Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког 

1. Свети мученик Конон Исавријски. Поучен би у вери Христовој и крштен у име Пресвете и Животворне Тројице од самога Архангела Михаила. И до саме смрти његове невидљиво га је пратио овај Архистратиг Божји. Би просветљен и ојачан благодаћу Духа Светога, те га срце није вукло ни за чим светским, него само за духовним и небеским. Кад га родитељи силом оженише, он прво вече узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост. Тада јој он поче говорити о вери Христовој, и о духовном животу као бољем и лепшем од телесног. Те тако успе, да и њу, а по том и своје родитеље приведе у веру Христову. И беху он и жена му као брат и сестра. Ускоро умру му и родитељи и жена, и он се повуче потпуно од светског живота и преда молитви, посту и богомислију. Учини велика чудеса, којима многе обрати у хришћанство. Између осталога, примора зле духове да му служе. При једном гоњењу би ухваћен и мучен, и сав избоден ножевима. Његовом крвљу мазаху се болесници и исцељиваху. Он поживе после тога још две године у своме граду и престави се Господу. Овај дивни светитељ поживе и пострада у II веку.

 

2. Свети мученик Конон Баштован. Родом би из Назарета. Беше благ и незлобив, и у свему Богу угодан. У време Декијева гоњења би мучен за Христа. Но он оста чврст у вери, а незнабожачке судије оштро изобличи због њихове глупости. С ексерима у ногама, везан за кола кнежева, овај добри и незлобни светитељ био је вучен све дотле докле није сам изнемогао и пао. Тада се и последњи пут помоли Богу и предаде Му дух свој 251. године.

 

3. Преподобни Исихије Посник. Рођен беше близу Брусе у VIII веку. Но удаљи се у једну гору, звану Мајонис, злогласну због демонских привиђења. Направи тамо себи колибу и једну црквицу у част светог апостола Андреје. Сам огради градину коју обрађиваше, да би могао живети од свога труда. Молитвом својом чудеса чинио. Прорекао да ће по смрти његовој на том месту бити женски манастир. На месец дана пред смрт провидео дан и час своје смрти. У поноћ прореченог дана видеше људи његову колибу обасјану необичном светлошћу. И кад дођоше, нађоше га мртва. Сахрањен у цркви светог Андреје, а доцније Теофилакт, епископ амасијски, пренесе га у град Амасију. Скончао мирно и преселио се у царство Господа свога 790. године.

 

4. Преподобни Марко Подвижник. Аскет и чудотворац. Замонашен од свог учитеља светог Јована Златоуста у четрдесетој години својој, Марко проведе још шездесет година у Нитријској пустињи у посту, молитви и писању полезних књига. Знао цело Свето Писмо наизуст. Био много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Једном се плачући помоли Богу за слепо штене једне хијене, и штене прогледа. Из благодарности донесе му хијена-мајка једну овнујску кожу. Но светитељ забрани хијени да убудуће коље овце бедних људи. Примао причешће из руку ангелских. Његове беседе о закону духовном, о покајању, о трезвењу итд. спадају у првокласну црквену књижевност, похваљиваше их и сам велики Фотије патријарх.

 

 

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског 

 

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОНОНА ИСАВРИЈСКОГ

ИСАВРИЈА[1], престоница Исавријске покрајине, почетак свете вере у Господа нашег Исуса Христа прими од учитеља народа, светог апостола Павла, који је тамо проповедао и неке привео вери. У време апостолске проповеди беше неки човек, по мену Нестор, који је живео у селу, званом Биданије, удаљеном од града Исаврије осамнаест стадија. Он имађаше жену која се свала Нада; са њом доби сина, овог светог Конона о коме је реч. Када Конон одрасте, родитељи зажелеше да га ожене, и заручише му дивну девојку Ану. Но пре свадбе Конону се јави свети Архистратиг Михаило у облику пресветлог човека, поучи га светој вери, одведе га на реку, крсти га у име Пресвете Тројице, и причестивши га Божанским Тајнама осени га крсним знаком и постаде невидљив. А младић се испуни Духа Светог, и Арханђео Михаило беше с њим невидљиво. Дође и дан свадбе и сви се весељаху. И кад би са невестом уведен у ложницу, Конон узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: Шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост је боља од таме. Тада свети Конон, отворивши уста своја пуна благодати Божје, поче јој говорити о вери у Христа, истинитог Бога, и о чувању девствености и чистога живота. То је, говораше он светлост незалазна, а дела телесна и незнабожачка безбожна вера, јесу тама. И невеста, имајући срце као добру земљу, подесну за пријем семена речи Божје, сложи се у свему са својим жеником: верова у Христа, и обећа чувати девство своје нетљеним. И живљаху ово двоје светих у неповређеној чистоти девственичкој као брат и сестра, или боље рећи као два анђела Божја, серафимски горећи љубављу к Богу и служећи Господу. Потом блажени Конон усаветова и родитеље своје да се одрекну идола, и приведе их Христу. И крсти оца и мајку и невесту своју. И они, руковођени и поучавани светим Кононом, вођаху богоугодни живот. А отац његов, блажени Нестор, удостоји се мученичког венца, јер би убијен од идолопоклоника зато што им се противљаше изобличавајући њихову заблуду. После неког времена мати светог Конона, блажена Нада, пресели се к Богу у добром вероисповедању. Затим и блажена девственица Ана, заручена му невеста, оде у вечне дворе небеског женика Христа. И сахрани их свети Конон у један гроб. И живљаше свети Конон сам у Богу, предавши се богомислију. И тело своје умртвљиваше и потчињаваше духу постом и трудовима и свеноћним молитвама. А дато му благо благодати Светога Духа скриваше док не дође време да га покаже. То се догоди тек у старости његовој. А поче на овај начин:

У том крају налазила се у дивљим и непроходним горама једна страшна и мрачна пештера. У њој беше идолиште и демонско обиталиште. И тамо стајаше велики камени идол поганог бога Аполона[2], кога је исавријски крај нарочито поштовао. И Исавријанци имађаху обичај да се сваке године о одвратном празнику Аполоновом скупљају тамо са жртвама, и проводе тај богомрски празник. А једне године пред тај празник, кад се цео град спремао да иде к идолу у оној пештери, свети Конон покренут Духом Светим дође у град. И видевши мноштво народа, једне наоружане на коњима, а друге пешке, као за рат спремљене, он им се громко обрати овим речима: Људи Исавријанци, станите мало, јер имам нешто да вам кажем. Зашто сте се тако ратнички опремили? Еда ли неко зарати на вашу земљу, и зове вас на мегдан? А они одговорише: Не, него идемо к Богу Аполону да му принесемо жртве и празник његов прославимо. Светитељ их упита: А ко је то Аполон? Желео бих да ми кажете. И каква је његова моћ? Они му одговорише: То је наш промислитељ; он нам даје сва добра; он нас крепи у ратовима, као што је крепио и оце наше, који нам и оставише овај обичај празновања. А светитељ их упита, потсмевајући им се: Јесте ли икада чули глас бога свог, или коју реч од њега? Они одговорише: Нисмо, али нам је од отаца наших остао обичај да верујемо у њега. На то им свети Конон рече: Оци ваши, не знајући истинитог Бога, као неразумне животиње беху у заблуди. Да су знали истинитог Бога, они не би толику ревност показивали према глувом и немом и непотребном идолу. Допустите ми, и ја ћу вам показати кога поштујете, и ко је бог ваш. Мастилом ћу га намазати, може ли себе измити? Чекићем ћу га разлупати, може ли се опет вратити у свој првобитни облик? Храну ћу му понудити, да ли ће пружити руку, и узети, и почети јести? Докле ћете бити луди, и то не увиђати? Послушајте ме, јер сам и ја из вашег племена, али сам туђ делима вашим. Оставите се идолопоклонства, и ја ћу вас научити кога Бога да поштујете и да се клањате Ономе који је на небесима. Јер је он невидљиви Бог, но свевидећи Творац неба и земље и мора, и свега што је у њима. Он је Цар моћан и силан, који спасава слуге Своје и погубљује непријатеље Своје који се клањају идолима и жртве приносе демонима. Он не тражи крвне жртве, него жели да Га знају они који Му прилазе без покварености и лукавства, и да верују у Њега, знајући да је Он истинити Бог, Отац једнородног Сина свог, Господа нашег Исуса Христа, који се од Оца не одваја, којим и векове сатвори, чијег је живота и царства заједничар Дух Свети који од Оца исходи. Ова пак три Лица Божанством су један Бог. Он је огањ који спаљује ненавидеће Га идолослужитеље; Он љуби оне који Њега љубе, и прославља оне који Њега прослављају. Јер је неизмерно милосрдан и милостив према свима који у Њега верују и призивају Га истински.

Док је светитељ говорио то и много друго, народ се узруја, и настаде велика гужва. Јер једни полетеше на њ да га убију, а други их спречаваху, не дајући никоме да га дарне и желећи да што више чују од њега. Пошто једва умирише народ, они питаху светитеља: Како нас можеш убедити да постоји Бог већи од нашег бога Аполона, кога ми поштујемо више од свих других богова? Покажи нам неки знак о Богу твом, да бисмо веровали у њега? А свети Конон, видећи да знаке ишту, сву наду положи на Бога, и рече им: Ето, многи су од вас на коњима, а није мало ни младих пешака, кршних и здравих; пођимо дакле сви ка пештери Аполоновој, на место сабора вашег, ви напред а ја као стар за вама. Само да се погодимо: ко први стигне тамо, његов је Бог истинит и велик, и треба веровати у Њега. Ако ви што сте на коњима, и ви млади, кршни и здрави пешаци, претекнете мене стара и слаба телом, и први стигнете до Аполоновог места, онда је ваш бог велики; ако пак ја стар пешке претекнем вас и стигнем тамо пре вас, онда је мој Бог већи од вашег бога, и ви ћете бити дужни да верујете у Бога мог.

Сви похвалише овај предлог и пристадоше на услов светога Конона. И говораху међу собом: Овај старац једва може стићи тамо за четири дана, пошто је пут далек и тежак, преко високих гора и дубоких провалија.И сви кренуше журно, једни уздајући се у своје коње, други у своје ноге, а свети Конон иђаше за њима хитајући с муком. Затим се помоли Богу, и тог тренутка стаде преда њ свети Архистратиг Михаило, узе га, и за трен ока пренесе на оно место ка коме су хитали. А оне што су јурили на коњима, и пешаке, Арханђео невидљиво помете, те неки залуташе по горама и дубодолинама, падаху са окомитих литица планинских, и разбијаху се и сами и коњи њихови. И тако цео онај дан и сву ноћ не могаху стићи до Аполонове пештере, нити пут распознати куда иду. А сутрадан свети Конон им изиђе у сусрет; и кад га угледаше, они се запрепастише. А он их стаде корити, говорећи: Што се разленисте, те тако споро идете? Мени се досади чекајући вас дуго, па вам ево изађох у сусрет. А они, мртви уморни, испричаше светитељу све што им се догодило, и мољаху га да им буде путовођа до Аполоновог места. И он, идући пред њима, доведе их тамо. И рече им: Ето, ја добих опкладу, претекох вас и први стигох овде. Треба дакле да признате да је Бог мој велик, и да поверујете у Њега. А вашег бога препустите мени, да му одмаздим што вас је досада обмањивао. Они пак викаху: Не, немој окривити нашег бога, нити устајати против њега! Ми смо сами криви што, залутавши с пута, закаснисмо.

И тако не одржаше задату реч, и преварише светитеља. Онда их светитељ упита: Пошто не верујете Богу мом, хоћете ли да верујете богу вашем и испуните оно што вам он буде рекао? Они сви одговорише: Само да чујемо бога нашег шта каже, готови смо да одмах поступимо по речи његовој, јер му чврсто верујемо.

И опет се погодише са светитељем, и дадоше чвршћу реч од прве, да ће веровати речи коју им бог њихов буде изговорио. И светитељ стаде пред пештером оном што беше идолиште Аполоново, и громко довикну идолу: Теби говорим: наређује ти Господ мој Исус Христос, изиђи из идолишта свог и дођи мени овамо! - И одмах бездихани идол постаде као жив, јер задрхта, и паде са свога места, и ваљајући се суљаше се по земљи ка светитељу; и кад се докотрља близу њега, устаде са земље, и стајаше право пред светим Кононом. А сав народ се силно престрави, и стадоше од страха викати, и кукати, и бегати. Светитељ им руком даваше знак, и говораше им да се не боје. И једва их задржа и умири. Па се опет обрати идолу, док су сви врло пажљиво посматрали шта ће бити. И рече светитељ идолу: Кажи нам, бездихани идоле, ко је истинити Бог: ти или Господ мој Исус Христос кога ја проповедам? - И идол одмах с трепетом пружи к небу своје камене руке, и веома громко људским гласом изјави, говорећи: Једини истинити Бог је Христос кога ти проповедаш. - Рекавши то, он паде и разби се.

Када се ово чудо догоди, сав народ стаде громоглаоно викати: Један је истинити Бог! Бог Кононов однесе победу! - и мноштво народа верова у Христа Бога. И пошто поразбијаше идоле, примише свето крштење. А остали, окорели у своме неверју, веома жаљаху због пропасти идола Аполонова. Али, касније се и они постепено убеђиваху, гледајући разна чудеса која чињаше свети Конон.

У истој Исавријској покрајини, само на другој страни, у једном пустом месту беше нека пештера. У њој живљаше опаки демон, који као убојица и разбојник нападаше пролазнике, људе и стоку, и убијаше их. И Исавријанци приношаху многе жртве томе демону, молећи га, да им не чини толике пакости и убиства. Али од тога имађаху само већу штету, а никакву корист. Стога се сабраше људи, и хришћани и нехришћани, те молише светог Конона да иде и отера тог демона из њиховог краја. Хришћани га мољаху с вером, не сумњајући нимало у силу Христову која беше са светим Кононом. Али нехришћани га мољаху, не са вером, него кушајући га, јер сматраху да Канон не може отерати оданде оног опаког демона. Чак се надаху да ће га демон убити.

Светитељ оде тамо, праћен од народа, стаде пред пештером, док народ издалека стајаше са страхом. И именом Христовим запретивши нечистом духу, свети Конон му нареди да на видљив начин изађе из пештере како би га сав народ видео. А демон изнутра викаше молећи светитеља да му не наређује да изађе на видљив начин, да људи не би видели његову одвратну појаву. Али светитељ му строго запрети да себе видљиво покаже. И, док су сви посматрали, он изиђе у облику женском, као нека одвратна баба, сва кљакава телом, дршћући и тресући се. И забранивши демону да никоме никакву пакост не учини, светитељ га посла у пакао. И демон одмах постаде невидљив, а народ викаше: Велики је Бог Кононов! - И тада многи од незнабожаца вероваше. у Христа. Свети Конон поучи народ колико треба о Богу; и вратише се у град сви певајући: свети Конон је почињао песму, а народ је прихватио, славећи Христа, истинитог Бога.

Потом свети Конон живљаше у своме селу Виданији у , родитељском дому, чудотворећи и исцељујући сваку болест код оних који су му прибегавали с вером, и изгонећи демоне, над којима му Бог беше дао власт. Уто се деси да један од највиђенијих грађана исавријских би покраден: лопови му однеше силно злато. Поводом ове крађе многи беху клеветани и мучени, и по тамницама невини држани. Али се украдено злато не могаше пронаћи. Онда к светоме Конону дође онај покрадени грађанин, и сродници оклеветаних и ухапшених, и припадајући к ногама светитељевим, мољаху га да се помоли Богу поводом ове крађе. Светитељ се сажали на оклеветане и невино злостављане, и оде у град. И ставши усред града, подиже руке своје к небу и сатвори усрдну молитву Богу. И мољаше се док му не би откривено од Бога где је метнуто украдено злато. Онда узе са собом многе људе из народа, оде с њима из града далеко у пустињу, и дође до једног камена, показаном му од светог Архистратига Михаила. Под тим каменом беше злато сакривено. Свети Конон га пронађе, и нареди људима што беху дошли с њим да узму злато и носе у град. И видевши то, сав се народ дивљаше веома, и слављаше Бога. А покрадени грађанин, желећи да сазна ко су лопови, упита светитеља о томе, а он му одговори: Узми своје, и буди задовољан, јер се твоје врати теби без штете, а ухапшене ослободи. - И би тако. А глас о овоме чуду разнесе се по целом крају оном, и многи се обраћаху к Богу, и из дана у дан растијаше и множаше се Црква Христова.

Када једном свети Конон испоснички молитвено борављаше у своме дому, угледа читав пук демона који беху дошли против њега. Јер сви демони, који беху изгнани из људи и из идолишта, наоружаше се против светитеља и дођоше да му науде. Видевши их, светитељ их све веза именом Исусовим, тако да се нису могли маћи. И мољаху демони светитеља, да им не наређује да иду у бездан, него да им заповеди да раде што он жели. Забранивши им да никакво зло не чине људима, светитељ их посла на разне послове: једне да копају по баштама, чупају непотребну траву, трње и чкаљ; друге, да ору њиве и сеју; треће, да чувају берићет; четврте, да пасу стада стоке, и бране од звериња; пете, да секу дрва, доносе воду и врше све домаће послове. Тако их све запосли као заробљенике. И служаху демони робовски и заробљенички светом Конону док му беше воља, ревносно извршавајући сваки посао каји им је одређивао. Јер они беху везани нераскидивим узама силе Божје, а поробљени и потчињени под ноге Божјем угоднику.

Једне ноћи на кућу светитељеву нападоше разбојници, очекујући да код њега нађу неко богатство, пошто беше чувен у целом том крају. Везаше га и стадоше мучити да прокаже своје злато. Но чим га стадоше мучити, слегоше се, по Божјем наређењу, демони што служаху светитељу, дохватише разбојнике, тукоше их без милости, па и ватру у пећи наложише, те им тела огњем жегоше, а светитеља одвезаше. Но светитељ им забрани, и они оставише разбојнике једва живе. И помоли се светиггељ за разбојнике Богу, те они дођоше к себи. И пошто их блажени поучи да више не чине разбојништва, отпусти их с миром.

Но не само из руку разбојника демони избавише светитеља, по наређењу Божјем, него и углед имена његова чуваху, пошто је Бог тако хтео. Јер када би се ко од Исавријанаца незнабожаца дрзнуо да наружи име Кононово, одмах је бивао бијен од демона на невидљив начин. И беше име Кононово свима чесно и страшно. Тако, два идолопоклоника, када негде би споменуто Кононово име, стадоше ружно говорити о њему, и одмах их демони нападоше, и бијући их вуцијаху их путем за косу, и довукавши их до светитеља, бацише их пред ноге његове. И растијаше страх код свих незнабожаца тако, да нису смели ни помислити зло о светом Конону. Једнога човека, који је крао род на њиви Кононовој, ухватише ови невидљиви стражари, и бијући га одведоше га светитељу заједно са његовим магарцем, на коме беше врећа пуна украденог рода. Светитељ га посаветова да не краде, и пусти да иде дома.

Нека сирота удовица, носећи на рукама своје мало јединче, за време жетве ишла је по њивама и за жетеоцима сабирала класје. Тако једном положи дете на земљу, и прилично се удаљи од њега сабирајући класје. Утом наиђе из шуме вук, зграби дете и однесе га у пустињу. Трчаше за њим, али га немогаху стићи и отети му дете из чељусти. Тада жена та отрча к чудотворцу светом Конону, пошто његова кућа беше близу; и плачући припаде к ногама његовим и исприча му своју муку. Он одмах нареди невидљивим слугама, и они полетеше, и за трен ока ухватише вука са дететом у чељустима, и донесоше пред светитеља. Светитељ даде матери дете живо и здраво, а вука одасла на његова места.

Потом други демони, који не беху везани, стадоше у том крају нападати људе разним болестима, нарочито богињама. Видевши ово њихово непријатељство, светитељ се помоли Богу, и одмах му Бог даде власт над њима. Онда их светитељ похвата све, и једне прогна из оних крајева у пуста места, друге посла у бездан, а треће веза, па их у тридесет глинених судова стрпа, оловом зали, силом крсном запечати, и закопа у земљу под темељ своје куће.

У то време настаде гоњење на хришћане, и у Исаврију стиже са царском наредбом неки војвода Магдон. Он најпре светог Онисија ухвати у селу Усорову, и мукама умори. Затим ухвати и светог Конона, и стављаше га на многе и жестоке муке, приморавајући га да принесе жртву идолима. А кад Исавријанци чуше да војвода мучи светог Конона, сабраше се много наоружаних људи, и појурише ка селу Усорову са намером да убију војводу. Сазнавши за то, војвода уседе на коња, и са својим слугама побеже из оних крајева. Исавријанци се дадоше у потеру за њим, али га не стигоше. Светог пак мученика Конона нађоше везана, и по целом телу изранављена и окрвављена. Одрешивши та, они плакаху над њим. И отирући крв његову, мазаху тела своја, желећи да се крвљу његовом освете, и с љубављу целиваху ране његове за Христа добијене. А свети мученик туговаше и жаљаше веома што му не дадоше да до краја пострада, јер жељаше да умре у мукама за Христа свог. Затим га одведоше његовом родитељском дому у селу Виданији, и стараху се око исцељења његових рана.

Две године после тога престави се свети Конон Богу. И сабра се сва Исавријска покрајина, и сатвори велики плач над њим. И погребоше га заједно са блаженим родитељима његовим и са светом невестом његовом.По престављењу и погребењу светог Конона зажелеше Исавријанци да родитељски дом мучеников претворе у цркву. Проширујући дом, они стадоше копати темељ, и обретоше у земљи оних гореспоменутих тридесет глинених судова, у које свети Конон затвори демоне. Не знајући дакле шта је у тим судовима, они се обрадоваше мислећи да је у њима сакривено злато или сребро, и брзо један разбише. И одмах изиђоше из њега демони у облику врло мрачног и смрдљивог дима и, помрачивши ваздух, сатворише страшан вихор. Људи се од тога препадоше, и једни од страха попадаше, а други побегоше. Демони пак, летећи по ваздуху, силну грају прављаху, и један другог по имену дозиваху. И велики страх завлада оним селом, те се нико по заласку сунчевом не смејаше обрести ван своје куће, јер се многа демонска страшилишта ноћу јављаху и плашаху људе и стоку. Ово пак би за неко време допуштено од Бога као казна лакомим људима што се дрзнуше разбити један суд, мислећи да је у оним судовима благо. Потом, молитвама светог Конона бише прогнана та демонска привиђења и страшилишта. А осталих двадесет и девет судова, са демонима у себи, осташе и до данас у земљи под темељом цркве светог Конона, чије свете молитве нека и нас свагда чувају неповређене од демона, да бисмо славили Оца и Сина и Светога Духа, једнога у Тројици Бога, вавек, амин.

Овај дивни светитељ поживе и пострада у другом столећу.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ОНИСИЈА

САВРЕМЕНИК светог мученика Конона Исавријског, само пострадао пре светог Конона.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОНОНА БАШТОВАНА

ОВАЈ свети Конон беше у време цара Декија (249-251. г.).Родом из града Назарета. Напустивши постојбину своју он оде у памфилијски град Мандрон, и тамо у месту званом Кармила уреди себи једну башту, коју је засађивао разним поврћем, наводњавао је, и од тога се издржавао.

Он беше толико добар, безазлен и прост, да је од душе и срца отпоздравио војнике који су дошли да га ухвате. И кад му војници саопштише да га намесник Публије зове, он им простодушно одговори: Шта ја требам намеснику када сам хришћанин? Нека он зове к себи своје једномишљенике и једновернике.

Војници везаше светог Конона и одведоше намеснику. А кад га овај примораваше да принесе жртву идолима, свети мученик уздахну из дубине душе због ослепљености и заблуделости незнабожаца, укори насилника, остаде непоколебљив у вери Христовој, и изјави да га не може поколебати у вери, макар га ставио на хиљаде и хиљаде мука. Зато му забише ексере у ноге, и натераше да трчи испред намесникових кола. И добри светитељ трчаше све док не изнеможе. Онда паде на колена, помоли се последњи пут Богу и предаде свету душу своју у руке Божје, 251.године.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА ПОДВИЖНИКА И ЧУДОТВОРЦА

ОВАЈ преподобни Марко, подвижник и чудотворац, замонашен је од свог учитеља светог Јована Златоуста[3] у 40.години својој и био у једном манастиру крај Анкаре у Галатији. Затим је провео 60 година у Јудејској (или Нитријској) пустињи. Био је веома трудољубив; одао се изучавању Светог Писма и цело је Свето Писмо знао наизуст; достигао врхунац подвижништва и врлине. Знак и доказ тога су: врло поучне и корисне књиге које је написао, и дар чудотворства који је од Бога добио. Био је много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Када једном безмолствоваше, молитвено тиховаше, у својој келији и рађаше на себи, дође к њему једна хијена и донесе му своје слепо штене. И својим утученим изгледом мољаше светитеља да се сажали на њено младунче и исцели му очи. Светитељ пљуну у слепе очи младунчета, помоли се Богу, и младунче прогледа. А после неколико дана хијена донесе светитељу једну велику овнујску кожу, као награду и захвалност за исцељење њеног младунчета. Но светитељ не хте примити кожу док му хијена не показа неким знацима да убудуће неће клати овце бедних људи.Овај светитељ је стекао толику чистоту срца, да је Свето Причешће примао из руку ангелских. О томе је презвитер у скиту, који је причешћивао сву братију, казивао ово: "Опазио сам да за време давања Тајни Христових ја никада сам нисам давао Светињу Марку подвижнику, него ју је Анђео узимао са жртвеника и давао њему. Уосталом, ја сам примећивао само руку која му је давала Причешће".

Преподобни Марко сав је и споља сијао благодаћу Светога Духа која је била унутра у њему. По расту беше мали, дугуљасте главе и браде, обасјан сав унутрашњом благодаћу Божјом. Упокојио се у Господу половином петог века.

Богомудри отац наш Марко написао је, према Никифору Калисту, око четрдесет подвижничких списа, од којих девет наводи поименце, и веома их хвали, Свети патријарх Фотије у својој "Библиотеци" (бр. 200). То су књиге: О закону духовном, О онима који мисле да се делима оправдају, О покајању, О посту, О крштењу, Разговор ума са својом душом, Разговор са једним схоластиком, и Посланица Николају монаху. Преподобни Марко писао је и против јеретика Мелхиседекита и Несторијанаца. Његова духовна мудрост и подвижничко искуство, садржано у тим књигама, од толиког је духовног значаја да су Свети Оци подвижници говорили: Све продај - и купи Марка!

Ради духовне користи читаоцима, навешћемо само неколико богомудрих изрека и поука светог Марка:

Господ наш Исус Христос, Божија Сила и Божија Премудрост, промишљајући о спасењу свих на богодоличан начин како Он сам зна, положио нам је кроз разне догмате закон слободе, који се састоји у једном циљу назначеном за све: Покајте се! Из тога можемо разумети да се сва разноликост заповести Божјих своди на једно - на заповест покајања.

Никакво добро није могуће ни поверовати ни учинити, него једино Господом Христом и Светим Духом.

Извршивши заповест Божју, очекуј због тога искушење. Јер се љубав Христова кроз противности испробава.

Не тражи савршенство духовног закона слободе у врлинама људским, јер нема савршенога у њима. Његово савршенство се скрива у Крсту Христовом.

Тражећи духовног лека, побрини се о чистоти своје савести; што ти она говори, то учини, и наћи ћеш духовну корист.

Савест је природна књига. Ко је чита делатно (на делу), тај у искуству осећа Божанску помоћ.

Онај ко мисли да ће без молитве и трпљења победити искушења, тај их неће одагнати од себе, него ће се само још већма заплести.

Господ је скривен у Његовим заповестима, и налазе га они који то желе, по мери њиховог творења заповести Његових.

Сваки који се крстио православно, тајанствено је добио благодат од Свете Тројице, и она дејствује (ради) у сваком човеку по мери његовог творења заповести Божијих.

Љубав према Богу и ближњему јесте заповест која обухвата у себи све заповести.

Имај свагда и незаборавно у срцу свом смирење Господа нашег: ко је Он, и шта је постао ради нас, и са какве је висине светлости Божанства открио се, и у какву је дубину смирења из бескрајне доброте према људима сишао! Он је постао оно што смо ми, тј. човек, да би ми постали оно што је Он, тј. богови по благодати. Логос Божји је постао тело, да би тело постало Логос. Будући богат, Он је осиромашио ради нас, да би се ми Његовим сиромаштвом обогатили. Из великог човекољубља Он се уподобио нама, да би се ми кроз сваку врлину уподобили Њему.

Од како је Христос дошао у свет, од тада се, благодаћу и силом Духа Светог, обнавља прави човек створен по образу и подобију Божјем.

Треба се дружити и бити заједно и послушно се учити од духовних и искусних отаца. Јер је опасно бити сам и без сведока, поготову када се налазимо у духовној борби.

Ко од себе одгони бол и понижење, нека не мисли да ће се помоћу других врлина покајати. Јер кенодоксија (празна слава и понос) и избегавање бола знају да служе греху и с десне стране. Ако ко падне у било који грех и не ожалости се сходно величини свога греха, тај ће опет лако пасти у исту замку.

Треба најпре имати благодат Духа Светога делатну у срцу, и онда постепено ући у Царство Небеско.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА АТИНСКОГ-ТРАЧЕСКОГ[4]

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСИХИЈА ПОСНИКА[5]

ОД самог повоја добро васпитан у врлинама, велики угодник Божји Исихије омрзну земаљска пристрашћа, и постаде обиталиште Светог Духа. И уздисаше за вечним благом у небеском Сиону. Зато постаде добровољни изгнаник: напусти своју постојбину Галатију (у Малој Азији) и тражаше пусто место. Родом беше из околине Брусе у приморском крају. Тражећи пусто место, светитељ зађе у једну гору, звану Мајонис. Но демони који су тамо живели, бојећи се да их светитељ не протера отуда, намислише да њега одврате од његове намере да се настани ту. Зато уђоше у нека два човека, Јована и Илариона, и сусревши Божјег угодника питаху га куда иде. И када сазнаше његову намеру, они му рекоше: Не знаш ли, човече, да је то место опасно, и ти идеш у сигурну смрт? Јер овде има безброј дивљих зверова, па још и љутих разбојника, те не можеш овде ни један дан жив остати. - А светитељ, разумевши Духом да ово нису речи људске већ демонске, рече: Ја због мноштва грехова својих заслужујем смрт, стога идем да погинем или од зверова или од разбојника.Рекавши то, он сатвори молитву, и крсном силом одагна бестелесне нечисте духове и тела људска, па продужи свој пут. И кад наиђе у гори на једно место, допаде му се, начини себи келију, и стаде ту живети подвизавајући се у испосничким трудовима пустињачким. Ту и башту себи направи, коју обрађиваше, те се тако од труда руку својих храњаше. А догоди се једном да многе птице нагрнуше на његову башту, јеђаху му поврће и плодове, и прављаху му штету. Светитељ се помоли Богу, и одмах птице које беху јеле од његовог труда, попадаше из ваздуха на земљу, и не беху у стању да лете, него распрострте лежаху на земљи. А оне које тек налетаху, чим би окусиле од његових баштенских плодова, нису могле више да узлете него су се као отроване ваљале по земљи. И напуни се оно место мноштвом разних птица, попадалих на земљу. А после неког времена преподобни се сажали на њих, изађе из келије и рече им: Идите одавде, и више немојте уништавати монашки труд.Чим то светитељ рече, одмах ове птице што беху по земљи одлетеше, и никада се више његовој башти не приближише.

