија. Леонтије и његова супруга, иако беху очајни због свог сина, јер су сматрали да је погинуо у рату, ипак не напустише своје усрђе према светом мученику Георгију, већ по свом обичају припремише богату трпезу. И после службе Божје у цркви, они позваше к себи многе госте: ближње и даљне, странце и ниште. Сви они бише посађени за трпезу, и за време обеда разговарало се само о Георгију који се није вратио из рата. Родитељи често удараху у плач, а гости их тешаху, нарочито ојађену мајку која је много ридала. Син пак њихов Георгије у ропству вршио је дужност кувара код свог господара. И тог дана кувајући јела он се сећаше родитеља својих на дому, и њиховог празновања; сећаше се сродника, пријатеља и суседа, и говораше у себи: Какве су сада трпезе у дому родитеља мојих? Ко је све за трпезом? Какво ли је сећање на мене? Сматрају ли ме за живог или погинулог?
Помишљајући то у себи, он ридаше горко. А кад дође време обеда, требало је да сам Георгије однесе пред господара неко јело са грнцем. Обрисавши сузе, он узе са ватре врео грнац и понесе. И тог тренутка он се обрете у дому родитеља својих стојећи пред лицем свих званица. О чуда. Сви се запрепастише гледајући изненада пред собом Леонтијевог сина Георгија са врелим грнцем у рукама. А родитељи помислише да виде привиђење. Но кад увидеше да је то стварност а не привиђење, радосно полетеше к сину, и стадоше га грлити и љубити, плачући од неизмерне и неочекиване радости. Тако исто и сви присутни плакаху од радости. И распитиваху Георгија, како остаде жив у рату, и где је био, и како изненада дође дома. А он подробно исприча све о себи; а о своме изненадном избављењу из ропства каза ово: Овога часа рађах у кујни мога господара, и би ми наређено да однесем са грнцем ово јело господару. Ја га узех и понесох, и кад уђох у собу у којој господар мој обедаше и учиних неколико корака, изненада угледах једног војника на коњу; сав је блистао неком неисказаном светлошћу; и он ме узе са овим грнцем, и не знам како ме постави овде пред вама. Кад то чуше, сви, а нарочито родитељи, узношаху велику благодарност Богу и светом великомученику Георгију. А сви једоше и од тог јела. И догоди се друго чудо: јер уколико јеђаху из оног грнца, утолико се умножаваше јело у њему; а грнац беше мали, таман за један оброк једноме човеку; званица пак бејаше врло много, и сви једоше довоље, хвалећи Бога и говорећи: Ето, свети великомученик Георгије посла нам о свом празнику из Бугарске изврсно јело. Затим онај грнац дадоше цркви светог великомученика Георгија са многом благодарношћу и приносима. И чуваше се грнац тај међу свештеним сасудима црквеним, као успомена на то преславно чудо светог великомученика Георгија.
Та стародревна црква светог великомученика Георгија беше од почетка веома мала, и са временом толико орону, да је била склона паду. И не беше никога ко би је оправио и обновио или нову сазидао. Јер тамошњи житељи беху веома сиромашни. И тако та црква опусте. Но у њој се догоди следеће чудо. Тамо су се скупљала деца и играла се, а међу њима беше једно дете, које су остала деца стално побеђивала у играма и исмевала. Додија то малишану и он погледа према цркви светог Георгија и рече: Свети Георгије, помози ми да и ја победим у играма, па ћу ти донети у цркву добар колач. - И одмах тај малишан победи осталу децу у играма; и то не једанпут, већ и други пут, па и много пута. Затим оде својој мајци и каза јој да је светом Георгију обећао као дар колач, и мољаше је да спреми колач, како би испунио своје обећање светом Георгију. А мајка чедољубива, и још више мученикољубива, ускоро спреми диван колач и даде га сину. Он га онако врућ однесе у цркву, положи пред олтаром, и поклонивши се оде.
