Из Охридског Пролога Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети апостол Онисим. Један од Седамдесет. Би роб Филимона, човека богата и угледна у граду Колосају у Фригији, но погрешио нешто своме господару и побеже у Рим где чу Јеванђеље од апостола Павла и крсти се. Па како је апостол Павле и Филимона раније био привео правој вери, то он измири ову двојицу, Филимона и Онисима, господара и роба, написавши нарочиту посланицу Филимону, један од најдирљивијих писаних састава који уопште постоје у Светом Писму. "Молимо те", пише апостол Филимону, "за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим... Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога..." (Фил 1, 10 и 15-16). Тронут овим писмом Филимон заиста прими Онисима као брата ослободивши га робовања. Доцније Онисим буде постављен за епископа од самих апостола и прими Ефеску столицу по смрти апостола Тимотеја. То се види из посланице Игњатија Богоносца. У време Трајановог гоњења Онисим већ као старац би ухапшен и у Рим доведен. Ту је одговарао пред судијом Тертулом, тамновао и најзад посечен био. Тело његово узе нека богата жена, стави у сребрни ковчег и чесно сахрани 109. године.

2. Преподобни Евсевије. Пустињак сиријски. Најпре се подвизавао под руководством светих мужева, а доцније удаљио и осамио у пустињи. Хранио се искључиво биљном храном. Чак ни воћа није окушао. Све време проводио у отвореном простору на молитви, трпећи сваку непогоду времена. Доживео старост од 95 година и мирно се упокојио у Господу 440. години.

Из Житија Светих Преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ОНИСИМА једног од Седамдесеторице

У Фригијском граду Колосама[1] беше један угледан великодостојник, по имену Филимон. Он верова у Христа, и касније се удостоји епископског чина. И би увршћен међу светих Седамдесет апостола. У тог Филимона, пре његовог апостолства, беше један роб, по имену Онисим. Овај нешто згреши своме господару и, побојавши се казне, побеже од њега, и отпутова у Рим. У Риму нађе светог апостола Павла у оковима, и чу од њега свету проповед. И научивши се светој вери у Господа нашег Исуса Христа, он би крштен од апостола, и служаше му у Риму са светим Тихиком. И његово служење апостолу беше од велике користи.

Затим, шаљући светог Тихика са својом Посланицом Колошанима, свети апостол Павле посла с њим и светог Онисима, као што на крају посланице и пише: За мене казаће вам све Тихик, љубљени брат и верни слуга и другар у Господу, кога баш за то и шаљем к вама, да дознате како смо ми и да утеши срца ваша, с Онисимом, верним и љубљеним братом нашим, који је од вас. Они ће вам све казати како је овде (Кол. 4, 7-9). To писа апостол преко Тихика, а преко Онисима написа засебну Посланицу Филимону, молећи га да опрости Онисиму грех, и да га прими не као роба, него као љубљеног брата, и као њега самог - апостола Павла. Притом апостол га у својој Посланици назива сином својим. Он пише Филимону: Молим те за свога сина Онисима, кога родих у оковима својим; који је теби негда био непотребан, а сад је и теби и мени врло потребан, кога послах теби натраг; а ти га, тојест срце моје прими (Флм. 10-12). Филимон то учини с радошћу: он га не само прими љубазно, него му и слободу подари, и посла га натраг у Рим к светоме апостолу Павлу, да му тамо служи. Јер то жељаше сам свети Павле, као што о томе пише Филимону: Ја хтедох Онисима да задржим код себе, да ми место тебе послужи у оковима еванђеља; али без твоје воље не хтедох ништа чинити, да не би твоје добро било као за невољу, него од добре воље (Флм. 13 14).

И би свети апостол Онисим у Риму, служећи светим апостолима све до њихове кончине. А они га поставише за епископа ради проповедања Еванђеља. И после њихове кончине он оде из Рима, и обиђе градове и земље, проповедајући Христа у Шпанији, у Карпетанији, у Колосима, у Патрама. Затим, после светог Тимотеја, и светог Јована Богослова, он доби епископски престо у Ефесу[2]. To ce види из посланице светог Игњатија Богоносца, коју он пише Ефесцима из Смирне, када су га водили из Антиохије у Рим да га баце зверовима. Ту га у Смирни срете свети Онисим са неколико Ефешана. А свети Игњатије пише Ефесцима овако: У лицу Онисима, вашег епископа, који је пун неисказане љубави, ја многе од вас примих у име Божје. Њега молим да вас љуби у Христу Исусу; а вас све молим да се угледате на њега. Јер је благословен Онај који је вама, достојнима, дао да имате таквог епископа. - А пишући из Смирне својим Антиохијанима, свети Игњатије вели: Поздравља вас Онисим, пастир ефески.

Из тога се види да је свети Онисим, пошто је обишао многе земље и градове, као већ стар сео на епископски престо у Ефесу. И пошто је тамо неко време пасао Цркву Божју, он би ухваћен од незнабожаца и у Рим одведен. Ту би изведен на суд пред судију Тертула. Упита га судија Тертул: Ко си ти? Онисим одговори: Хришћанин сам. Судија га упита: Каквог си чина? Онисим одговори: Некада бејах роб једног човека, a caда сам роб благог Господара - Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Судија упита: Какав је разлог те си прешао другом господару? Онисим одговори: Познање истине, и мржња на идолопоклонство. Судија упита: За колико си продан новоме господару? Онисим одговори: Божји Син, Исус Христос, искупивши ме својом скупоценом крвљу од пропасти, преведе ме у непропадљивост. Као што пише у нашем Светом Писму: Искуписте се из сујетног свог живљења, преданог вам од отаца, не пропадљивим сребром или златом, него скупоценом крвљу Христа, као безазлена и пречиста јагњета (1 Петр. 1, 18-19). Судија упита: Шта назива сујетним живљењем ваше Свето Писмо? Онисим одговори: Сујетно живљење је: прељуба, која за кратковремену сласт телесну припрема вечни огањ страсним грехољубцима; среброљубље, због кога се неправда чини ближњима; враџбине, које су од демона, и јесу корен сваког напада и клопке; гордост, која се надменошћу уздиже над другима; завист, која научи братоубиству Кајина и многе друге; оговарање и језик необуздани, који као облак сипа потсмехе на све; лицемерје и лаж, непријатељица истине а другарица ђавола, којом свезли и Еву заведе; гнев, проклети проналазач и подстрекач рата и убиства; пијанство, које је другар неуздржању, а сестра сладострашћу и мајка непристојним речима, лишено добрих мисли, и безобразно по нарави и речи. Све то сачињава сујетно живљење. После свега набројанога, извор и мајка таквог сујетног живљења јесте ваше служење идолима. Јер служење идолима је основ блудочинства, учитељ незнабоштва, ослепљење ума, стројитељ сладострасног раздражења; служење идолима нема части, војује против Господа свих и свега, труди се да уништи истинско богопоштовање; оно је вођ смрти, служитељ ђавола, храна злих, противник врлине, избегавалац нетрулежности, проповедник вашег пагубног закона, другар крвопролића, кнез мржње; оно лови простаке мрежом незнабоштва; оно је присни посредник таме и мрака; оно је туђе светлој благодати; оно своје присталице окива у окове срамних дела; оно је мрски богохулник, који учи славољубљу; оно срамоти седе старце, наређујући им да на глас жречевих труба играју; оно упропашћује девичанску целомудреност; оно празнике своје празнује гвожђем и мачем; оно пролива крв животиња, и на тај начин показује прљавштину своје бестидности; оно разголићује тела људска усред града; оно и жене обнажује; оно приноси своје жртве од убиства и прељубочинства, и разним облицима идолодемоновања разбија умове људске као лађе; оно наређује жречевима својим да једу отровне змије; оно наговара да људи туђе богове једу; оно коље вола, и волу приноси жртву, овцу приноси овци, и изједначује бога и стоку; и човек приноси жртву човеку, истесаном од камена или дрвета, и место здравља врши убиство, бездушним стварима приносећи на жртву душеносна бића. Но зашто много говорити? Та идолослужење и главици белог лука одаје божанско поштовање, да би у великом ослепљењу и незнању ринуло људе у пакао. Видевши у нечестивом и поганом идолослужењу такво сујетно живљење, које Свето Писмо изобличава, ја побегох од њега као од узбурканог мора, и прибегох у добро пристаниште: у праведно и свето живљење, које се налази у светој вери у јединог истинитог Бога, и у љубави према ближњему. И теби саветујем, о Тертуле, да испуњујеш закон о љубави према ближњему: да љубиш ближњег свог као себе самог. На тај начин ћеш и ти, као што сам и ја, познати истину, и оставити привремену сујету и све што је у овом свету. Јер све то пролази као сан и сенка. И убрзо ћеш приступити Творцу свих, Богу, и спашћеш се дошавши у истински разум. Јер Бог се не радује смрти оних који Га гневе, него се весели њиховом обраћењу и покајању, и опрашта им пређашње грехе.