Затим преподобни пронађе у једној долини воду. Ту подиже црквицу у част светог апостола Андреја. И ту он са својим ученицима живљаше безмолвно у богоразмишљању. Једном доведоше к њему једну луду девојку. Њени родитељи припадоше к ногама светитељу, и мољаху га да истера нечистог духа из њихове кћери. Помоливши се Богу, преподобни одмах истера ђавола из девојке, а родитељима њеним рече: Овако говори Дух Свети, да ће после моје смрти на овом месту бити манастир светих жена подвижница; и сила њихових молитава отераће одавде све војске демона. - Ово се пророштво светитељево и зби у своје време. Једног дана преподобни Исихије изиђе из своје келије и виде неког човека где тера претоварена воловска кола. Утом се један во спотаче, паде на земљу, и не могаше да устане. Човек притрча и мучаше се да га подигне, али узалуд. Јер пали во остаде непомичан као неки тежак камен. И човек, сав малаксао од напрезања, стаде плакати. Видевши то, преподобни се сажали на њега, приђе волу, поглади га по врату, и као разумном створу рече му: Устани, лењивче, и пређи свој пут, да те враг, нашавши те излишна, не сатвори оруђем своје злобе.Рекавши то, осени вола крсним знаком, и он одмах устаде, и крену возећи кротко кола. А онај човек се много удиви и, поклонивши се светитељу с благодарношћу, оде радостан својим путем.

Светитељ се из дана у дан пружаше ка бољем и бољем. И узлазећи ка савршенству врлина, удостоји се бити сабеседник Анђела. И на тридесет дана раније сазнаде од Анђела Божјег за своје престављење к Богу. Због тога се испуни великом радошћу, и припремаше се за одлазак. Пред смрт призва своје ученике и даде им потребне поуке. Затим у поноћ изненада сину с неба светлост, и обасја не само светитељеву келију него и цело оно место. А светитељ, с радошћу изговоривши ове речи: Господе, у руке твоје предајем дух свој! - пређе у небеска насеља, крајем осмога века.

Свето и чесно тело његово би сахрањено у гореспоменутој цркви светог апостола Андреја, у камену раку крај светих врата. Доцније епископ амасијски Теофилакт пренесе чесне мошти светитељеве нетљене у град Амасију, око 781. године, и положи с десне стране олтара. А на оном месту пустом, где се преподобни подвизавао, би устројен женски манастир, као што светитељ беше прорекао.

 

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ РАИДЕ (РАИСЕ)[6]

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АРХЕЛАЈА и са њим 152 мученика

ОВИ свети мученици из дружине свете Ираиде (међу којима и Кирил и Фотије) пострадаше мачем посечени за Господа.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВЛОГИЈА ПАЛЕСТИНСКОГ

СВЕТИ Евлогије би рођен од родитеља незнабожних и богатих. После њихове смрти огромна богатства, која му они оставише, он раздаде ништима. А сам Христа ради осиромаши. И као сиромах прохођаше Палестину поучавајући неверне и обраћајући их Христу Богу. Због тога би оптужен код кнеза. Пошто не хте да принесе жртву идолима, он би много мучен од кнеза. Најзад му главу отсекоше мачем.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВЛАМПИЈА

СВЕТИ мученик Евлампије би у Палестини мачем посечен за Христа.

 

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ПАРТЕНА ЈЕРОЂАКОНА

КОЈЕГА убише Турци камењем при изласку из храма, у недељу 5. марта 1805. године. Празнује се у епископији Дидимотиха и Орестиаде у Тракији.

 

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА БУГАРИНА

ОВАЈ блажени мученик бејаше из Бугарске, младић осамнаестих година, врло леп и веома писмен. Једном у тешким околностима он се, авај! одрече Христа. Али убрзо затим он увиде како је тежак грех учинио, раскаја се, напусти своју домовину и отпутова у Свету Гору. Тамо он проведе у лаври светог Атанасија три године, служећи једном духовном старцу, врло начитаном у свештеним књигама. Међутим савест мучаше Јована што се одрекао Христа; због тога увек хођаше тужан, невесео и ћутљив, те је сваки по самом изгледу његовом могао закључити да је он учинио неки велики грех који га мучи.

Једнога дана, под изговором да хоће да иде у своју постојбину, Јован отпутова из Свете Горе у Цариград. Тамо метну себи црвени фес на главу, обуче црвене ципеле, и такав оде у џамију Свете Софије, и стаде се крстити часним крстом и молити се по хришћански. Присутни агарјани се узрујаше, па приђоше Јовану и строго га упиташе зашто тако ради. Зато што сам хршћанин, одговори Јован без имало страха, и као хришћанин се крстим и молим Христу који је истинити Син Божји, и Бог. Турци онда покушаше на разне начине да га одврате од хришћанске вере, али им то не пође за руком. И када увидеше да је он непоколебљив у својој вери, они му у дворишту џамије Свете Софије отсекоше главу. И тако блажени Јован доби венац мучеништва од Христа Бога нашег, коме слава и моћ кроза све векове. Амин. Пострада у Цариграду 1784. године.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА АДРИЈАНА ПОШЕХОНСКОГ И ЛЕОНИДА, саподвижника његовог

УЧЕНИК светог Корнилија Комељског, преподобни Адријан би оснивач и игуман Успенског манастира на реци Вотхи, близу Пошехоња, у Јарославској губернији. Најрадије се бавио иконописом. Убијен од разбојника када су напали на манастир ради пљачке. Свете мошти његове прославиле се многим чудесима; почивају у његовој обитељи. - Преподобни Леонид упокојио се пре преподобног Адријана и сахрањен у манастиру.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Исаврија - у планинском крају Мале Азије, граничила се на истоку Ликаонијом, на северу Фригијом, на западу Писидијом и на југу Киликијом.

2. Аполон, у старих Грка и Римљана, бог светлости, нарочито сунчане, бог просвете, поезије, музике, и још - бог прорицања, исцелитељ болести, чувар грађанског поретка.

3. О томе пише историчар Никифор Калист (Црквена Историја, 14, 30, 53-54). Он додаје да је преп. Марко био савременик св. Нила и св. Исидора Пелусиота

4. О њему видети опширно под 5. априлом

5. Овај преподобни се у другим Синаксарима спомиње 6. маја. Још се спомиње и 10. маја

6. О овој св. Мученици видети опширније под 23. септембром.

 

 

Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког

 

1. Преподобни Герасим. Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан-данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.

 

2. Свети мученици Павле и Јулијана. Брат и сестра из Птолемаиде Финикијске. Беху страшно мучени за Христа од цара Аврелијана, и најзад посечени. При њиховим мучењима многа су се чудеса показала, која видевши многи незнабошци обрате се у веру, те неки и од њих бише посечени, 273. године и примише венце.

3. Свети Јаков Посник. Живео у VI веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном од неких подсмешљиваца буде послата к њему жена развратна. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех, Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то, жена се испуни страхом и ужасом, покаја се и поправи свој живот. Али, другом приликом он не одоле искушењу, него паде са једном девојком, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели, но потом згреши с њоме, и онда, да би сакрио грех, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера, сличнога Давидовом, како је опак зли демон; како, по попуштењу Божјем, може да обори највеће духовне дивове, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове, и не кажњава их онда када они сами себе казне.

 

  

 

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

 

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРАСИМА ЈОРДАНСКОГ[1]

СЛАВНИ подвижник, преподобни Герасим родио се у Ликији[2]. Још у младости обузет божанском мишљу, он огради себе страхом Божјим, и прими свештени монашки лик. Најпре оде у унутрашњу пустињу Тиваиде, у Египту, и тамо богоугодно поживе неко време у духовним подвизима. Затим се врати у своју постојбину Ликију. Потом оде у Палестину при крају владавине цара Теодосија Млађег,[3] да се поклони Светим Местима, и тамо се настани у Јорданској пустињи, коју као светла звезда обасјаваше светлошћу својих врлина. Ту поред Јордана он касније и манастир подиже.

У дане његовог боравка у Палестини, а за царовања Маркијана и Пулхерије,[4] састаде се у Халкидону Четврти Васељенски Сабор светих Отаца против безбожног патријарха александријског Диоскора и архимандрита Евтиха, који су учили да је у Господу Христу једна природа, због чега их свети Оци проклеше. После овог Сабора усташе неки јеретици нападајући овај Сабор, да је тобож одбацио догмате праве вере а обновио Несторијево учење. Такав беше неки монах Теодосије, присталица Евтихове јереси, чаробњачког расположења. Овај допутова у Јерусалим, и узбуни сву Палестину. Он заведе многе, не само просте него и свете људе. Он и царицу Евдокију, удовицу, супругу бившег цара Теодосија Млаћег, придоби за своју непобожност. И помоћу ње и многих палестинских инока које беше завео он прогна са престола патријарха јерусалимског блаженог Јувеналија (422-458), и сам уграби престо. Неки пак којима је досађивала пометња, стварана од стране лажног патријарха Теодосија, повукоше се у унутрашњу пустињу. То учини преподобни Јевтимије Велики[5], а за њим и остали свети Оци.

У то време јеретичком обманом би захваћен и преподобни Герасим, али се брзо исправи. О томе Кирил Скитопољски пише у Житију Јевтимија Великог ово: Беше тада у пустињи Јорданској један отшелник, по имену Герасим, који недавно беше дошао из Ликије. Он пређе све подвиге монашког живота, и јуначки војеваше против нечистих духова. И он, који побеђиваше и прогоњаше невидљиве ђаволе, би саплетен и заведен од видљивих ђавола - јеретика, и паде у Евтихову јерес. А кад чу за преподобног Јевтимија, о чијим је врлинама слава брујала на све стране, Герасим оде к њему. Преподобни Јевтимије се тада налазио у пустињи, званој Рува. И то би од велике користи по Герасима. Јер боравећи дуго с преподобним Јевтимијем он се храњаше спасоносним речима са медоточивог језика његовог и поукама о правоверју, те тако одбаци јерес и обрати се правој вери. И силно се кајаше због пређашње своје обмане.

Потом пресвети Јувеналије поново заузе свој престо, јер благочестиви цар Маркијан посла да ухвате лажног патријарха Теодосија, да би га предао суду због дела његових. Али он, сазнавши за то, побеже на Синајску гору, и сакри се. И опет засија правоверје у Јерусалиму и целој Палестини. И многи који беху заведени јересју, опет се обратише правој вери. И царица Евдокија, увидевши свој грех према вери, усрдно се покаја, и присаједини опет Православној Цркви.

Обитељ преподобног Герасима беше удаљена од светог града Јерусалима тридесет и пет стадија, а од реке Јордана једну стадију. У манастир је преподобни Герасим примао почетнике, а искуснијим оцима давао је отшелничке келије у пустињи. И таквих пустињожитеља беше под њим не мање од седамдесет. Њима преподобни Герасим беше прописао овакав устав за живот: пет дана у седмици сваки је сам проводио у својој пустињској келији, бавио се неким рукодељем, јео по мало сува хлеба, воде и урме; није било дозвољено ложити огањ у келији нити јести икакво вариво у току тих пет дана; суботом и недељом сви су долазили у манастир, и сабирали се у цркву на божанствену Лигургију, и причешћивали се пречистим и животворним Тајнама Христовим; затим су имали заједничку трпезу, с варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. А у недељу по подне опет је сваки одлазио у своју пустињску келију, поневши са собом мало хлеба, урме и крчаг воде, и палмово пруће за плетење котарица. Њихово нестицање и сиромаштво је било такво, да је сваки имао само по једну стару хаљину, којом је тело покривао, и рогозину на којој се одмарао, и глинени крчаг за воду. А заповест су имали од оца да, одлазећи из келије, не затварају врата него да келије остављају отворене тако да би свако могао, ако би хтео, слободно ући и узети коју жели од тих бедних ствари. И било је милина видети их како апостолски живе: у њих беше једно срце и једна душа, и ниједан од њих ништа не називаше својим, него им све беше заједничко.

Прича се и то да неки од тих пустињских отаца једном дођоше к преподобном Герасиму и молише га да им допусти да у својим келијама понекад ноћу запале свећу ради читања, и покаткад наложе огањ да би загрејали воду ради потребе. Светитељ им одговори: Ако хоћете да имате у пустињи огањ, онда дођите и живите у манастиру са почетницима, јер док сам жив ја нећу допустити пустиножитељима да ложе огањ.

Чувши за тако строги живот подвижника који беху под светим Герасимом, верни из града Јерихона прописаше себи закон, да сваке суботе и недеље одлазе у обитељ преподобног Герасима и односе свега колико манастиру треба: хране, и вина и осталога.

Сам преподобни Герасим беше толики подвижник, толики испосник да у Часни пост све до самог Ускрса ништа јео није, осим што је светим Причешћем крепио своје тело и душу.

Код овог преподобног наставника монаховао је и блажени Киријак Отшелник.[6] О томе у његовом Житију каже се ово: Преподобни Јевтимије љубазно прими Киријака, провидећи да ће на њему почивати дарови Божји. И ускоро га својим рукама обуче у схиму и посла на Јордан светоме Герасиму, пошто велики Теоктист беше отишао ка Господу. А свети Герасим, видевши да је Киријак млад, нареди му да живи у манастирском општежићу и да проходи послушања. Киријак, готов на све трудове, труђаше се у манастирској служби по ваздан, а по сву ноћ стајаше на молитви, мало кад прибегавајући спавању. А пост његов беше: сваког другог дана јести хлеба и воде. Видећи такво уздржање у младим годинама његовим, преподобни Герасим се дивљаше, и заволе га. А свети Герасим имађаше обичај да свету Четрдесетницу проводи у најзабаченијој пустињи, званој Рува, у којој је и преподобни Јевтимије некада боравио. Волећи блаженог Киријака због његовог великог уздржања, свети Герасим га је узимао са собом. И тамо се Киријак сваке недеље причешћиваше светим Тајнама из руку Герасимових. И остајаху у пустињском безмолвију до Цвети. И тада се враћаху у обитељ са великом духовном коришћу у својој души. А после неког времена престави се преподобни отац наш Јевтимије. За ово престављање преподобни Герасим сазнаде седећи у својој келији, јер виде Анђеле Божје где с радошћу носе на небо душу преподобног Јевтимија. И уставши, узе Киријака и оде у Јевтимијеву лавру, и затече га где је скончао у Господу. И пошто сахрани чесно тело његово, он се са својим љубљеним учеником Киријаком врати у своју келију.

Овом великом угоднику Божјем послужи неразумни звер као разуман човек. О томе блажени оци Јован Мосх и Софроније пишу у Лимонару[7] ово: Дођосмо у лавру аве Герасима. Она беше удаљена од Јордана једно поприште. Тамошњи монаси нам испричаше за аву Герасима да га једном у пустињи светога Јордана срете болестан лав, и показа му ногу своју у коју се беше зарио трн, због чега му нога беше отекла и беше пуна гноја. И гледаше лав у старца тужним очима, молећи га, иако не речима, оно својим смиреним изгледом, да га исцели. А старац, видевши у каквој се невољи налази лав, седе, узе му ногу, извуче трн из ње, и силан гној изиђе. Затим добро очисти рану, зави је крпом, и отпусти лава. А лав, пошто се исцели, не напушташе старца, него као ученик иђаше свуда за њим, тако да се старац дивљаше благоразумности звера. И од тада старац га храњаше, дајући му некад хлеба а некад сочива.

Оци у лаври имађаху једнога магарца, који са светог Јордана доношаше воду за потребе братији. И нареди старац да лав иде с магарцем да га пасе крај реке Јордана. Но једнога дана пасући магарца лав се прилично удаљи од њега, и заспа на сунцу. У том наиђе један човек с камилама, који је ишао из Арабије. Угледавши сама магарца без чувара, он га ухвати и одведе са собом. Када се лав разбуди, он потражи магарца, али га не нађе. И дође у лавру к ави Герасиму невесео и утучен што је изгубио магарца. А старац, помисливши да је лав појео магарца, упита га: Где је магарац? А он као човек стајаше ћутећи и гледајући у земљу. Старац га поново упита: Јеси ли га појео? Нека је благословен Господ, ти нећеш отићи одавде, него ћеш радити све што је радио магарац, служећи потребама манастирским. И од тада, по старчевом наређењу, на лава је товарен кантилион, тојест суд који је скупљао четири меха воде, и он је доносио воду са Јордана у манастир.

Једнога дана дође к старцу ради молитве један војник. Он виде лава где носи воду, и кад сазнаде разлог, сажали се на њега и даде оцима три златника, да купе магарца за своје потребе, а да лава ослободе од такве работе. И би купљен други магарац за манастирске потребе, а лав ослобођен.

И прође много времена, а онај трговац из Арабије, који одведе магарца, иђаше у свети град Јерусалим с камилама, да прода пшеницу. И магарца вођаше са собом. Кад трговац пређе Јордан, случајно га срете лав, који, угледавши магарца с камилама, познаде га, изненада рикну и јурну к њему. Трговац и они што с њим беху, угледавши лава, препадоше се и побегоше, а лав зубима ухвати узду, као што му је пре био обичај, и одведе магарца са три, пшеницом натоварене камиле, привезане једна за другу. Ричући од силне радости што нађе изгубљеног магарца, лав га доведе к старцу. А преподобни старац, осмехнувши се тихо, рече братији: Ми смо низашто грдили лава, мислећи да је појео магарца. И надену старац име лаву Јордан. И од тада лав често долажаше к старцу и добијаше храну од њега. И не одвоји се од лавре више од пет година.

А када преподобни ава Герасим оде ка Господу, и оци га сахранише, 475. године, лав тада, по промислу Божјем, не беше у лаври. Но после кратког времена дође и тражаше свога старца. А ава Саватије, ученик аве Герасима, видевши лава рече му: Јордане, старац наш остави нас осиротеле, и отиде ка Господу. И нуђаше му храну, говорећи: Узми и једи. Али лав не хте да једе, но често погледајући тамо-амо и иштући свога старца, преподобног Герасима, рикаше врло тужно. А ава Саватије и остали старци, гладећи га по леђима, говораху: Отиде старац ка Господу, оставивши нас. Али, говорећи тако не могаху га смирити да тужно не риче. И уколико га они више тешаху речима, он утолико тужније и јаче рикаше, и жалост своју изражаваше лицем и очима, не видевши старца. Тада му ава Саватије рече: Ако нам не верујеш, онда хајде с нама да ти покажемо место где старац лежи. - И одведе га на гроб, где преподобни Герасим беше сахрањен. А гроб се налажаше на пет стопа од цркве. И ставши поред гроба преподобног Герасима, ава Саватије рече лаву: Ево, овде је сахрањен старац наш. И клекнувши крај старчева гроба, ава Саватије плакаше. А лав чувши то, и видевши Саватија где плаче, и сам удараше главом о земљу, ричући силно. Затим, рикнувши страховито, он издахну крај старчева гроба. А ово би, не што лав имађаше разумну душу, него што Богу би воља да светог оца Герасима, који је Њега прославио, прослави не само у животу него и после смрти, и да нам покаже како су звери биле послушне Адаму у рају пре његовог пада и пре изгнања иа раја. - Толико Јован са Софронијем.

Из овога се јасно види како преподобни Герасим силно угоди Богу, коме од младости до старости послужи свим срцем, и пређе к Њему у живот нестарив, где, настањен са Светима, слави Оца и Сина и Светога Ауха вавек, амин.

 

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАВЛА и сестре његове ЈУЛИЈАНЕ и оних с њимa[8]

ЦАР Аврелијан[9] издаде заповест да сви хришћани у целом свету приносе жртве боговима, а да се они, који се томе буду противили, стављају на љуте муке и погубљују. Сам Цар прошавши Сирију дође у Финикију у град Птолемаиду[10], да све хришћане примора на идолске жртве. Видевши цара где улази у град, блажени Павле се прекрсти и рече својој сестри Јулијани: Буди храбра, сестро моја, и не бој се! Кажем ти, велико искушење наилази на хришћане. - А цар Аврелијан, видевши Павла где се прекрсти, нареди да га ухвате и држе до сутра у оковима.

Сутрадан би постављен у позоришту престо за цара. Пошто се слеже сав град, он седе на престо и изведе блаженог Павла преда се на суд, и упита га: Несрећни човече, зашто си се јуче усудио да се прекрстиш када си ме видео где улазим у град? Еда ли ниси чуо нашу заповест царску, издату против хришћана? Блажени Павле одговори: Чуо сам за заповест твоју, али нико никада не може нас хришћане толико уплашити, да бисмо се из страха одрекли истинитог Бога и престали исповедати Христа Сина Божја. Јер мучења на која нас ти стављаш краткотрајна су и не могу уплашити и нашкодити онима који се Бога боје, али муке на које одређује непристрасни суд Божји вечне су. Исто тако и слава, коју Бог даје хришћанском роду, вечна је. Ко је дакле толико безуман да остави живога Бога и стане клањати се глувим и немим боговима? Сам Спаситељ наш Исус Христос каже у Еванђељу: Ко се одрече мене пред људима одрећи ћу се и ја њега пред Оцем Својим који је на небесима (Мт. 10, 33). Аврелијан рече: Видиш колико те трпех да булазниш. Приступи дакле и принеси жртву боговима да те не бих предао љутој смрти. Блажени Павле одговори: Ја другог Бога не знам осим Господа нашег Исуса Христа, коме од праотаца мојих служим свим срцем.

Тада Аврелијан нареди мучитељима: Обесите га о дрво и мучите га јако, док не дође његов Христос и отме га из ваших руку. И они одмах испунише наређење: Мученика обесише нага о дрво, и стадоше га мучити. А он се громко мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, истинити Сине истинитог Бога Оца, чије рођење нико разумети не може: ни Арханђели, ни Престоли, ни Господства, ни Поглаварства, ни Власти, ни Силе, ни Херувими, ни Серафими, само Отац једини, - Ти помози мени ништавном и одбаченом слузи Твом, и избави ме из руку Аврелијанових!

И Господ Исус Христос му одмах олакша муке тако да он не осећаше болове од задаваних мука. А света невеста Христова Јулијана, видевши брата свог на мукама, приступи цару гласно питајући:

Насилниче Аврелијане, зашто тако свирепо мучиш мог невиног брата? Аврелијан рече слугама: Скините тој жени повезачу с главе, па је жестоко бијте по лицу, да нам тако дрско не говори; а тог несрећног човека ударите на још љуће муке, пошто каже да му је Христос заштитник и помоћник.

На то се блажена Јулијана насмеја и рече: Чудим се да си ти, цар, тако луд, и не разумеш да сила Христова олакшава муке онима који Га истински призивају. Аврелијан рече онима што стајаху око њета: Ова жена, видећи да с њом благо разговарам, постаје све безочнија. Затим бесно погледа на њу, наређујући јој: Приступи к боговима и поклони им се, јер нећеш умаћи из мојих руку. Света Јулијана одговори: Ја се ни мучења твојих не бојим, нити марим од твојих претњи. Јер па небу постоји Бог, који нас може избавити из твојих безбожничких руку. Сва мучења којима располажеш наложи на мене, да би по томе познао помоћ Господа мог Исуса Христа који је са мном.

Аврелијан јој рече: Видим да си необично лепа, и зато те штедим и не желим да те погубим. Молим те, уразуми се, те принеси боговима жртву, да бих те могао узети за своју закониту жену. И ти ћеш заједно са мном царовати у све дане живота свог, а твог брата ћу наградити највећим почастима и дати му највиши положај. А света Јулијана, подигавши очи своје к небу и прекрстивши се, весело се насмеја. Аврелијан је упита: Како се усуђујеш да оволику кротост моју ниподаштаваш? Светитељка одговори: Не ниподаштавам твоју кротост него се радосно смејем, јер духовним очима својим гледам божанску лепоту Небеског Женика мог, који, седећи на светом престолу свом, жели да се сви људи спасу. Он ми препоручује да подвиг мученички добровољно примим, а тебе презрем као брбљива и празнословна човека, пошто се називаш цар а клањаш се дрвету и камену.

Чувши то, Аврелијана обузе јарост и нареди мучитељима: Обесите ову жену о дрво, и силно је мучите, да би схватила да стоји пред царем на суду. А кад мучитељи стадоше мучити светитељку, погледа на њу брат њен свети Павле, и рече јој: Не бој се, сестро моја, мука на које те ставља мучитељ, нити се плаши његових претњи, јер претрпевши овде мало, одморићемо се у Христа нашег вавек. Аврелијан рече мучитељима: Мучите је свирепије, и говорите јој да не буде горда и луда. А света Јулијана, немилосрдно мучена, када чу цареве речи, опет се насмеја и рече: Мучитељу Аврелијане, ти сматраш да ме мучиш, а ја помоћју Христа мог не осећам муке. Аврелијан јој на то рече: Иако много лажеш, правећи се да тобож не осећаш муке, но ја ћу те победити мучећи те дуго. Светитељка му одговори: Неће ме оставити Господ мој Исус Христос, нити ће допустити да ме ти победиш, јер ми Он помаже сада и свагда, и помагаће ми до краја, да би ти познао силу Његову и хришћанско трпљење. А тебе ће Бог мој мучити у вечном и неугасивом огњу, и тражиће од тебе душе људске које си погубио својим лукавим прелестима.

Од ових светитељкиних речи Аврелијан се силно разјари, и нареди да се донесе котао и смола, наложи велики огањ и узаври смола. И кад смола страшно кључаше у котлу, да нико није могао прићи, он нареди да у котао баце свете мученике, Павла и Јулијану. Бачени у котао, они подигоше очи к небу, и као једним устима мољаху се, говорећи: Господе Боже отаца наших Аврама, Исака и Јакова, који си у Вавилонској земљи сишао у пећ усијану к Седраху, Мисаху и Авденагу, и ниси допустио да их огањ повреди, Ти Господе Исусе Христе, светлости непостижна, Очева тајно и славо, десницо Бога вишњега, који се ради грехова наших оваплоти и с људима поживе, желећи да спасеш душе, које непријатељ ђаво бедно прелашћене и упропашћене низведе у преисподњи тартар и понор, као што и ученик његов Аврелијан сада чини, - Ти нас избави од тешке муке ове!

Док се они тако мољаху, узаврела смола претвори се у хладну воду. И сви се присутни дивљаху сили Божјој, и слављаху Бога. А Аврелијан, луд од гнева, не прослави Бога, него сматраше да је то мађионичарска вештина. И нареди да свете изваде из котла, у коме не беше ни трага ни воње од смоле, већ само чиста вода. Тада им рече Аврелијан: Мислите ли ви да ћете присутне људе преварити, те да сматрају да сте котао расхладили помоћју Бога вашег а не мађионичарском вештином? Не, тако ми богова мојих! Ја ћу учинити да вам више не помогну мађије ваше. И вама ће додијати многе и дуготрајне муке и пржење у огњу, и ви ћете малаксати, па ћете и не хотећи принети жртве боговима. На то одговори свети Павле: Ни у ком случају нећемо оставити Бога живога, који је небо и земљу створио, и нас из таме извукао, и који нас из руку твојих избавља. Никада нас, о Аврелијане мучитељу, не можеш наговорити да се поклонимо вашим безгласним, бездушним и неосетљивим идолима. Мучи нас дакле каквим знаш мукама, и познаћеш силу Бога нашег.

И нареди Аврелијан да се донесу два гвоздена кревета, да се испод њих наложи велика ватра, да се на њих свети мученици положе наги, па да их заливају врелом свињском машћу. А када то би урађено, Аврелијан рече: Сада победих вашу мађионичарску вештину, и познасте ко је Аврелијан. Нек сада дође ваш Христос и помогне вам! - Света Јулијана одговори: Наш Христос је овде с нама, и помаже нам; нити попушта огњу да нас повреди. Али ти Га не видиш, пошто ниси достојан да Га видиш. Но саветујем ти да одбациш своје безумље и приступиш Христу. Јер ако усхтеш да верујеш у Њега, Он ће те примити кајућег се, јер је човекољубив и милостив, и лако опрашта грехе људске. Не будеш ли се пак обратио к Њему, бићеш предат вечном огњу.

Када двојица од мучитеља видеше да светитеље, који лежаху на усијаним креветима, огањ не повређује, они повикаше говорећи: Нема другога Бога осим Бога небескога, који помаже Павлу и Јулијани. - А цар, разљутивши се на ову двојицу мучитеља, нареди да их мачем посеку, као преварене и златом од хришћана поткупљене да мученике не муче жестоко. А кад их поведоше на посечење, свети Павле их поучи говорећи: Не бојте се, јер никада умрети нећете, него ћете бити заједничари Светима и сунаследници царства небеског. А они, чувши то, застадоше, и мољаху се говорећи: Господару, Господе Исусе Христе, истинити Боже, кога Павле и Јулијана проповедају, Ти и с нама буди, јер умиремо не сатворивши ништа зло. - Када то рекоше, они бише посечени. А имена су њихова: Квадрат (или Кодрат) и Акакије.

По посечењу ових бише одређени други џелати да пеку светитеље на гвозденим креветима. Они со бацаху у огањ, да би јаче горео. Али светитељи не мараху за муке, него још више кораху мучитеља. А он, постиђен што их не могаде савладати, нареди да их вргну у тамницу, и да им тешке кладе ставе на вратове, и окове на ноге, и да им веригама вежу руке. И још нареди да се у тамници поставе испод њих оштри клинци у облику трња, да их положе на трњу, како не би имали никакве олакшице у боловима, него да се муче на клинцима који ће се заривати у тела њихова. И заповеди да будно мотре, да се неки хришћанин не довуче и не дотури им храну и пиће.

А у поноћи, док светитељи на оштрим клинцима лежаху и мољаху се, изненада сину светлост у тамници, и Анђео Господњи стаде пред њих и рече им: Павле и Јулијано, слуге Бога вишњега, устаните и прославите Бога! Рекавши то, он им приђе, додирну њихове вериге и окове, који се одмах поскидаше и са тела њихових спадоше, и ране им се исцелише, и светитељи постадоше здрави. И гле, пред њима се обретоше два намештена кревета, и постављена трпеза, препуна сваковрсних ђаконија. И рече Анђео светима: Одморите се на постељама, и прихватите се хране коју вам посла Исус Христос. И свети мученици се одморише на постељама, па подигавши очи своје к небу благодарише Богу. Онда једоше и пише што им беше послао Господ, и окрепише се. А други тамошњи сужњи, када видеше где у тамници сија светлост, и свете мученике ослобођене окова, и кревете, и трпезу пред њима, дођоше к њима и веома се дивљаху. И бише и они учесници те трпезе, постављене невидљивом руком. И прославише Бога који такву милост показује према слугама својим, и вероваше у Њега, и постадоше хришћани.