У то време четири трговца, пролазећи поред цркве, свратише у цркву да се поклоне светом Георгију, и угледаше изванредан колач, који се онако врућ још пријатно пушио. Тада трговци рекоше између себе: Ово светитељ не требује, поједимо ми то, а место тога приложићемо тамјан. - И кад колач поједоше и пођоше да изађу из цркве, не могаху наћи црквена врата, јер им врата изгледаху као зид, и не могаху изаћи. Онда приложише по један сребрник, али опет не могаху изаћи. Затим приложише један златник, и помолише се светитељу да им допусти да изађу, али не могаху изаћи, јер их још држаше слепило. Тада сва четворица приложише по златник, и усрдно се помолише. И допусти им се излазак, јер нађоше црквена врата отворена, те изиђоше несметано. А ти златници и сребро послужише као почетни прилог за обнову те цркве, јер се глас о том чуду пронесе широм целе земље оне, и многи благочестиви људи приложише потребно злато и сребро, те се сазида нова велика црква од камена, и украси сваком лепотом, и снабде потребним стварима- И збиваху се у тој цркви преславна чудеса у славу Христа Бога, а на похвалу светог великомученика Георгија.

Записано је још и оно чудо светог великомученика Георгија које учини над младићем, смртоносно уједеним од змије. То чудо саопштио је богоугодни монах, ава Георгије. Он је казивао: Када сам једном ишао путем у гору и носио крст у руци, срете ме један стари монах. И пошто узе од мене крст, он пође испред мене, и после кратког времена он сврну с пута на једну путању, а ја иђах за њим. И гле, показа се стадо оваца, а младић који их је пасао лежаше на самрти од уједа змије. У близини пак беше извор, и старац ми рече: Захвати воду да омијемо крст. - Пошто то урадисмо, ми отворисмо уста младићу и сипасмо му воду којом омисмо крст, и старац рече: У име пресвете Тројице исцељује те слуга Божји свети великомученик Георгије. - И подигнувши се, младић поврати из себе смртоносни отров, и устаде.
Старац упита младића: Испричај ми, како си се јуче клео убогој удовици, чију си овцу, коју ти је она дала да је пасеш, продао за три сребрника? А њој си рекао да је вук појео овцу. Младић одговори: Да, оче, тако је. Него, како си ти то дознао? Старац рече: Док сам седео у својој келији, дојезди к мени човек на белом коњу и рече ми: Софроније, устани и иди брзо до извора што је одавде с десне стране на југ. Тамо ћеш наћи младића кога је змија ујела. А срешћеш тамо монаха који носи дрвени крст. Узми тај крст, омиј га водом, па ту воду дај младићу да пије, и притом говори овако: У име Оца и Сина и Светога Духа исцељује те слуга Божји мученик Георгије. И реци: отсада се не куни именом Божјим, ни светима његовим, нити чини коме кривду, и врати овцу убогој удовици, да ти се што горе не деси.
Када младић чу то од старца, паде му пред ноге, говорећи: Опрости ми, оче, јер је тако; ја сам продао овцу оне жене за три сребрника, и јуче сам је слагао да ју је појео вук. А та жена ме упита: Је ли то истина или лаж? Ја јој се на то заклех: Тако ми Бога истинитог! - И рече ми жена: Не знаш ли да сам убога, и како можеш тако да чиниш? Али тражиће од тебе Бог и свети Георгије, јер ту овцу обећах светом Георгију за убоге о његовом празнику. Ја се дакле, настави јуноша, преварих и сагреших, него молим твоје богољубље, оче, помоли се за мене Богу и светом Георгију, да ми се опрости тај грех. А ја ћу сада дати оној жени три овна за празник светог Георгија. И до краја свога живота даваћу убогима о празнику тога светитеља десетак од мога стада.
И тако исцељени јуноша, пошто измоли од тог блаженог старца опроштај и молитву, отиде на свој посао, благодарећи Бога и његовог угодника светог великомученика Георгија.