Судија Тертул рече на то: Зар тако ти, не бојећи се мука, не само што сам не пристајеш да се поклониш боговима, нeгo хоћеш да и нас увучеш у твоју заблуду? Одговори свети Онисим: Муке ме твоје не могу уплашити, па макар биле и најљуће, јер ћу ја, тешен надом на будућа блага и крепљен силом Христа мог, поднети све што ми будеш приредио.

Тада нареди судија да светог Онисима баце у најстрашнију тамницу. И свети Онисим проведе у њој осамнаест дана, седећи у њој као у рају светлом и у месту прохладном, и веселећи се у Господу Богу свом. Стицаху се к њему и верни, и слављаху његово страдање, и крепљаху га на подвиг. А присутним невернима светитељ проповедаше реч Божју, и упућиваше их на пут познања истине.

После осамнаест дана судија Тертул се показа милосрдан, и не осуди га на смрт, него га протера из града, и посла на заточење у Путиол. А свети апостол Онисим ни тамо не престајаше проповедати Еванђеље царства Христова и упућивати многе ка вечном животу. Сазнавши за то, Тертул га опет ухапси, и везана изведе на суд преда се. Пошто га испита и виде да је непоколебљив у вери, он нареди да га простру по земљи, и без поштеде бију са четири мотке. И немилосрдно га бијући дуго, сломише му колена и многе друге кости. Најзад му главу отсекоше. Тако свети Онисим сконча 109 године. А жена нека царскога рода, хришћанка по вери, узе његово свето тело, стави у сребрн ковчег, и вршаше спомен његов, стичући себи молитвама његовим сећање Господње на њу у Царству небеском, које нека и ми добијемо у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТА ДBA МУЧЕНИКА

Војници, пострадали за Христа у Тракији сатрвени камењем.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕВСЕВИЈА ПУСТИЊАКА[3]

За овог светитеља не зна се где се родио и ко су му родитељи. Оно што о њему знамо, то и саопштавамо. Помоћу својих подвижничких трудова он стече небеску отаџбину. Најпре је отишао у један манастир и постао монах, а доцније се удаљио на врх једне планине, крај места званог Асиха. И тамо један мали простор оградио каменим зидом; и ту живео блажени без крова и покривача. Одевао се у кожу, а хранио расквашеним грашком и бобом. Понекад је узимао по неку суву смокву, да би окрепио немоћ тела. Од почетка до дубоке старости непрекидно је живео у крајњем уздржању. У старости изгуби већину зуба. Али ни тада не промени начин исхране и обиталиште.

За све време свога пустињаковања овај блажени је јуначки подносио све непогоде временске. Лице му беше опаљено, и тело мршаво да му се појас није могао држати око бедара, него му је падао доле. Он је стога пришио појас за одећу.

Пошто су га многи посећивали, и нарушавали му безмолвије, молитвено тиховање он се повуче у једно оближње аскетиште, подвизавалиште. Огради један крај зидом, и ту упражњаваше своје уобичајене подвиге. Кажу да је у току свих седам недеља Великог Поста јео само двадесет и пет сувих смокава, иако је патио од неке врло тешке болести. У таквим непрекидним трудовима и подвизима храбри подвижник доживе старост преко деведесет година, и онда отиде ка Господу, 440. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАЈОРА

Беше војник под царевима Диоклецијаном и Максимијаном. А када се налажаше у граду Газа, он би оптужен тамошњом кнезу као хришћанин. Изведен на суд, он изјави да је хришћанин. Тада га без престанка тукоше седам дана, и тако силно, да су се измењали тридесет и шест војника који су га тукли. Крв му је потоцима текла из тела, и обојила сву земљу око њега. И пошто храбри ратник Христов јуначки претрпе тако страшно мучење од војне силе, он давидовски отпутова међу небеску војну силу, предавши душу своју у руке Божје. И доби венац мучеништва. Свети мученик Мајор пострада око 295 године (или по другима 304 год.).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ПАФНУТИЈА, И ЕФРОСИНИЈЕ кћери његове[4]

САБОР СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА ЈОВАНА БОГОСЛОВА у Дијаконисима

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Колосе - град у југозападном делу малоазијске области Фригије; године 64. земљотрес разруши овај град; после тога био обновљен, али никада више није достигао пређашњи сјај. Касније се овај град називао Хони. Данас остало нешто развалина од древнога града. Једна од посланица св. апостола Павла написана житељима овог града.

2. Ефес, крај Јегејског мора, важан трговачки град Мале Азије; један од најбогатијих и најчувенијих градова малоазијских. У њему проповедали Еванђеље: најпре свети апостол Павле, а после њега свети Јован Богослов. Једна од посланица св. апостола Павла написана житељима овога града.

3. Његов живот описа бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја". 18).

4. У неким Синаксарима њихов се спомен врши данас; иначе 25. септембра, где се налази њихово опширно житије.

Из Охридског Пролога Светог Николаја Охридског и Жичког

 1. Преподобни Аксентије. Врло угледан властелин у Цариграду међу властелом и дворјанима цара Теодосија Млађега. Загрејан љубављу Христовом, Аксентије се замонаши и пребиваше још не дуго време у Цариграду. Када се почеше о њему похвале говорити, он побеже од људских похвала и настани се на једној гори близу Халкидона, која се после прозва Аксентијева гора. Не оствари му се жеља да остане ту заувек скривен од људи, јер нађоше га чобани и разгласише га. И почеше к њему доводити болеснике на исцељење. И он исцели многе. Слепоме поврати вид, губаве очисти, помазав их јелејем, тако и узетога подиже, и многе демонијаке ослободи демона. Све је то за дивљење, али је његова смерност још за веће дивљење. Кад год су га молили да некога исцели, он се бранио речима: и ја сам човек грешан! Но принуђен многим молбама он је приступао исцељењу на следеће начине: или је позивао све присутне да се с њим заједно помоле Богу за болесника; или је прво утврђивао веру у људима, па онда им говорио, да ће им Бог дати по вери; или је говорио над главом болесниковом: исцељује те Господ Исус Христос! То је све чинио, само да се не би чудотворство приписивало њему него Богу Свемогућем. Учествовао на IV васељенском сабору у Халкидону и силно штитио Православље од јереси Евтихијеве и Несторијеве. У дубокој старости узе Господ његову младу душу к Себи 470. године, а старо тело оста на земљи, од које је и саздано.

2. Преподобни Исакије, затворник печерски. Живео је у време светих Антонија и Теодосија. Дошао у манастир као богати трговац. Остави све и раздели сиротињи, а он се преда најстрожем подвигу у зазиданој ћелији. Сам свети Антоније кроз оканце додавао му по једну просфору, и то сваки други дан. Прелештен од демона, који му се јаве у светлости ангелској, он се поклони њима, потом и самом сатани, верујући да је то Христос. Од тога се разболи, и одлежи две године, после чега оздрави и постане обазривији и искуснији подвижник, због чега му се пред крај даде благодат обилна. Упокојио се 1090. године.

Из Житија Светих Преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКСЕНТИЈА

За царовања Теодосија Млађег[1] беше у Цариграду врло угледан и знаменит властелин међу царском властелом и дворјанима, по имену Аксентије. Син Персијанца Аде. Одличан зналац Светог Писма и световне философије, притом украшен добрим делима. Упoзнао се са преподобним Маркијаном[2], који касније би економ Велике Цркве, и са врлинским монахом Јованом из манастира светог Јована Претече у цариградском предграђу, и са другим богобојажљивим људима. Другујући с њима, он зажеле да подражава њихово житије. Зато остави сујету овога света, и славу, и вреву, и замонаши се, и тако постаде војник Небеског Цара, Христа. И беше најпре служитељ Божји у ђаконском чину, затим у свештеничком. И доби од Бога власт над демонима, да их изгони из људи. Због тога постаде славан у Цариграду. Али, избегавајући људску славу, и жудећи за пустињачким животом, он напусти многољудни град, оде у Витинију, и настани се на гори Оксији близу Халкидона. Јер дошавши на ту гору, допаде му се, и он стаде на једну стену, подиже своје свете руке, славећи Бога и говорећи: Господе, Ти си ме сам довео овде, и ја сам пун наде (Пс. 4, 8). Ова се гора после прозва Аксентијева Гора, као што пише у житију преподобног Стефана, који је касније на тој истој Гори монаховао, и за иконе пострадао.

Живећи на тој Гори, преподобни би пронађен од чобана који су тражили залутало стадо оваца. А стадо пронађоше молитвама преподобнога. Чобани разгласише преподобнога. И почеше к њему долазити многи: једни ради исцелења, јер молитве његове исцељиваху од сваковрсних болести, а други - ради користи душевне. Затим се из околних села скупише побожни људи, и сазидаше му келију на врху Горе. Затворивши се у њој, преподобни је кроз мали прозорчић разговарао са посетиоцима, упућујући их на врлину, и исцељујући болеснике. Он беше извор исцељења, пун благодати Божје. И из разних градова долажаху к њему као к бесплатном лекару.