Трећег дана цар Аврелијан седе на престо, и изведоше преда њ на суд свете мученике, Павла и Јулијану. И упита их: Још ли вас не научише муке које поднесте, да се одрекнете своје лудости, приступите боговима и принесете им жртве? Свети Павле одговори: Та лудост - не одрећи се Христа, нека буде вавек у мене и у свих који љубе Бога. Јер је лудост Божја мудрија од људи, а мудрост људска је лудост пред Богом (1 Кор. 1, 25; 3, 19). Заиста бих ја полудео, када бих отступио од истинитог Бога и поклонио се вашим ђаволима.

Опет се разљути Аврелијан, и нареди да обоје вежу за дрво мучења, и да им гвозденим ноктима стружу ребра. А они се у мукама мољаху Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, светлости хришћанска и веро неразрушива, покажи лице Своје, и помози нам, и не остави нас, ради светог имена Твог! - Док се они тако мољаху, Спаситељ, који невидљиво беше пред њима, олакшаваше им патње, и свети не осећаху муке. А један од џелата, по имену Стратоник, који беше одређен да слева струже ребра свете Јулијане, видећи лепоту тела њеног, би рањен њоме, и штедећи је уздржаваше се од стругања. А света, схвативши његову мисао, гурну га ногама и рече му: Стратониче, чини што ти је заповеђено од мучитеља, и не штеди ме, јер ја имам Цара мог, Господа Исуса Христа, вечнога Бога, који се брине о души мојој и олакшава ми телесне болове.

А Стратоник, бацивши справу за мучење што му беше у рукама притрча к цару вичући: Аврелијане, безбожни мучитељу, зашто тако неправедно мучиш хришћане? Како зло учинише људи, који служе Богу истинитоме, да тако љуто страдају? Због тога ли што поштују Христа Господа свију?

Чувши то, цар се запрепасти, и дуго ћуташе. Затим проговоривши рече: Зар и ти, Стратониче, пристаде уз безумље њихово? Да ли те Јулијанина лепота преласти? И да ли те речи њене женске уловише? - А Стратоник, подижући очи к небу, виде лица светих мученика везаних као лица анђела Божјих и, прекрстивши се, полете на одвратни жртвеник идолски који беше ту подигнут, обори га, изгази ногама вичући: Ево, и ја сам хришћанин, чини са мном што хоћеш, мучитељу!

Сав љут, Аврелијан нареди да му се отсече глава. И када би доведен на место посечења, Стратоник се помоли Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, кога Павле и Јулијана проповедајући остају непобедиви, чувани Твојим Божанством, и посрамљују мучитеља, Тебе молим: прими и моју душу у Своје небеско царство! Не одбаци мене који сам за ово неколико тренутака исповедио свето име Твоје пред мучитељем Аврелијаном! - Када то рече, отсекоше му главу. А хришћани узеше тело његово, те сакрише.

Свети пак мученици Павле и Јулијана цео тај дан бише мучени, и не малаксаше у мукама. Аврелијан рече светој Јулијани: О погана и безбожна жено, како си и за време мучења могла преластити џелата, те због тебе изгуби главу? Светитељка одговори: Ја га не преластих, нити сам крива за његову смрт, него Христос, који мене изабра за невесту Своју, Он и њега призва к себи као достојна. Јер да није био достојан, никада не би могао прићи венцу мученичком. Ти ћеш њега видети где се одмара у небеском царству, а себе у пламену пакленом мучена. Тада ћеш се ударати у груди, гледајући човека, кога си некада сматрао за ништавна и одбачена, где далеко изнад тебе ужива крај Христа у слави небеског царства. И ти ћеш се тада испунити жалости, и завапити просећи милост, али је никада добити нећеш.

После тога Аврелијан нареди да их одреше и воде у тамницу. Но те исте вечери заповеди да их из тамнице одведу у купатило народно, и тамо затворе. И онда дозва мађионичаре, бајаче и заклињаче змија, и нареди им да донесу све најљуће змије које имају, отровнице, гује, аспиде, и да их затворе у купатило са мученицима. И би тако: заклињачи змија донеше врло много таквих змија, пустише их у купатило код светих, и закључаше врата. И змије пузаху крај ногу светих мученика, не чинећи им ништа. А свети без страха сеђаху, појаху и слављаху Бога. И остадоше свети мученици са змијама у купатилу закључани три дана и три ноћи. Четврте ноћи посла Аврелијан да виде да ли су змије појеле Павла и Јулијану. А кад се посланици приближише к вратима купатила, они чуше где свети певају псалме и славослове Бога. Желећи пак да тачније сазнаду шта се унутра збива, уђоше у купатило, и кроз једно таванско прозорче завирише унутра. И видеше где блиста светлост, и како свети Павле заједно са својом сестром светом Јулијаном седи, а Анђео Божји стоји поред њих и не допушта змијама да се приближе светима. Видевши то, они похиташе и известише цара Аврелијана.

Цар сутрадан опет седе на престо и нареди мађионичарима и заклињачима змија да узму змије из купатила, а да се мученици доведу на суд. И кад ови дођоше до врата купатила, и стадоше својом бајачком вештином дозивати к себи змије, оне их не послушаше. А када отворише врата од купатила, тада све змије јурнуше на своје заклињаче и друге који беху дошли с њима, изуједаше их и разбегоше се. Пошто се змије разбегоше, дођоше цареви људи и одведоше свете мученике на суд.

Погледавши на њих, мучитељ се осмехну на њих, и рече: Сада сам веома расположен за разговор с вама, јер се надам да ћу нешто важно добити од вас. Тако ми богова, ако ми истину речете, добићете од мене многе и велике дарове и бићете господари мога царства. Реците ми, је ли истина то што чух од оних што кроз прозорче завирише код вас у купатилу, да господ наш бог Аполон дође к вама, и поможе вам, заштитивши вас од змија, и ви својим очима видесте лице његово? Свети Павле одговори: Ми Аполона не познајемо, нити га икада видесмо, јер смо од оних који служе истинитоме Богу, који је уготовио спасење слугама својим. А твоја душа погибе сва до смрти, јер не желиш да познаш истину, и дођеш у покајање, него те силно лудило насилништва доведе дотле да хулиш бестелесног служитеља Божјег. Јер светог Ангела, кога нам Господ наш Исус Христос посла да затвори уста змијама, ти богохулно називаш својим Аполоном. - Аврелијан се наљути и нареди да оловним прућем бију по лицу светога Павла, и да му говоре: Не одговарај тако гордо и бесмислено! Знај да пред царем стојиш!

Пошто светог Павла избише, мучитељ нареди да га удаље, а Јулијану приведе близу себе, и рече јој: Владарко душе моје, Јулијано! Молим те и саветујем, не следи безумљу брата свог. Видим да си девојка паметна и великог ума, стога ти предлажем: Послушај ме и буди ми владарка и царица; узећу те за жену, и твоје златне статуе поставићу по свима градовима света.

А светитељка му одговори: Ни на који ме начин нећеш преварити, Аврелијане, мучитељу безбожни. Лукавством твојим нећеш уловити слушкињу Бога вишњега, нити ме увући у вечну смрт. Хоћеш да ме лишиш славе Христове и царства небеског, али нећеш успети.

И нареди Аврелијан да светитељку одведу подаље, а да светог Павла опет доведу. И рече му: Ето Павле, твоја сестра Јулијана обећа пред нама да ће принети жртву боговима. Зато ћу је узети за жену, и биће владарка целога царства мог. Хајде и ти, реши се и принеси жртву боговима, па ћеш ми бити пријатељ и даћу ти највећи положај. Свети Павле одговори: Заиста си слагао да је моја сестра тобож пристала да отступи од свог пречистог и бесмртног Женика Христа, а да се придружи теби поганом и трулежном, и уједно и твојим ђаволима. Но није ни чудо што си слагао, јер ти је ђаво отац, који је отац лажи, и ти си се од њега научио лагати. Ти чиниш што и он, и никога не можеш друкчије уловити осим лажју. Но узалуд се трудиш, јер нас преварити нећеш, иако си нам обећао царство целога света. - Аврелијан викну: Докле ћеш нас бестидно вређати, брбљивче и неразумниче? Тако ми богова, ставићу вас на све врсте мука, и нико вас неће отети из руку мојих.

И нареди да се наложи огањ, донесу четрдесет гвоздених штапова и метну у огањ, а да Павлу вежу спреда руке и ноге, провуку гвозден колац између руку и ногу, побију у земљу, и онда га два војника наизменично туку усијаним штаповима. И мењаху се војници, и мењаху штапове, узимајући из огња ужежене. Уто нареди Аврелијан да свету Јулијану одведу у блудилиште, и обешчасте је. И многи од присутних потрчаше, утркујући се ко ће први доћи до ње, јер беху као коњи који вриште због лепоте њене. А кад је доведоше у блудилиште, одмах Анћео Господњи стаде пред њу и рече јој: Не бој се, Јулијано, јер Господ Исус Христос, коме служиш, посла ме да те заштитим, да би се свето име Његово прославило у свима који Га се боје. - И Анђео поражаваше слепилом ове похотљивце који дрско стремљаху к светој, отресајући их као прах, с ногу невесте Христове. И не могаху јој се приближити, него пипајући зидове не знађаху куда иду. Када то виде народ, стаде као једним устима громко викати: Велики је Бог Павлов и Јулијанин, свуда спасава и штити оне који Га се боје!

А ослепљени похотљивци преклонивши колена вапијаху ка светој: Јулијано, слушкињо Бога вишњега, безумно сагрешисмо пред тобом, дрско се устремљујући на тебе. Но ти нам, као служитељка доброга Бога, опрости, и помоли се за нас твоме Христу, да нам дарује вид. - Светитељка се сажали на њих, узе мало воде и, подигнувши очи к небу, призва Господа говорећи: Истинити Боже, Исусе Христе, Спаситељу свих људи, услиши мене, слушкињу Твоју, и покажи сада знаке и чудеса, које чиниш синовима људским, и даруј овима вид, да се прослави свето име Твоје. - Рекавши то, она покропи водом све ослепеле, и они одмах прогледаше. И паднувши на земљу благодарише Бога. Па онда потрчаше у хришћанску цркву, исповедише с покајањем грехе своје, и постадоше хришћани, удостојивши се светог крштења.

А светог Павла, по царевом наређењу, џелати немилице бијаху оним ужеженим штаповима. И смењиваху се џелати, и мењаху штапове. А свети Павле довикиваше цару, говорећи: Аврелијане, безбожни тиранине, какво ти зло учиних те ме овако љуто и безбожнички бијеш? Али мени Господ мој Исус Христос заиста олакшава болове, а тебе чека вечни огањ, приправљен теби и ђаволу који те против нас диже.

Аврелијан га упита: Павле, где је сестра твоја Јулијана, за коју ти кажеш да је девица? Ено где је сада бешчасте у блудилишту, и зар је још сматраш да је девица? Светитељ одговори: Верујем Богу моме, који ми олакшава болове и избавља ме од толиких твојих злоумишљаја, да ће Он и сестру моју заштитити и сачувати је чисту од сваке прљавштине, јер јој Он посла с неба Анђела свог да је чува. - Затим после једног часа свети Павле рече опет: Ено, сестра се моја враћа неоскврњена, потпуно девствена, и долази да види окове и ране моје.

То говораше свети, видећи својим прозорљивим очима све што се збива са светом Јулијаном. Јер мучитељ већ беше послао да свету Јулијану доведу из блудилишта. И кад је доведоше на суд, видевши је, свети Павле се много обрадова, весело се осмехиваше и лице му блисташе. А Аврелијан упита светитељку: Јулијано, науживаше ли се блудници у лепоти твојој? Светитељка одговори: Моја лепота и красота и сав украс јесте Христос мој, који посла Анђела свог, и сачува мене ништавну слушкињу Своју, јер се уздах у Њега. И славим пресвето име Његово, јер је Он Бог који чини чудеса, и нема другог Бога осим Њега јединога. - Онда нареди мучитељ да одреше Павла.

После тога, по царевом наређењу, би ископана јама три аршина дубока; наложише у њој огањ, и натрпаше дрва. А кад дрва изгореше и у јами остаде много жара, мучитељ нареди да у јаму баце свете мученике, Павла и Јулијану. Они пак сами иђаху к огњеној јами благосиљајући Господа и призивајући помоћника свог - Спаситеља Христа. И кад дођоше до јаме, прекрстише се и скочише у огањ. И стајаху у огњу певајући и хвалећи Господа, јер Анђео Господњи, сишавши с неба, отера силу огњену из јаме, и жар избаци, и мученике сачува читаве и ни најмање неповређене. И стајаху свети у јами појући и говорећи: Благословен си Боже, Царе векова, јер си се сетио ништавности наше и угасио пламен огњени, презревши као благ сагрешења наша. Ти си нас недостојне сачувао читаве и здраве од јарости мучитеља Аврелијана.

Присутни народ чу све њихове речи. И многи од незнабожаца, видевши силу Божју, умилење им захвати срца, и они, одбацивши идоле вероваше у Христа. И нареди цар да светитеље, који беху у јами, камењем затрпају. Али гле, изненада сину муња и удари гром, и појави се облак огњени, и изли се из облака огањ на земљу, и чу се глас с неба: Аврелијане, ти ћеш отићи у пакао огњени, приправљен теби и оцу твом ђаволу.

Препаде се Аврелијан и сви незнабошци. И нареди мучитељ да свете извуку из јаме и одведу у тамницу. А они слављаху Бога за сва чудеса, која учини Он ради њих.

У седми дан седе Аврелијан на свој судијски престо, и нареди жрецима да донесу све идоле што имаху: златне и сребрне, украшене драгим камењем. И пред ногама њиховим распростре цар своју порфиру царску. А кад доведоше свете мученике, Павла и Јулијану, он им разјарен рече: Сада приступите и поклоните се боговима, јер нећете умаћи из руку мојих! - На то се свети Павле насмеја и рече: Никада, мучитељу, ми нећемо оставити Бога, који је створио небо и земљу. И немој се надати да ћеш нас икада приволети да се поклонимо идолима. - Аврелијан рече: Достојни љуте смрти, сматраш ли да су ово идоли? Зар не схваташ каква је сила у њима? Свети Павле одговори: Овај Зевс, за кога ти кажеш да је бог, беше човек, вешт мађионичар, а страшнији и неуздржљивији од свих људи блудник. Кад би видео лепе жене и девојке, он их је разним чинима прелашћивао, јер се претварао, некад у бика, некад у орла и лабуда, а некад у злато. И тако преластивши и оскврнивши многа лица, он је од њих био сматран за бога и поштован. Но да не ређам сва његова блудничка бестидна и безакона дела, јер видим да те то разгневљује. Уосталом, ја се не бојим твога гнева, него ћу одустати од набрајања Зевсових блудничких дела, да не бих повредио уши слушалаца. А овај други што је поред Зевса, звани Аполон, није ли рођен од прељубе жене неке Латоне? И он почини многе гадости, подражавајући свога оца Зевса. Исто тако и знаменити бог ваш Дионис. Еда ли и њега не роди од прељубе Семелија, кћи Кадмова?

Лажеш, гаде, викну Аврелијан, зар Дионис не би рођен од Јуноне, мајке богова? Насмеја се свети Павле, па рече: Постоји ли бог рођен од жене, и који почиње да бива бог, а који раније није био бог? И има ли бог жену, и рађа ли са њом децу? - Тада Аврелијан повика: Безбожниче и брбљивче, докле ћеш својим многобројним лажима и увредама да хулиш и ружиш богове наше? Еда ли није рођен од жене и ваш Христос, за кога кажете да је небески бог? Свети Павле одговори: Ти ниси достојан да чујеш Божју тајну. Али, да твоје речи не би нашкодиле присутнима, потребно је укратко одговорити на твоје питање. У почетку створи Бог небо и земљу, и све што је у њима, мора и све што је у њима. Затим по образу свом и по подобију створи човека, чиста, без икаквог зла, праведна, побожна: и засади рај пун сладости; онда човеку створи помоћницу од ребра његова. А отац ваш ђаво, не могући да гледа човека у таквом блаженству, превари Еву, и њоме наведе Адама да наруши заповест Божју. И би истеран из раја Адам са Евом; и родише синове и кћери, од којих се насели свет. И сав род људски беше подложан смрти, која грехом уђе у свет. И сви праведни оци наши беху низвођени у ад, као и неправедни, јер царова смрт од Адама и над онима који не сагрешише преступивши као Адам (Рм. 5, 14). Због тога Отац небески, свемогући Бог, сажали се на род људски и, желећи да му помогне, посла Сина свог да узме на себе тело човечје и спасе Адама и с њим држане у узама ада. А Син Божји је Логос Очев, рођен од Њега пре свих векова, његова Мудрост и Сила, и Десница. О Његовом оваплоћењу Архангел Гаврило донесе благовест Светој Дјеви, свечистој и свечесној, рођеној од пророчког и царског рода. У њену пречисту и освећену утробу невидљиво се усели сам Бог, тојест Логос Божји, узе на се тело, када Анђео рече њој: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом! Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те; зато ће се и свето што ће се родити, назвати Син Божји (Лк. 1, 28.35). И роди се Син Божји, Логос Божји, од непорочне Дјаве, обукавши се у тело као у неко одело ради спасења људи. Нико није могао видети Бога истинитог онаквог какав Он јесте, јер је Бог огањ који спаљује; нити може човек који живи на жемљи, видевши лице Божје, остати жив. Због тога се Бог наш роди оваплотивши се, и као одојче би храњен млеком, иако савршен по Божанству; затим Он беше дете, па младић, који телом порасте у човека савршена, и са људима поживе тридесет и три године, проходећи градове, крајеве и села, чинећи добро свима, и избављајући мучене од ђавола; потом би добровољно распет на дрвету крсном, да подари спасење свету који је пропао по ђаволској превари; и умревши телом, сиђе у ад заједно са светом душом Својом, и развали врата бакарна, и поломи пријеворнице гвоздене, и изведе душе Светих из таме и уза ђаволских, и одведе их на небо; и у трећи дан васкрсе из мртвих телом Својим, и јави се ученицима, апостолима Својим, и многим другима који истински вероваше у Њега, и четрдесет дана беше са апостолима једући и пијући с њима; затим се узнесе на небо, и седи са телом Својим с десне стране Оца Свога. Зато сада ђавола муке сатиру, пошто га Христос Бог баци под ноге хришћанима, да га газе они што улазе у царство небеоко. Али ти си туђ царству небеском, јер је удео твој вечни огањ паклени, насдеђе оца твог ђавола.

Чувши то, Аврелијан се од јарости промени у лицу, шкргуташе зубима, и рече: Брбљивче и поганче! Ја ти трпељиво допустих да многе лажи изговориш. Но хоћеш ли једном престати да ме вређаш и да богове хулиш? Ево, ово је моја последња реч: ако боговима не принесете жртве, љутом ћу вас смрћу уморити. - А свети Павле и Јулијана громким гласом повикаше говорећи: Хришћани смо, и на Христа се надамо; боговима се твојим нећемо поклонити, и ђаволима твојим нећемо служити; мука се твојих не бојимо. Хајде, измишљај какве хоћеш муке за нас! Ми верујемо Богу да ћеш бити побеђен од нас, као што је и ђаво побеђен од Христа који нас крепи и који побећује твоја зла и вешта мучења.

Тада Аврелијан нареди да светог Павла вежу за дрво, и да му лице огњем пале. А биров викаше: Не вређај цара, васељене господара, и не хули богове! - А света Јулијана довикну цару: О погани мучитељу, какво ти зло мој брат учини, те га тако страшно мучиш? - А Аврелијан нареди да и свету Јулијану исто тако вежу за дрво и муче, палећи огњем лице њено. И рече јој: Најбестиднија жено, застиди се као што приличи женама! Светитељка одговори: Аврелијане, збиља ћу те послушати када велиш да се застидим пошто сам жена. Ево, стидим се Христа Бога живог који је пред мојим очима, и нећу Га напустити. И нећу се поклонити боговима твојим, јер се стидим Господа мог.

А Аврелијан, видећи да је исмејан од светих мученика, уједно и беснијаше и стиђаше се. И нареди да им цело тело пале и пеку. А сав присутни народ, гледајући страдање светих, громким гласом викну: Царе Аврелијане, неправедно судиш, и неправедно их мучиш! Ако не желе да боговима принесу жртву, онда им изрекни смртну пресуду.

Тада се Аврелијан уплаши да се народ не побуни, и изрече смртну пресуду: да им се главе отсеку, а тела њихова баце псима, зверима и птицама да их разнесу.

Вођени на смрт, свети се радоваху и весељаху и певаху псаламске речи: Спасао си нас, Господе, од мучитеља наших, и посрамио си ненавиднике наше (Пс. 43, 8). А кад их доведоше изван града на место посечења, Павле свети моли џелата да најпре посече свету Јулијану, јер се бојаше да се она некако не уплаши гледајући његово посечење. Света Јулијана се прекрсти, радосно поднесе своју главу, и би посечена. А свети Павле видевши сестру своју где мученички сконча, подиже очи к небу, заблагодари Богу, затим се прекрсти, подметну главу, и би посечен, 273 године. Тела пак њихова лежаху ван града несахрањена; војници, одређени од цара, чуваху их издалека, да их хришћани не украду. А долажаху и пси, али се тела мученичких не дотицаху; долажаху и вуци, и они их се не само не дотицаху, него их чучећи неотступно чуваху; долетаху и птице грабљивице, али се ниједна не спусти на њих, него само кружаху над њима, не допуштајући мувама да падају на њих. Тако то трајаше седам дана и ноћи. И војници известише о томе Аврелијана. А он чувши то рече: О зловерног хришћанског мађиоништва! Не можемо их ни мртве победити! - И нареди војницима да се са страже повуку ноћу, не дању, да им се хришћани не би смејали. А кад свану, и хришћани видеше да војника нема на стражи, они узеше многострадална тела светих мученика, Павла и Јулијане, и сахранише их чесно, док царује Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава, част и царство, сада и свагда и кроза све векове, амин.

 

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА ПОСТНИКА палог и покајаног

СМИРЕЊЕ бива узрок многих добара и душекорисних врлина код људи који љубе Бога и живот свој управљају према заповестима Спаситељевим. Ко стекне савршено смирење, не боји се пада, јер се не узда у себе, нити високо мисли о себи. А како огромну штету и неизлечиву рану и велику погибао наноси неопрезнима високоумна гордост, може се видети из многих примера, а нарочито из ове повести која је пред нама. Они који на земљи проводе небески живот, нека се од ње науче како да буду опрезни и како да се чувају да не падну онда када мисле да стоје. У овој повести наћи ћемо дивну поуку за живот, науку смиреноумља; видећемо пример брзог и вредног устајања од греховног пада, и познаћемо силу покајања. Покајање је тако моћно пред милосрдним Богом, да оно не само отима човека од самих паклених врата и мука, него га и уводи у бољи живот од пређашњег, и уз помоћ благодати Господње оспособљује за узвишеније врлине од ранијих. Ево дакле те душекорисне повести:

У Феникији[11] близу града Порфириона живљаше један отшелник, по имену Јаков. Одрекавши се пролазне сујете овога живота, он се замонаши, и петнаест година проведе у једној пештери. И он толико успе у подвижничким подвизима, и тако велики постаде у врлинама, и мио Богу, да се удостоји добити од Бога и власт над ђаволима. А и многа друга исцељења пружаше он људима именом Спаситеља нашег Исуса Христа. И сви се људи дивљаху таквом врлинском животу његовом. И прибегаваху к њему не само хришћани него и неверни Самарјани. И божанствени муж, прозорљиво их распознавајући, много их поучаваше из Светога Писма, и обраћаше у истинску хришћанску веру.

Но исконски ненавидник рода људског ђаво, који нарочито мрзи оне који усрдно служе Христу, видећи да га овај свети муж посрамљује многим врлинама и савршеним животом, устаде на њега својим замкама. Желећи да га отера из тих крајева, ђаво уђе, као некада у Јуду, у једног неверног Самарјанина који је живео у граду Порфириону, и потстаче га да размишља о протеривању Јакова. И овај Самарјанин сабра једномишљенике свога безбожја, сроднике и пријатеље, суседе и слуге, и оде с њима у дом њиховог поганог свештеника. И сви се заједнички договараху како би Јакова, који многе од њихове вере обрати ка Христу, протерали из својих крајева. После дугог договарања они се сложише да употребе ово лукавство: дозваше к себи једну блудницу, дадоше јој двадесет златника, и још толико јој обећаше, да иде и наведе на грех Јакова Отшелника, да би то био разлог да га као блудника са стидом протерају из својих крајева.

Та најмљена жена оде к Јакову касно ноћу, и куцаше на врата молећи га да јој отвори и пусти унутра. Но пошто блажени не отвараше, она упорније куцаше бестидно, преклињући га да јој отвори. Кад најзад светитељ отвори врата, и виде жену где стоји, он помисли да је привиђење, прекрсти се и одмах журно затвори врата. И у келији, окренувши се истоку, он се усрдно помоли Богу да одагна од њега ђаволско привиђење. И већ наступи поноћ, а жена не престајаше са куцањем. Затим громко повика, говорећи: Смилуј се на мене ти који си истинити слуга Бога живота! Отвори ми врата, да ме пред твојом келијом не поједу звери.

Преподобни Јаков, видећи да је поноћ и знајући да има много зверова, отвори врата преко воље и упита је: Откуд си дошла овамо? И шта тражиш овде? Жена одговори: Из женског сам манастира; послала ме игуманија у град ради неких послова; но при повратку сустиже ме мрачна ноћ, и ја залутах, и наиђох овуда. Молим те, дакле, човече Божји, сажали се на мене и не допусти да ме овде пред твојим вратима растргну зверови. Допусти ми да ову ноћ проведем код тебе, па чим сване ја ћу отићи својим путем.

Преподобни се сажали, уведе је унутра, изнесе пред њу хлеб и воду, остави је ту у предњој келији, а сам се затвори у унутрашњу келију. Жена се прихвати хлеба, и отпочину мало. Затим, претварајући се да је болесна, она стаде горко плакати и стењати; и довукавши се до врата унутрашње келије, она мољаше преподобног да јој помогне. Светитељ провири кроз прозорчић, и видевши је болесну беше у недоумици шта да јој каже и шта да ради. А она рече: Молим те, оче, погледај на мене, и огради ме крсним знаком, јер ме срце силно боли. Чувши то, он изађе к њој, одмах наложи ватру близу ње, донесе свети јелеј што је имао, и седе. Онда леву руку своју метну у ватру, а десном, умачући у свети јелеј, помаза груди оне жене начинивши крсни знак; и загреваше јој руком срце, јер се она жаљаше да је много боли. А она, захваћена нечистом жељом према њему и хотећи да и њега покрене на мрску похоту и у грех свали, говораше: Молим те, оче, помажи ме још јелејем, и руком ми загреј срце да ми умину страшни болови. А он простодушан и безазлен, вероваше речима жениним и чињаше то. Но знајући да лукавство ђаволово изазива похоту, и бојећи се да због сувишног милосрђа и сажаљења према жени не нанесе вечну муку души својој, он два или три сата држаше своју леву руку у ватри, јуначки трпећи, тако да му прсти изгореше и у огањ отпадоше. То чинише блажени војујући против ђаволског искушења, да му, због неподношљивих болова од руке која је у ватри горела, не би на ум дошла никаква рђава помисао.

А кад то жена виде, ужасну се, јер јој пред очима беше рука светитељева готово сва изгорела. То је потресе, и она одмах устаде, и баци се пред ноге светитељу, са сузама се ударајући у груди своје и кукајући: Тешко мени кукавној и ослепљеној! Тешко мени, јер начиних себе обиталиштем ђавола! - А светитељ, видећи то и слушајући, чуђаше се веома, и рече: Устани, жено! - и подиже је са земље. И пошто се усрдно помоли Богу, рече жени: Објасни ми шта је то! Због чега си дошла к мени?

Жена, једва дошавши к себи, исприча му све подробно како је безбожни Самарјани наговорише, и како сам ђаво удеси такву замку, еда би навео на телесни грех праведног човека који у животу подражава бестелесне Анђеле.

Чувши то, преподобни уздахну дубоко. И проливши много суза, узношаше благодарност Богу. Затим је поучи и благослови, и посла к пресветом епископу Александру. А жена, дошавши у цркву, све грехе своје исповеди Богу и епископу. И пошто је епископ поучи колико треба, и пошто виде да се истински каје, он је просвети светим крштењем. Затим је посла у женски манастир, заручивши је Христу. Онда епископ сабра све хришћане и сав клир, и протера из града и из тог краја све Самарјане. После тога отиде к блаженом Јакову, и родитељским речима га утврди у таквом животу. А споменута жена грешница, уз помоћ благодати Божје, постаде света, јер угоди Богу. И удостоји се добити власт над ђаволима.

После извесног времена кћи једног знаменитог достојанственика, мучена од духа нечистог, стаде дозивати по имену светог Јакова. И доведоше је родитељи к светоме, молећи га да се смилује на младост њену и истера из ње нечистог духа. Свети човек се помоли за њу Богу и, метнувши руку на њу, одмах силом Божјом истера из ње ђавола, и оздрави девојка. Видевши то, родитељи захвалише Богу. А желећи да захвале и Божјем човеку, они му потом послаше триста златника. Но праведни човек не само не хте примити, него ни погледати на злато, говорећи: Божанствене дарове не доликује ни куповати, ни продавати. Јер Свето Писмо каже: За бадава сте добили, за бадава дајите (Мт. 10, 8). То злато треба раздати сиромасима, а мени оно не треба, јер ја живим у пустињи. И тако људе, послане са златом, он врати натраг.

Затим, једног младића, чије ноге по дејству ђавола беху раслабљене, рођаци његови донесоше к светом Јакову, молећи га да се помоли Богу за њега. А преподобни, три дана постећи се и молећи се, исцели раслабљеног, и благословивши га, нареди му да се пешке врати кући својој. - И многи други болесници, који су боловали од разноврсних болести, долажаху овом чудотворном исцелитељу. И он их све исцељиваше молитвама својим, и они се здрави враћаху од њега.

Но човек Божји, видећи да га сви веома почитују и, бојећи се да му славољубље на неки начин не нашкоди, он напусти своје место. И бежећи од славе људске, он се удаљи од града за четрдесет попришта. И пронађе поред реке велику пећину у камену, и настани се у њој. И проживе у њој тридесет година, све дане и ноћи проводећи у молитвама и сузама. Дуго време хранио се травом што је расла поред реке. Затим направи себи малу баштицу. И радећи у њој сваког дана по мало, он се хранио од њеног рода. Такво житије његово се толико разгласи, да су му ради духовне користи долазили монаси и клирици из двадесет до тридесет манастира. Па не само духовни, него и безбројни световни људи долажаху к њему; и он их упућиваше на врлину. И пошто су се удостојили његовог благослова и молитава, они су се враћали са великом коришћу по душе своје.