Не треба прећутати оно знаменито чудо које учини свети великомученик Георгије убивши аждају у Сирофиникији крај града Вирита, покрај мора, недалеко од града Лиде, где би погребено тело овог светог великомученика. То чудо изображено је разним иконома старим. А путницима који путују у Палестину показују место где се то чудо догодило. А оно се догодило на следећи начин. Крај града Вирита бејаше врло велико језеро, у коме живљаше огромна аждаја, страшан погубитељ. Излазећи из језера, она је многе људе грабила, у језеро одвлачила, и тамо их прождирала. И народ који је много пута ишао у хајку на њу, она је разгонила и побеђивала. Јер прилазећи градским зидинама она је дисањем својим испуњавала ваздух смртоносним отровом, од кога су се многи разбољевали и умирали. И беше невоља и туга и вапај и плач велики непрестано у том граду, у коме су живели незнабошци. Сви житељи, и сам цар, беху идолопоклоници.
Једнога дана сабраше се житељи града Вирита, одоше код свога цара и упиташе га: Шта ћемо чинити, јер гинемо од оне аждаје? А он им одговори: Оно што ми открију богови, то ћу вам препоручити. - И он путем откривења доби од живећих у идиолима демона, тих убица душа људских, савет који саопшти житељима града. Савет овај: Да не би сви изгинули, треба сваки дан да редом дају своју децу, сина или кћер, оној аждаји за храну. Притом изјави: А кад дође ред на мене, онда ћу и ја дати своју кћер, иако ми је јединица.
Грађани прихватише овај царев савет, или боље савет демона, и одлучише да сви, и старешине и обични грађани, сваког дана дају децу своју за храну аждаји. И то на овај начин: сваки дан се имао остављати на обали језера нечији син или кћер, красно окићени. - И тако су радили, иако су много жалили и плакали за децом својом. А аждаја је излазила и јела децу. Пошто се обредише сви грађани у давању деце, дође ред и на цара. Грађани дођоше код цара и рекоше му: Ето, царе, ми смо сви по твоме савету и одлуци дали децу своју аждаји, шта сада наређујеш да чинимо? Цар им одговори: И ја ћу дати своју једину кћер, а потом ћу вам јавити што нам богови буду опет открили.
Онда цар дозва своју кћер и нареди јој да се најлепше украси. И жаљаше за њом и плакаше силно са целим домом својим, али није могао да наруши одлуку, тобож божанску, а уствари демонску, о приношењу деце на жртву. И он даде своју кћер да је одведу аждаји, као жртву богу адског бездана. А он сам са својима сузним очима посматраше из палате како је воде. И одведоше девојку на одређено место на обали језера, на коме се приносила жртва аждаји. И она стајаше ридајући и очекујући смртни час, у који је аждаја имала изаћи из језера и појести је.
И гле, по промислу Божјем, који хоће да се сви спасу и да се град тај избави и од телесне и од душевне погибли, наиђе тамо свети великомученик Георгије, војник Небеског Цара, јездећи на коњу и држећи у руци копље. И видевши девојку где стоји крај језера и силно плаче, он је упита због чега ту стоји и тако плаче. Она му одговори: Добри младићу, бежи брзо одавде са коњем својим, да не би заједно са мном погинуо. Светитељ јој на то рече: Не бој се, девојко, већ ми кажи шта ишчекујеш, док те народ издалека посматра? Девојка му одговори: О изврсни младићу, видим да си јуначан и храбар, но зашто желиш да умреш са мном? Бежи брзо са овог места. Светитељ јој онда рече: Нећу отићи док ми не кажеш истину, због чега овде стојиш и плачеш, и кога очекујеш.
Девојка му онда исприча све редом о аждаји и о себи. На то јој свети Георгије рече: Не бој се, девојко, јер ћу те ја у име Господа мог, Бога истинитог, избавити од аждаје. Она одговори: Добри војниче, не жели да погинеш са мном него бежи, и избави себе од горке смрти; доста је да ја сама овде погинем, јер и мене нећеш избавити од аждаје, и сам ћеш погинути.