Једном дође к њему једна слепа жена из Никомидије, запомажући: Смилуј се на мене, слуго Бога вишњега! - А он свима присутнима рече: И ја сам човек грешан, и подложан страстима као и ви. Ако пак верујете да ће Онај, који је исцелио слепог од рођења, погледати и на ову жену, онда се усрдно помолимо сви Богу за њу! - И пошто се сви молише Богу, светитељ се дотаче очију њених, и рече: Исцељује те Исус Христос, истинита светлост. - И одмах прогледа жена. И сви благодарише Бога. А та жена даде велику милостињу ништима, који борављаху на тој Гори, просећи од посетилаца светитељевих. О њима се и сам светитељ стараше преко својих ученика, и раздаваше им доношени хлеб.

Поред дара исцелитељског преподобни је имао и дар прозорљивости. Једном дођоше к њему два човека: један православац, а други јеретик. Светитељ љубазно дочека православца, и разговараше с њим о користи душевној, а зловерном јеретику не рече ни речи, прозирући у њему неверје. И кад изиђоше од светитеља, стаде зловерни грдити и ружити преподобног, називајући га лицемером. И док још беху на путу ка својим кућама, срете их слуга овог јеретика и саопшти му да је његова кћи полудела, и да је демон љуто мучи. Ова га вест силно ожалости. И увидевши свој грех, он одведе преподобном своју луду кћер, смирено га молећи. И исцељена би девојка од демонског мучења, а отац њен од зловерја.

Једном дођоше к преподобноме два губавца, молећи га да их исцели. И светитељ их упита: Какви су то ваши греси, те вас снађе ова казна од Бога? А они, поклонивши му се, рекоше: Смилује се на нас, слуго Христов, и помоли се за нас да оздравимо! Светитељ им на то рече: браћо, ово вас је снашло због ваших заклетви, јер сте навикли да се често кунете и заклињете, па сте тиме разгневили Бога. - А код они то чуше, беху поражени откуда зна грехе њихове. И падоше на земљу, кајући ce. A преподобни, сажаливши се на њих, помаза их светим јелејем од главе до ногу. говорећи: Исцељује вас Исус Христос, а ја сам човек грешан. - И тог часа се губавци очистише од болести своје.

Једном приликом неки родитељи довезоше на колима свог раслабљеног сина. Родитељи припадоше к светитељу, са плачем говорећи: Због мноштва грехова наших раслабљеност снађе сина нашег. Светитељ их упита: Верујете ли да га Бог може исцелити преко мене ништавног и одбаченог? Они му одговорише: Анђеле Божји, ти си нам заиста послан на спасење наше, и верујемо да је Богу све могуће. А он им рече: Нека вам буде по вери вашој! И узевши свети јелеј, помаза цело тело раслабљеноме, и он одмах устаде здрав. И сви прославише Бога.

Да набрајамо исцељења бесомучних, просто је немогуће. Јер преподобни Аксентије безбројне болеснике ослободи од ђавољих мука. Са свих страна, из разних покрајина и градова сваког дана довођаху к њему болеснике, мучене од злих духова, и сви се исцељиваху његовим светим молитвама. Јер имађаше од Бога велику власт и силу над ђаволима.

Преподобни Аксентије би позван на Четврти Васељенски Сабор, у Халкидону[3]. И ту се са осталим светим оцима много потруди, борећи се против Евтихијеве јереси и Несторијевог зловерја. Због тога многе увреде претрпе од јеретика. A благочестиви цар Маркијан га веома поштоваше; и сви га свети оци вољаху много. И истаче се међу светим оцима као правоверан и чудотворац, премудар и непобедив у расправама, јер је добро знао тајне Светог Писма. Једном речју: он беше, као што вели Свето Писмо, силан у делу и у речи пред Богом и свима људима (Лк. 24, 19). И утврдивши са светим оцима православну веру, он се врати у своју келију на Гори. При том повратку свом он уз пут учини многа и велика чудеса: изгонећи из људи ђаволе, и исцељујући сваку болест и немоћ.

Обитавајући у својој келији, он велику корист чињаше васељени примером свога врлинског живота и богоречитим поукама. Свим тим наслађиваху се сви који су одасвуд долазили к њему. Својим пак прозорљивим очима он и далеке догађаје гледаше као блиске, и посматраше бестелесне духове и душе праведних. Тако једне ноћи, затворивши се, он узносаше Богу своје уобичајене молитве, док ученици и остали посетиоци стајаху напољу будни. Утом преподобни неочекивано и мимо обичаја отвори прозорче, и громко узвикну: Благословен Господ Бог! Благословен Господ Бог! Благословен Господ Бог! И уздахнувши дубоко, преклони главу на земљу. И свима што стајаху наоколо, а нису смели да га питају шта је посреди, он рече: О децо! светило што беше на Истоку, Симеон отац наш - усну. И рекавши то, плакаше веома. И опет рече: Свети отац наш, стуб и тврђава истине, Симеон Столпник се упокоји[4]. A његова непорочна и чиста душа не згади се да, пролазећи мимо, поздрави мене непотребног и гадног.

И сви који чуше ово, запрепастише се на овакву прозорљивост његову. И кроз неко време стиже вест благочестивом цару Лаву, који се зацари после Маркијана, о престављењу преподобног Симеона Столпника. И одмах се глас о томе пронесе свуда. А ученици преподобног Аксентија распиташе се за време, и утврдише да се преподобни Симеон преставио тачно у онај час када то свети Аксентије објави.

Нe много времена по престављењу преподобног Симеона приближи се и блажена кончина преподобном Аксентију, који већ беше у дубокој старости. Пошто побожно и свето поживе, и својим благословом манастире многе по разним местима подиже, и би ава целе покрајине Витиније, и многе на спасење упути, он пређе ка Господу 470. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРОНА[5]

Пoштo заволе живот без куће и крова, овај светитељ оде на врх антиохијске планине Кире, коју су поштовали стари незнабошци. Стога тамошњи храм демона, који незнабошци беху подигли, он посвети Богу, и настани се у њему. Ту начини неки врло мали заклон, под који је ретко залазио. И живљаше ту блажени у не малим трудовима. А подвигостројитељ Бог, по мери трудова његових даде преподобном Марону меру своје благодати. Јер је човек могао видети како су на молитве преподобног жеге и врућине нестајале, мраз престајао, демони бежали, и разне болести исцељиване.

Овај преподобни основа многе манастире и подвизавалишта, и приведе Богу много спасених и освећених. Подвижништвом обрађујући ову духовну њиву, блажени однегова многе биљке фолософије, тојест светог живота, и врлине на земљишту Кире, јер лечаше не само тела него и душе. Преподобни је једног лечио од грамзљивости, другог од гнева; једног је учио целомудрију, другога праведности; једноме је зауздавао раскалашност, другоме будио ревност. Док лекари за сваку болест прописују одвојен лек, дотле је овај преподобни за све страсти давао један лек: молитву к Богу.

Пошто је преподобни мало одболовао, он мирно изиђе из овог живота и оде на небо да ужива плодове свога зноја и подвига. Живео у четвртом столећу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМА (АВРАМИСА)

Преподобни Аврам био за царовања Теодосија Великог[6]. Рођен и одгојен у граду Киру. Ту и накупио богатство подвижничког живота и врлине. Силним бдењем и свеноћним стајањем и пошћењем блажени је толико истрошио своје тело, да је много година остао непокретан, и није могао да иде. Сазнавши пак да близу горе Ливана има неко место пуно идола, он оде тамо. И најми једну кућу, и проведе у њој мирно три дана. A кад четвртог дана изађе, ухватише га идолопоклоници и силом га примораваху да иде далеко од њих. Али у том дођоше скупљачи данка, и немилосрдно злостављаху житеље тражећи од њих царске дажбине. А преподобни Аврам сажали се, и даде скупљачима данка потребне дажбине, и тако ослободи своје гониоце злостављања. Када то ови видеше, веома се задивише његовом човекољубљу. Због тога постадоше хришћани; и одмах саградише цркву, и примораше преподобног да им буде свештеник. Преподобни би рукоположен за свештеника, и остаде три године међу њима, учећи их побожности и утврђујући их у вери. Затим им остави другог свештеника, а сам оде опет у своју подвижничку келију.

Пошто је блистао богоугодним делима, преподобни би постављен за епископа каријског у Палестини. А град Карија беше пун идола. Дошавши тамо, он са безброј мука, и богонадахнутим поукама, за кратко време преведе житеље у хришћанску веру, и приведе их Господу, поучавајући их најпре својим делима. За све време свога епископовања он није јео ни хлеба, ни варива, ни на ватри спремљена поврћа, него се хранио само сировим зељем, и пио по мало воде. Чувши за њега, цар Теодосије Млађи позва га у Цариград. Преподобни оде тамо. И пошто поживе мало времена, он предаде душу своју у руке Божје. А благочестиви цар Теодосије посла са великим почастима тело његово у град Карију.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСАКИЈА затворника Печерског

Немогуће је човеку да избегне искушења. Када се Кушач дрзнуо да приступи самоме Господу у пустињи (Мт. 4, 3-11), онда се утолико више усуђује да куша слуге Господње. Али као што злато, прекаљено огњем, сија пред људима као сунце, тако и човек, кушан од врага преданог вечном огњу, засијаће пред Богом својим добрим делима као јарко сунце. Ова се истина јасно обелодани на преподобном оцу нашем Исакију, затворнику Печерском.