Такав муж, и толике благодати Божје удостојен, би допуштено да падне најстрашнијим падом. И то због тога што се он, како се мисли, подаде гордој мисли: мишљаше високо о својој светости и богоугодном животу, и сматраше себе за нешто велико. А почетак његовог пада би овако: исконски непријатељ људи ђаво, завидећи онима који проводе богоугодни живот и непрестано им копајући јаму, уђе у једну девојку, кћер једног богатог човека. И мучећи је, он устима њеним изговараше име Јаковљево, и говораше: Нећу изићи док ме не одведете к Јакову пустињаку. - Онда је родитељи узеше, и стадоше обилазити манастире и пустиње, тражећи дуго тог светог оца Јакова. И кад га једва пронађоше, падоше пред ноге његове, вапијући: Смилуј се на нас, нашу кћер силно мучи нечисти дух, и ево већ је двадесети дан како нити једе нити пије него само виче, кида се, и изговара твоје име.

А он стаде на молитву, и толико се усрдно мољаше Богу за њу да се и место затресе на коме он стајаше. Пошто заврши молитву, он дуну на њу, говорећи нечистом духу: У име Господа нашег Исуса Христа, изиђи из ове девојке! - И одмах ђаво, као неким огњем опаљен, побеже из ње. А девојка паде на земљу, и остаде дуго безгласна. Свети Јаков се опет помоли Богу, узе је за руку и подиже са земље, и даде је родитељима њеним. А они, видевши такво чудо прославише Бога. Но бојећи се да се нечисти дух поново не врати у њу, молише га да кћи њихова остане код њега још три дана, док потпуно не оздрави. И остаде девојка код старца, а родитељи отпутоваше.

Као што у почетку рекосмо, ради користи многих и ради опрезности оних што на земљи проводе небески живот, не треба, описујући живот савршених људи, износити само њихова добра дела, него казивати и искушења која су им се од свезлог врага догађала, и помоћу којих је он њих понекад саплетао, те су они, по попуштењу, падали, и опет устајали. Тако дакле, као што казасмо велике и истинске врлине овог дивног старца, тако ћемо описати и олују која га захвати, те он жестоко паде. А касније ћемо рећи и о чудесима великим која је он чинио, пошто се покајао. Јер уколико беше прекрасно житије које је он раније проходио у својим подвижничким трудовима, утолико пад његов потом би већи. И уколико теже паде, утолико се, пошто устаде, јаче исправи. А сада, да чујемо шта му се даље догодило.

Пошто девојка она остаде код њега, ђаво искористи прилику. Видећи га самог у пустом месту са девојком, ђаво потеже своје замке: покрену у њему ружне мисли и нечисту телесну жељу, и силно га похотом распали. И он, кога не улови блудница упућена од Самарјана; он, који руку своју сажеже, да би сачувао целомудреност и чистоту; он, који чудеса чињаше, ђаволе изгоњаше, - страшно запаљен блудном похотом, заборави на страх Божји, заборави толике своје подвижничке многогодишње трудове, заборави на дар исцељивања који беше добио од Бога, и онако стар, побеђен од ђавола - паде: обљуби девојку, упропасти и њену и своју девственост, оскврни своје тело и душу, и уништи све своје пређашње трудове подвижничке. Но не беше му доста учинити овај један тешки грех, него учини још и тежи. Јер као што човек који се омакне са планинске литице лети у провалију падајући с камена на камен и разбијајући се, тако се догоди и њему: оклизнувши се у један велики грех, он паде у други већи и страшнији, додајући безакоње на безакоње. Јер ђаво му убаци у душу плашљиву помисао, те он мишљаше у себи, говорећи: Девојка ће казати родитељима да сам је обљубио и упропастио. То ће бити за мене страшна брука и срамота. И ја ћу због ње бити у великој опасности од њих.

И он, нахушкан на то од ђавола, устаде, уби невину девојку, мислећи да ће на тај начин сакрити од људи свој први грех, и избавити се срамоте. Па и на томе се не заустави, него се рину у још један грех: тело девојкино, које својом нечистотом оскврни, и својом руком немилосрдно уби, не сахрани по пропису у земљу, него га без икаквог сажаљења баци у реку.Такав је плод гордог мишљења о себи. Јер да инок овај није мислио о себи да је свет и велик, не би пао тако страшним падовима, нити би се враг наругао старости његовој, који је некада у младости исмевао врага и газио.

После таквих тешких грехова стаде га ђаво као свог окованог заробљеника вући у последњи понор погибли, у најтежи грех од свих грехова: у Каиново и Јудино очајање. И седећи у келији, старац не знађаше шта да ради. Само га савест силно мучаше, и он уздисаше и очајаваше, и већ није смео ни уста своја да отвори за молитву, нити ум да окрене к Богу. Затим одлучи да бежи одатле у неку другу далеку, предалеку земљу: да баци монаштво, да се врати у свет, и у старости служи свету и ђаволу. И он изађе из пећине, и крену замишљеним путем, и просто трчаше, витлан и гоњен очајањем као опаком буром морском.

Но превелика и неизмерна Христова човекољубива доброта, коју не могу греси целога света надвладати, која хоће да се сви људи спасу и да нико не погине, не презре ни овог палог старца, нити допусти да он постане потпуна радост ђаволима, него му својим неисказаним промислом удешаваше да устане од свога пада и да се поправи. Јер док он иђаше предузетим путем, деси се крај пута манастир, и он сврати у њега. Поздрави се с игуманом и братијом. Они му опраше ноге и предложише хлеб да се прихвати. Но он не хтеде ни да чује за то, него само често уздисаше тешко. Братији који су га молили да се прихвати хлеба, он рече: Тешко мени кукавном! Како могу да подигнем очи своје к небу? Како ћу се дрзнути да изговорим име Христово које обруках? И како се смем ја, блудник и убица, коснути његових добара? И исповеди пред свима по реду све шта се збило.

А игуман и братија, чувши то, збунише се. И сажаљевајући га, они га тешаху да не очајава него да покајањем искупи учињене грехе. И молише га много да остане код њих. Али он нипошто не хте, него крену у свет. И пошто је дуго путовао путем кроз пустињу срете га, по промислу Божјем, неки богонадахнути брат. И поздравивши старца Јакова, брат га овај моли да сврати с пута до њега, у његову пустињску келију која је била близу. И пошто га умоли, он га одведе у своју келију, опра му ноге и, чинећи све што приличи гостољубљу, предложи му од хране што имађаше, молећи га да једе. А Јаков, кога је савест гризла, уздисаше често из дубине срца, и удараше се у груди, а од хране не хте ни да окуси. Брат пак онај паде старцу пред ноге, тешећи га, и заклињући се да неће устати са земље док му не обећа да ће се прихватити предложене хране. И пошто старац обећа, брат устаде са земље, и једоше са трпезе, каква је могла бити у пустињи. А пошто једоше, устадоше обојица, заблагодарише Богу, па опет седоше. Тада пустињожитељни брат тај рече старцу Јакову: Оче, кажи ми што корисно по душу; поучи мене сина твог у Христу, и утврди срце моје, јер ме многе различне помисли веома смућују.Тада Јаков горко заридавши, плакаше неутешно бијући прси своје, и рече: Остави ме, брате, да оплакујем тешке грехе своје, којима прогневих Бога. Јер у овој мојој таштој и бешчасној старости, као неки младић бих саплетен ђаволом, и падох, и сасвим пропадох. Јер страсти које у младости својој победих, оне ме победише у старости мојој: суновратих се у смрдљиво блато блудочинства, па се дрзнух те и гора од тога починих зла.

Чувши то, онај се брат веома ожалости и растужи, и мољаше старца да му подробно исприча цело то искушење ђаволско. А мољаше га са два разлога: прво, да се старац, исповедајући грехе своје, разбуди на покајање; друго, да он сам, слушајући о паду старчевом, буде опрезан и чува себе од таквих падова. И стаде Јаков причати овако: Ја преко педесет година служих Господу у подвижништву и пустињачком животу, јуначки се борећи са страстима, од чега има трагова на телу мом. Јер руку своју сагорех у огњу чистоте ради, и ја недосгојни удостојих се добити велику благодат од благога Бога, и многа чудеса сатвори Бог преко мене безаконика. Најзад, Сатана уђе у једну девојку. Родитељи њени, чувши за благодат Христову што је у мени, доведоше је к мени да се помолим за њу. И помоћју Божјом изгнах ђавола из ње. А они ме замолише да њихова кћи остане код мене још три дана, док потпуно не оздрави. И оставивши је код мене, они отпутоваше. А ја се распалих телесном жељом. И, ослепљена ума, не сећајући се у тај час ни Бога, нити се плашећи пакла, нити жалећи што ћу уништити многогодишње трудове своје, ја обљубих девојку и упропастих је. Али не би ми доста тај један грех, него, нахушкан од ђавола, ја учиних други, гори од првога, грех: убих ону девојку, и тело њено бацих у реку. Изгубивши наду на спасење, ја напустих своје обиталиште, и сада идем у свет. Јер како могу очи своје подигнути к небу? И ако се дрзнем да призовем име Христово, одмах ће огањ с неба пасти и сажећи ме.

Ово он са многим сузама и горким ридањем исповеди. Брат онај би веома дирнут, загрли старца и рече му: Молим те, оче, не малаксавај душом, нити очајавај за своје спасење, него верујући да покајању има места у Бога, исповеди Боогу грехе своје, јер је Господ многомилостив и милосрђе је Његово неисказано. Када покајању не би било места у Бога, како би онда Давид, који је по пријему пророчког дара пао у понор прељубочинства и убиства, могао добити опроштај толиким гресима својим? Када покајању не би било места, како би онда свети Петар, врховни апостол, коме Господ уручи кључеве небеског Царства, после трикратног одречења од Господа Христа за време његовог добровољног страдања, и после горког плакања, не само добио опроштај грехова, него се и велике части удостојио, јер је био постављен за пастира разумних оваца Христових? Покајмо се, дакле, док времена имамо.Таквим речима утврђујући душу Јаковљеву, брат онај моли га да остане код њега да живи, али овај не хте. Стога брат паде пред ноге старцу, и целивајући их мољаше га да не одлази од њега. Јер се бојаше да старац, павши у очајање, не погуби душу своју. Али, пошто га не могаде умолити, брат туговаше много и плакаше. И помоливши се усрдно Богу за њега, он га отпусти, снабдевши га потребном храном за пут. И испрати га петнаест стадија, саветујући га на покајање. Најзад загрливши га и са сузама га целивавши, он се врати у своју келију.

А Јаков, пошто прође велики део пута што у свет води, сврну мало с њега, и нађе једаи стари гроб, начињен у облику пећине, у коме беше много костију, од којих се многе дугим временом беху у прах претвориле. Он онда уђе у гроб, покупи преостале кости и прах, смести их у једном углу, и затвори се тамо. И преклонивши колена на земљу, и с великим јауком и ридањем бијући прси своје, он се исповедаше Богу говорећи: Како ћу погледати к Теби, Боже мој? Како ћу почети исповест своју? Како смем покренути на молитву нечисти језик свој и оскврњена уста? И за који грех најпре да молим опроштај: за блуд или за убиство? Дај опроштај љутим гресима мојим, свеблаги Господе! Милостив буди мени недостојном, свемилостиви Боже! И не погуби ме с мојим мрским делима! Јер безакоња моја нису мала: блуд изврших, убиство сатворих, крв невину пролих, па још и тело у воду бацих, да га животиње и рибе поједу. И сада, Господе, Теби свезнајућем ово исповедам, молећи опроштај. Не презри ме, Господе, него по неисказаном човекољубљу Свом помилуј мене безбожног и поганог, и покажи на мени превелику благост Своју, и ова безакоња моја очисти, да ме не утопи враг ринутог у понор греха, и да ме не прогута змија преисподња!

У таквом исповедању грехова својих, и у таквом покајању блажени Јаков проведе десет година, у гроб живот свој сахранивши. И би живи мртвац, станујући с мртвим костима, и ни с ким живим не општећи. Јер и кад се дешавало да неко наиђе тамо, он није ни с ким разговарао, нити на питања одговарао. У затвореном гробу он је уста своја отварао само на молитву Богу и на исповедање грехова својих. А храна му беше зеље што је око гроба расло. И од њега је толико јео, тек да не би умро од глади. И свих тих десет година он проведе у непрестаним сузама, уздасима и молитвама, дан и ноћ с ридањем к Богу вапијући и исповедајући се, и немилосрдно се ударајући у груди.

Свежалостиви и многомилостиви Господ, који не жели смрти грешника него да се обрати у живот, не презре толико и тако дуго покајање његово. Он услиши његово јецање и исповест, опрости му грехе, и опет му дарова благодат чудотворства. А прво његово чудо после покајања би овако: У том крају настаде љута суша и опаки ветрови. И кад су сви људи постили и молили се Богу да им да кишу, епископу тога града, човеку врлинском и светом, би у откривењу речено: у вашем крају има један свети отац који у гробу живи; ако се он помоли Богу за вас, сва ће зла престати и киша ће плодоносно пасти.

Сутрадан епископ сазва свештенство и сав народ, и исприча им шта му би у откривењу речено од Бога. Онда он са литијом, уз појање побожних песама, оде ономе гробу. И куцајући у затворена вратанца, епископ са целим народом мољаше угодника Божјег, да се смилује на њихов крај, те да се помоли Богу: да одврати од њих свој праведни гнев и претњу, те да суша престане и Бог пошаље кишу на земљу. Али им он не одговори ништа из гроба оног, јер не смејаше ни очи подигнути к небу, него само бијаше прси своје, говорећи у себи: милостив буди, Христе, многим и страшним безакоњима мојим! - Епископ дуго и дуго куцаше и мољаше га усрдно. Али пошто никаквог одговора не доби од њега, он се са свима дошавшима врати тугујући и плачући. И ушавши у цркву, они опет одржаше молепствије са сузама. Али, пошто суша постаде још јача и ветрови још силнији, сви људи стадоше усрдније вапијати к Богу, а удвостручише пост и молитву. И опет би епископу откривење, и чу се јасан глас који говораше овако: Иди к слузи моме Јакову, за кога ти прошли пут открих. Ако се он помоли мени за вас, одмах ћете се избавити од зала која притискују ваш крај.

И епископ са целокупним свештенством и народом опет оде к ономе гробу. И силно навалише усрдним молбама, преклињући слугу Божјег, да сатвори молитву за њих. Онда епископ силом отвори вратанца, и изведе светитеља из гроба. Иако против своје воље, блажени Јаков подиже очи своје и руке к небу, и мољаше се дуго за те људе. И док молитва беше још у устима његовим, велика киша паде на земљу, и ветар престаде. Јер Господ испуни вољу онога који Га се боји, и услиши молитву његову. И тако се уствари деси оно што у пророштву пише: Тада ћеш призивати, и Бог ће те услишити; и док још будеш говорио, Он ће рећи: Ево дођох (Ис. 58, 9).

А епископ и сав народ, удивљени и обрадовани овим преславним чудом, радосно и свечано узнесоше Богу благодарне молитве. И отада угодник Божји свети Јаков би у великом поштовању код њих. А онај дан, у који их свети Јаков молитвама својим избави од оноликих зала и они милост Божју добише, одредише да празнују сваке године.

Ово чудо би доказ за светог Јакова, да му је Бог примио покајање и да му је опростио грехе. И отада стаде чинити многа чудеса благодаћу Христовом. Јер к њему довођаху из целог тог краја болеснике, који су патили од најразноврснијих болести, и сви они одмах исцељење добијаху. А ђаволе светитељ изгоњаше речју својом. И за кратко време он после покајања учини већа чудеса него пре. И те године, када измоли од Бога кишу, он се приближи кончини својој. И дозвавши епископа, остави му завештање да после смрти тело његово сахрани у истом гробу.

И после неколико дана упокоји се у Господу. И света душа његова настани се у дворима Господњим са светима који су покајањем угодили Богу. Глас о престављењу светога одмах се разнесе на све стране. И огромне масе народа, са свећама, кадионицама и мирисима, слегоше се на његов погреб. Дође и епископ са целокупним свештенством. И пошто га опева, и скупоценим мирисима помаза свето тело његово, он га погребе чесно у истом гробу, као што му светитељ беше завештао пред своју кончину.

После кратког времена епископ подиже цркву у име овог светог Јакова близу оног гроба, и чесне мошти његове пренесе одатле у цркву. И установи да се сваке године празнује свети спомен угодника Божјег, преподобног оца нашег Јакова, а у славу Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

Свети Јаков живео седамдесет и пет година, и то у шестом веку.

 

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА, архиепископа Кипарског[12]

ЕПИСКОП града Констанције на острву Кипру, скончао у миру.

 

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА, епископа у Асу код Ефеса[13]

СВЕТИ отац наш Григорије беше пореклом са острва Митилине (Лезвоса), из села Акорни. Родитељи његови: Георгије и Марија, беху људи побожни и пуни врлина. Пошто не имађаху деце, они молитвама измолише од Бога овог Георгија, и одгајише га веома брижљиво, учећи га светим и божанским Писмима.

У то време изиђе заповест од цара: да се са острва Митилине шаљу племићска деца у престоницу као таоци, проведу у њој три године, па се онда врате родитељима, а на њихово место иду друга деца. Тако би послан и овај блажени Георгије у својој четрнаестој години. Цар у то време беше Манојло Комнен.[14] Живећи у Цариграду, дечак Георгије се не бављаше сујетним стварима, ни играма, ни телесним разонодама. Напротив, он се подвизаваше и изнураваше своје тело постом и строгим подвизима, изучавајући истовремено и духовне науке. Својом приљежношћу и бистрином он стече многа знања из многих наука. Учитељ му беше свети старац Агатон. Притом, Георгије се стараше не само да стекне знање о врлинама, него и да све врлине упражњава, нарочито врлину милосрђа. Зато је делио сиромашнима и своју сопствену недељну храну, остављајући себи само нешто мало, тек да се живот одржи.

Када дође време да се деца - таоци врате својим кућама, блажени Георгије поступи овако: пошто је стално размишљао о пролазности овога света и свега светскога, и једино желео небеска непролазна и вечна блага, он одлучи да пође уским и тесним путем монашког живота. Због тога се он одрече и отаџбине, и родитеља, и света, и светских телесних жеља, и заједно са својим учитељем Агатоном он отпутова из Цариграда на Исток у манастир који беше подигао овај дивни Агатон. Поставши послушник у том манастиру, он проведе три године као искушеник на једном брду близу манастира. Онда зажеле да иде у Јерусалим да се поклони тамошњим светим местима, и да види духовне и врлинске подвижнике тамошње, да би од њих још боље научио монашки живот. На то доби и пристанак старца Агатона.

Кренувши на пут и дошавши у Свети Град, Георгије се најпре поклони животворном гробу Господњем, па онда оде у Јорданску пустињу. Тамо нађе многе подвижнике чији га подвизи задивише. Гледајући њихове надчовечанске подвиге он се уплаши, и помишљаше да се уопште не одаје таквом живљењу. Али када он тај свој страх и помисли исприча једном веома врлинском и искусном подвижнику, овај му одмах поможе да такве застрашујуће помисли изагна из свога срца. Предавши себе Господу, блажени Георгије остаде код тога старца као послушник, и ускоро прими од њега монашку схиму, и доби ново име Григорије.

Живећи од тада у пустињи и хранећи се само биљем Григорије проведе на том месту око петнаест година, подносећи многа искушења и нападе од лукавих и одвратних демона. Обучен у силу вере и молитве и суза, и уз помоћ благодати, преподобни Григорије савлада све насртаје демона, и јави се као победник над њима. После тога он се опет сети свога старца Агатона, и донесе одлуку да се врати натраг к њему. Вративши се и нашавши преподобног Агатона, он се настани у својој првобитној келији на брду крај манастира, и ту настави своје надчовечанске подвиге. И к њему долажаху многи монаси и световњаци да се наслађују његовим душекорисним поукама.

Пошто у то време обудове на Истоку епископија звана Асос, клирици и монаси тражаху од Васељенског Патријарха и Синода да им нађу и поставе једног достојног јерарха. У то време деси се у Цариграду и ава Агатон, који познаваше Патријарха. Он исприча Патријарху и светом Синоду подвиге овог блаженог Григорија. Патријарх и цар писмом позваше Григорија да дође у Цариград. Не знајући зашто га зову, преподобни Григорије дође у престоницу, и би рукоположен и против своје воље за епископа Асоског у митрополији Ефеској.

Примивши на себе архипастирско бреме, блажени Григорије удвостручи своје подвиге. Но поред личних подвига он имађаше и пастирске подвиге богослужења и проповедање речи Божије. Све своје бриге он окрену на старање како да привуче душе творењу заповести Божјих, и како да их принесе Богу као жртву чисту и беспрекорну. При томе он је, као мудри пристав дома Божјег, понекад употребљавао строгост а понекад благост.

Напредујући тако у пастирствовању и руковођењу стада Христовог, свети Григорије ни тада не остаде на миру од лукавог мрзитеља сваког добра - ђавола. Јер ђаво подстаче неке клирике из његове епископије да га оклеветају код Патријарха и Синода. Али Бог даде те ни Патријарх ни остали архијереји не повероваше тим клеветама. Међутим, када се ови клирици, добивши опроштај од преподобног Григорија за свој први грех, поново побунише против њега и опет га стадоше клеветати код Патријарха и Синода, он са учеником својим Лавом једне ноћи тајно напусти епископију и чамцем пређе на острво Тенедос, у Јегејском Мору, и настани се неко време у једном тамошњем манастиру. Ту он постриже у монашку схиму свог ученика Лава, давши му име Леонтије. Затим пређе на острво Митилину, где посети своје село и своју мајку, па се онда са Леонтијем удаљи на оближњу гору звану Пријант. Желећи да на том пустом месту подигне манастир, он најпре претрпе многа искушења од демона и од околних људи. Али затим доби од Бога благодатну помоћ и дар чудотворства, те и оближње људе обрати на добро и демоне победи. На тој гори он подиже дивну цркву Пресветој Богородици. И око цркве сагради келије, те то место постаде манастир. И многи монаси, слушајући за подвиге и светост блаженог Григорија, слегоше се у његов манастир.

Пошто поживе још неко време и учини многа чудеса, блажени Григорије се престави у миру и отиде ка Господу. Из његовог гроба потече извор воде живе и лековите на славу Божју и на спасење многима.

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОДРАТА, АКАКИЈА И СТРАТОНИКА

ЏЕЛАТИ, обраћени у веру Христову при страдању и мучеништву светих мученика Павла и Јулијане. Због тога и погубљени мачем[15].

 

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЈОАСАФА И ВАСИЛИЈА

ПРЕПОДОБНИ Јоасаф игуман Псковског Сњетогорског манастира - убијен од Лифландских Немаца 1299 године заједно са још 17 монаха. У то исто време убијен и преподобни Василије, игуман Спасомирожског Псковског манастира. Свете мошти њихове почивају у њиховим обитељима.

 

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ ДАНИЛА, кнеза Московског

СИН светог Александра Невског; рођеног 1261 године. Одликовао се побожношћу, кротошћу и мирољубљем. На обали реке Москве подигао цркву светом Данилу Столпнику са манастиром; у њој пред смрт примио монаштво; преставио се 1303 године. Године пак 1652 његове свете мошти обретене нетљене, и почивају у његовој обитељи.

 

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ КНЕЗА ВАСИЉКА

ОВОГА дана, у 1238. години, убијен је од Татара блажени кнез Ростовски Васиљко Константинович.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРАСИМА ВОЛОГОДСКОГ

РОЂЕН у Кијеву; на обали реке Вологде подигао манастир са храмом Светој Тројици. Строго се подвизавао светим подвизима монашким; добио од Господа дар чудотворства. Упокојио се 1178 године. Свете мошти његове почивају у храму Свете Тројице.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Житије преподобног Герасима насипа Кирил Скитопољски. У неким Синаксарима преп. Герасим се спомиње 5., а у неким 20. марта.

2. Ликија - област у јужном делу Мале Азије, крај Кападокије.

3. Теодосије Млађи - унук Теодосија Великог; рођен 400 године; године 408 наследио после оца свог Аркадија Источну Римску царевину. Васпитан у строгој побожности старао се да искорени последње остатке незнабоштва у Царевини. Умро 450 године.

4. Маркијан царовао у Источној Римској царевини од 450 до 457 године. Био ожењен сестром свога претходника, Теодосија Млађег, Пулхеријом, која је узимала живо учешће у религиозним споровима свога времена. Блажена царица Пулхерија се и посветила, и празнује се 10. септембра, а заједно са царем Маркијаном 17. фебруара.

5. Препод. Јевтимије Велики (377-473 г.) празнује се 20. јануара.

6. Преподобни Киријак Отшелник празнује се 29. септембра. И његово житије је описао Кирил Скитопољски.

7. Лимонар (, Луг духовни") - састав грчких икона Јована Мосха и Софронија, потоњег патријарха Јерусалимског (634-638); написан почетком 7. века и садржи у себи кратка казивања о животу и подвизима светих.

8. Ови Свети Мученици још се спомињу и 17. августа (а у неким Синаксарима и 27. маја).

9. Царовао од 270 до 275 године.

10. Птолемаида - град у Феникији, јужно од Тира, ссверно од горе Кармила.

11. Феникија - земља дуж обале Средоземног Мора. Главни градови њени били су Тир и Сидон.

12. У својој "Кипарској Хроници" Леонтије Махерас убраја овог св. Григорија у архиепископе Кипарске (в. R.N.Dawnkins, Leontios Makhairas:Recital concerning the Sweet Land of Cyprus entitled "Chronicle", Oxford 1932, том I, с. 28). - У Патмоском кодексу бр. 266 уз овог светог спомиње се и св. Адријан Кипарски.

13. Синаксари само укратко спомињу овог светитеља. Овај пак његов животопис узет је из "Новог Еклогиона".

14. Царовао од 1143. до 1180. год.

15. О њима видети опширније под данашњим датумом: Страдање светих мученика Павла и сестре његове Јулијане. Ови Свети Мученици још се спомињу и 17. августа.

 

Преузето са Светосавља

 

Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког 

 

1. Свети мученици Евтропије, Клеоник и Василиск. Беху другови светог Теодора Тирона. Па кад славни Теодор славно сконча, они осташе у тамници иза њега, и не беху задуго осуђени због смене намесника царског у граду Амесији. Када стиже нови намесник, још нечовечнији од свог претходника, нареди те му изведоше ову тројицу. Сва тројица беху младићи, и то Евтропије и Клеоник браћа рођена, а Василиск сродник светом Теодору. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Тако и пред намесником рекоше: "Као што је Света Тројица недељива, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни". Узалудна беху сва ласкања од стране намесника, и узалудни покушаји његови да поткупи Евтропија. Најпре овога позва да с њим вечера, што Евтропије одби говорећи из Псалама: благо мужу који не иде на савет нечестивих, потом му понуди огромно благо - сто и педесет литара сребра - што Евтропије такође одби подсетив намесника, да Јуда због сребра душу своју изгуби. После свих покушаја, истјазања и мука беху прва двојица осуђени на распеће, а Василиск на посечење мачем. И бејаху два брата на два крста распети, за што они одадоше хвалу Христу, што их удостоји оне смрти, којом и Он умре; а трећи Василиск мачем посечен. И сви одоше у царство радости где их чекаше војвода њихов, свети Теодор, пре њих прослављен од Христа, Господа и Победиоца. Пострадаше чесно 308. године.

2. Света Пиамука Мисирка. Ради Христа не хте се удавати, него се преда подвижништву у кући своје матере. Узимала је само мало хране, и то сваки други дан, и проводила време у молитви и созерцању. Имала дар прозорљивости. Упокојила се мирно обручивши душу своју Господу, око 377. године.

 

3. Непозната девојка из богате куће у Александрији. Имађаше доброг оца, који претрпи много и зло сврши, и мајку злу, која добро поживе и умре у миру и би сахрањена с почашћу. У недоумици да ли да живи по примеру оца или по примеру мајке, ова девица имаде визију која јој откри стање оца и мајке у другом свету. Оца виде она у царству Божјем а мајку у тами и муци. То њу определи, да сав свој живот посвети Богу, и да попут оца свога држи се закона Божјег без обзира на све противности и недаће које би имала да претрпи. И одржа закон Божји до краја, с Божјом помоћи, и удостоји се царства небескога, у коме се састаде с оцем својим богољубивим.

 

 

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

 

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВТРОПИЈА, КЛЕОНИКА И ВАСИЛИСКА

ПОСЛЕ страдања и мученичке кончине светог великомученика Теодора Тирона[1] у граду Амасији осташе у тамници за Христа његови саборци и присни другови: Евтропије, Клеоник и Василиск, који му беше и рођак. Царски намесник Публије, који је мучио светог Теодора, поражен гневом Божјим погибе. На његово место дође Асклипиодот, родом из Фригије, по нарави љут и умом безбожан. Он многа зла чињаше хришћанима, јер му цар Максимилијан[2] беше дао власт над хришћанима: да их приморава на идолске жртве, а непокорне да љутим мукама погубљује. Договарајући се у судници са својим саветницима, намесник Асклипиодот дозва књигочувара Евласија и нареди му да прочита пређашње судске процесе. А када је читано страдање Теодора Тирона, сви се дивљаху трпљењу његовом. И упита намесник Евласија: Где је дружина Теодорова, која се помиње у записнику? Евласије одговори: У тамници са осталим сужњима.

Потом царски намесник виде светим Теодором спаљено идолиште одвратне богиње њихове Јуноне, називане мајком богова, и рикну као лав на преосталу дружину Теодорову, и нареди да му војници одмах доведу из тамнице свете мученике: Евтропија, Клеоника и Василиска. Евтропије и Клеоник беху рођена браћа, родом из Кападокије, а Василиск рођак светог Теодора, рођен у Амасији. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Дошавши к тамници, војници рекоше тамничком стражару: Дај нам дружину Теодорову. Овај уђе унутра и рече к светима: Хајдете, дође ваше време, које сте дан и ноћ жудно очекивали, јер ево намесник вас зове. Но молим вас, не заборавите мене у вашем добром исповедању вере. А ово им рече тамнички стражар, јер их је посматрао дан и ноћ где се моле Богу, и гледао чудеса Божја која су се збивала, и виђао неисказану светлост како их обасјава, и тамницу како се много пута сама отвара, и верова да је Господ с њима. И светитељи с радошћу пођоше, док остали сужњи плакаху што се лишавају друштва светих мученика. А свети Евтропије им рече: Браћо моја, не плачите, јер ћемо се опет видети. Него се молите Господу нашем Исусу Христу да нам да, да мученички пострадамо за Њега, и да нестане незнабожачког демоновања, и да се васељена испуни благодати Господње.