Док девојка говораше то светитељу, гле, појави се из језера она страшна аждаја, и стаде се приближавати својој уобичајеној жртви. Видевши аждају, девојка крикну силно: Бежи, човече, ево аждаја долази! - Свети Георгије се прекрсти, и призивајући Господа рекавши: У име Оца и Сина и Светога Духа, полете са коњем на аждају, снажно јој зари копље у грло, пригњечи је уз земљу, а коњ је ногама гажаше. Затим свети Георгије нареди девојци да својим појасем веже аждају и води је у град као кротког пса. А народ са запрепашћењем посматрајући где девојка води аждају, стаде бежати од страха- Онда им свети Георгије рече: Не бојте се, него се уздајте у Господа Исуса Христа, и верујте у Њега који ме посла к вама да вас избавим од аждаје.
И свети Георгије уби аждају мачем усред града, а људи извукоше њен труп изван града и огњем спалише. Тада цар тога града и сав народ повероваше у Христа и примише свето крштење. И би крштено тада двадесет и пет хиљада људи осим жена и деце. И на том месту потом би подигнута велика и прекрасна црква у име Пречисте Дјеве Богородице, кћери Небеског Цара Бога Оца, и мајке Сина Његовог, а невесте Духа Светог, у име светог победоносца Георгија, пошто је избавио ону девојку од видљиве аждаје. Он исто тако чува непорочну цркву Христову, и сваку душу православну помоћу својом од невидљивог прождиратеља у бездану ада, и од греха као од змије смртоносне.
Но овде се додаде и друго чудо: када се потом освећивала та црква, подигнута у име Пречисте Дјеве Богородице, и у част светог победоносца Георгија, онда у знак изливене благодати божанске, потече из олтара извор воде живе, исцељујући сваку болест код свих који с вером прибегавају, у славу Онога који је извор Живота, самог Цара славе, Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, хваљеног вавек у светима Његовим, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНАТОЛИЈА, ПРОТОЛЕОНА, царице АЛЕКСАНДРЕ, ГЛИКЕРИЈА, АТАНАСИЈА, ВАЛЕРИЈА, ДОНАТА и ТЕРИНА

Ови сви свети мученици, сем царице Александре, повероваше у Господа и пострадаше видевши чудеса и мучења светог великомученика Георгија. Царица пак Александра супруга Диоклецијанова, и раније је била хришћанка. Само видећи течење, чврстину и чудеса светог великомученика, она јавно изјави да је хришћанка. Зато и пострада.[13]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА

Новомученик Христов Георгије беше са Кипра: млад по годинама, леп по спољашњости, мудар по уму, целомудрен по владању. Оставивши свој завичај, он оде у Птолемаиду (у Палестини), и тамо ступи на службу као слуга код једног европског конзула. За кућу свога господара Георгије је куповао јаја код једне сиромашне Туркиње, која имаше одраслу кћер. На томе позавидеше њене комшинице Туркиње. И једнога дана када Георгије по обичају свом оде код те Туркиње да купи јаја, он затече њену кћер саму код куће. Комшинице Туркиње искористише ту прилику, дотрчаше и нададоше вику, оптужујући Георгија како је тобож обећао да се потурчи и узме за жену себи ту девојку. На њихову вику слеже се много агарјана, дохватише младог Георгија и одведоше у судницу, вичући што и жене и лажно оптужујући светог младића. Упитан од судије је ли истина то што на њега говоре, Георги је одговори слободно и јасно: Ја никада тако нешто не само нисам рекао него ни помислио; а ови ме из пакости клеветају; ја сам се родио хришћанин, и хришћанин хоћу да умрем.