Овај преподобни отац најпре беше у свету богат трговац у граду Торопецу, у Псковској губернији. Но намисливши да постане монах, он сву своју имовину раздаде невољнима и манастирима, па оде у пештеру к преподобном Антонију[7] и замоли да га прими за монаха. Предвиђајући да ће се овај муж као анђео подвизавати у врлинама и да ће се уподобити анђелима, преподобни Антоније му испуни жељу.

Поставши монах, преподобни Исакије заволе суров живот: он не само надену кострет на себе, него нареди те му купише јарца и одраше, и он од те сирове и мокре коже начини себи одећу, одену је преко свог кострета, тако да се та кожа сушаше на телу његовом. Онда се Исакије затвори у једну тесну пештеру, која је износила свега око четири лакта. И ту се са сузама мољаше Богу. Сва му храна беше само по једна просфора; али је и њу јео сваки други дан. Жеђ је утовљавао водом, и то само у малој количини. И храну и воду доносио му је првподобни Антоније и додавао му је кроз једно прозорче, кроз које се само једна рука могла провући. Осим тога, преподобни Исакије никада није легао на постељу, него је седећи окрепљивао себе краткотрајним спавањем. У тако великим подвизима он проведе седам година, не излазећи из своје тескобне келије.

Једнога дана када наступи вече, он по своме обичају стаде правити метанија певајући псалме до поноћи. А када се умори, он угаси свећу и седе на своје место. Изненада његову пештеру обасја велика светлост, јарка као сунце, и к преподобноме приступише два ђавола у облику дивних младића; лица им сијаху као сунце; они рекоше светитељу: "Исакије, ми смо анђели, а ево к теби долази Христос са небеским силама". Подигавши се, Исакије угледа мноштво ђавола; лица им сијаху као сунце; но један између њих сијаше јаче од свију, и из његовог лица сипаху зраци. Тада ђаволи рекоше Исакију: "Исакије, ево Христа! падни пред Њим и поклони Mу се".

Нe схвативши ђавоље лукавство и заборавивши да се прекрсти, преподобни се поклони томе ђаволу као Христу И ђаволи одмах нададоше силну вику, објављујући бучно: "Исакије, ти си сада - наш!" Онда га посадише те седе, па и сами поседаше око њега; сва келија и простор око келије напунише се ђаволима. Тада један од ђавола, тобожњи Христос, рече: узмите свирале, гусле и бубњеве па свирајте, а Исакије нека игра пред нама". Ђаволи одмах стадоше свирати. Једни од њих дохватише Исакија и почеше скакати с њим и играти. И то потраја дуго времена. А кад силно заморише преподобног, они га оставише једва живог. Исмејавши га на тај начин, ђаволи ишчезоше.

Сутрадан, у време када је Исакије обично добијао своју храну, преподобни Антоније приђе по обичају свом прозорчету и рече: "Благослови, оче Исакије!" Но не доби никакав одговор. Изненађен, Антоније помисли да се свети Исакије није већ преставио. Тада посла он у манастир по преподобног Теодосија и по осталу братију. Дошавши, братија откопаше пештеру и изнесоше Исакија, мислећи да је умро, и положише пред пештером. Но ту приметише они да је Исакије још жив. Тада игуман, преподобни Теодосије, рече: "Нема сумње, ово што се догодило с њим - ђавоље је дело".

Затим сместише Исакија у постељу, и сам га свети Антоније двораше. У то време књаз Кијевски Изјаслав враћаше се из Пољске у Кијев. И стаде се књаз Изјаслав љутити на преподобног Антонија због Всеслава, књаза Полоцког, који је за живота преподобнога заузимао неко време кијевски престо. Тада књаз Черњиговски Свјатослав посла ноћу из Черњигова по светог Антонија. Дошавши у Черњигов, преподобни Антоније заволе место звано Болдинска гора. Ту он ископа пештеру и настани се онде, где и сада стоји манастир.

Сазнавши да је свети Антоније отишао ка Черњигову, преподобни игуман Теодосије узе Исакија, пренесе га у своју келију и двораше га. А Исакије беше раслабљен умом и телом, те није могао ни седети ни стојати, ни на другу страну окренути се. Стално је лежао на једну страну, тако да се под њим често црви завођаху. Сам преподобни Теодосије умиваше га својим властитим рукама, и неговаше га, и служаше му читаве две године, док је Исакије лежао. Чудновато је то, да у току две године Исакије не окуси ни хлеба, ни воде, ни поврћа, нити ишта друго, па ипак остаде жив, лежећи на свом одру нем и глув. Преподобни Теодосије твораше молитву над њим дан и наћ, све док треће године Исакије не поче говорити. Тада он стаде молити да га дигну на ноге, и он поче ходати као дете. Но он није тежио да иде у цркву, тако да су га силом тамо водили. А потом он и сам стаде одлазити у цркву. Поче он затим и трапезу посећивати. Тамо су га посађивали одвојено од братије; постављали пред њим хлеб, али он није хтео да га се дотакне. Братија му стадоше стављати хлеб у руке али им преподобни Теодосије рече: "Поставите хлеб пред њим, а не мећите му га у руке, да би он сам јео". - Тако целу недељу он не допушташе братији да стављају хлеб у руке Исакију. Посматрајући друге, Исакије стаде сам кушати хлеб, и тако се научи јести. Тако га преподобни Теодосије избави од замки и прелести ђаволских.

Када се преподобни Теодосије престави и блажени Стефан постаде игуман, Исакије понова стаде водити суров живот, рекавши кушачу: "Ти ме, ђаволе, превари када се ја нађох у усамљености у пештери, али се сада ја нећу затворити, него ћу се уз помоћ Божју постарати да победим тебе трудећи се у манастиру".

Тада се Исакије поново обуче у кострет; преко кострета одену просту грубу одећу, и стаде помагати куварима и радити за братију. У цркву на јутрење одлазио је пре свих и непомично стајао на свом месту. А када наступи зима, он је стајао у цркви, не обзирући се на силан мраз, у страшно подераној обући, тако да су му често ноге примрзавале за камен, но поред свега тога он не би ногом мрднуо све док се богослужење не сврши. После јутрења он је пре свих одлазио у кујну, спремао ватру, дрва и воду; па су онда долазили и остали монаси, којима је било наложено ово послушање. Једном, један од тих монаха, који се такође звао Исакије, рече подсмевајући се блаженоме: "Исакије! ено гаврана где седи, иди ухвати га".

Поклонивши се до земље, смирени инок оде, узе гаврана и донесе га у кујну монасима. Сви се зачудише таквоме делу, и испричаше о томе игуману и братији. И од тада га братија стадоше уважавати. Но не желећи славу од људи, блажени Исакије се направи луд и стаде вређати час игумана, час братију, час мирјане, те су га због тога чак и тукли. Направивши се јуродивим, лудим, он се поново настани онде где је раније боравио: у пештери преподобног Антонија, који се већ беше преставио. Скупивши око себе децу, он их је облачио у монашку одећу. Због тога га је тадашњи игуман, блажени Никон, кажњавао а родитељи те деце понекад и тукли. Но све то: и батине, И голотињу, и хладноћу, он је подносио с радошћу.

Једном ноћу блажени Исакије заложи пећ у пештери: пећ је била рђава, и када се огањ разгоре, пламен стаде кроа пукотине сукати увис; немајући чиме да запуши те пукотине, Исакије босим ногама стаде на пукотине и стајаше све дотле док ватра не прегоре. Тада он сиђе, не добивши никакву повреду. Исакије чињаше многе друге чудесне ствари. Он, напослетку, доби такву власт над ђаволима, да се није плашио ни њих, ни њихових претњи и замки. А ђаволи су му често досађивали и говорили: "Ти си, Исакије, наш, јер си се поклонио нашем кнезу". А он им је одговарао: "Ваш ђаволски кнез је Велзевул; а ја га се бојим као идола мува[8]; не плашим се ни вас, слугу његових; ако сте ме раније и преварили, јер нисам иознавао ваше лукавство и ваше замке, но сада ћу ја однети победу над вама силом Господа мог Исуса Христа и молитвама преподобних Отаца Антонија и Теодосија". - Притом би се он прекрстио и тако разгонио ђаволе.

Понекад су се ђаволи трудили да блаженога Исакија заплаше тиме што су долазили к њему ноћу у огромном броју, са мотикама и ашовима, и говорили: "Срушићемо твоју пештеру, и затрпаћемо те под њене рушевине". Неки су му пак од њих довикивали: "Изађи, Исакије, затрпаће те у пештери". На то им је блажени одговарао: "Када бисте били људи, ви би ишли по дану; али ви сте синови таме, зато и ходите по тами". - При томе би се прекрстио, као и увек у таквим приликама, и ђаволи су одмах ишчезавали. Понекад, желећи да га застраше, ђаволи су се јављали у облику медведа или лавова, и других љутих зверова, или гмизали к њему у облику змија, мишева и других жгадија, па не могавши да му науде, они би најзад изјављивали: "Исакије, ти си нас победио!" А он би им одговарао: "И ви некада победисте мене, јавивши се у облику Исуса Христа и анђела, иако нисте достојни таквог облика; сада се ви јављате у свом правом виду, у облику зверова и стоке, змија и жгадија, пошто сте стварно и ви сами такви".