Пошто тако утешише сужње, светитељи изиђоше с војницима. И идући путем свети Евтропије певаше: Како је лепо, и како је дивно, кад сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1). И би му глас с неба, говорећи: Нећу те одвојити од браће твоје, док не дођете к Теодору и отпочинете у наручју патријархову у светлости живих. - А беше Евтропије лицем веома леп, и у речи врло мудар. И кад свети мученици стигоше, и ступише светла лица пред царског намесника, овај их упита: Зашто вам лица нису тужна? Лица су вам тако светла, као да сте се сваки дан веселили, а не дуго време тамновали. Одговори му блажени Евтропије: Ваистину, намесниче, свакодневно нас увесељава Христос наш посећујући нас благодаћу Својом. И збива се на нама Писмо: Кад је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13). Упита га намесник: Како ти је име? Светитељ одговори: Главно ми је име хришћанин, а родитељи су ме назвали Евтропије. А намесник, ласкајући му, рече: Видим да си заиста племенит и васпитан, и, како ми изгледа, много си година изучавао мудрост. Светитељ одговори: Духовној мудрости научих се од Господа мог Исуса Христа, у кога се уздам да ме и сада може учинити мудра у одговорима на ваша питања.

Намесник рече: Послушај ме, Евтропије, и усаветуј своје другове да се покоре царској наредби и принесу боговима жртву. А ја ћу за тебе писати царевима и они ће те поставити за војводу, и даће ти на управу ову покрајину, и поштоваће те као кнеза покрајине, и обасуће те многим богатствима, и сама ће ти стварност заиста показати да је добро послушати цареве и покорити се њиховој наредби. Ако пак ове речи моје не послушаш, онда ћу тело твоје на комаде искидати, псима и зверовима као храну бацити, а остатак костију твојих огњем спалити, и прах у воду просути. И немој мислити да ће хришћани тело твоје узети и миром га као свето намазати. Покори се дакле, и принеси боговима жртву, или бар реци пред народом да се покораваш и да хоћеш да им принесеш жртву. Јер сви у тебе гледају, мотрећи на твоју коначну одлуку. Не одвраћај од богова оне који желе да им принесу жртву, да не навучеш на себе беду, када тебе и оне с тобом стану стављати на срамне и љуте муке.

Свети Евтропије одговори намеснику: Престани са таквим будалаштинама, лудаче, сине ђавољи, наследниче геене! Престани са обмањивањем слугу Божјих, непријатељу Божји, прогнани од вечних блага, лишени рајског плода, вечни сужњу ада преисподњег! Престани са говорењем глупости, смраде, гноју, зиде и сметњо добрим делима, наставниче и началниче прелести! И просто не знам шта бих ти још рекао, лукави ласкачу! Обећаваш ми пролазне почасти и богатства, који овде остају. Каква ми је корист од њих, када су они извор Душегубних сласти, мајка кинђурењу и блудочинству, узрок грамжљивости и убиству, и корен свију зала? Какву је корист од земаљских богатстава и почасти добио твој претходник, кнез Публије, мучитељ и убица светог Теодора, сада под земљом, у паклу, у огњу неугасивом и међу црвима неуспављивим? Али гнев Божји неће закаснити да и на тебе дође, и да истреби са земље тебе безаконика, безбожника. Ти ми претиш љутим мукама, мачем и огњем, и зверовима. Но не надај се, неразумниче, да ћеш ме претњама уплашити, и мучењима на безбожје принудити, јер ми је жеља над свима жељама: страдати за Христа Бога мог, пошто нам је Он богатство, и част, и сила, и слава. И нећу отступити од Њета ја, нити браћа моја ова, него ћемо поднети све за Њега, који је начелник живота, истински војвода непобедиви, који избавља из многих напасти оне што га призивају, који је моћан да и нас избави из твојих руку.

Чувши то, намесник се испуни гнева, и нареди да светитеља бију по устима, говорећи: Неваљалче, позван си да боговима жртву принесеш, а не да нас ружиш. А када га стадоше јако бити, одмах се осушише руке онима што су га били.По наређењу намесниковом водио се записник о свему што се радило и говорило на овом судском процесу.Када записничари видеше како се осушише руке онима што су мученика били, препадоше се, и престадоше да пишу. А неко од хришћана, стојећи међ народом, писаше.

И упита намесник мученика: Хоћеш ли се поклонити боговима, да би остао у животу, или нећеш, како бих те одмах предао на смрт? Свети Евтропије одговори: Нећу се поклонити неосетљивим боговима, као што ти чиниш јер си неосетљив, него ћу се клањати Богу мом, и Њему ћу принети жртву хвале - плод усана мојих. Јер блажени Давид, или боље , Христос преко Давида говори: Идоли оу сребро и злато, дело руку човечјих. Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; руке и ноге и све људске удове имају, али неосетљиве. Зато и додаје: Тако су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12, 13). И ти дакле, зато што си слеп и глув, хоћеш ли и мене да увучеш у ту погибао? Али ја нећу отступити од Господа мог Исуса Христа.

Тада намесник упита светог Клеоника и светог Василиска: А ви шта велите? Хоћете ли принети боговима жртву, да бисте остали у животу? Или сте истог мишљења са Евтропијем, да бих вас на исте муке ставио? А свети Клеоник и Василиск одговорише: Као што верује брат наш господин Евтропије, утврђен на камену - Исусу Христу, тако и ми верујемо, и утврђујемо се у Оцу и Сину и Светом Духу. И као што Евтропије страда Христа ради, тако желимо и ми с њим да страдамо, и ђаво неће моћи раставити нас, које Христос уједини светом вером и љубављу. Јер као што се трострука врпца не прекида, тако ћемо и ми троје остати чврсти; и као што је Пресвета Тројица нераздељива, сличио смо и ми вером нераздељиви и љубављу неразлучни. А ти се постарај да нас ставиш на велике муке, јер идемо на позив Господа нашег Исуса Христа, коме си ти непријатељ.

Када они ово изговорише, нареди намесник да свакога узму по четири војника, повале распрострте на земљу, и без поштеде бију сировим жилама. И свети бише толико бијени, да су им крвава парчад тела отпадала на земљу. А они, јуначки трпећи, мољаху се Богу. И беше страшно гледати то љуто мучење, али помоћу Христовом страдалници се показиваху такви као да уопште нимало не страдају. А свети Евтропије говораше у молитви својој: Боже Сведржитељу благи и милостиви, не презри нас! Господе, Ти спасаваш праведнике, подижеш грешнике, обраћаш безбожнике, поправљаш заблуделе, избављаш мудре, кажњаваш безумне! Ти си ђавола свезао, а човека одвезао. Помоћниче сужања, заштитниче паћеника, даваоче јуначког трпљења у мукама, дај нам трпљење у овим мукама ради савршеног венца мученичког, и дођи нам у помоћ као што си дошао слузи твом Теодору и помогао му. Обелодани људима ђаволову злобу и Твоју доброту, и својом свемоћном помоћу покажи свима да си нам Ти заиста једини цар наш - Исус Христос, и да се Теби јединоме клањамо, славећи Те са Оцем и Светим Духом вавек. А свети Клеоник и Василиск рекоше: Амин!

И тог часа би велики земљотрес да се сва судница заљуља. И они што су били свете мученике отступише уплашени и уморни, а светитељи бише невидљивом руком одвезани и исцељени. И гле, јави им се Господ са Анђелима и са светим Теодором. И свети Евтропије рече Господу: Хвала Ти, Господе мој Христе, што си ме тако брзо услишио. И ко сам ја, да Господ мој к мени дође? И онда се свети Евтропије обрати светом Клеонику и Василиску: Видите ли, ево цар наш Исус Христос са светим Теодором стоји у великој слави? Они одговорише: Видимо. А свети Теодор рече: Брате Евтропије, услишена је молитва твоја, и ево Спаситељ вам дође у помоћ, да будете сигурни односно вечнога живота. Онда им и сам Господ рече: Када вас мучаху, ја тамо стајах испред вас, посматрајући ваше трпљење. И пошто почетак мучења јуначки поднесте, ја ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг свој. И имена ваша биће записана у књигу живота. Рекавши то, Господ са светим Теодором постаде невидљив.

А војници који мучаху свете, завапише к намеснику: Молимо те, господару, ослободи нас овог посла, јер ми више не можемо да мучимо ове људе. Намесник, показујући прстом на свете, рече: Ето, ови мађионичари праве неку опсену и уплашише војнике. Но многи од народа, који се удостојише видети оно божанско виђење, повикаше к намеснику: Нису то ни опсене ни мађије, него хришћански Бог помаже слугама својим. Јер ми видесмо цара њиховог Христа, и давно умрлог Теодора видесмо жива, и глас Анђела чусмо. Намесник на то рече: Ја ништа не видех, нити глас какав чух. Рече му свети Евтропије: Добро кажеш да ниси видео ону божанску појаву, нити чуо небеске гласове, јер не видиш духовним очима, пошто кнез овога света ослепи срце твоје. И збива се на теби Исаијино пророштво које каже: Ушима тешко чују, и очи су своје затворили (Ис. 6, 10 Мт. 13, 15). - Чувши то, и видевши комешање народа, намесник нареди да вежу свете и одведу у тамницу. Када уђоше у тамницу, сужњи се обрадоваше њиховом доласку. И Христови страдалници певаху: Помоћ је наша у имену Господњем, који је створио небо и земљу (Пс. 123, 8).

Тог дана за вечером намесник рече својим саветницима: Не знам шта да радим овим људима, јер се сав град ускомешао због њих. Ви, шта мислите? А један од саветника рече: Молим те, побиј их што пре. Јер ако то не учиниш брзо, сав ће град отступити од богова и поћи за њима. Но нарочито не допуштај слаткоречивом Евтропију да онолико говори. На то намесник одговори: Већ сам и молбама и претњама покушавао да га наговорим да се поклони боговима, а он и богове и цара изружи, и мене дрско изгрди. Али, да позовемо још њега самог, и да га молбама покушамо усаветовати, па ако нас послуша, хвала милостивим боговима! Ако нас пак не послуша, онда да их предамо на смрт.

Рекавши то, он одмах посла војнике да Евтропија доведу из тамнице. Кад светог Евтропија доведоше, намесник га упита: Хоћеш ли да те сам чесно одведем у храм богова наших да им принесеш жртве? А свети Евтропије одговори: Тако ми Господа Бога мог, ни помислио нисам да отступим од вере Христове, која је утврђена на непоколебљивом камену. И предложи намесник мученику да седне с њима за трпезу. Али он не хтеде. Тада му присутни рекоше: Седни, Евтропије с нама, једи и пиј, и покори се војводи. А светитељ им одговори: Не дао Бог, да ја слуга Христов седим са оскврњенима. Јер блажени пророк Давид каже: Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и у друштву неваљалих људи не седи (Пс. 1, 1). И опет: Не седим с безумницима, и с лукавима се не мешам (Пс. 25, 4). А други пророк објављује: Изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се њихове нечистоте, и ја ћу вас примити (Ис. 52, 1). И опет Свето Писмо каже: Ко са светима ходи, осветиће се; а ко с безбожницима ходи, заједничар је њихов (ср. 2 Кор. 6, 17).Намесник рече: Раније си био добар, Евтропије, а сад си се прозлио. Светитељ одговори: Нисам се прозлио, него заповести Божје држим. Јер када се ти стараш да заповести царева земаљских држиш, утолико се више ја, који служим Цару небеском и бесмртном, старам да држим заповести Његове. Намесник рече: Хајде сутра изјутра, ти сам са мном, без твојих другова, принеси жртву боговима, да би се народ, видевши тебе где се клањаш боговима, усаветовао да не отступа од њих, него да их поштује помоћу жртава. Свети Евтропије одговори: Безбожниче, хоћеш ли да ја хришћанском стаду будем наставник пропасти? Не дао Бог! Јер Господ мој каже: Ко саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се камен воденични обеси о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт. 18, 6). И још каже: Не можете Богу служити и мамону. Какву заједницу има светлост с тамом? Како се слаже храм Божји с идолима? (Мт. 6, 24; 2 Кор. 6, 14. 16).

Чувши то, намесник нареди да се пред њега донесе злато, разне скупоцене хаљине и сто педесет литри сребра. И онда рече: Тако ми ових богова и љубави непобедивих царева, ево све ово даћу теби, и више од овога, само изјави сутра пред народом да си се покорио намеснику. А после се моли своме Богу како хоћеш. Ево, узми све ово! - Свети Евтропије одговори: Препредена варалицо и многооблична змијо, нећеш искушати слугу Божјег! Јер знам да је написано: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој нашкоди? или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26). Као што брат твој Јуда, заволевши сребро, душу своју погуби, тако ћеш и ти погинути с њим. Но, што оклеваш те нас не убијаш? Знај дакле, да нас ништа неће раставити од љубави Христове.

Пошто намесник увиде да мученик ни најмање не попушта, већ напротив све јаче грди њега и срамоти богове, а беше и касно, он нареди слугама: Водите Евтропија у тамницу, и тамо га вежите с друговима, јер се зло никада не може изменити и постати добро. А свети Евтропије одлазећи рече намеснику: Биљко покварењаштва, ти не рађаш род правде, ускоро ћеш бити посечен и у огањ бачен. У теби, рђавој земљи, пшеница не расте, већ само кукољ и трње, пошто Сатана задоби душу твоју и посеја по њој своје зло семе.

Рекавши то, оде. А кад Евтропије уђе у тамницу, затече светог Клеоника и Василиска где се клечећи моле Богу. Јер се сву ноћ молише за њега Богу.

Сутрадан намисли намесник да принесе боговима свенародну жртву. И нареди да бирови објаве свима, да се сви саберу у Артемидин храм са жртвама. И кад се сабра народ, и дође намесник, онда по наређењу намесникову бише доведени и свети мученици: Евтропије, Клеоник и Василиск. И док сви приношаху жртве идолима, неки тамјан а неки животиње, намесник упита Евтропија: Евтропије, хоћеш ли и ти са друговима својим приступити и принети жртву боговима, да не будете уморени горком смрћу? А свети Евтропије са друговима својим стаде се молити Богу:

Господе Боже Сведржитељу, вечни, чисти, пречисти, непроменљиви, Ти на небу живиш и на земљи си слављен; Ти си утврдио небо, основао земљу, поставио горе, избројао звезде и свима им имена наденуо; Ти нас дивно просвећујеш са висине Своје; Ти си некада избавио три света Младића Твоја из вавилонске пећи и светог Данила спасао од уста лавових; Ти си слушкињу Твоју Сузану ослободио од смрти, и свету Теклу сачувао од огња и зверова; Ти си био са светим Теодором у страдањима његовим; Ти и с нама буди! Дођи на ово место, покажи силу Своју и уништи целокупно јелинско демоновање! Дај да на овом месту хришћани принесу Бескрвну Жртву Теби, истинитом Богу, јер си Ти Отац Господа нашег Исуса Христа, и Теби слава и јединородном Сину Твом и Светом Духу Твом, сада и увек и кроза све векове, амин.

Када свети завршише ову молитву, настаде грмљавина и велики земљотрес, да се и темељи идолишта потресоше. И побегоше из храма са намесником сви, силно уплашени, да не буду побијени. Паде и Артемидин идол, и разби се у комаде. И у том земљотресу дође светитељима глас с неба, говорећи: Услишена је ваша молитва, и отсада ће на овом месту бити храм хришћански. - И радоваху се светитељи у Господу.

А кад престаде земљотрес, и сви од страха полако дођоше себи, намесник дође у судницу, заузе судијино место, и шкргуташе зубима на светитеље. И нареди да се донесу сумпор и смола, прокључају у три котла, и излију на мученике. И још нареди да се побију у земљу дебели и јаки коци, између њих ставе свети мученици, а руке им се вежу, једна за један колац а друга за други. И кад ове то би урађено, свети Клеоник рече светом Евтропију: Помолимо се Богу, брате, јер нам данас претстоји велика мука. И молише се говорећи: Господе Исусе Христе, сада нам дођи у помоћ, и покажи силу Твоју, јер је наша сила немоћна. Ти нас укрепи у подношењу ове муке!

Тада слуге принесоше котлове са кипећом смолом и сумпором. А блажени Евтропије рече слугама: Господ нека дело ваше окрене против вас! И чим то рече, сила им Божја одреши руке које беху привезане за коце, и мученици сами рукама својим узеше кипеће котлове, и сручише их себи на лећа. Смола се сли низ њихова тела на земљу, потече као вода по мермеру, захвати слуге и сажеже их до костију, а светитеље уопште не повреди.

Видевши то, намесник се веома зачуди, и запрепасти, али то приписиваше мађијама хришћанским. Потом нареди другим слугама да мученике гвозденим ноктима деру, па ране им заливају слачицом и сољу растопљеном у оцту. И светитељи трпљаху све то јуначки. И налазећи се у мукама, свети Евтропије рече намеснику: Богомрски безбожниче, измишљај веће муке, да бисмо за веће страдање добили веће венце од Господа нашег.Овим речима још више раздражен, намесник наређиваше слугама да их још свирепије муче. А светитељи говораху: Постарај се, свепрљави, да нас ослободиш твога лица, јер желимо да, ослобођени тебе, видимо лице Господа нашег Исуса Христа. И пошто су тако мучили светитеље дуго, и дан већ нагињао к вечеру, намесник нареди да их опет воде у тамницу, и закључају у окове.

А светитељи се мољаху у тамници, говорећи: Господе Исусе Христе, не остављај нас док не пребродимо ову буру страдања, и ослободимо се овог неваљалог намесника, и стигнемо у тихо пристаниште, где нема бола, ни невоље, ни жалости, ни уздисања. - Док се они тако мољаху, у поноћи им се јави Господ, говорећи: Заиста вам кажем, пошто се мене ради предадосте на смрт, добићете код мене вечни живот са Светима. - Утешени таквом посетом Господњом, мученици још више ојачаше вером.

Сутрадан намесник опет седе на судијско место. И кад изведоше преда њ светитеље, он их упита: Шта дакле, јесте ли одлучили да се поклоните боговима и жртву им принесете, или хоћете да злом смрћу умрете? Одговори му свети Евтропије: Зар ниси од нас много пута чуо, о помрачени, слепи и неосетљиви неваљалче, да се ми нећемо поклонити, нити жртве принети глувим и немим ђаволима?

Чувши то, намесник осуди светог Евтропија и Клеоника на распеће. И изрече против њих овакву пресуду: Славни суд наређује да буду распети Евтропије, учитељ мађионичара, и други мађионичар Клеоник, зато што нису послушали наредбу вечних царева; а Василиск да са осталим сужњима буде у тамници.

Кад то чу, свети Василиск завапи к намеснику: Осуди и мене на смрт, јер не желим да останем иза другова својих, него да с њима умрем; и желим да заједно с њима предстанем Христу Богу нашем. - Намесник му одговори: Тако ми богова мојих, пошто сте се међу собом зарекли да не остављате један другог, због тога баш и нећу да вас сву тројицу заједно погубим, како би се покварио ваш завет и жеља вам остала неиспуњена. А свети Евтропије рече: Ваистину си свирепији од свих зверова и неразумнији од свих неразумних створова, када раздељујеш дивну дружину, нераздељиву по љубави и по вери. Али, Бог ће ти ускоро одмаздити, и расцветаће се благодатни цветови, и донеће плод црквама Божјим.

После тога поведоше светог Евтропија и светог Клеоника изван града, где за њих беху опремљени крстови. А цео град иђаше за њима, не само хришћани него и незнабошци. Када мученици угледаше своје крстове, рекоше: Господе Боже наш Исусе Христе, славимо Те и благодаримо Ти што си нас удостојио крсне смрти, и уподобио нас Твоме драговољном распећу. Удостоји нас и венца правде, да се, страдајући с Тобом, с Тобом и прославимо у царству Твом. А молимо Те и за свету цркву Твоју: утишај буру незнабожаца који устају на слуге Твоје; дај одсада мир хришћанском роду.

Док су се светитељи тако молили, војници их приковаше на њихове крстове. И би глас с неба Христовим страдалницима који их позива у вечни покој. И свети мученици Евтропије и Клеоник с молитвом предадоше душе своје у руке Господа свог, рекавши: У руке твоје, Господе, предајемо дух свој! - И тако скончаше 3. марта 308. године.

Потом два побожна човека, амасијски грађани, Коинт и Велоник, молише намесника да им допусти да узму тела мученика. И намесник им допусти. Онда тело светог Евтропија узе Велоник, помаза га мирисима, и чесно положи на имању свом, осамнаест стадија[3] од града. А тело светог Клеоника узе Коинт и, помазавши га такође мирисима, чесно положи на имању, званом Кима. И од гробова мученика чињаху се исцељења у славу Божју.

А свети Василиск, остављен у тамници, остаде још доста времена у оковима. Када пак царски намесник Асклипиодот погибе, и за намесника дође Агрипа, свети Василиск би мачем посечен 22. маја. Тог дана се он и празнује, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЗИНОНА И ЗОИЛА

СКОНЧАЛИ у миру. Разрешење од овог живота уведе Зинона и Зоила у бољи живот.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ ДЕВЕ ПИАМУНЕ

ПО рођењу Египћанка. Ради Христа не хте се удавати него се преда подвижништву у кући своје матере. Као девственица, она све време свога живота проживе са својом мајком, једући једанпут у два дана, и то увече, док је дању прела лан. Она би удостојена пророчког дара, о чему ево једног примера.

Догоди се једном у Египту, за време поплаве Нила, да једно село нападе на друго, јер међу селима бивају око поделе поплављеног земљишта свађе, које се често завршавају тучом и убиствима. Тако, једно село нападе на Пиамунино село, и велика гомила људи пође са копљима и мотикама да помлати њено село. Али блаженој се деви јави анђео Божији и откри јој намеравани напад. Она дозва старешине свога села и рече им: "На вас иду из тог и тог села; изађите им у сусрет и умолите их да одустану од своје зле намере, да не би сви ми, житељи овога села, пропали зачас". Али се старешине веома уплашише, и падоше пред ноге њене молећи је и преклињајући је: "Ми не смемо да им изађемо у сусрет, јер знамо њихово пијанство и безумље, него ако имаш милости према нама, и према нашем селу, и према дому своме, изађи им сама у сусрет, и умири их, да би се они вратили назад". Али светитељка не пристаде на то, него уђе у своју собу и сву ноћ остаде на молитви, молећи Бога и говорећи: "Господе који судиш овој земљи, коме никаква неправда није у вољи, када ова молитва узађе к теби, нека света сила прикује за земљу оне људе где их буде затекла".

И зби се тако на молитву ове свете девојке. Око једног сата, када нападачи бејаху на три миље од села, на том месту бише приковани за земљу као што мољаше светитељка, и не могаху се макнути с места. И самим нападачима би откривено да им се то догодило посредством слушкиње Христове Пиамуне. Стога они послаше у њено село, тражећи мир и поручујући житељима: "Захвалите Богу и чистим молитвама праведне Пиамуне, које су и вас спасле и нас одвратиле од великога греха".

Света Пиамуна упокојила се 337. године.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Празнује се 17 фебруара.

2. Римски цар од 285 до 310 године, савладар цара Диоклецијана.

3. Стадија = σταδίον - мера за дужину, али не свагда и свуда иста: а) грчка егинско-атичка износи 164 метра; б) олимпијска - 192 метра; в) грчко-римска - 178 метара; г) римска - 185 метара.

 

Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког 

1. Преподобномученица Евдокија. Живела у Илиопољу граду Феничанском за време царовања Трајанова. Најпре велика развратница, а потом покајница, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је, Промислом Божјим, неки стари монах Герман, и то нехотично. Дошав послом у град, он одседне код једног хришћанина, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. Када је он ноћу почео по обичају монашком читати Псалтир и неку књигу о Страшноме Суду, Евдокија га чује и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је, тако да је остала будна до сванућа. А чим сване, она пошаље слуге да умоле тога монаха да дође к њој. Герман дође, и међу њима се отпочне дуг разговор о ономе што је старац монах прошле ноћи читао, и уопште о вери и спасењу. Резултат тих разговора буде да Евдокија замоли месног епископа да је крсти. После крштења она предаде све своје имање цркви, да се разда сиромасима, отпусти своје слуге и робове, а она се повуче у неки женски манастир. И тако се одлучно посвети сва монашком животу, послушању, трпљењу, бдењу, молитви и посту, да буде после тринаест месеци изабрана за игуманију. Проживе у манастиру педесетшест година, и удостоји се пред Богом да јој Бог даде толику благодат, те и мртве васкрсаваше. Када наста гоњење хришћана од некога кнеза Викентија, света Евдокија би посечена мачем. Ево дивног примера, како један суд нечистоће може да се очисти, освети и испуни скупоценим небеским мирисом, благодаћу Духа Светога.

2. Преподобни Агапије. Био послушником некога духовника при манастиру Ватопеду. Ухваћен од морских разбојника и продан као роб у Магнезији. После дванаест година чудесно ослобођен и враћен у манастир Ватопед помоћу Пресвете Богородице. Крстио своје првашње господаре и био им духовник. Остатак живота провео у подвигу у Ватопеду, и скончао мирно у Господу.

 

3. Света мученица Антонина. Рођена у Никеји. За веру Христову хапшена и љуто мучена. Најзад зашивена у врећу и утопљена у језеро 302. године. Но Бог јој душу спасе и прослави занавек међу ангелима на небу и међу вернима на земљи.

 

 

 

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског 

 

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ЕВДОКИЈЕ

 

У ВРЕМЕ цара Трајана[2] живљаше у Феничанском граду Илиопољу[3] девојка, по имену Евдокија. По рођењу и по вери она беше Самарјанка[4]. Она служаше ђаволу, и беше његово обиталиште и оруђе. Саблажњавајући многе својом изванредном лепотом, она их је као мрежом ловила у проклету пропаст увлачила. На тај начин она телесном нечистотом стече огромна неправедна богатства. Она је била толико лепа, да ни живописац није могао бојама изразити лепоту њенога лица. И пронесе се се глас о њој на све стране. И мноштво високородних младића и велможа из разних земаља и градова стицаху се у Илиопољ, тобож ради неких других послова, а уствари да виде Едвокију и да се насладе њеном лепотом. И она својим грешним делима сабра толико богатство, да је мало изостајало иза царског богатства. Дуго времена тако живећи и богатећи се, она у нечистом животу толико омртве душом и срце се њено толико окамени, да никаква сила, осим божанске, није могла излечити душевну болест ове очајне грешнице. Али наиђе време када и до ње досегну рука Доброга Пастира који тражи изгубљене овце. Позна Творац своје створење, покварено туђинчевом злобом, и зажеле да га обнови. Прави Господар узе на се бригу око рода виноградног, који је враг крао. Владар небеских ризница постара се да пренесе у своје вечне ризнице драхму која се на земљи у блату ваљала и пропадала. Чувар блага, у која се праведници надају, призва к својој савршеној нади ову несрећну Самаријанку, а ђавола отпусти празна, и учини да она, која се некада као свиња у блату ваљала, постане као непорочно јагње: пређашњи суд нечистоте, напуни се чистоте; блатњава јама, постаде бистар и вечит извор; мутни поток, претвори се у миомирисно језеро; укварени и смрдљиви бунар, постаде сасуд мира скупоценог; она која погуби многе душе људске, постаде многима узрок спасења. А почетак њеног обраћења к Богу би овакав:

Неки побожни монах, по имену Герман, враћао се с пута у свој манастир преко Илиопоља. Ноћ беше пала кад он стиже у Илиопољ. Ту заноћи код једног свог познаника, хришћанина, чија кућа беше до градске капије. Зид собе у којој он заноћи био је уза сам зид куће, у којој је становала Евдокија, о којој је реч. Пошто инок отпочину мало, он по своме обичају устаде у току поћи на псалмопјеније. Кад заврши своје молитвено правило, он узе књижицу коју је са собом носио, и читаше је дуго. У њој је писало о Страшном cуду Божјем, и како ће праведници засијати као сунцс у царству небеском, а грешници отићи у огањ неугасиви, где ће се вечито мучити страшно. По промислу пак Божјем, те ноћи Евдокија спаваше сама у својој соби, која се зидом граничила са собом у којој је онај инок ноћио, и обављао своју молитву и читање. И кад инок поче своје псалмопјеније, Евдокија се одмах пробуди, и мирно лежећи у својој постељи она слушаше све што је монах читао. И чу Евдокија све што је он читао, јер зид који их је делио није био дебео, а монах је читао гласно. Слушајући оно што је он читао, грешница би тронута, и не могаде заспати до сванућа. Срце јој беше захватио ужас, јер она стаде размишљати о мноштву грехова својих, и о Страшном суду Божјем, и о неподношљивом мучењу грешника. А кад свану, она, благодаћу Божјом побуђена на покајање, посла да дозову к њој онога који је ноћу читао књигу. И кад он дође, она га упита: Ко си ти, човече, и откуда си? Каквог си живота и које вере? Кажи ми сву истину, молим те. Ноћас сам слушала оно што си читао, па сам веома снуждена и узнемирена, јер чух страшне и чудне ствари, за које досад нисам чула. Ако је истина, да се грешници предају огњу, ко се онда може спасти?

Блажени Герман јој одговори: Госпођо, које си вере? Кажеш да ништа чула ниси о Страшном суду Божјем, и да не разумеш силу читаних речи. Евдокија рече: И по отаџбини и по вери ја сам Самарјанка. А богата сам преко мере. Но нарочито ме то збуњује и плаши што чух да се у књизи, коју си читао, каже: Тешко богатима! и прети им се вечним и неугасивим огњем. Такве речи ја никада нисам чула у књигама наше вере. Чувши те нове и неочекиване ствари, мене је захватио не мали страх. А блажени Герман је упита: Госпођо, имаш ли мужа? и откуда ти долази, како кажеш, тако огромно богатство? Она одговори: Законитог мужа немам. А богатства која имам, скупила сам од многих мужева. Ако се пак богаташи после смрти осуђују на тако тешке и вечне муке, онда каква ми је корист од мог прекомерног богатства? На то јој Герман рече: Кажи ми праву истину, - јер и Христос мој, коме служим, нелажан је и истинит, желиш ли да будеш спасена без богатства, и да живиш срећно у весељу и радости кроз беоконачне векове, или да са богатством својим љуто гориш у вечном огњу? Евдокија одговори: Много ми је боље да без богатства добијем живот вечни, него да са богатством погинем занавек. Али ме чуди, зашто богаташ бива тако кажњен после смрти. Зар Бог ваш пламти неком свирепом и неумољивом мржњом према богаташима? Не, одговори Герман, Бог се не одвраћа од богаташа, нити им забрањује да буду богати, него мрзи неправедно стицање богатства, и трошење богатства у сластима и жељама греховним. Ко пак праведно стиче богатство, и стечено богатство троши самилосно, тај је безгрешан и праведан пред Богом. А ко гомила богатство крађом, отимањем и неправдом, или ма којим греховним делом, и скрива га, не чинећи милости ње ништима, не дајући невољнима, не одевајући наге, не хранећи гладне, тај ће допасти немилосрдних мука.