Тада му стадоше обећавати огромне дарове, и почасти, и славу, али им све беше узалуд. Онда употребише разна мучења, али ни тиме не могаху придобити младог хришћанина, јер он беше чврст у вери Христовој. Због тога судија изрече против Георгија смртну пресуду. Тај дан беше петак. А из џамије што је крај мора, многи Турци беху изашли и стајаху разговарајући међу собом. Утом наиђоше са окованим у синџире светим мучеником, и прочиташе смртну пресуду пред овим Турцима. Они стадоше ласкама и обећањима наговарати младог мученика да се потурчи. Но млади мученик их храбро изобличи. А Турци, увидевши да је Георгије непоколебљив у својој хришћанској вери, окружише га, и многи са откоченим пиштољима у рукама, викаху сложно: или да их послуша или ће на лицу место бити убијен. Међутим, храбри мученик Христов, подигнувши к небу усинџирене руке своје, узвикну громким гласом: Господе Исусе Христе, прими дух мој и удостоји ме Царства Твога!
Чувши то, Турци опалише пиштоље на мученика, и он се сруши на земљу. Онда Турци потегоше ножеве и сво тело мучениково избодоше. Утом изненада настаде страховита бура на мору и олуја; огромни таласи запљуснуше бедеме на којима лежаше тело светог мученика, и спраше свету крв његову; а престрављени Турци отрчаше и позваше хришћане, те ови дођоше и с побожношћу узеше свето тело мучениково, однесоше у цркву и тамо чесно погребоше. И бура престаде, пошто као слушкиња послужи светом мученику. А после погреба чесног тела мученикова, Господ прослави светог мученика, и због његове божанствене вере учини и ово чудо: у току три ноћи појављиваше се огњени стуб који се пружаше од неба до светитељева гроба, и сав се град сијаше од преслатке светлости што се лила из тог огњеног стуба. И многа чудеса збиваху се, и збивају се, на гробу светог новомученика Георгија, у славу Оца и Сина и Светога Духа, једног Божанства и Царства, коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све вемове. Амин.[14]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛАЗАРА НОВОГ

Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију, то јест на Исток. У неком селу близу Пергама, званом Сома, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге 7. априла 1802. године. После дугих мучења и паљења коже, удова и језика, и разних других нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би обешен, 23. априла 1802. године, у својој 28.. години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара, које хришћани побожно погребоше, догодише се многобројна чудеса, која описа преподобни јеромонах Никифор Хијоски, који му и службу написа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ ГЕОРГИЈА ШЕНКУРСКОГ Христа ради сулудог

Подвизавао се подвигом јуродства Христа ради у граду Шенкуру, у петнаестом веку. Преставио се 1462. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Диоклецијан царовао од 284 до 305 године.
2. Аполон - један од најомиљенијих грчкоримских незнабожачких богова. Сматран богом сунца, просвете, уметности, друштвеног благостања и предсказивања будућности.
3. У свима већим тешкоћама незнабожачки цареви су се обичнo обраћали за савет жрецима - служитељима идола, који су им тобож откривали вољу богова. Овај обичај је нарочито био развијен у старој Грчкој.Тамо се изузетно славило Делфинско Прорицалиште (Оракул), где су постојале нарочите жене - прорицачице (питије).
4. На троножне столице седали су незнабожачки жреци, када су постављали питања својим боговима.
5. Никомидија - у старини велики малоазијски град у североисточном углу залива на Мраморном Мору. Основан у трећем веку пре Христа од витиниског цара Никомеда I, од кога је и име своје добио. Данас се на месту некада славне Никомидије налази малено насеље Исмид.
6. Кападокија - област у Малој Азији.
7. Висок чин у војсци, отприлике пуковник.
8. Комит - код старих Римљана најстарији војни старешина, који је пратио цара на његовим путовањима. Пошто су комити сачињавали свиту цареву и уједно са тим били цареви саветници, њихово се звање веома ценило.
9. Претор - градски судија.
10. Опсим је пиће које Сарацени пију пошто га разблаже топлом водом.
11. Пафлагонија - малоазијска покрајина.
12. Константин (VII) Порфирородни царовао од 912 до 959 год.
13. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог славног великомученика Георгија.
14. Свети Георгије пострада у Птолемаиди 1752 године.