И од тога времена ђаволи нису могли учинити никакву пакост светитељу. Он је, према његовом властитом сведочанству, водио са њима борбу три године, од како се по други пут настанио у пештери. После тога он стаде водити још суровији живот: показивао је јаче уздржање, строжије се постио и подвизавао. Усред таквих подвига наступи време његове кончине: он силно занеможе у својој пештери. Братија пренеше болника у манастир. Ту он болова осам дана, и у добром вероисповедању отиде ка Господу[9]. Игуман Јован и сва братија, опремивши тело преподобнога, погребоше га чесно у пештери, где се налажаху и други свети оци.

Тако овај добри војник Христов, спочетка побеђен врагом, после сам победи ђавола и удостоји се добити Царство Небеско. Светим молитвама његовим нека се и ми удостојимо, победивши врагове душе наше, царовати са победитељем ада - Исусом, Царем славе, коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Оцем Његовим и Пресветим и Благим и Животворним Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛАЈА[10]

Николај, новојављени и храбри мученик Христов, беше родом из неког незнатног села које мештани називају Псари (=Риба), а налази се у области Коринтској на Пелопонезу. Родитељи му се зваху Јован и Калија и бејаху обоје богобојажљиви и верни Христу. Када је овом светом мученику било око 12 година обоје њих преселише се из овога света оставивши њега самог у кући. Дете, не подносећи самоћу без родитеља, отиде са неким другим младићима у град Силиврију, који се налажаше један дан хода далеко од Цариграда. У том граду он ступи у службу код неког од угледнијих грађана, и стараше се о његовој имовини. Будући да имаше у срцу свом Божји страх и твораше верно заповести Христове, стараше се, уз вршење своје службе, још и за свете Цркве колико могаше. Пошто поживе тако добро и благочестиво, он када одрасте узе по закону себи жену и постаде отац деце, коју и одгаји по обичају и науци Христовој, тако да се и по плоду могло распознавати дрво. Мада живљаше у свету, и продаваше разне намирнице на једном великом путу, он не заборављаше и спасење душе своје, старајући се нарочито за сиротињу и угађајући Богу својим милостињама и честим похађањем светих богослужења у xpамовима.

Пошто жељаше још већи дар од Бога, мислим на дар мучеништва, Господ га тога и удостоји. Када у тридесет трећој години свога владања султан Сулејман[11] крену у рат на Персију, остави за собом као свог намесника у Цариграду неког Синана по имену. Овај пак, гордећи се својим сродством са султаном и чинећи насиља над својим грађанима, и поносећи се својом влашћу, a у ствари никакве вредности није имао, чињаше страшна варварства против хришћана. Јер једне од њих похвата и даде као робље на пиратске лађе, а друге застрашиваше разним претњама и мукама.

У то време и овај Христов новомученик Николај, коме неправедно завиђаху његови суседи Агарјани што је водио трговину боље од њих, би оклеветан и одведен у Цариград као да је, тобож, ружио пророка Мухамеда. Ставши на суду пред епархом он без имало страха признаде себе хришћанином и изобличи веру агарјанску као лажну. Због тога, по наређењу eпapxа би бијен грубим штаповима толико, да му је крв текла и из ноката на ногама; и он у таквом стању би бачен у тамницу. To је било 1554. године.

После 4 дана, судија га изведе из тамнице, и стаде настојавати да га ласкањима и обећањима великим наведе да се одрекне пречисте вере Христове. Но злочестивац у томе уопште не успе. Јер сведок (μαρτυς) истине Христове Николај још је чвршћи остајао у својој благочестивој вери, и призивајући име Христово још већма изобличавао злочестивце за њихово неверје, а њиховог лажног пророка назва сином ђавољим и непријатељем Божјим. Због тога му везаше гвоздене вериге око врата и место одеће ставише му огртач од рогоже, и таквог водише га џелати кроз цео град. Но пошто ни то мучење уопште не поколеба мученика у његовој благочестивој вери, него га још више утврди, би по наређењу намесника запаљена велика ватра на тржишту, где ови поборници зловерја одведоше мученика, али га не бацише одмах у ватру него му мало по мало паљаху тело, чинећи тако казну тежом и мучнијом.

Свети мученик, пошто дуго времена подношаше ово страшно мучење, па не могући више да стоји усправан наже се на десну страну, те тада џелат, затегнувши ланце које је св. мученик још увек носио на врату, отсече му мачем чесну главу. И тако храбри мученик Христов предаде душу у руке Божје. Ово би 14. фебруара 1554. године. Његово чесно тело би сагорено у огњу и претворено у прах, а чесна му глава, коју купи неки верник од џелата за 20 златника, би послана у манастир преподобног оца нашег Атанасија на Метеорима у Тесалију, где се и до данас налази, точећи миро и многа чудеса, у славу Христа истинитог Бога нашег, Којему приличи свака слава у векове векова. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ДАМЈАНА[12]

Подвижнику Христовом Дамјану завичај беше село Арахово (или Мирихово) у области Аграфској, близу данашњег града Кардице у Грчкој. Рођен од побожних родитеља, он од младости зажеле монашки живот. Зато остави свет и све што је у свету, и удаљи се на Свету Гору Атонску. И тамо, у Филотејевском манастиру, он прими анђелски образ, и стаде се подвизавати достојно свога звања. Но жудећи за још већим подвизима, он кроз неко време остави манастир и удаљи се на безмолвије, на молитвено тиховање код тадањег чувеног безмолвног подвижника Дометија, који имађаше дар чудотворства. Три године он се служаше руководством и душекорисним поукама овог безмолвника, узлазећи из силе у силу и напредујући у свима врлинама. И за неослабиву ревност и усрђе, брижљивост и тачност у испуњавању свих заповести Божјих, он се удостоји чути божанствени глас, који га позиваше на служење ближњима: "Дамјане, не треба тражити само оно што је корисно по тебе, него што је корисно и по друге".

Зато он одмах напусти Свету Гору, оде у крајеве Олимпа, и тамо стаде свуда неустрашиво и громко проповедати реч Божју: побуђиваше хришћане на покајање и удаљавање од неправди и порока, и позиваше све на држање заповести Божјих и чињење добрих и богоугодних дела. А ненавидник добра, ђаво, јеђаше се од муке, посматрајући његове братољубиве трудове; и, не могући их подносити, покрену против њега многе назови хришћане, који му стадоше радити о глави. И, називајући га прелашћеним и варалицом, почеше га жестоко гањати. Угледајући се на подвигоположника Христа, светитељ даде места гневу и удаљи се одатле у крајеве Кисовске и Лариске, где му такође главно занимање беше - проповедање речи Божје. Подвргнут и тамо злобним прекорима, зависти и гоњењима, он се повуче у горње крајеве Аграфске области, и свуда поучаваше хришћане да буду тврди у вери и да држе заповести Господње. Али ђаво није дремао: он и тамо подиже против светитеља неке хришћане, који се Бога не бојаху и дужности своје заборавили беху. Подбадани човекомрсцем, они га прогањаху, називајући га прелашћеним и лажним монахом. Стога светитељ остави и ове крајеве, и врати се у Кисово. Жељан мира, он тамо подиже манастир у част св. Јована Претече. И сабравши братију, он стаде заједно с њима даноноћно узносити молитве и благодарност Господу Богу. Но и ту многи долажаху к њему ради душекорисних поука; јер, обучен у силу с неба, он чињаше велика знамења и чудеса, а из уста његових тецијаху реке душекорисних учења.

Једанпут, неким манастирским послом, а више ради користи хришаћана, иђаше он у место Вулгарини. На путу га ухвате агарјани и одведу заповеднику лариском, пред којим га бестидно оклеветаше као да он буни хришћане. Заповедник нареди да светитеља најпре жестоко бију, па да га по врату и ногама окују у тешке ланце и вргну у тамницу. Затим га безбожни варварин петнаест дана непрекидно истјазаваше са намером да храброг војника Христовог примора да се одрекне Христа: час му је задавао тешке ране, час га плашио, час му ласкао и обасипао га свемогућим саблажњивим средствима. Али, мучитељ не би у стању нити да примора нити да приволи мученика да се одрекне Христа. Напротив, без обзира на све муке, мученик јуначки изобличаваше њихову мухамеданску веру и њиховог лажног пророка, и неустрашиво проповедаше да је Христос истинити Бог, и да је он готов, из љубави према Господу Христу, претрпети безбројна мучења.