Евдокија га упита: Сматраш ли да је моје богатство неправедно? Герман одговори: Ваистину, твоје богатство је најнеправедније, и Богу мрскије од свакога греха. А она рече: Зашто тако? Ја сам многе наге оденула, многе гладне досита нахранила, а неке и златом утешила. Како онда кажеш да је богатство зло? Герман одговори: Госпођо, саслушај ме пажљиво: нико, дошавши у купатило да се окупа, не улази у нечисту, прљаву и смрдљиву воду, него где види чисту воду, ту улази и купа се. И ти, како се можеш неколиким милосрдним делима очистити од смрдљиве и одвратне прљавштине греховне, када се добровољно ваљаш у њој, а презиреш чисту воду милосрђа Божјег? Но тебе ће свакако блато рђавих дела твојих, као поплава, великом силом однети у понор сумпора и смоле, који гори вечним пламеном гнева Божја. Јер су богатства, којима изобилујеш, одвратна Великоме Господару и Вечноме Судији. Она су већ пре суда осуђена, јер су стечена блудом. Нити теби помаже то што ти понеку мрвицу прљавих богатстава твојих пружиш понекад неколицини убогих, јер награду те твоје мале врлине упропашћује безброј рђавих дела твојих, као што велики смрад загуши мали мирис. Ти никада нећеш моћи никакву благодат добити доклегод добровољно будеш остајала у нечистоти, нити ћеш се милосрђа Божјег удостојити, ако најпре безмерни смрад греховни што је у теби не одбациш и не спереш покајањем, и не очистиш и не украсиш себе праведним делима. Као што се човеку, који бос иде по трњу, много трње забоде у ноге, па и ако неке бодље извуче, ипак многе остају у телу, и причињавају му болове, тако и теби мало користи чинити понекад неку малу милостињу убогоме, и њоме изгладити неки мали грех, када много греховног трња остаје унутра у савести твојој, да би те најстрашније мучило. Јер разгневљени тобом Бог, страшни и праведни одмаздитељ, грози ти вечним и неподношљивим мукама, које су припремљене за оне који се не кају. А ти, ако хоћеш да ме послушаш, можеш се спасти мука које те очекују, и добити вечну радост.

Евдокија одговори: Слуго Бога живог, молим те, поседи мало код мене и подробно ми кажи како се чине та дела, помоћу којих се може удостојити милости Божје, да бих, угледајући се на њих, правилном употребом својих богатстава добила спасење. Јер ти рече да Бог воли праведно и врлинско раздавање богатстава. А мени ништа не смета да се откупим од тих мука, које на дан Суда имају добити они које Бог мрзи, као што кажеш. Ево, чесни оче, ја имам велики број робова, натоварићу их златом и сребром, и повешћу их, а ти ћеш ићи пред нама, ка Богу твом, ако Он на твоје посредовање буде хтео примити овај мој принос, и дати ми за то спасење.

Герман јој на то рече: Немој мислити да је Бог као људи и тражи ове ништавне ствари земаљске, које су људима драгоцене, јер Он, богатији несравњено од свих царева земаљских, добровољно осиромаши ради нас, да би нам тим тужним сиромаштвом купио вечно спасење. А та богатства која имаш, о кћери, раздај немоћнима и убогима, јер су они мили Богу, и оно што им ко да, то Бог сматра да је Њему дато, и за раздавање пролазне имовине ништима Он узвраћа непролазним благом небеским. Тако ти уради, кћери, и приступи светој и спасоносној купељи крштења. Њоме ћеш опрати кал свих грехова који те оскрвњују, и бићеш чиста и непорочна, препорођена благодаћу Светога Духа, и добићеш блажено наслеђе, у коме ћеш се наслађивати непропадљивом светлошћу вечном. Та светлост нема ни таме ни ноћи, нити какве жалости и патње, нити рђавих дела. И бићеш свето јагње, које на пашама небеским напаса Исус Христос, Спаситељ наш. Једном речју: ако хоћеш да се спасеш, кћери, учини што ти саветујем, и бићеш блажена вавек.

Евдокија одговори: Да нису дубоко зашле у душу моју речи које си ти ноћас читао а ја добро чула, ја те не бих ни звала овамо. Узми дакле, оче, од мене злата колико хоћеш, и остани овде неколико дана, поучавајући ме хришћанској вери вашој и упућујући ме на врлину, да бих, раздавши моја богатства и имања, и уредивши све како треба, пошла за тобом куда ти идеш.

На то блажени Герман рече: Мени не треба злато; доста ми је нада на твоје спасење. Јер је за мене благословен разлог: остати овде неколико дана, са надом да пронађем изгубљену овцу, и приведем у тор Христов. Иако журим у своју обитељ, ипак ћу се задржати овде неколико дана ради твога обрађења к Богу. А ти учини како ти кажем: позови једнога од хришћанских презвитера што су у овом граду, да те поучи, и по црквеном закону крсти. Јер је то срж и темељ спасења, а потом ће остала богоугодна дела ићи својим редом.

Чувши то од блаженог старца, Евдокија дозва једног од главних службеника својих и нареди му да одмах иде у цркву хришћанску и замоли презвитера да дође к ономе коме је потребан. Али му изричито заповеди да презвитеру не каже њено име, нити зашто га зове. Службеник оде хитно, и презвитер убрзо дође. Видевши га, Евдокија му се до земље поклони, и целива чесне ноге његове. Затим му рече: Молим те, господине, поседи мало и испричај ми што о вашој вери, јер и ја хоћу да будем хришћанка. Као зачуђен од њених речи, презвитер је упита: Ког си зловерја, из кога желиш да пређеш у хришћанско доброверје? Она одговори: Самарјанка сам, како по рођењу тако и по вери, а целоме свету бејах супруга. Но зашто ти не бих једном речју казала истину? Ја сам море многих зала. Чух да ће се грешници, ако се не покају и не постану хришћани, мучити после смрти у вечном огњу. Због тога одлучих да неизоставно постанем хришћанка.

Презвитер јој одговори: Ако си море грехова, онда убудуће буди пристаниште спасења; ако су те витлали многи ветрови, ти сада ући у склониште; ако си се предавала силним валовима, ишти сада јутарњу росу што с неба пада; и ако си се дуго давила у бури, ти сада потражи доброг крманоша који ће те сигурно одвести у своје пристаниште, где су ризнице сваке правде, и потруди се да постанеш наследница тамошњих блага. А земаљска богатства која имаш, раздај невољнима, и ослободи себе од греховне горчине, и уједно од таме и огња неугасивог, који те очекују ако се не покајеш.

Чувши то, Евдокија се расплака и, ударајући се у груди, упита: Зар доиста нема у вашег Бога милости према грешницима? Презвитар одговори: Грешницима који се кају, пошто приме знамење вере, тојест свето крштење, Господ опрашта све грехе њиховог ранијег живота у неверју; а онима који остају у гресима и не помишљају на покајање, нема опроштаја, и они ће бити мучени без милости. Евдакија рече: Реци ми, презвитере, сматраш ли да на небу има већих и драгоценијих ствари од ових на земљи. Јер у нас се налазе многе ризнице злата и оребра и драгог камења, и свако весеље и наслада. И уз то изобиље риба и птица, и неизмерна довољност сваковрсних јестива и различитих пића. И шта се више од тога налази тамо на небу?

Презвитер јој на то одговори: Ако ум свој не одвратиш од прелести овога света, и не презреш временске сласти, ти нећеш моћи гледати ка вечном животу и сазнати тамошње неизрециве насладе и неисказана богатства. Ако пак желиш да ово добијеш, заборави гордост и весеље овога живота, и не сећај се сласти овога света.

На то Евдокија рече: Не било тога, господине мој, да заволим више од бесмртног и блаженог живота нешто временско и пролазно! Но ево шта ме мучи, оче: Еда ли могу, пошто примим хришћанску веру, имати сигурну и несумњиву наду, ла ћу отићи у тај бесмртни живот, о коме говориш? И какав ми знак дајеш, по коме се могу уверити да је тачно оно што ми говориш? И по чему ћу познати да ми је Бог ваш опростио многобројне грехе моје? Јер када своја богатства, која ми у току целог живота могу преизобилно пружити сваку насладу и весеље, раздам невољнима, као што ми саветујеш, и расточим сва имања своја, а не добијем ништа од онога што ти причаш, тада које ће биће бити бедније и несрећније од мене, пошто ћу остати без икаквог уточишта? Јер ће људи, које сам поквареношћу својом огорчила, ако станем у беди својој тражити помоћи од њих, згадити се на мене и одбити ме. Због тога сам тужна и збуњена што нисам потпуно сигурна односно будућности. Мени је потребан велики доказ и потврда за оне ствари које ми ти великодушно обећаваш, говорећи о милосрђу Бога вашег, који лако опрашта грехе онима који се кају. Будем ли се потпуно уверила у то, заиста ћу смело раздати све што имам, и поћи куда ме зовеш, и служити том једином Богу у ове дане живота овога. И као што многима бејах пример безакоња, тако ћу им бити изврстан пример покајања. Оче, немој се чудити овом мом сумњању, јер сам по први пут чула нове и неочекиване ствари, о којима у нашим књигама и у вери самарјанској, у којој сам одгајена, никада не чух нити трага нађох оваквим учењима.

Презвитер јој одговори: Евдокијо, не узнемиравај се, узбуђујући се непостојаном мишљу! Не допусти уму твом да буде расејан! Тебе збуњује прелест начелника зла и мрзитеља твога спасења - ђавола. Јер тај зли дух, чим је приметио да си кренула ка служењу Христу, одмах се дао на посао да разбије ту спасоносну намеру. Зато је изазвао у твоме срцу сумњајуће помисли и празна страховања, надајући се да те на тај начин уплаши од правог пута и опет утврди у пређашњем греховном животу, како би те, тако бедно сласним и страсним светољубљем оковану и њему поробљену, повукао у смрт и погибао. Јер то је његово лукаво дело, то његова једина и велика брига: да људе одвраћа од доброг пута и заводи у разврат, и на тај начин начини себи пријатеље у својој вечној муци и другаре у вечном огњу. А што се тиче доброте и неисказане милостивости и човекољубља Бога нашег, о коме ои чула, и желиш да се насигурно увериш, знај да је Он готов из далека срести оне што се кају, примити их раширеним рукама у родитељски загрљај, опростити им грехе и даровати им живот вечни. У то се можеш уверити, ако ум свој узнесеш од земље к небу, напустивши бриге о привременим стварима и размишљајући о вечном животу. А при томе је потребна трезвена и смирена молитва, јер се на тај начин с душом измирује Бог, и у њој стане сијати божанска светлост, која објављује сву истину, те човек тачно сазнаје: како је ништаван овај краткотрајни свет, а какав је будући свет; како су штетне сласти овога живота, а како је добар Бог, и милосрђе његово неизмерно. Ако дакле хоћеш да се спасеш, ти ме послушај: баци те своје скупоцене хаљине, и обуци се у бедне, па се затвори у једну собу твога дома, остани седам дана, размишљајући о својим гресима и са сузама их исповедајући Богу, Творцу твоме, и пости се и моли се, да те Господ наш Исус Христос просвети и упути да чиниш оно што је Њему по вољи. Веруј ми, неће ти бити узалуд ако урадиш као што ти саветујем: јер је жалостив и без мере милосрдан Господ наш, и има обичај да издалека благодаћу својом сретне оне који се труде да се к Њему обрате, јер се свагда радује грешниковом покајању. - Рекавши то, и видевши да је Евдожија пристала на његов савет, презвитер устаде да иде. И при растанку рече јој ову утешну пророчку реч: Христос Бог, који је цариника оправдао и грешницу која је крај ногу његових плакала помиловао, нека и тебе оправда и помилује, и твоје име учини славним на целој земљи! Амин.

Чим презвитер оде, блажена Евдокија, не одлажући своје обраћење к Богу, одмах дозва једну слушкињу, и рече јој: Ако ко дође и жели да ме посети, пази, нипошто не говори да сам код куће. И нека нико од домаћих не говори да сам код куће. Свакоме реците да сам отишла у далеко село и да ћу се тамо због послова дуже задржати. Нареди и вратару, и припрети му, да никога не пушта овамо. Исто тако, нека се обуставе сви радови у моме дому. Нареди у кујни да ми се не доносе јела на трпезу. А велику капију затворите, и не отварајте је док вам не будем наредила. Уопште, све тако удесите као да нисам код куће.

Пошто издаде таква наређења, Евдокија се обрати блаженом Герману и рече му: Молим те, оче, реци ми што те питам: Због чега ви монаси живите по пустим местима, остављајући толику сладост живота с људима у градовима? Еда ли у пустињама налазите већу сладост? Блажени Герман одговори: Не, кћери, ништа од тога што ти сматраш сладошћу, ми не налазимо у пустињи. Но ми остављамо градове и светску сладост, и бежимо у пустиње једно ради тога, да избегнемо сујетну охолост и умртвимо телесне страсти глађу, жеђу, трудовима, подераном одећом, и оскуђивањем у свима потребама, да се удаљимо од места у којима се лако греши. Јер који живи у граду, лако пада у грех: прво, побеђиван слабошћу природном; друго, прелашћаван од ђавола; и треће, гледањем лепих лица и слушањем разблудних речи, јер се из тога рађају нечисте помисли, и скврнаве душу. А оскврњеној души затворен је улазак небеског царства док се не очисти покајањем. Јер је престо вечне светлости и истинске радости и нелажних сладости на небу, и тамо нема таме жалости и горчине и злих дела. Ето чујеш због чега одлазимо у пустињу: да се сачувамо од греха у осталим данима свога живота, а да пређашње грехе своје очистимо суровошћу пустињачког живљења, и тако направимо себи улаз ка оном блаженству. Око тога је сва брига и све старање наше: да тела своја сачувамо неоскврњена нечистим делима, и да ум свој очувамо неповређен рђавим помислима, и туђ свакоме злу и лукавству и лицемерству и роптању и клевети и зависти и јарости и гневу, и тако постанемо подобни Анћелима, као што нам светим устима својим објави Христос у Еванћељу. А љубитељу богатства, који га ненасито скупља, ништа неће помоћи богатство за добијање небеског царства, него је оно као мртвац који лежи у гробу непомичан. Стога, ако желимо да добијемо опроштај гресима својим, постарајмо се да остало време живота свога ходимо путем заповести Господњих, идући стазом правде и истине, и срца наша као одећу раздеримо жалошћу због грехова наших, и непрестано вапијмо к Богу. Јер ћемо на тај начин потиснути греховни смрад, о коме говори Давид: Усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мога (Пс. 37, 6). А да нам увек ваља певати у молитви речи Господње, на то нас потсећа исти Давид, говорећи: Како су слатке језику моме речи твоје, слађе од меда устима мојим (Пс. 118, 103). Речи Господње су толико слатке, да превазилазе сваку сладост свих најслаћих јела и најскупљих пића, и јаче укрепљују душу него храна тело. Због тога Божанско Писмо говори о томе: Вино весели срце човеку, и хлеб срце човеку крепи (Пс. 103, 15), означавајући вином и хлебом заповести Господа нашег Исуса Христа, које су души људској као хлеб и вино. Јер у крепости и весељу срца оне избављају грешника од свих рђавих дела, и оправдавају човека који се враћа ка Господу, ако се непрестано и марљиво поучава у њима. Стога, збацивши са себе лепе хаљине и обукавши се у најлошије, свом мишљу приступи покајању кроз добра дела, и сеј мноштво суза по земљи, да би пожњела на небу радост и вечно весеље; плачем угаси пећ грехова својих, да би се на тај начин удостојила утехе од Гоопода, и ушла у радост праведних. Плачи због безакоња својих која је ђаво учинио слаткима у срцу твом, да би се због суза твојих приближио теби Анђео, посредник спасења. Исуши смрдљиво блато трулежи, у коме си се дуго ваљала, у које те је ринуо и у коме те је држао радитељ свих зала, да би отсад постала учесница рајске насладе. Нанеси жалост и тегобу ономе који, прелашћујући те сластима, оптерети те гресима. Марљиво послужи Богу, да би се обрела наследницом незалазне светлости. И буди као вредна пчела радилица, скупљајући правду из многих светих дела, и труди се да увек угодиш Богу.

Ове Германове речи дубоко продреше у Евдокијином срцу, које је било припремљено оним што јој је он раније говорио. И она, патећи у топлоти духа због грехова својих, баци се пред ноге његове, говорећи: Молим те, човече Божји, дело које си почео око мене, заврши побожно, и изведи ме чисту пред Бога твог, да не будем на потсмех онима који хоће да ме преласте. Завршивши почето дело, ја ћу се удостојити блаженства помоћу твојих спасоносних поука. Живопишче, немој руке своје одмаћи од спремљене даске, док у мени потпуно не уобличиш Христа.

Герман јој одговори: Кћери, борави у страху Господњем и, затворивши се у одаји својој, моли се Господу непрестано са сузама, док не уништи и не очисти све грехе твоје, и док те не увери у милост своју. Јер је благ и милосрдан Господ наш Исус Христос; Он ће брзо показати милост своју на теби, и неће задоцнити да те утеши благодаћу својом. Рекавши то, блажени се Герман помоли Богу за њу и, осенивши је крсним знаком, он је затвори у њену собу, пошто јој обећа да ће се због ње задржати још седам дана у Илиопољу.

Ушавши у своју собу, Евдокија проведе седам дана у молитви и посту. Онда дође блажени Герман, отвори врата и нареди јој да изађе. Видећи пак да је бледа у лицу, телом омршала, по изгледу врло смирена, и уопште веома различита од оне пређашње Евдокије, он је узе за руку и нареди јој да седне. Затим, помоливши се Богу, седе и он. И упита је: Реци ми, кћери, о чему си размишљала ових седам дана? и шта си дознала? шта си видела? шта ти би откривено? А она му одговори:

Испричаћу ти, оче свети. Пошто сам се седам дана молила онако како си ме научио, прошле ноћи, када се исто тако мољах распрострта ничице крстолико на земљи, и оплакивах грехе своје, обасја ме светлост јача од сунчане. А ја, мислећи да је сунце грануло, устадох са земље, и угледах младића пресветлог и страшног. Хаљине му беху беље од снега. Он ме узе за десну руку, подиже ме у ваздуху, метну ме на облак, и одведе на небо. А тамо беше светлост велика и чудесна. И видех безбројно мноштво белоризаца, који су се непрестано радовали, осмехивали један на другога, и веселили. Кад угледаше да идем к њима, они ме у хоровима сретаху, и радосно као сестру своју целиваху. А када, окружена и праћена њима и вођена, хтедох да уђем у ону светлост, неупоредљиво јачу од сунчане, изненада се у ваздуху појави неко страшан лицем, црн као мрак и катран и угаљ и смола, страшило које превазилази сваку помрчину и таму. И он, гледајући ме најстрашније и најбесније, и шкргућући зубима, и бестидно ме нападајући, хоћаше да ме отме из руке мога вође. И повика силно, да се сав ваздух испуни његовим гласом, и вичући говораше: Зар и ову хоћеш да уведеш у царство небеско? Зашто онда ја на земљи узалуд у заседи седим и толики труд улажем? Ето ова сву земљу блудочинством оскврни, и све људе гадошћу полног сједињења свог повреди. Колико год вештине и силе имам, све сам их употребио око ње једне. Ја јој привукох највисокородније и најбогатије љубавнике, и то врло, врло многе. И они је засуше толиким златом и сребром, колико је тешко наћи и у царским ризницама. Ја сам се поносио што њу имам у рукама као победничку заставу и непобедиво оружје, којим сам устриумфовао над људима који од Бога отпадају и у моје мреже упадају. А сада, зар толики бес хоћеш да сручиш на мене, о Архистратиже Божјих Сила, те да ме бациш под ноге њене да ме гази? Зар твоме гневу против мене нису доста оне пресвирепе и многобројне одмазде, које оваког дана удвостручаваш, него ти се прохтело да ми отмеш и ову моју властиту робињу, коју сам тако скупо платио? Значи, да на земљи немам ништа своје и неодузимљиво? Већ се бојим да ми све оне, који досада живе грешно, не истргнеш из руку и не отмеш из недара, па их приведеш Богу као достојне наследнике царства небеског. О узалудног старања мог! о узалудног труда! Зашто тако свирепо насрћеш на мене? Остави јарост, и олабави ми мало окове којима сам окован, па ћеш видети како ћу за трен ока истребити род људски са земље, те му се неће ни трага наћи. Ја сам збачен с неба због једне мале непослушности, а ти уводиш у царство небеско најокорелије грешнике, који су се дрско ругали Богу и много година Га љуто гневили. Ако тако будеш радио, онда најбоље скупи за један час са ових крајева земље све пропале људе, који живе не човечански него скотски и зверски, па их све приведи Богу, а ја ћу се сакрити у таму и загњурити у бездан вечних мука што су за ме спремљене.

Док је овај то, и много штошта слично томе, с гневом и неописивим бесом говорио, мој вођа је страшно гледао у њега, а на мене се мило осмехивао погледајући ме. И дође глас из оне светлости, говорећи: Тако је по вољи Богу, милостивом према синовима људским, да грешници међу њима, ако се покају, буду примљени у наручје Аврамово.

И опет би глас моме вођи: Теби говорим, Михаило, чувару завета мог, одведи ову тамо, одакле си је узео, да изврши подвиг свој, а ја ћу бити с њом у ове дане живота њеног. - И он ме одмах доведе у собу моју, и рече ми: Мир теби, слушкињо Божја Евдокијо! Не бој се и буди јака, благодат Божја је с тобом сада, и биће свагда на сваком месту. - А ја, охрабрена његовим речима, упитах га: Господине мој, ко си ти? Реци ми да знам, како да верујем истинитоме Богу, еда бих добила живот. Он ми одговори: Ја сам кнез Анђела Божјих, и мени је поверено старање о грешницима који се кају, да их примам и уводим у живот блажени и бесконачни. Велика бива радост на небу међу Анђелима, када грешник прелази из греховне таме у чисту светлост покајања. Јер Бог, који је Отац свима, не жели да погине душа људска, коју Он испочетка сазда својим пречистим рукама по подобију лика свог. Зато се сарадују сви Анђели, када виде душу људску украшену праведношћу, која се клања Оцу вечноме и сви је као сестру своју целивају, пошто, одбацивши греховну таму, живи Богу, обраћа се заједничком Оцу свих синова светлости и бесповратно се приљубљују уз Њега. Рекавши то, он ме осени крсним знаком, а ја му се поклоних до земље. И када се поклоних, он отиде на небо.

Тада блажени Герман рече Евдокији: Одсада, кћери, буди уверена и не сумњај да постоји на небу истинити Бог, готов да прими оне што се кају за грехе своје, и да их уведе у своју вечну светлост, где Он царује окружен служитељима царства свог, светим Анђелима, које си видела у оној небеској светлости. А видела си царску и бесмртну славу Господа нашег Исуса Христа, и дознала како је Он брз на милосрђе и опроштење грехова, и како брзо показује благодат своју онима који желе да се измире с Њим. Познала си божанску славу Његову, и видела небески дворац Његов, пун неисказаних лепота, у коме Он обитава. Сазнала си како је мала и слаба светлост овога света према оној светлости. А сада реци ми, шта мислиш, шта намераваш..- Блажена Евдокија, чврсто решена умом да свим срцем својим служи једином Богу, Цару славе, рече: Веровах, и верујем да нема другог Бога који спасава грешне људе осим Оног, чија небеска врата видех обасјана неисказаном светлошћу. - Герман јој на то рече: Онда се спреми, кћери, за усрдну службу Богу. Ревносно се старај да плод твога покајања, стављен на теразије, претеже грехе твога ранијег живота. Принеси себе саму бесмртном и вечном Богу као благопријатни дар. Плачи и ридај док све прљавштине своје потпуно не опереш сузама, и тако се удостојиш бити чиста невеста Христова. Заборави пређашњу гордост своју, и штетну, дивље похотљиву, младост своју, да би и Господ Христос заборавио грехе твоје. Извуци врат свој из тешког јарма срамног робовања, у који те је ђаво упрегао гресима, и узми на себе благ и лак јарам животворног покајања, и отада буди слободна од греха, и познаће те сви праведници и свети Анђели. Отрезни се дакле за истинску веру и целомудрије, здравоумље, и имајући одсада чисту савест, говори смело ђаволу у лице: Ја ништа више немам с тобом, нити ти са мном, јер обретох мог властитог Господара и Њему предадох себе у вечну сопственост. Потпуно оставих и одгурнух мог старог упропаститеља - погану и мрачну љубав телесну, и обукох се у нову нетрулежну и светлоносну одећу праведности, у којој ходећи, наћи ћу благодат Божју која ме спасава вавек. У мене већ нема никаквог пристрашћа земаљског, нема жеље за богатством, нема заљубљености у сладости света, за које сазнадох да су ништавне и краткотрајне, а желим и свесрдно се старам да стекнем небеско. Стога, вуци се к својима, ђаволе! И далеко бежи од мене ти, туђинче, варалицо, разбојниче, и робе вечне таме!

Утврђена силно овим речима, Евдокија упита инока: Чесни оче, шта ми сад наређујеш да радим? Он одговори: Желим да пре свега примиш знамење вере - свето крштење, које ће те чувати неповређеном у све дане твоје. А ја ћу сада, с Божјом помоћу, отићи у свој манастир. Но доћи ћу до тебе опет, ако Господ хоће. - А она га са сузама мољаше, говорећи: Не остављај ме, господине мој, не остављај, пре но што се будем потпуно обратила к Богу, и добила од Њега очекивану благодат, да ме не би некако стари заводник, видећи ме остављену и беопомоћну, одвукао опет куда жели и вратио на бљувотине блудничког живота. - Одговори јој блажени Герман: Ова чврста намера ка бољем животу, коју Бог у теби ствара, и твоја добра нада, сачуваће те од вражјих замки, којих се бојиш. А ти остани још неко време у смиреној молитви к Богу и исповедању грехова овојих, и старај се око примања светог крштења. Ја ћу ускоро доћи до тебе, и учинити оно што је корисно по тебе, уколико ме буде помогао Дух Свети. - Рекавши то, и предавши је Богу, блажени Герман крену на пут у своју обитељ.

По Германовом одласку блажена Евдокија проведе још неколико дана у посту, ништа не једући осим хлеба, јелеја и воде, а и дању и ноћу мољаше се и плакаше. Затим оде к епископу тога града, и он је крсти у име Свете једноприродне Тројице. А неколико дана после свога просветљења она написа молбу истом епископу, у којој га подробно извести о своме богатству, молећи га ла га узме Христу. Прочитавши њену молбу, епископ дозва к себи блажену Евдокију, и упита је: Јеси ли ти, кћери, упутила ову молбу мени грешноме? Она одговори: Да, ја је упутих. И сада опет молим твоју светињу, да нареди црквеном економу да узме то што дајем, и да раздате, како сами нађете за сходно, ништима и убогима, сирочади и удовицама, јер сазнадох да сам та богатства стекла неправедно и безаконо. А епископ, коме име беше Теодот, видећи њену добру намеру, и веру и љубав к Богу, погледа на њу и, провидевши Духом њено будуће житије, рече јој: Сестро, молим те, моли се Господу за мене. Ти си се удостојила назвати се невеста Христова, јер си омрзнула нечисту љубав телесну, а заволела чистоту. Одбацила си блуднички живот, а пригрлила девствено целомудрије. Продала си сујетни свет, да би купила себи небески бисер. Мало време провела си у обмани греховној, али си покајањем издејствовала себи бесконачни живот у небеском свету. Смрт си у очима имала, а сад си бесмрће стекла. Многе си у погибао увукла, а сада ћеш многе оживети у Христу. Из непрозирне таме ти си се обукла у светлост вере, и достојна си да се назовеш јагњетом Христовим, према имену твом Евдокија, што значи благоволење, добра воља. Господ би добре воље према теби која си презрела страстољубиве људе и заволела хорове Анђела. Моли се за мене, опет те молим, слушкињо и угоднице Божја, и сети ме се у царству небеском.

Пошто јој то, и много друго, епископ са сузама изговори, он онда рече своме ђакону: Зови ми одмах управитеља цркваног сиротишта. А кад овај дође, епиокоп му рече: Знам да си побожан и богобојажљив човек који се стара о многим душама, зато ти поверавам и ову слушкињу Божју која жели да узнапредује у бољем, да се постараш и око њеног спасења, и да имовину њену коју даје одашљеш Богу преко руку сиротиње.

А овај човек беше презвитер по чину, девственик од младости своје, који је све своје имање, наслеђено од родитеља, поклонио светој цркви Божјој, и себе на службу Господу посветио. Он оде с Евдокијом њеном дому. И кад дођоше тамо, Евдокија сазва управитеље дома свог, и рече им: Сваки од вас нека ми донесе оно што му је поверено на чување. И они одмах донесоше пред њу све. А ево шта ту беше: двадесет хиљада литри злата, безброј изванредних и разноврсних накита, безброј драгог камења и царског бисерја, двеста седамдесет и пет сандука са свиленим хаљинама, четири стотине десет сандука белих ланених хаљина, сто шездесет сандука златотканих хаљина, сто педесет и два сандука других хаљина, златом шивених и драгим камењем украшених, сто двадесет и три великих сандука разних простих хаљина, двеста педесет хиљада златника, двадесет сандука мириса и мирисавих материја, тридесет и три сандука правих индиских мира, осам хиљада литри сребра у разном посуђу, сто тридесет и две литре свилених завеса златом шивених, седамдесет литри простих свилених завеса, и огромна количина других хаљина и ствари од мање вредности. Осим овог покретног имања, она имаћаше и непокретно: њиве, села, ливаде. Приход са непокретног имања износио је сваке године око две хиљаде осам стотина златника.

Сва та богатства блажена Евдокија метну пред ноге светог презвитера, управитеља црквеног сиротишта. Онда сазва све своје робове и робиње, и раздаде им из сандука две хиљаде златника, затим посуђе, завесе, скупоцене постеље, позлаћене клупе; и све друге дивне домаће ствари, које беху ван сандука, поклони им и раздели. Затим опраштајући се с њима, даде им последњи целив, и рече ово: Пуштам вас на слободу из овог привременог ропства, а ви, ако желите, постарајте се да се ослободите од ропства ђаволу. Ослободићете се пак робовања ђаволу, ако ме послушате те приступите Христу, истинитом Богу. Он ће вам подарити вечну слободу, коју имају синови Божји, и уврстиће вас у своју војску.

Затим, обраћајући се презвитеру, рече: Господине мој, од сада ти треба да се стараш о свему овоме што је метнуто преда те, и да располажеш са тим како нађеш за сходно, јер ја тражим Господа који мене тражи. - А презвитер, дивећи се таквој њеној изненадној и неочекиваној промени и покајању, рече јој: Блажена си, Евдокијо, јер си се оваквим делом удостојила да будеш увршћена међу девице дворца Христовог. Ти си сазнала час доласка Женикова: разумела си којим путем треба стићи у брачни дворац. Заиста си се будно постарала, да не останеш ван дворца. Жижак си свој уљем напунила, и тама те обузети неће. Напредуј дакле у тој врлинској сили, и Бог ће ти помоћи. А моли се и за мене грешног ти, која си достојна лика Светих.