To силно разјари мучитеља, и он нареди да одмах убију мученика и тело његово сажегу. Џелати тог часа дохватише мученика и обесише. Нo у тренутку када му навукоше конопац око врата, један га од њих удари гвожђем по глави, и конопац се откину, те мученик са висине паде полумртав на земљу. Тада га ови бедници још онако живог бацише у ватру и спалише, а пепео изручише у реку Пинион.

Тако блажени преподобномученик Дамјан прими мученички венац. Молитвама његовим нека се сви ми избавимо вражјих замки, и нека се удостојимо царства небеског! Амин.

Свети преподобномученик Дамјан пострада 1568. године за време султана Селима.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ФИЛИМОНА (ИЛИ ФИЛИПА)

Епископ у Гази; пострадао за Господа Христа спаљен у пећи.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ГEOPГИЈA КРОЈАЧА

Овај свети новомученик Георгије, звани Пајзан, родом из Митилене, пострада за веру Христову у Царигра ду године 1693, четрнаестог дана месеца фебруара.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Теодосије II, Млађи, царовао од 408 до 450 године.

2. Спомен преподобног Маркијана празнује се 10. јануара.

3. Четврти Васељенски Сабор одржан 451. године.

4. Свети Симеон Столпник упокојио се 459. год.; спомен његов 1. септембра.

5. Његово житије записао Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 16).

6. Царовао од 379 до 395 год. Житије преп. Аврама записа такође исти Теодорит ("Филотеос Историја", 17).

7. Преподобни Антоније Печерски, првоначелник монаха у Русији и оснивач Кијево-Печерске Лавре. Подвизавао се 46 година у пештери: преставио се 7. маја 1073. године, када му је било 90 година. Његове свете мошти почивају у пештери у којој се подвизавао. Празнује се 10. јула.

8. Велзевул - идол Акаронски у Палестини, поглавар над житницама и намирницама, који одгони муве и другу жгадију. У Еванђељу се назива кнезом ђаволским (Мт. 12 24; Лк. 11, 15).

9. Преподобни Исакије престави се у дванаестом веку. Свете мошти његове почивају у пештарама преподобног Антонија.

10. Његово страдање записа солуњанин Дамаскин Студут, савременик мучеников. Житије и служба новомученикова штампани су из рукописног кодекса по први пут 1930. г. у Атини.

11. Султан Сулејман I, владао од 1520-1566. г.

12. Спомен овог св. новомученика налази се у неким Синаксарима под 23. фебруаром, али у његовом крају у Грчкој спомен му се врши на данашњи дан.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Симеон Столпник Дивногорац. Овај дивни светитељ родио се у Антиохији 522. године у време цара Јустина Старијега. Отац му погине од земљотреса и он остане сам с матером Мартом. У шестој години живота удаљио се у пустињу ка некоме духовнику Јовану, под чијим руководством предао се великом посном и молитвеном подвигу на удивљење свих оних који су га видели. Претрпевши страшна искушења демонска, он је примио од Господа и ангела Његових велику утеху и благодат. Господ Христос јавио му се у виду краснога дечка. И после тога виђења у срцу Симеоновом разгори се велика љубав према Христу. Многе године провео је на столпу Богу се молећи и псалме појећи. По упутству Божјем удаљио се по том на гору прозвану Дивном од самог Господа. По имену ове горе и сам Симеон прозват је Дивногорац. Сходно његовој љубави према Богу, дата му је била ретка благодат, помоћу које је исцељивао сваку болест, укроћавао зверове, прозирао у далеке крајеве света и у срца људска, излазио ван себе и гледао небеса, разговарао с ангелима, страшио и разгонио демоне, прорицао, живео понекад по тридесет дана без сна и још дуже без хране, примао храну из руку ангела. На њему се потпунце испунише речи Спаситељеве: "Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити" (Јн 14, 12). Лета Господњег 596. а у седамдесет петој години живота свога представи се Симеон Господу, да се вечито наслађава гледањем лица Божија заједно с ангелима.

2. Свети мученици Мелетије стратилат и хиљаду двесто осамнаест војника са женама и децом.Оптужен за разорење незнабожачког храма у време цара Антонина. Прикован за дрво Мелетије испусти своју свету душу. Са њим пострадаше и многи војници, који су били под његовом командом, а не хтеше се одрећи Христа Господа свога. Сви чесно пострадаше у II веку и преселише се у царство Христа Бога.

3. Преподобни Никита Столпник. Као младић живео животом необузданим и порочним. Ушавши једном случајно у цркву, он чује речи пророка Исаије, "Умијте се, (од греха) бићете чисти" (Ис 1, 16). Ове речи сиђу дубоко у срце његово и учине цео преврат у животу његовом. Никита остави кућу своју, и жену, и имање, и оде у један манастир близу Перејаславља, где се до смрти подвизаваше тешким подвизима. Обложи себе ланцима, и затвори се у један столп, због чега се и прозва Столпником. Бог му дарова велику благодат, те исцељиваше људе од разних мука. Тако исцели од узетости черниговског кнеза Михаила. Неки злотвори видеше на њему ланце, па по сијању помислише да су од сребра. За то га једне ноћи убише, а ланце скидоше и однеше. То се догодило 16. маја 1186. године. По смрти јавио се неком старцу Симеону, и наредио му, да нађене ланце његове положи у гроб покрај тела његовог.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА СТОЛПНИКА ДИВНОГОРЦА