Док се блажена Евдокија овако подвизавала, гле, дође чесни Герман, освећен благодаћу Духа Светога. И видевши да је имање своје Богу дала, робове и робиње на слободу пустила, и већ сама Христа ради постала сиромашна духом , имањем, узе је и одведе у женски манастир, који се налазио у пустињи, не далеко од његовог мушког манастира. И ту је замонаши. И она провођаше време у трудовима и подвизима монашког живота, дан и ноћ служећи Богу. А блажени Герман имађаше у своме општежићу седамдесет инока, у женском пак манастиру тридесет инокиња, међу којима беше и света Евдокија. Након тринаест месеци престави се игуманија тог манастира Харитина, поживевши свето. Под њеном управом Евдокија добро напредова, и Псалтир напамет научи, и цело Свето Писмо једанпут пажљиво прочита, и добро га схвати, пошто ју је Дух Свети просвећивао. А подвизима подвижничким све сестре превазиђе. Због тога би једногласно изабрана од свих за игуманију наместо покојнице. И не закасни Бог да посведочи да је она достојна тога, и да њен избор потврди чудом. Ево дакле шта се догоди.

Неки младић Филострат, један од пређашњих љубавника њених, веома богат, сети се своје раније љубави према Евдокији, и распали се силном пожудом за њом, пошто га је ђаво на то потстицао. И смишљаше како би Евдокију вратио њеном ранијем животу, и проводио са њом блуд. Размишљајући дуго о томе, и из дана у дан распаљујући се ове већом љубављу према њој, он измисли овакву замку: обуче монашку ризу, узе злата колико је могао понети под ризом, и пође пешице у Евдокијин манастир, надајући се насигурно да ће остварити своју намеру. А кад закуца на манастирска врата, вратарка провири кроз мало прозорче, и упита га: Шта тражиш овде, човече? Он одговори: Грешан сам, па доћох да се помолите за мене, и да се вашег благослова удостојим. Вратарка му рече: Овде није допуштен улазак мушкарцима, брате, него иди мало даље одавде, и наћи ћеш манастир господина Германа, и тамо ћеш се удостојити молитве и благослова. А овде не стој, и не узнемиравај нас куцањем, јер ући не можеш. - Рекавши то, девица затвори прозорче. А Филострат, постиђен и уцвељен, горећи љубављу према Евдокији, крену у Германов манастир. И стиже у згодно време, јер нађе блаженог Германа на манастирском улазу где седи и чита. И поклони му се смирено до земље. И пошто, по монашком обичају, свети старац сатвори молитву и Филострат доби благослов од њега, преподобни Герман му рече: Седи, брате, и реци ми одакле си, и из ког си манастира. А он одговори: Оче, ја бејах јединац у родитеља, који недавно умреше. Нисам хтео да се женим, него се реших да служим Богу у монашком чину. И одмах се постарах те нађох знамење чина монашког - ову ризу. Затим се одмах дадох на тражење места и наставника, који би ме упутио у монашки живот. Па пошто чух за твоју светињу, чесни оче, ја потегох велики пут, са жељом да паднем пред свете ноге твоје и умолим те, да ме примиш у свој манастир, јер желим да се кајем за пређашње грехе своје.

Док је он ово говорио, блажени Герман га је пажљиво посматрао. И познавши по лицу и очима да је сладострасне нарави, рече му: Чедо, желиш да се коснеш великог труда, само не знам да ли имаш снаге за то. Ми стари, па једва можемо да се одупремо тешким искушењима ђаволским, која нас побуђују на нечистоту. А шта ће тек бити с тобом, у таквом цвету младости твоје, у пламеним годинама страсне распаљености? Филострат одговори: Зар нема, оче, примера врлинског живота младића подобних мени, који су јуначки победили похоту? Зар она ваша Евдокија, о којој сам толико слушао, и о чијем врлинском животу бруји слава на све стране, зар она није млада, и зар није у сластима живела, па прибегла вашем руководству, и сада чврсто и јуначки монахује, победивши тело своје? Нећу да прећутим ни то, оче, да ме је њен пример нарочито побудио, и желим да се угледам на њу. Јер размишљам о цвету младости њене, како беше лепа, како богата, у каквим сластима проведе пређашње године своје! Па се потом одједанпут неочекивано измени, и крену да служи Христу путем тесним и мучним. И када је она могла све да презре, и да умртви жеље своје ради љубави Христове, зашто онда, оче, двоумиш због мене, припадника мушког пола, који је јачи од женског? Само кад бих могао да је једном видим! Надам се да бих од њене беседе и поуке поцрпео толико огњене ревности к Богу и толико снаге за подвиг, да би ми то било довољно за савлађивање и прогнање свих искушења ђаволских у све дане живота мога.

Слуга Божји Герман, слушајући овакве речи његове, поверова лажи као истини, јер мишљаше да Филострат жели да истински служи Богу, па му рече: Нећемо ти забранити, чедо, да видиш Евдокију и од ње чујеш поучну реч, пошто желиш да по примеру ње пођеш путем врлине. - И дозва игуман Герман чесног, старог монаха, који је имао да однесе тамјан у женски манастир, - а који је и иначе често слат тамо ради других потреба, - и рече му: Кад пођеш у женски манастир, поведи и овот брата да види слушкињу Божју Евдокију, јер жели духовне користи од ње и да подражава богоугодно житије њено.

После кратког времена онај монах пође у женски манастир и поведе са собом младога брата, као што му игуман беше наредио. А Филострат, монашком ризом као овчијом кожом покривени вук, ушавши у женски манастир и видевши невесту Христову свету Евдокију, чуђаше се њеном смиреном лику и убоштву, и умртвљености тела. Јер виде: њено лице беше бледо, очи оборене к земљи, уста ћутљива, хаљине лоше, постеља - рогоза на земљи и на њој неки сури, подерани покривач. И кад улучи згодну прилику, он поче - док су друге монахиње подалеко стајале - тихим гласом да јој говори овако:

Шта то видим, Евдокијо? Ко тебе, која си живела као они по царским дворовима и изобиловала толиким богатствима и свима сластима и свакодневно проводила у весељу и радости, превари и доведе у ово рђаво место? Ко те лиши оног многољудног града, у коме су те сви поштовали видећи где пролазиш обучена у прекрасне хаљине, и дивили се лепоти твојој, и величали те? Који те то варалица од толиких блага доведе у ову крајњу сиротињу и немаштину, у овако бедан и одвратан живот? И ето, сада те цели Илиопољ тражи, очи свих желе да те виде, сами зидови дивних палата твојих ридају без тебе. Ја сам тумач свенародне жеље, и послан сам к теби да те у име свих умолим да се вратиш у град и својим доласком утешиш народну тугу за тобом. Послушај ме, госпођо, и хајде са мном! Изађи из овог тако бедног обиталишта, из глади, из смрдљивих хаљина, из дроњаве тврде постеље, и врати се својим пређашњим палатама, пређашњим гозбама, пређашњим уживањима, којима си недавно изобиловала. Иако си своје богатство упропастила, поклонивши га другима забадава, ипак су сви готови да те поново обогате. Зашто оклеваш и двоумиш? Зашто, када су ти сви наклоњени, и желе ти добра, једино си ти сама себи непријатељ и мучитељ? Зар није срамота и штета, да толику лепоту своју скриваш у овом мраку монашког живовања? Зар није штета, да непотребним плачем и сузама упропашћујеш дивне очи своје, сличне светлости сунчаној? Каква је корист тако дражесно младо тело морити глађу и жеђу и другим суровостима? Где су чудесни мириси, којима си ваздух у граду умирисавала ходећи по њему, и ови те поштовали као богињу? Гле, после таких мириса, ти си добровољно изабрала смрад сиротињског и одбаченог живота? Каква те сујетна нада наведе да се одрекнеш онако великих и онако многобројних блага? Ко се од богаташа одриче свога богатства и забадава га предаје другима, као што си то ти урадила? Али, ми знамо где се налази твоје богатство, којега си се ти одрекла, и лако ћемо га узети и опет теби вратити. Само се ти, госпођо наша Евдокијо, врати у град к нама. А ево, ја сам ти и злата донео колико ти треба за пут. Оно пак што си ти раздала, чим стигемо у Илиопољ тражићемо да ти се врати. Док је он овако булазнио, светитељка га је с гневом посматрала. Затим, не могући више да слуша његове лукаве и варљиве речи, љутито му рече: Бог одмазде нека ти запрети! Нека Господ наш Исус Христос, праведни Судија, чија сам ја слушкиња, иако недостојна, не допусти да се ти, који си дошао овамо са злом мишљу, вратиш својој кући, пошто си син ђаволов! - Рекавши то, она дуну на лице његово, и одмах лажни монах, бедни заводник, паде мртав на земљу пред њом. А сестре девице, које су посматрале њихов разговор, али биле тако далеко да нису могле чути њихове речи, запрепастише ое силно када угледаше где од Евдокијина даха паде човек мртав крај ногу њених. И сестре се, прво, дивљаху таквом надприродном делу, али се затим стадоше бојати да не сазнаду мирјани, и судије спроведу истрагу о убиству, и запале манастир. Јер незнабошци, као идолопоклоници, ненавиђаху хришћане и њихове манастире. И саветоваху се сестре између себе шта да раде, јер не смејаху да питају Евдокију о овој ствари. И предложи једна од њих: Да ћутимо засада пошто је вече и ноћ се спушта; а да се ноћас молимо Господу, не би ли нам открио разлог смрти онога инока и упутио нас шта да радимо.

А у поноћи, када је имало да почне уобичајено поноћно богослужење, јави се Господ Евдокији у сну, и рече јој: Устани, Евдокијо, прослави Бога твог, и недалеко од мртвог тела оног кушача твог, кога ти је ђаво послао, преклони колена и помоли се мени, и ја ћу му одмах наредити да устане жив. А он ће устати мојом силом, и сазнати ко сам ја у кога ти верујеш. И велика благодат моја изобиловаће у теби.

Пренувши се из сна, света Евдокија сатвори потребну молитву Господу свом, и васкрсе мртваца. А Филострат, уставши из смрти као од спавања, и познавши истинитог Бога, чијег се милосрђа удостоји, баци се пред ноге блажене Евдокије, говорећи: Молим те, блажена Евдокијо, истинита слушкињо истинитог Бога, прими ме кајућег се, и опрости ми што те огорчих својим лукавим и нечистим речима, јер познах каквом и како добром и силном Господу служиш. - Рече му блажена Евдокија: Иди с миром дому свом, али не заборави доброчинства која ти Бог учини, нити отступи од правог пута свете вере, коју обећаваш Богу моме.

У то време владаше у тој покрајини цар Аврелијан, вазал римског ћесара. Света Евдокија би оклеветана код њега. Јер неки високородни и знаменити великаши, некадашњи њени љубавници, састаше се и договорно написаше писмо цару. У писму оклеветаше Евдокију, да је много злата, које треба царским ризницама, однела са собом у неко пусто место; и мољаху цара да им да чету војника, да би пронашли бегуницу и вратили је у град, а злато предали у народну штедионицу, пошто је она приступила вери галилејској, која некаквог Христа исповеда, и на тај начин осрамотила богове којима се и цареви клањају.Аврелијан када виде да је реч о многом злату, лако пристаде на њихову молбу, и одмах позва једног капетана, нареди му да пође са војницима, ухвати Евдокију са златом и доведе је к њему. Капетан узе триста војника и крену ка пустињи у којој беше женски манастир, и Евдокија у њему. А кад они беху на путу, Господ се јави Евдокији у ноћном виђењу и рече јој: Гнев се царев подиже на тебе, али се не бој, ја сам свагда с тобом. - Кад се пак капетан са својом четом приближи том женском манастиру, и угледа зидине манастира, он стаде чекајући ноћ. Пред вече он распореди чету на групе, да ноћу изненада нападну манастир са свих страна. И када су већ хтели да навале на манастирске зидине, заустави их свемогућа сила невидљиве руке Божје, тако да сву ноћ нису могли ни корак да кроче у правцу манастира. А кад се раздани, они гледаху манастирске зидине, али им не могаху прићи. Тако три дана и три ноћи покушаваху, али без икаквог успеха. И док беху у недоумици шта да раде, изненада их нападе страховито велика змија, и они побацаше оружје и нагоше бежати. Но иако избегоше змијине уједе, не избегоше њен отров. Јер, силно повређени смртоносним дахом змијиним, једни од њих изненада попадаше и помреше, други се полумртви ваљаху путем, само се капетан са три војника врати читав к цару.

Бесан од гнева, цар рече великашима: Шта да чинимо тој вештици која нам својим чинима поби толике војнике? Шта предлажете? Јер толики злочин не треба да остане некажњен. - За време договарања устаде царев син и изјави: Ја ћу отићи с великом војном силом, сравнити са земљом обитељ блуднице, и Евдокију довести овамо. - На то пристаде цар и сви остали. Сутрадан крену царев син са војском да уништи манастир у пустињи и ухвати Евдокију. Предвече стиже са војском на једно дивно имање свога оца, и одлучи да ту преноће. И скочивши младићски с коња, царев син закачи ногом о камен и силно је повреди, те га војници на рукама унеше и метнуше у постељу. Али у поноћи од силних болова он умре. И врати се војска цару, носећи му мртвог сина. А цар, угледавши неочекивано мртвог сина, сруши се од жалости једва жив. И слеже се сав град, и настаде граја: народ је жалио смрт царева сина, и сажаљевао цара који од жалости умире. Беше ту међу народом и Филострат. Он приступи царевим доглавницима и рече им за Евдокију да је она слушкиња Божја, и да јој нико не може нашкодити пошто је чува небеска сила. Но ако цар жели да види сина жива, настави Филострат, нека јој чесно упути молбу, да се она помоли Богу своме да оживи мртваца, јер ја на себи искусих силу њене молитве и Божје милосрђе.

Чувши за то, и дошавши мало себи, цар позва Филострата, и сам га испита о ономе што се њему десило. И поверова цар Филостратовом казивању. И одмах написа чесну и смирену молбу блаженој Евдокији, и посла је по своме трибуну[5] Вавили. Када трибун стиже у обитељ, света Евдокија смирено примивши царево писмо и поклонивши се до земље, упита: Зашто мени убогој и ништавној грешници цар пише писмо?

Док је света Евдокија читала царево писмо, трибун се повуче, и виде једну отворену књигу. Завири у њу, и прочита ово: Благо онима који изучавају сведочанства твоја, Господе! И прочитавши цео псалам до краја, он задрема спустивши главу на књигу. И заспа. И виде у сну једног светлог младића који га куцну у ребра штапом што је у руци носио, и рече му: Устани, Вавило, мртвац те чека. - Вавила се трже, престрављен од појаве Анђела, и отрча те извести о томе блажену Евдокију, молећи је да га што пре отпусти. А она сазва све сестре, и упита их: Сестре и мајке моје, шта ми саветујете да радим поводом овога о чему цар пише ништавности мојој? Оне једнодушно одговорише: Благодат Духа Светога упућује те, пиши цару оно што је Богу угодно.

И блажена Евдокија, пошто се помоли колико треба, седе и написа цару овако: Ја ништавна жена не знам зашто је твоја моћ изволела да упути своје писмо мени, јер сам јадна и пуна грехова. Мене савест моја изобличава за толика и тако многа безакоња, да ја немам смелости да молим Христа Бога мог, да се смилује на тебе и да ти врати сина твог жива. Али се надам у познату благост и силу Господа мог да ће Он, ако ти свим срцем поверујеш у истинитог Бога који мртве васкрсава и поуздаш се чврсто у Њега, показати на теби и на сину твом велику милост своју. Јер није лепо да човек призива свето и страшно име његово, и да га за ишта моли, док најпре не буде веровао у Њега чистом душом. Ако дакле верујеш свом душом, видећеш велику силу бесмртног Бога, и удостојићеш се његовог милосрђа, и наследићеш његова доброчинства.

Пошто тако написа писмо, и запечати са три крсна знака, даде га изасланику, и отпусти га. А трибун, вративши се к цару, не предаде му писмо свете Евдокије, него га најпре метну на груди умрлога, и громко призва име Христово. И одмах мртвац доби животну силу, и отвори очи, и проговори, и устаде као од спавања жив и здрав. И сви се чућаху и ужасаваху гледајући ово преславно чудо. А цар громко узвикну, говорећи: Велики је Бог хришћанке Евдокије! Истинит и праведан Бог јесте хришћански Бог. С правом многи прибегавају Теби, Христе Боже, и побожно поступају који у Тебе верују. Прими и мене који идем к Теби, јер верујем светом имену твом, и исповедам да си Ти једини истинит Бог, свет и благословен вавек.

Пошто тако цар верова у Христа Бога, би од градског епископа крштен са женом својом и сином, из мртвих васкрслим, и ћерком којој беше име Геласија. И учини цар многе милостиње ништима и убогима. И посла блаженој Евдокији злато на зидање свете цркве. И нареди да се у граду подигне црква света на месту где је живела света Евдокија. И често писаше цар светој Евдокији, просећи од ње њене свете молитве. И убрзо показа цар успех у светој вери и добрим делима. И не прође много времена цар се упокоји у Господу, тако исто и жена његова. Син пак његов потом постаде ђакон. А кад се престави епископ тога града, он би изабран за епископа на месту овога. Сестра пак његова Геласија, презревши сујету света, не хте ступити у брак, него се посвети на службу Господу: тајно отиде са два своја евнуха у манастир свете Евдокије, и у њему остаде до краја овога живота свесрдно служећи Богу и творећи вољу Његову.

Када јелински идолопоклонички безакони закон силом наметаху, богомрски незнабошци многе, који су тајно служили истинитом Богу, примораваху да се потчињавају том пагубном закону. У то време у граду Илиопољу обласни управитељ беше Диоган, ревнитељ поганих богова својих и њихов најусрднији служитељ. Он силно гоњаше оне који нису хтели да се клањају идолима. Он зажеле да узме себи за жену гореспоменуту цареву кћер Геласију. Томе се отац њен, цар Аврелијан, није противио док је и сам био идолопоклоник. Али када се светим крштењем просвети, тада не хтеде дати своју кћер за незнабошца, осим ако би примио веру Христову. Но после побожне кончине цара Аврелијана, Геласија бојећи се, да је Диоген некако силом не примора на брак, побеже, као што би речено, у манастир преподобне Евдокије. И нико није тачно знао где се Геласија крије, само се говорило да се скрива негде код Евдокије. Но управник Диоген посла педесет војника да Евдокију као хришћанку доведу на испитивање.

Док су војници били на путу, Господ се јави Евдокији ноћу, и рече јој: Кћери Евдокијо, стражи и јуначки стој у вери, јер дође време да исповедиш име моје и пронесеш славу моју; теби се уготови подвиг, који треба да извршиш: напашће на тебе одмах људи страшни као зверови, али се ти не узнемируј, нити плаши, јер ћу ја бити твој нераздвојни сапутник и моћни помоћник у свима твојим подвизима и трудовима.

Чим се ово вићење заврши, војници прескочише по мраку преко манастирских зидина. Блажена Евдокија осети то, изиђе пред њих, и упита их: Шта ћете овде? кога тражите? - Војници је ухватише и питаху је за Евдокију. Она им обећа да ће им одмах предати Евдокију у руке, само да је пусте за кратко време. И отрчавши у цркву, она уће у свети олтар, отвори дарохранилницу са пречистим животворним Тајнама Христовим, узе частицу ге велике светиње, сакри је у недра, изађе пред војнике, и рече им: Ја сам Евдокија, ево водите ме ономе који вас је послао. - Они је узеше, и поведоше. Ноћ је била без месечине и веома тамна. А пред светитељком иђаше са свећом у рукама један диван и светао младић, и пут јој осветљаваше. Беше то Анђео Господњи, кога војници не виђаху, нити светлост његову примећиваху, једино Евдокија виђаше и њега и светлост од њега. А када војници хтедоше да је посаде на коња, она одби, говорећи: Једни на колима, друти на коњима, а ја уздајући се у Христа Бога мог, пешке ћу с радошћу ићи. - Кад стигоше у град, обласни управитељ нареди да Евдокију затворе у тамницу за два дана. Трећег дана он дозва тамничког стражара и упита га: Не даде ли неко јела или пића оној вештици? Стражар одговори: Тако ми твоје милости, Господине мој, нико јој не даде ни јела ни пића. Кад год сам завирио, видео сам је где се ничице распрострта по земљи моли, држим, Богу своме. - Управитељ му рече: Сутра ћу је извести на суд, јер сам данас заузет другим пословима.

Кад настаде четврти дан, управитељ Диоген седе на судијску столицу, и нареди да изведу преда њ Евдокију. Видевши је смирена изгледа, погнуте главе, у подераној хаљини, он нареди слугама да јој открију лице. И откривено лице преподобне одмах засија као муња. Пренеражен, Диоген ћуташе дуго, дивећи се неисказаној лепоти и светости лица њена, које је сијало благодаћу божанском. Дуго посматрајући такву лепоту, душа му се сва разнежи. Затим обраћајући се својима, рече: Тако ми бога мог сунца, не треба предавати на смрт такву сунцезрачну лепоту. Просто не знам шта да радим. - Рече му један од законика што оу заседавали с њим: Сматра ли твоје величанство да је њена лепота по природи тако светла? Нипошто, него су то чаробњачке опсене. Зар не знаш како мађионичари могу много? Чим се магије уклоне, показаће се природна нелепота. - Управитељ рече блаженој: Кажи нам најпре своје име, порекло и живот. Светитељка се прекрсти, па рече: Зовем се Евдокија; а о пореклу мом, и каквог сам живота, не треба питати. О мени треба знати ово једно: хришћанка сам. А Творац свих, по неисказаном милосрђу Свом удостојава мене недостојну толике благодати Своје, да ми не забрањује назвати се слушкињом Његовом. Зато те молим, управитељу, немој узалуд губити време на празне речи, него што пре чини са мном оно што сте навикли да с хришћанима чините: суди, мучи како ти је воља, и предај ме смрти, јер се уздам у Христа, истинитог Бога мог, да ме неће презрети, нити оставити. - Управитељ рече: На мало питање наше изговорила си тако много речи. Колико ли ћеш речи изговорити, кад те станемо стављати на разне муке? Но кажи нам одмах: зашто си напустила град, безочно презрела богове, и отишла у пустињу, и однела са собом народну имовину, испразнивши на варалачки начин народне ризнице?

Светитељка одговори: Зашто град напустих, одговарам једном речју: слободна бејах, и што хтедох то учиних, јер који то закон забрањује слободном човеку да иде куда хоће? Што се злата тиче, хоћу да клеветник изаће пред моје очи и одмах ће се обелоданити да је клевета неоснована, и лаж ће ишчезнути пред истином. Еда ли сам туђе узела па отишла?

Распра је трајала дуго. Пошто светитељка остаде непобедива у говору и непоколебљива у вери, управитељ нареди да је обесе о дрво мучења, и да је четири војника жестоко бију. Војници је дохватише, обнажише јој рамена до појаса, и обесише. Када је обнаживаху, испаде јој из недара частица пречистог и животворног Тела Христовог, коју полазећи из манастира понесе. Слуге узеше са земље частицу, и не знајући шта је, однесоше је управитељу. Он пружи руку своју да је узме, и тог тренутка се частица пречисгог Тела Господњег претвори у огањ, и плану велики пламен, опколи слуге мучитеље, и сажеже их, а самоме управитељу повреди лево раме. И он од болова паде на земљу, и викаше к сунцу, јер му оно беше бог, и говораше: Сунце - Господе, исцели ме, и ја ћу одмах предати огњу ову мађионичарку! Јер знам да ме зато кажњаваш што је досада нисам погубио. - Кад он ово рече, паде на њега огањ као муња, и сагоре му тело као угаљ. Тада страх и ужас спопаде све. А један од војника виде светла Ангела Божја где стоји поред светитељке, и као да јој на ухо шапуће и теши је, и покрива јој обнажена рамена и груди покривачем бељим од снега. Видевши то, војник приступи светитељки, и рече: Слушкињо Бога живог, верујем и ја у Бога твог, прими ме кајућег се. Одговори му блажена: Чедо, нека благодат доброг обраћења сиђе на тебе! Јер те видим да сада почињеш живот као сада рођени. Но ако желиш да се спасеш, бегај далеко од пређашњег неверја. - Војник рече: Молим те, слушкињо Господња, смилуј се мало и на управитеља, и измоли му у Бога твог повратак у живот, да би многи познали тобом истинитог Бога и веровали у Њега. - Рекавши то, он приће дрвету и одвеза је. А света мученица преклони колена своја и мољаше се дуго. Потом устаде и громко викну: Господе Исусе Христе, Ти знаш тајне људске, Ти си небеса речју утврдио и све премудрошћу створио, нареди својом свесилном и свемоћном вољом да оживе сви што су сажежени огњем који си Ти послао, да би се верни утврдили у светој вери а неверни се обратили Теби, Богу вечноме, и прослављало се пресвето име Твоје кроза све векове. - Онда приће мртвацима, и сваког узевши за руку, говораше: У име Господа Исуса Христа, васкрслог из мртвих, устани и буди здрав као пре! - И тако свакога посебно као од спавања будећи и дижући, она силом Христовом све њих оживе.

Док су се ова преславна чудеса догаћала и сви присутни с неисказаним дивљењем и ужасом посматрали, одједном поред судијског седишта настаде плач и кукњава, јер капетану Диодору, који је ту стајао с војском, стиже вест да му се жена Фирмина у купатилу врелом водом опарила и изненада умрла. Чувши ову неочекивану вест, Диодор од силне жалости раздре плашт свој, и кукајући отрча да види своју мртву жену. За њим отрчаше и многи од народа. А оде тамо и управитељ Диоген, који устаде из мртвих као од спавања. И видевши да је жена капетанова заиста умрла, он се врати к светој Евдокији и рече јој: Ваистину верујем да је Бог твој несравњено већи и моћнији од наших богова. Но ако хоћеш да ову моју зачету и још слабу веру увећаш и утврдиш, молим те пођи са мном к умрлој Фирмини, васкрсни је из мртвих, да бих ја без одлагања и без икакве сумње потпуно поверовао у Бога твог. - Света Евдокија му одговори: Из неизмерног милосрђа свог Бог ће учинити вољу твоју, не само тебе ради него и свих ради који желе да ућу у царство Његово. Хајдмо дакле с Божјом помоћу куда кажеш.

И док су они ишли с народом, гле, сретоше их људи који су носили на одру мртво тело Фирминино. Светитељка нареди да стану са одром; расплака се, и помоли се довољно, па онда узе покојницу за руку и громко рече: Боже велики и вечни, Господе Исусе Христе, Логосе Очев, Тобом устају мртви, молим Те, да би се уверили присутни, благоволи учинити ово велико чудо: нареди Фирмини да оживи, и дај јој дух покајања да се обрати к Теби, свагда живоме и вечноме Богу. - Кад се светитељка тако помоли, одмах Фирмина устаде са одра. И сав народ громогласно као једним устима повика, говорећи: Велики је Евдокијин Бог! истинит је и праведан хришћански Бог! Молимо те, слушкињо Бога живог, спаси и нас, јер и ми верујемо у твога Бога.

А Диодор, када угледа своју жену опет живу, испуни се неисказане радости, баци се пред ноге преподобној, и рече: Молим те, слушкињо Христова, сатвори и мене хришћанином, јер сада уистини познах ко је и како је велики Бог коме служиш. - И би крштен Диодор, и жена његова, и сав дом његов: у име Оца и Сина и Светога Духа. И многи од народа бише крштени. Тако исто би крштен и обласни управитељ Диоген са целим домом својим, и остаде чврсто у светој вери све до краја живота свот.

После овога, на молбу Диодорову, преподобна Евдокија живљаше у дому његовом, учећи новопросвећене хришћане речи Божјој. Но у суседној башти деси се да дечак Зинон, који је тамо радио и у подне заспао, умре од смртоносног даха змијиног која га уједе док је спавао. А мајка дечакова, удовица, кукаше за њим неутешно, јер јој беше јединац. Сазнавши за то овчица Христова Евдокија, рече Диодору: Хајдмо да утешимо уцвељену удовицу, и видећеш чудесно милосрђе Бога нашег. - И кад отидоше, затекоше дечака веома отекла и надувена, и поцрнела од змијиног отрова. И светитељка рече Диодору: Сад је време да се покаже вера твоја, колика је к Богу. Помоли се дакле, подигавши к небу очи срца, и васкрсни мртваца. Диодор одговори: Госпођо моја, слушкињо Христова, нов сам у вери, и не могу да очи срца свог непомично утврдим у Богу богомислијем. Светитељка му рече: Ја чврсто верујем Богу моме да ће послушати кајуће се грешнике и дати им брзо што моле. Призови дакле свом душом свемоћног Господа, и показаће на нама милост Своју. - Тада Диодор приклони главу своју и, бијући прси своје, стаде са сузама говорити громко пред свима: Господе Боже, који си благоволео да мене недостојног грешника и неверника призовеш к светој вери Твојој, и који си ову чесну слушкињу Твоју послао к нама на спасење душа наших, услиши и моју грешну и недостојну молитву! Ти знаш моју неизменљиву и непоколебљиву веру у Тебе, па нареди да убијени од змије дечак оживи на славу Твоју, да би и он и сваки дух славио пресвето име Твоје вавек.

Пошто се тако помоли, Диодор рече мртвацу: У име Исуса Христа, распетог за време Понтија Пилата, Зиноне, устани! - И одмах уста мртвац, и нестаде црнила из тела његовог, и постаде тело његово здраво као и пре. И сви хваљаху Бога Творца неба и земље, и вероваху у Њега. А кад, народ хтеде да се разиђе, рече им блажено јагњешце Христово Евдокија: Почекајте мало, браћо, јер још има да се прослави Христос Спас наш. Народ је послуша. И светитељка се помоли Богу, и она змија што беше ујела дечка, гоњена неким чудесним огњем, довуче се сикћући страшно, и грчећи се и мучећи се пред свима, препуче и црче. Тада ови који то видеше, са женама и децом одоше к епископу илиопољском и примише свето крштење.

А преподобна Евдoкија се врати у своју обитељ. И живљаше у својим уобичајеним монашким подвизима. Али и у град понекад долажаше, утврђујући верне, а неверне обраћајући у веру и приводећи Христу Богу. И проживе од крштења свог педесет и шест година у манастиру. И мученички сконча на овај начин:

Пошто обласни управитељ Диоген умре у хришћанској вери, на његово место дође за обласног управитеља Викентије, човек суров и непријатељ хришћана. Чувши о преподобној Евдокији, он посла војнике да одсеку чесну главу њену. И тако света преподобномученица Евдокија би мачем посечена првога марта за Христа Исуса Господа нашег, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

Нека читаоце и слушаоце не чуди, и нека им не изгледа невероватно то, што жена грешница блудом стече толико богатство, као што се каже за Евдокију. Јер код Јелина, који нису знали истинитог Бога и служили су идолима, блуднице не само нису биле презиране него и веома поштоване, као Афродита, коју и међу богове своје таште уврстише. А о богатствима јелинских блудница налазимо код древних историчара ово:

Фрина, атинска блудница, када је Александар Велики порушио камене бедеме славног јелинског града Тебе, хтела је да о свом трошку обнови те камене бедеме, и да град још јаче утврди него што је био раније, само да се на тим бедемима напише ово: Александар поруши, а Фрина блудница подиже. - Лаида, блудница коринтска, беше толико богата и чувена, да су неки писали да у то доба сва земља Грчка лежаше пред њеним вратима. - Таис, такође блудница атинска, бејаше толико лепа, уважена и богата, да се велики цар египатски Птоломеј не узлиби узети је себи за закониту жену. - Родопа из Тракије, блудница у Египту, беше толико богата да, подражавајући славу царева египатских, сазида у славу своју пирамиду, која нипочему не уступа царским пирамидама. - И Евдокија беше слична овима по животу и богатству. Али кад одбаци и тај живот и то богатство, и постаде сиромашна духом и стварима, и угоди Богу пакајањем, она се уподоби светим девама, и постаде сажитељ Анђела и наследница вечних богатства, које око не виде.