Младић неки, по имену Јован, дође са родитељима из Едесе[1] у Антиохију[2]. Јован беше стасао за женидбу, зато његови родитељи, видевши једну дивну девојку Марту, затражише је од њених родитеља за свога сина. Родитељи казаше то Марти, али она не пристаде, пошто беше решила да се уневести Христу и да девство своје сачува у чистоти. Али кад је родитељи стадоше приморавати на брак она хитно оде у Претечину цркву у предграђу Антиохије, и павши ничице мољаше се са сузама да Господ уреди онако како би по њу било најкорисније и најспасоносније. И би у тој цркви неко божанско виђење Марти које јој нареди да се покори родитељима и да ступи у брак.
Ослонивши се на вољу Господњу, девица Марта ступи у брак са Јованом. И она му беше не само помоћница у животу него и руководитељка ка спасењу, потстичући га на свако добро дело. И украшаваху живот свој пошћењем, уздржањем и молитвама, старајући се да угоде Богу. Чесна Марта је често одлазила к Претечиној цркви и молила се са великим усрђем светом Јовану Претечи, да јој својим молитвама измоли од Бога дар: да роди мушко дете. Притом Марта обећаваше да ће га посветити на службу Богу, као некада Ана Самуила (1 Цар. 1, 1). Годину дана после тога, када Марта једне ноћи задрема у овој цркви на ноћној молитви, њој се јави свети Јован Претеча и рече јој: Надај се, жено, твоја је молитва примљена, и ти ћеш добити оно што тражиш. А у знак Божјег благослова теби, прими овај тамјан, - притом јој даде грумен мирисавог тамјана, - те покади њиме дом свој. - Тргнувши се од дремежа, Марта нађе у руци својој тамјан, чији мирис беше неисказан.
Затим јој се поново јави Претеча и рече јој: Иди к мужу своме, јер ћеш зачети сина, и надени му име Симеон. Он ће сисати млеко из десне дојке твоје, а леве се неће никада додирнути, јер ће бити син деснице. Он неће окусити ни меса, ни вина, нити икаквог јела, спремљеног куварском вештином људском; његова ће храна бити хлеб, мед, со и вода. Ти треба да га у његовом детињству врло брижљиво васпитаваш, јер ће бити свети сасуд на службу Господу Богу нашем. Две године после рођења донећеш га овде у моју цркву и крстити га. И када се дете удостоји благодати крштења, онда ће се обелоданити шта ће изићи од њега.
Испунивши се од овог виђења страхом и неисказаном радошћу, Марта узнесе велику благодарност Богу и светом Претечи. И вративши се дома к мужу своме, заче од њега. А кад се наврши време, она без болова роди сина и надену му име Симеон. И дојаше га само десном дојком. Понекад пак, желећи да провери тачност онога што јој Претеча свети рече у виђењу, она нуђаше одојчету леву дојку, али оно с плачем окреташе лице своје од ње, не хотећи никако да сиса од ње. Још и то беше чудно да онога дана, када би Марта јела месо или пила вино, мали Симеон није хтео да сиса целога тог дана све до сутрадан. Схвативши зашто дете неће да сиса, Марта се уздржаваше у све дане од меса и вина, и постећи се храњаше будућег великог испосника.
Када дете напуни две године, родитељи га однеше у Претечину цркву и крстише. А дете одмах по крштењу проговори, јасно изговарајући ове речи: Имам оца, и немам оца; имам матер, и немам матер. - И ове речи оно понављаше седам дана. Томе се веома чуђаху родитељи, и сви који то чуше, и предвиђаху да ће дете бити подражатељ не земаљског него небеског. Када мајка одби малог Симеона од сисе, стадоше га хранити хлебом, медом и водом, пошто он нипошто није хтео ни месо нити ишта варено.
Када Симеону беше пет година, догоди се земљотрес у Антиохији, за царовања Јустинијана Великог[3]. Од тог земљотреса сруши се камена кућа у којој живљаху родитељи Симеонови; том приликом погибе отац Симеонов, а мати му оста жива, пошто, по промислу Божјем, не беше код куће већ у неком храму. А и мали Симеон за време земљотреса налажаше се у цркви светог Првомученика Стефана, где га Бог сачува читава и неповређена. Изишавши из цркве, Симеон не знађаше на коју страну да пође к својој кући, пошто многе куће беху срушене. И он луташе по рушевинама Антиохије, док га једна благочестива жена, која је знала његове родитеље, не нађе, и узе на леђа, и однесе у гору близу града, где сама обитаваше.
А блажена Марта, мати Симеонова, видевши да је њихова кућа срушена, и мислећи да су у њој сви изгинули, па и Симеон са њеним супругом, удари у велику кукњаву. Но после седам дана јави јој се свети Јован Претеча и каза јој да је њено дете живо, и где се налази. Марта се одмах упути на гору ону, и нађе Симеона код споменуте жене, своје познанице; и ова са чуђењем исприча матери како Симеон за свих седам дана није хтео ништа од јела да окуси, већ је само два пута узео по мало хлеба и воде. Узевши Симеона, мати га одведе у Претечину цркву, и тамо узнесе благодарност Богу и Светом Претечи што јој сачуваше дете у животу и што јој га вратише.
Једном, размишљајући у себи о виђењима која је имала односно свог детета и о чудесним стварима које се већ дешавају с њим, она беше у недоумици шта ће изићи од њега. Заспавши, она имаде овакво виђење: учини јој се како је добила крила и лети у висину држећи у рукама своје дете и узносећи га на дар Господу и говорећи: овакво сам твоје усхођење желела да видим, о чедо моје! Нека ме дакле Творац мој отпусти с миром, пошто сам се удостојила бити благословена међу женама, јер плод утробе своје предајем Свевишњем!
После тога Марта се са својим синчићем настани у једном крају Антиохије званом Херувим. Тај назив дошао је отуда што је Тит, син римског цара Веспазијана, разрушивши Јерусалим, узео из јерусалимског храма два златна херувима, који су стајали над ковчегом завета, пренео их у Антиохију и поставио на ово место. Док блажена Марта живљаше тамо са својим синчићем, њен синчић Симеон имаде овакво виђење: он виде Господа нашег Исуса Христа где седи на високом престолу и к Њему се са свих страна стичу неисказиво много праведника; пред престолом беше отворена књига живота, и обављаше се суд; на истоку се видео рај сладости, а на западу пакао огњени. И Свети Дух рече Симеону: Слушај, дете, и разуми што овде видиш; постарај се да угодиш Богу, да би се удостојио славе светих и добио неисказана блага која је Бог уготовио онима који Га љубе.
Од тога виђења дете се испуни божанске мудрости и даде му се откривење и виђење непознатих и чудесних тајни. После пак неколико дана Симеон виде једног мужа, дивног по изгледу, обученог у беле хаљине, који му рече: Хајде за мном. - Симеон пође за њим, и овај га одведе у крај Тиверински, у близини Селевкије. И доведе га на место, звано Пила. Тамо дете Симеон обитаваше, живећи у пустој гори са зверима као са јагањцима. Звери му беху једини сажитељи, а од људи га нико уопште не виђаше. Њега пак и дању и ноћу обасјаваше неисказана светлост. Храну је добијао од оног човека који га доведе тамо, и који му се често јављаше и у свему га поучаваше, и храну му на време даваше.
Затим, после неког времена, према упугству тог истог човека, Симеон се попе на врх горе и тамо нађе мали манастир, чији игуман беше муж свет, по имену Јован, који стајаше на стубу. Овај игуман имађаше честа виђења о Симеону који је имао доћи к њему: тако, некада је он виђао дете Симеона у белим хаљинама где на колима долази у манастир, некада - где лети у ваздуху и вије се над манастиром, а некада - где стоји на светлом стубу и са стубом се приближава манастиру. Виђао је овај блажени Јован и анђела који му указиваше на то дете и говораше: Ето, то је онај којим ћеш ти добити спасење. - И причаше игуман Јован та виђења монасима који живљаху заједно с њим.
А када, Божјим руководством, дође у његов манастир блажени Симеон, монаси се дивљаху како је тако мало дете, коме је једва било шест година, могло само ићи по таквој пустињи и пронаћи манастир. Игуман пак Јован, угледавши Симеона са свога стуба, одмах познаде у њему оно дете које тако много пута виде у својим виђењима, и веома му се обрадова. И призвавши га к себи, Јован га узе у руке и целива га, благодарећи Богу са сузама. А дете беше веома лепо у лицу, косице плаве, очица светлих и милих, цела његова појава одисаше душевном добротом. Оно беше кротко, ћутљиво, на одговор брзо, у речи паметно, небеских дарова препуно. И живљаше Симеон у том манастиру одвојено, држећи уста своја у ћутању. А пошћење његово бејаше овакво: некада на три дана, некада на седам, а некада на десет дана узимаше по мало сочива расквашеног у води, и пијаше по мало воде. Видећи све то, блажени игуман Јован столпник дивљаше се веома.
У том манастиру живљаше неки прост човек, чобанин. Видевши надприродно пошћење детета Симеона, он се распали ђаволском завишћу и намисли да га убије. Но када своју злу замисао хтеде да приведе у дело, рука му се тог часа осуши, и тешко се разболе целим телом, и беше близу смрти. Због тога он кајући се исповеди свој грех игуману и блаженом Симеону. А безазлени Симеон му не само опрости грех, него се и помоли Богу за њега, и чим се дотаче сасушене руке његове она се одмах исцели и цело тело његово оздрави. Од тога времена игуман и братија веома поштоваху ово блажено дете, пошто видеше да га је Господ још од утробе материне изабрао и осветио на службу Себи.
После неког времена блажени Симеон замоли братију да му саграде стуб близу стуба аве Јована. И братија му одмах сагради стуб крај стуба Јовановог. И седмогодишње дете узиђе на стуб, пошто га претходно преподобни Јован замонаши. И стајаше на стубу, подражавајући оца свог аву Јована столпника. У почетку његовог столпничког стајања њему се јави Господ наш Исус Христос у виду Детета, блистајући неисказаном красотом. Угледавши Божанско Дете, светом Симеону се сва душа распламте љубављу к Њему, јер познаде да је Господ и Бог његов. И осмеливши се, он Га упита: Господе, како те распеше Јевреји? - А Господ, раширивши руке своје крстолико, рече му: Ето, тако ме распеше Јевреји; уосталом ја сам сам благоизволео да будем распет. А ти, мушки се држи и буди истрајан, сараспињући се Мени у све дане живота свог.