 

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СИЛВЕСТРА[6]

 

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНТОНИНЕ

РОЂЕНА у граду Никеји, света Антонина пострада за владе цара Максимијана[7]. Изведена дред цара Максимијана, она смело исповеди Христа. Зато је најпре ставише на разне муке, па у тамницу вргоше. Затим је изведоше из тамнице, и пошто је не могаше наговорити да принесе жртву идолима, они је обесише и ребра јој секоше. Трпећи то, блажена исмеваше богове незнабожачке и цареву обману. Због тога је предаде цар нарочитим крвницима, да је свуку и бију што јаче могу. А када се крвници приближише да је обнаже, мноштво Анђела сиђоше с неба, силно избише крвнике, и светитељку сачуваше неповређеном. После тога је положише на усијану лесу. Но пошто благодаћу Христовом она остаде неповређена и у овим мукама, они је најзад зашише у врећу и бацише у језеро Никејско, 302 године. И тако ова славна светитељка прими венац мучеништва.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ ДОМНИНЕ НОВЕ

ОВА светитељка би рођена у сиријском граду Киру од побожних и богатих родитеља. Измлада заволевши Бога, подражавала живот преподобног Марона.[8] Стога подиже малу колибу у врту својих родитеља. И ту подвижнички молитвено тихујући и тугујући, непрекидним сузама квасаше лице своје и суре хаљине своје. Пошто у близини беше црква, блажена је у поноћ одлазила у њу, и узносила Богу молитве и славословља. То је исто чинила и усвануће, и предвече. Сматрала је да је за молитву од свих места најбоље место црква, јер је посвећена Богу. Стога се много бринула око те цркве и украшавала је. Усаветовала је мајку своју и браћу да дају много на украшавање тога храма.

Блаженој Домнини храна је била расквашен боб. Она је држала такав пост, иако је имала тело врло слабачко и изнурено. С друтима је разговарала не показујући своје лице, јер је преко лица носила покривало које јој се спуштало до колена. Говорила је врло мало, и увек са сузама.

Преподобна Домнина, је често целивала десницу блаженог Теодорита, епископа кирског,[9] и ради свога освећења стављала је на очи овоје, и толиким је сузама заливала, да су са Теодоритове руке капале њене сузе. Ове сузе њене долазиле су од пламене љубави њене према Богу, који ум преподобне привеза за созерцање Бога (του θεου υεωρίαν), а срце јој рани стрелама својим, и учини да душа њена хита из овог ка оном свету.

У таквим светим подвизима проводила је блажена Домнина и дан и ноћ, и свим својим силама служила ондашњим преподобнима и подвижницима. Но, и оне који су долазили к њој, она је слала у дом архијерејев (тојест Теодоритов), да се мало поткрепе, јер је потребне намирнице она добијала од своје мајке и браће, и употребљавала за ове посетиоце.

Поживевши таквим богоугодним животом, преподобна Домнина се половином петога века пресели у небеске дворе да тамо живи у вечитој радости.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АГАПИЈА ВАТОПЕДСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Агапије беше послушник једног врлинског старца при манастиру Ватопеду у Светој Гори. Једном оде на море да опере своју одећу, и тамо би ухваћен од морских разбојника, одведен и продан као роб у Магнезији једном агарјанину. Код овога он проведе дванаест година у оковима, и свакодневно радећи усрдно. Са великом вером и пламеним сузама Агапије се дан и ноћ мољаше Пресветој Богородици, брзој помоћници, да га Она, како зна, ослободи овог горког ропства и тешког рада. Најзад Свемилостива услиши молитве слуге Свога. Једне ноћи Она му се јави у сну и рече му да без икаквог страха иде к своме старцу. О чуда! - пробудивши се Агапије виде где су с њега спали окови и да су врата отворена. Тада свети разумеде, да је то чудо учинила Пресвета Богородица. Стога он тог часа без икакве сметње напусти агарјанинов дом и отпутова к своме старцу у Свету Гору.

Али, кад га старац угледа, ожалости се, мислећи да је Агапије тајно побегао од свога господара, па му рече: Чедо, ти си обмануо агарјанина, но Бога нико никада обманути не може; у час Свеопштег Суда ти ћеш морати дати одговор за новце које је твој господар утрошио купивши те, да би му био од помоћи у његовим потребама. Стога, ако истински желиш себи спасење, врати се назад к своме господару и служи му. Поступивши тако, ти ћеш бити истински слуга Божји и верни служитељ Његов. А кад Бог буде просветио господара твог, он ће те сам пустити.

Богољубиви и богољубљени Агапије, примивши ове речи свога старца као од Бога, врати се натраг к своме господару. Угледавши га неочекивано, агарјанин се зачуди. И упита га, како је отишао од њега и зашто се вратио. Светитељ му подробно исприча све. Агарјанина задиви, па и запрепасти, врлина Агапијева старца и узвишеност хришћанске вере. Но у исто време он тиме би тронут до дна душе. И ускоро, узевши са собом Агапија, и два сина своја, он оде у Свету Гору к Агапијевом старцу, и замоли овога да крсти њега и децу његову. И, поучени како треба у вери Христовој, они бише крштени. После тога примише ангелски образ. И поживевши богоугодно у врлинској покорности најпре Агапијевом старцу, а по смрти овога Агапију, они одоше у Царство Небеско да се радују са осталим преподобним оцима у Христу Исусу, коме приличи част и поклоњење вавек. Амин.

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХАРИСИЈА, НИКИФОРА И АГАПИЈА

ОВА тројица светих мученика пострадаше за Свету Тројицу.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕСТОРИЈАНА

ЗА своју веру у Христа пострадао мачем посечен.

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА НЕСТОРА И ТРИВИМИЈА

ОВИ свети мученици беху родом из места Кивиреота код Перге Памфилијске[10]. Живљаху за време цара Декија[11].Године 251 незнабошци их доставише обласном управитељу као хришћане. Овај нареди те их војници везане доведоше преда њ на суд. Да би их уплашио, управитељ нареди да се пред мученике изложе све справе за мучење. Но ови, видевши то, стадоше громко проповедати Христа. Тада управитељ нареди да их немилице бију сувим воловским жилама. Затим их обесише о дрво, и стругаше им тела све док им се изнутрица не провиде. Но пошто свети остадоше непоколебљиви у својој вери у Христа, управитељ нареди мучитељима да им главе отсеку мачем. Тако ови славни мученици примише венце мучеништва[12].

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРКЕЛА И АНТОНИЈА

ОВИ свети мученици бише ухваћени као хришћани и изведени пред намесника у Палестини. Пошто исповедише Христа као јединог истинитог Бога, бише бачени у веома мрачну тамницу. Затим бише изведени и истјазавани, паљени огњем, гребани гвозденим ноктима и на крају погубљени заједно са светим мученицима Силвестром и Софронијем (који се такође данас славе).

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СИЛВЕСТРА И СОФРОНИЈА

И ОВИ свети мученици беху ухваћени и доведени пред намесника Палестини. Пред њим они исповедише Христа и бише бачени у тамницу гладни. Затим бише мучени. Пострадаше за Христа мачем посечени, заједно са светим мученицима Маркелом и Антонијем.

 

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ПАРАСКЕВАСА

БЕШЕ пореклом од угледних родитеља из града Трапезунта (у Малој Азији). Пострадао је за Христа обешен у свом граду 1659. године. Хришћани му сахранише тело у храму Св. Григорија Ниског, а одатле би пренето у манастир Теоскепаст у Трапезунту.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИРИЈА ЗЕЛЕНЕЦКОГ

РОДОМ из Псковске губерније; од младости подвизавао се у Великолушшм Сергијевском манастиру.Жељан усамљеничких подвига, он оде из манастира и настани се на Зеленом острву. Својим богоугодним животом преподобни привуче многе ревнитеље побожности, основа манастир Зеленецки Тројицки, на 180 врста од Петрограда. У последњим годинама свога живота он се прослави даром исцељивања. Упокоји се он у дубокој старости, 1603 године. Његове свете мошти почивају у његовом манастиру.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. У "Синаксару Цариградске Цркве" (Synaxarium Ecclesiae Constantinopolitanae, изд. Н. Delehaye, Bruxellis 1902. c.497) на почетку месеца Марта стоји следећа уводна примедба: "Овај месец је почетак месеци и он се код богонадахнутог Мојсија назива првим месецом. Јер се вели: , .И рече Господ Мојсију и Арону: Овај вам је месец почетак месеци; он вам је први међу месецима године" (2 Мој. 12, 2). А и из древног предања дознајемо да је Бог у тај месец све и сва створио и привео из небића у биће, што се види и по томе што у то време, по Божјој заповести, земља производи биље и растиње из семена, и што тада наступа пролеће, море се умирује, а небо постаје светлије, јер се ослобаћа зимске облачности и магловитости. Овога је месеца и човек саздан рукама Божјим. Овога се месеца и Израиљски народ ослободио ропства Фараоновог, и Пасху савршио, и Црвено Море прешао, и тога је месеца ушао у земљу обећану (ср. Ис. Нав. 5, 10- 12). У овај је месец и Син Божји, сишавши на земљу ради нашег спасења, уселио се у блажену утробу Приснодјеве Марије Богородице, позајмивши тело од Ње (због чега се и славе 25. марта Благовести). Овога је месеца Он и смрт на крсту примио, и Васкрсење нам у Себи богодолично показао и даровао. Зато верујемо да ће тога месеца бити и опште васкрсење и свеопшти суд и потпуно и неуништиво васпостављење свих твари. Зато, ако би ко назвао овај месец савршеним месецом, не би погрешио, јер налазимо да је у њему савршено све што се тиче саздања и пресаздања (спасења) света и човека, тј. све оно што је учињено и што се чини и што ће се учинити. Овај се месец код Јевреја зове Нисан, а код Итала (Римљана) се најпре звао Први (Рrimus), а затим Март..."

2. Римски цар Трајан царовао од 98 до 117 године.

3. У северозападном делу Палестине.

4. Самарија - средњи део Палестине; граничи се на северу са Галилејом и Феникијом, на југу са Јудејом. Становништво њено сачињавали су десет колена Израиљевих, сем колена Јудина и Венијаминова. Самарјанска вера је самарјански раскол. Првобитно се житељи Самарије ничим не разликоваху од Јудејаца, држећи исти Мојсијев закон. Но касније, због веза са незнабожачким инородцима, они изгубише чистоту јеврејске вере п мало по мало разићоше се са Јудејцима, па око 335 године пре Христова Рођења чак и посебни храм подигоше на гори Харизину, и заведоше у њему посебно богослужење, које је имало нечег заједничког са богослужењем јерусалимског храма. Од тога времена оно што је највише делило Јевреје од Самарјана, било је учење о месту истинског богослужења (ср. Јн. 4, 19-20). Осим тога, Самарјани су од свих књига Старога Завета признавали само Петокњижје Мојсијево, при чему је на извесним местима оригинал Петокњижја био измењен.

5. Трибун - претставник војне власти; нешто као данашњи пуковник.

6. По Јерусалимском Канонарију овога дана врши се у храму Васкрсења спомен "светог оца нашег Силвестра патријарха".

7. Римски цар Максимилијан владао од 285. до 305. године.

8. Преподобни Марон празнује се 14. фебруара.

9. Бл. Теодорит Кирски (393-466 г.) је и написао житије ове преподобне Домнине ("Филотеос Историја", 30).

10. Град Перга налазио се у малоазијској области Памфилији, у јужном делу Мале Азије на обали Средоземног Мора.

11. Римски цар Декије царовао од 249 до 251 године, и био жесток гонитељ хришћана.

12. У неким кодексима "Синаксара Цариградске Цркве" (изд. Н. Delehaye, 1902, с. 501-2) стоји да је Нестор био епископ, а Тривимије ђакон. У том случају изгледа да је овај св. мученик Нестор исто лице са св. муч. Нестором, еп. Магидиским, који се слави 28. фебруара (в. "Житија Светих за месец фебруар", стр. 471).

 

Преузето са Светосавље

 

 Из Охридског Пролога Светог Николаја Охридског и Жучког

1. Преподобни Јован Касиан. Овај велики духовник родио се у Риму од родитеља славних. У младости изучи све науке светске, нарочито философију и астрономију. Потом се сав предаде изучавању Светога Писма. Простирући се од добра на боље и желећи све виши степен савршенства, Касиан оде из Рима у Цариград, да лично чује и види светог Јована Златоуста. Златоуст га поучи и посвети за ђакона. Користивши се много мудрим Златоустом, Касиан се упути даље на Исток, да се још више научи и усаврши. Највише се задржао у Мисиру, у Нитрији, међу чувеним духовним атлетима, од којих се научио вежбању у свакој добродетељи. Напокон се врати опет на Запад, и настани се у граду Марсељу. Ту основа два манастира, један мушки и један женски. На молбу монаха написа Касиан више списа, од којих је нарочито користан за љубитеље духовног живота: "Осам књига о борби против осам главних страсти". Врло му је важан спис против јеретика Несторија. Овај спис написа Касиан на молбу архиђакона Лава. Послужи верно Господу и обогати многе мудрошћу па се пресели у вечни живот 435. године. Мошти светог Касиана и данас почивају у Марсељу.

 

2. Преподобни Варсонуфије. Родом из Палестине. Рођен као незнабожац он се крсти у осамнаестој својој години и одмах замонаши добивши име Јован. Када се прочу због свога добродетељног живота, би изабран за архиепископа у Дамаску. Но он не оста дуго на том положају. Жудећи са усамљеним духовним подвигом, он тајно напусти Дамаск и оде у пустињу Нитријску. Ту се пријави као монах Варсонуфије, и одмах доби као послушање да буде водоноша манастирски. Негдашњи архиепископ с радошћу прими то послушање. Својим умним расуђивањем, кротошћу и вредноћом Варсонуфије ускоро постаде узорити пример свима монасима. Тек пред његову смрт би откривено монасима ко је био Варсонуфије. И тако овај светитељ послужи својим примером за укор гордим и властољубивим, а за утеху смерним и кротким. Упокојио се мирно и преселио ка Господу 457. године.

 

 

 

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

 

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КАСИЈАНА

Пpeпoдoбни отац наш Јован Касијан роди се у Прованси на југу Галије[1], око 365 године, од родитеља побожних и угледних. Када дете поодрасте, имућни родитељи га дадоше у школу. И он у младости изучи све науке светске. Јер беше не само врло даровит, него и веома трудољубив и вредан. Затим се сав предаде изучавању Светога Писма Старог и Новог Завета. На тај начин стече не само светско него и највише божанско знање, и украси свој живот светошћу и чистотом. Завршивши школу, Касијан осети у срцу свом позив и жељу за монашким животом. Зато напусти отаџбину, остави родитеље и сав сјај овога живота, узе крст на своја рамена, и следоваше Христу. А имађаше он и једног свог нешто старијег друга или боље рећи брата, не по телу него по духу, који се зваше Герман. Заједно са овим братом он крену на пут у Палестину. Дошавши у Свету Земљу (око 383 г.) они бише примљени у Витлејемски манастир[2], који се налазио недалеко од пећине у којој се родио Господ наш од Пресвете Дјеве. Овде се преподобни Касијан одаде сваком послушању и изнуравању тела, и свагда беше устремљен к Богу молитвом. Упознавши се са неким подвижницима анахоретима (отшелницима, усамљеницима) он зажеле да се ода још већем савршенству. Зато крену са својим духовним братом Германом на пут у Египат, пошто беше много слушао о подвизима египатских монаха, нарочито пустињака и отшелника. Кренувши морем они стигоше до ушћа велике реке Нила. Недалеко од првог оближњег града наиђоше на знамените подвижнике који живљаху у самоћи и са њима разговараху о духовним стварима. Затим они кренуше даље и наиђоше на многе велике подвижнике, како оне у општежићним манастирима, тако и оне у отшелничким келијама. Идући даље још дубље у пустињу они дођоше и до египатског Скита, где видеше велике оце египатске Макарија и Пафнутија, и још многе друге богољубиве подвижнике. Пролазећи даље они посетише и монахе у Тиваиди и у Нитријској пустињи. Са свима овим преподобним и искусним подвижницима они разговараху о монашком животу и богоугодним подвизима, што све преподобни Касијан касније описа у својим књигама[3]. Од ових преподобних отаца пустињака, истинских подвижника и монаха, блажени Јован Касијан скупљаше врлине као нека трудољубива пчела. У то време он се и сам повуче у пустињу на безмолвије, то јест на молитвено тиховање и самоћу, изучавајући у самоћи искушења и изнуравајући себе сваким трудом. Он у томе достиже до тако високог расуђивања да је убрзо постао другима узор и пример сваке врлине. Уздигнувши се изнад страсти, и очистивши ум, он опитом и благодаћу Светога Духа тачно сазнаде потпуну истину о монашком животу и однесе потпуну победу над страстима. У египатској пустињи преподобни Касијан остаде са својим духовним братом Германом све до познатог оригенистичког спора међу монасима у Египту (око 399 г.).

Овај спор изби међу монасима због тога што су неки од египатских монаха били присталице оригенистичких заблуда, које наношаху штету и вери и духовном животу. Строги александријски архиепископ Теофил[4] поче тада прогањати монахе који се држаху Оригеновог[5] учења. Притом он поверова клеветама неких, те из Египта прогна и многе невине монахе. Тако он без разлога прогна и познате по побожном животу нитријске монахе зване Дуга Браћа, назване тако због свог високог телесног раста. Са овом Дугом Браћом, због грубих Теофилових прогона, многи монаси напустише у то време Египат и пређоше неки у Палестину, а неки у Цариград. Са Дугом Браћом и осталим монасима кренуше за Цариград и преподобни Касијан и Герман. Дошавши у Цариград они бише примљени код светог архиепископа Јована Златоуста[6]. Овај свети отац, испитавши ствар и дознавши да су ови монаси невини, рукоположи их: преподобног Касијана за ђакона, а Германа за презвитера. Блажени Касијан се веома дивљаше светом архиепископу Јовану, нарочито његовој златоустој речитости и мудрости и његовој апостолској светости. Од њега се преподобни научи обилној мудрости и врлинама, те због тога касније, и све до краја свога живота, не престајаше уважавати и хвалити светост и мудрост великог златоустог Оца, говорећи увек свима да све што зна - зна од светог Јована Златоуста.

Али када ускоро затим сурови Теофил александријски пoчe неправедно прогањати и светог Златоуста, и када га, уз помоћ царице Евдоксије, неправедно осуди на безаконом сабору под храстом (403 г.), тада се и блажени Касијан, као присталица и ученик Златоуста, нађе под ударцима Теофилових и царичиних прогона. Јер, цар Аркадије[7] наговаран од царице издаде наредбу по којој се сви Златоустови пријатељи имаху прогнати из Цариграда и вратити сваки у свој крај одакле је и дошао. Преподобни Касијан, иако сав ожалошћен неправедним страдањима свога вољеног оца и учитеља архиепископа Јована, мораде напустити Цариград, и он крете према Риму (404 г.). Полазећи за Рим он доби од цариградског клира и народа писмо за папу Инокентија[8], у коме се клир и народ жаљаху папи на неправедно прогањање златоустог Светитеља, као што о томе пише Паладије у житију Светог Јована Златоуста. Због ових неправедних прогањања и због кротког подношења свих страдања, преподобни Касијан сматраше и називаше свеблаженог Златоуста мучеником.

Дошавши око 405. године у Рим преподобни Касијан предаде папи писмо; и остаде дуже времена у Риму. Видећи његове врлине и мудрост пaпa Инокентије га рукоположи за презвитера. У Риму се преподобни упозна и веома спријатељи са младим ђаконом тамошње Цркве, потоњим папом римским светим Лавом[9], који преподобног особито уважаваше, и касније се њему обраћаше за савете по питању јереси Несторијеве[10]. Пошто се духовни брат преподобнога Касијана Герман упокоји у Риму, преподобни крену из Рима и дође у своју Галију и настани се у Марсељу (416 г.). Ту основа два манастира, један мушки посвећен св. мученику Виктору, а други женски. Ова два манастира убрзо се развише у велике и славне обитељи, познате надалеко по своме животу и својим светим подвижницима. Ови манастири беху основани и уређени по правилима и обичајима монашког живота на Истоку. Јер преподобни у њих пренесе и засади сво своје пребогато монашко искуство и знање, које марљивошћу пчеле беше скупио на Истоку, нарочито у Египту. О свему овоме брзо дознадоше околни монаси и епископи и мољаху преподобнога да напише правила и опише монашке обичаје које је видео по манастирима Египта и Палестине, и да на прост начин овдашњој братији објасни свети живот светих отаца Палестинских и Египатских. Испуњујући молбе монаха и епископа преподобни најпре написа особито корисну за љубитеље духовног живота књигу, која се зове: "О правилима оштежића и о борби против осам главних страсти"[11]. Затим он написа и већ напред споменуту књигу Разговора Светих. На тај начин, преко ових својих списа преподобни отац наш Касијан пружи тада, а и данас пружа, огромне духовне користи и онима што живе у усамљеничком базмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању, и онима што живе у општежићу.

Углед преподобног Касијана у свој Галији, а и у читавој Цркви на Западу, беше веома велики. To ce види и из тога што су се њему обраћали да реши нека питања о вери. Већ смо поменули раније како се њему обратио ђакон римске Цркве Лав, молећи га да изложи веру о оваплоћењу Господњем и побије јерес Несторијеву. Исто тако се преподобном Касијану обраћаху и монаси у Галији по питањима која беху покренута у великом спору између Августина, епископа ипонског у Африци[12], и јеретика Пелагија. Јеретик Пелагије учио је да се човек може сам спасти својом слободном вољом и својим делима и одрицао првородни грех и пад човеков у рају, а уз то још одрицао и потребу Христовог страдања за нас људе. Против њега устаде и стаде писати споменути епископ ипонски Августин. По његовом учењу: човек је првородним грехом толико дубоко пао да у њему није више остало никаква добра; према томе човек се спасава искључиво благодаћу Божјом, и његова слободна воља ту нема никаквог удела. На питање пак, зашто се онда сви људи не спасавају кад је спасење само дело благодати а не и човекове слободе, Августин је одговарао да је Бог тако од вечности предодредио једне за спасење, а друге за погибао. Умешавши се у ову борбу преподобни Касијан је светоотачки богомудро расуђивао о том питању. Он називаше и сматраше Пелагија јеретиком, али исто тако он не одобраваше ни Августиново погрешно учење које пориче слободну вољу човекову, и које уствари води богохулству, јер окривљује Бога за вечну погибао неких грешника.

Од својих преподобних Отаца на Истоку блажени Касијан беше научио, а то и својим монашким искуством потврдио, да је за спасење човека неопходно потребна благодат Божја, али и слободна воља човекова, и намера и подвиг. Јер по речима Светих Отаца, благодат Божја, ако је и благодат (Χαρις = дар), ипак спасава оне који то хоће ("η Χαρις καν Χαρις η, τουςςεθελοντας σωζει"). Taко преподобни отац наш Касијан научи и утврди браћу своју правој вери Светих Отаца, док јеретичко учење Пелагијево би осуђено, а заблуде Августинове одбачене од стране Православне Цркве[13].

Преподобни Касијан беше заиста образац врлина и извор монашког духовног искуства. И кад је ћутао, и кад је говорио, блажени је био наук и савет. Он беше у највећој мери простосрдачан и разборит (διακριτικωτατος), тако да га преподобни и свеблажени Јован Лествичник хвали у својој речи о послушању.

Пошто преподобни Касијан на тако свет начин проведе живот, и достиже до потпуног бестрашћа, и заблиста даром пророчким, и у свему се показа велики, отпутова у миру ка Господу, 435 године. И би поштован као светац од свих, и на Истоку и на Западу. Свете мошти његове почивају у њиме основаном манастиру св. мученика Виктора код Марсеља.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ КACИJAНA КИПАРСКОГ

 У месту Авдиму на Кипру живео и подвизавао се овај преподобни, непознато када. Кипарски хронографи спомињу и тачно место његовог уснућа, као и његово празновање у Авдиму последњег дана фебруара[14].

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ЛАВА монаха Кападокијског

Подвизавао се у оази у време цара Тиберија. Био родом из Кападокије. Спомиње се у Лугу духовном.

 

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ИСПОВЕДНИКА епископа Девелта

Живео у седмом веку и као епископ града Девелта борио се против јереси монотелитске. Проповедао Православну веру у Господа Христа у двема природама и двема вољама, и утврђивао народ у вери Светих Отаца.

Многе муке и бијења претрпео од Скита.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА названог Варсануфије[15]

Пpeпoдобни Јован беше родом из Палестине. Он се крсти кад му би осамнаест година, и одмах се замонаши, и стаде се обучавати подвижничком животу. Када се прочу због свог веома врлинског живота, он би изабран за архиепископа у Дамаску[16]. Пошто проведе неко време као архијереј, и увиде да је изгубио корист монашког живота, он тајно напусти епископију и Дамаск, и отпутова у Александрију под именом Варсануфије, да га тамо неко не би распознао. Из Александрије пак оде у Нитријску пустињу као један од убогих просјака, и поклони се игуману, молећи га да га прими да служи старцима. Игуман га прими, даде му монашку одећу, и он служаше братији по вас дан, а ноћи провођаше на молитви без спавања. Сваког јутра пак он је узимао из свих келија тикве и крчаге, ишао на реку, доносио воду, и остављао суд пред келију свакога старца.

Беше тамо један монах оскудан умом. Он многе пакости чињаше светитељу, називајући га разним погрдним именима и просипајући помије на њега. Устo га и ђаво нахушка, те пробуши зид од келије његове, и леваше мокраћу на његову рогозу, због чега је увек смрдело. Када игуман сазнаде за то, дозва оног брата и хтеде да га казни. Али Варсануфије паде пред ноге игуману, сузама их квасаше, бацајући кривицу на себе, и говорећи: Ја противречим брату, те га изазивам на гнев, зато му опрости Господа ради! И тако избави од казне онога брата.

Затим би препознат од преподобног Теодора Нитријског. Онда он напусти пустињу и побеже у Египат. И тамо доби дар прозорљивости, да је и помисли људске знао. Цркву пак ослободи од јеретика, и многе душекорисне књиге написа. Њега, заједно са другим епископима, извести цар Лав (457-474 г.), о мученичкој смрти светог Протерија, патријарха александријског[17]. Око године 457 усну преподобни с миром у Господу нашем Исусу Христу, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

Молитвом умиривао нечисте духове и нагонио их да признају да се боје Печерских подвижника. Скончао мирно у 12. веку. Мошти му почивају у Теодосијевој пештери у Кијеву.

 

Молитвама Светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

Недеља, 1/14 јули 1946. год. На св. бесребренике Козму и Дамјана, Манастир Суково.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Галија је данашња Француска. Прованса је област на југу Француске, око града Марсеља, близу Средоземног мора. По некима св. Јован Касијан (који се у неким Синаксарима назива и Римљанин) би рођен у Малој Скитији (данашња Добруџа). Боландисти пак и други историчари доказују да је рођен у Прованси близу Марсеља.

2. У овај Витлејемски манастир настанили су се нешто касније (око 385 г.) два друга ученика монаха са Запада: блажени Јероним, родом из Далмације, и Руфин, родом из Аквилеје (данашњи Трст). Бл. Јероним се спомиње 15 јуна.

3. To cu књиге преподобног Касијана зване Разговори Отаца (Conlationes Patrum), које садрже подвижничке разговоре египатских отаца. Тих разговора има 24 на броју, и од њих су многи преведени на грчки (а и на руски) и налазе се у "Евергетиносу". Каснији Св. Оци препоручивали су ове Разговоре монасима за читање, јер они садрже веома душекорисне поуке.

4. Теофил - архиепископ александријски од 385-412 год.

5. Ориген - знаменити и врло учени богословски писац и философ III века (185-253 г.), родом из Александрије. Поред многих заслуга имао је и многа погрешна учења, од којих су нека (о души, анђелима, о апокатастази) касније изазвала велике спорове међу монасима у Египту и Палестини. Оригенове заблуде осуђене су на Петом Васељенском Сабору 553. год.

6. Св. Јован Златоуст - архиепископ цариградски од 397-407 године. Његов спомен празнује се 13. новембра.

7. Владао од 395 до 408 године.

8. Инокентије I - епископ римски од 402 до 417 год.

9. Св. Лав I епископовао у Риму од 440 до 461 год.

10. Ово би касније, око 429-430 године, када преп. Касијан живљаше у Марсељу. Њему се св. Лав обрати с молбом да напише књигу против Несторијеве јереси, што преподобни и учини, написавши седам књига: О оваплоћењу Господњем против Несторија. Ово дело, као и остала дела преп. Касијана, налази ce у Migne-a: Patrologia Latina, t. 49-50, a постоје и многа друга новија издања и преводи.

11. Ова књига преподобнога има 12 поглавља, од којих прва 4 говоре о правилима и уређењу општежића, а осталих 8 поглавља говоре о борби са осам главних страсти, а то су: угађање стомаку, блуд, грамзивост, или среброљубље, гњев, жалост не по Богу, мрзовоља, славољубље и гордост. Ових 8 поглавља преведено је и на грчки, словенски и руски, и налазе се у "Добротољубљу".

12. Бл. Августин - знаменити богословски писац и философ Западне Цркве. Био епископ у Ипону у Северној Африци од 395-430 год.

13. Између многих других својих заблуда и јереси Латини имају још и ту заблуду да сматрају и данас преподобног Касијана за тобожњег "полу-пелагијанца"! Тако су се према њему односиле и неке римске папе (Геласије I, 492-496 г.; Бонифације II, 530-532 г.), док други између њих, као што је био св. Григорије Двојеслов (590-604 г.), сматраху га за светога. За нас Православне преподобни Касијан је био и остао потпуно православан, веран учењу Светих Отаца, и особито веран учења свог великог учитеља Св. Јована Златоуста.

14. Један препод. Касијан Кипарски признаје се 15. септембра. Можда се ради о истом светом.

15. У неким Синаксарима стоји: Варсос (или Варисус), епископ дамаски.

16. Дамаск - главни, најбогатији град Сирије, један од најстаријих градова у свету; лежи на североистоку од Палестине, на реци Баради, која протиче кроз њега, у прекрасној и плодној равници, крај источног подножја Анти-Ливана.

17. Св. Протерије - патријарх александријски од 452 до 457 године, када је мученички пострадао од јеретика Монофизита. Његов спомен слави се 28. фебруара.

 

Прреузето са Светосавље