Од тада Божји угодник Симеон заборави на своје тело, и уподобљаваше се Бестелесним Силама проводећи ангелеки живот, и превазилажаше у подвизима свога старца. Јер старац Јован појаше сваке ноћи по тридесет псалмова, а Симеон појаше по педесет, понекад по осамдесет, а понекад и цео Псалтир свршаваше за једну ноћ, ни за тренутак не предајући се сну; исто тако он по цео дан славословљаше Бога. А старац, штедећи га, и бојећи се да не би изнемогао од толиких подвига, саветоваше га говорећи му: Чедо, престани са таквим трудом који превазилази људску силу, јер ти ни нама недаш да отпочинемо; доста ти је што си се од пелена сараспео Христу; а треба да се унеколико, макар најмање, и о телу свом бринеш, пружајући му помало сна и дајући му хране под меру, да би могао до краја издржати напоре подвижничког живота. Јер јело и пиће не скврнаве човека, као што сам Господ каже у Светом Писму: Свако зеље које се може јести дадох вам за храну (1 Мојс. 9, 3). Блажени Симеон одговори старцу: Мада храна не скврнави човека, ипак рађа скверне помисли, помрачава ум, укорењује и тови страст, претвара духовног човека у телесног, прикивајући му мисли за земаљске жеље; а ми треба да се дан и ноћ поучавамо у закону Господњем, и да се бојимо да нас не дохвате сане прелести и ми паднемо у униније, у духовну чамотињу, као што пророк каже: Задрема душа моја од унинија (Пс. 118, 28). Нарочито је потребно да недремљивом бодрошћу отварамо уста своја на славословљење Бога, да бисмо привукли одозго благодат Светога Духа. Уосталом, шта је теби, оче, до мојих речи? Ја за себе самог, а не за друге, прописујем ове законе, јер је мени неопходно да младо тело своје укротим толиком суровошћу. - И удиви се старац тако паметном одговору младога детета.
Једном, када Симеон би обасјан светлошћу Светога Духа, њему би откривено васцело ђаволово царство и све сањарије његове: јер он виде самог врховног кнеза таме који сеђаше на великом престолу, са блиставом круном на глави, и пред њим стајаху војске демона; а виђаху се пред њим сви украси, спремљени за таште обмане: злато, сребро, драго камење, бисерје, - све то беше као неко блато; са свих страна чујаху се трубе, свирале, цитре и остали музички инструменти; а виђаше се грех у облику дивне девојке, за којом као слуге иђаху кушачи који потстичу и наводе људе на грех: дух покварености, дух нечистоте, дух лености и дух среброљубља, разјапљених ненаситих чељусти, желећи да прогутају сав свет. Ти духови - кушачи стараху се да и Симеона наведу на грехољубље, и позиваху га на грех разним лукавим речима; али он, оградивши себе обичним својим оружјем - крсним знаком, и призвавши име Христово, одагна од себе све те демонске привиде као што светлост сунчева одгони таму. А погледавши на цркву, Симеон угледа престо Божји, из кога изиђе слава Божја и обасја Симеона; притом, к светом Симеону би послат из цркве један од Патријараха са миомирисним миром у рукама; изливши миро на главу Симеону и помазавши га, Патријарх му рече: "Силом овога помазања изгонићеш демоне; а опасавши се вишњом божанском крепошћу, ти ћеш их сећи на хиљаде и побеђивати на десетине и стотине хиљада. Стога, буди храбар, надајући се у Саздатеља твог, јер враг неће ништа успети против тебе и син безакоња неће ти нашкодити". - Од тога часа блажени Симеон доби власт над духовима нечистим, и стаде их изгонити из људи, и од сваке болести исцељивати.
Једнога дана слуга Божји Симеон столпник рече блаженом старцу свом Јовану столпнику: Оче, не тако давно Господ ми откри царство Сатанино и пагубна богатства његова; и ја видех лукавства његова, помоћу којих он води борбу са врлинским људима. Јован одговори Симеону: Чедо, нека те Бог сачува од замки његових! Симеон на то рече: Ма да се проклета сатанска сила ревносно труди да нам причини много зла, ништа неће успети. - А старац, видећи да дете ниушта не рачуна демонска искушења, и бојећи се да не падне у гордоумље, рече му: У сваком случају, чедо, ми треба да се бојимо многоразличних замки сатанских и да се не уздамо у своју врлину, јер се непријатељ наш обуо у гвоздене чизме, и непрестано плете замке монасима; и чим улови погодан тренутак, одмах силовито насрне и отпочне страховити рат против монаха. Зато нам је веома потребно молити се Богу и призивати у помоћ Емануила да свагда буде с нама и уништи сву силу вражију.
Док су њих двојица ово разговарали, Сатана, који је слушао овај њихов разговор, испуни се јарости и шкргуташе зубима на младога подвижника. Затим га стаде плашити страшним привидима, претварајући се час у љуте змије, час у јаросне зверове, и нападајући га и дању и ноћу, као да је хтео да га прогута. А блажени Симеон, уздајући се у свог Свевишњег Помоћника, и ограђујући себе крсним знаком, говораше: Нећу се уплашити страхоте ноћне, стреле која лети дању, помора који иде по мраку, болести која хара у подне (Пс. 90, 5-6).
Једне ноћи месеца децембра, у другу ноћну стражу, сабравши сву своју војску, ђаво изненада са силном хуком нападе страховито на светога Симеона, ишчупа кров што беше над блаженим Симеоном и баци Симеона са стуба доле. Но рука Господња беше на детету и чуваше га; стога блажени Симеон стајаше поред стуба, не само неповређен по телу, него и неустрашиво спокојан, и ни најмање неуплашен од вражјег напада. Затим ђаво наведе са мора ветар олујан и силовит и хучан, и сатвори страшне громове и муње, који сву ноћ удараху у стуб Симеонов. Преподобни Јован, мислећи да је Симеон погинуо од страшних громова, плакаше, и дозиваше монахе да иду и виде да ли је дете живо на стубу. Но монаси се не одазиваху, јер не смејаху изаћи из својих келија бојећи се тих страхота; а беше међу монасима и таквих који, потстакнути ђаволом, гајаху ненавист према детету Симеону. И они говораху међу собом: Где је сада пошћење тог детета које превазилази људске силе? Где су подвизи његови? Где чудотворства? Нека сада помогне сам себи!
А блажени Симеон, чувши свога старца где плаче за њим, повика к њему, говорећи: Не тугуј за мном, оче, јер, чуван благодаћу Христовом, ја ни најмање не настрадах; а ђаво је посрамљен. - А кад се раздани, монаси се упутише к стубу Симеоновом, држећи да ће дете наћи већ мртво. Но угледавши га живо и весело, са лицем које се сијало као анђела Божјег, они се постидеше. Укорени од старца Јована, они се постиђени повукоше у своје келије.
Архиепископ антиохијски Јефрем, чувши за блаженог Симеона како суров живот води, дође да га види. И видевши мало дете, но толико савршено у врлини, и Христу сараспето, прослави Бога са сузама. И кад се врати у Антиохију, он казиваше свима ради поуке у како суровим подвизима проводи живот слуга Божји - дете Симеон. Од тога времена стадоше многи монаси и мирјани долазити к блаженом Симеону, једни - да га виде, други - да се насладе његовим богонадахнутим поукама, а трећи - да се исцеле од својих телесних недуга код бесплатног лекара и исцелитеља.
Једном приликом блажени Симеон измоли од неких својих посетилаца јак конопац, и кришом га тако чврсто омота око свог нагог тела, да му се конопац уреза до костију, те му много крви иђаше из рана, тако да му се власеница, квашена крвљу прилепи за тело. И тело му стаде трулети, али свети Симеон подношаше то јуначки. Најзад, трулеће тело његово поче смрдети. Братија који узлажаху к њему на стуб, не знађаху спочетка откуда долази тај смрад. А кад једва дознадоше, известише о томе аву Јована. Он узнегодова против таквог подвига и нареди да се конопац полако скине са Симеоновог тела, и запрети Симеону да тело своје не ставља на тако љуте муке.
Блажени Симеон поседоваше и благодат учења, која се као река изливаше из уста његових. Сазивајући братију, старац Јован наређиваше Симеону да им говори поуку, и сам га с радошћу слушаше. И мало дете беше мудар и користан учитељ старим монасима, јер у устима његовим деловаше Дух Свети. И сви се дивљаху благодатној мудрости која излажаше из уста његових. И старац Јован називаше Симеона новим Давидом; а казиваше и виђење своје које имаде односно њега у сну; видех, говораше он, неку божанску силу која у десној руци својој држаше саће меда, из кога се сливаше мед на главу детета Симеона.
Други опет старац упита једном братију, указујући на стуб Симеонов: Има ли голубова на том стубу? Братија му одговорише: Нема. Тада старац рече: Ја видех светлосног голуба где кроз вратанца улете к детету, па затим кроз неко време излете и прну летећи к небу.
Док они то разговараху између себе, блажени Симеон би у усхићењу: он виде себе узнесена на висину, и као на крилима облеће све крајеве васионе; затим виде себе узведена по седам лествица увис, где, слично светом апостолу Павлу, виде што око не виде, и чу што ухо не чу (1 Кор. 2, 9). И низвођен отуда, он упита онога који га је водио: Шта је то што ја видех? Он му одговори: То су седам небеса, на која си био узнесен. - Затим свети Симеон виде рај, и прекрасне вртове, и пресветле и превелике палате, и извор мира који извираше. Тамо више никога не виде осим Адама и благоразумног разбојника.
Када Симеон дође к себи, он исприча своме старцу све што виде. А старац Јован саслушавши, рече му: Чедо! благословен Господ који ти даде такву благодат!
Међутим, дете Симеон напредоваше све више и више у подвижничким трудовима. Када би му дошао неко који нема одела, он је скидао своју одећу и давао му је, а сам је остајао наг. Тако је он поступао не само лети него много пута и зими. А старац Јован га облачаше, иако нерадо, да не би умро од зиме. Но мали Симеон, ударајући се у прса плакаше, говорећи: Тешко мени кукавцу; како светих Четрдесет Мученика[4] претрпеше ради Христа мраз и лед у језеру, а ја се не удостојавам да се ни најмање не мрзнем на мразу. На који ћу се начин онда избавити из вечног шкргута зуба? И како ћу добити удео са светима? - И дуго ридаше Симеон због тога. А старац Јован, огорчивши се, рече му: Шта би још хтео да учиниш са собом, Симеоне? Само ти нож недостаје, па да сам себе убијеш!
После извесног времена Симеон измисли себи овакво мучење: седе на ноге и не устаде целу годину, тако да му бутине и листови иструлеше, и велики смрад излажаше од тога. Ава Јован позва лекара да Симеону излечи ране, а Симеон смешећи се рече: Жив Господ мој! неће ме се дотаћи рука и помоћ људска. - И Господ му изненада даде здравље, и он устаде на обе ноге потпуно здрав и читав, и нигде не беше ни трага од рана. И узносећи благодарност Богу, он дуго стајаше на коленима.
Када настаде празник свете Педесетнице изјутра, на сам дан празника блажени Симеон упита преподобног Јована: Оче, ко је достојан да прими Светога Духа као што Га примише свети Апостоли у огњеним језицима? Старац му одговори: Не ишти оно што је изнад тебе, и не испитуј оно што је недоступно сазнању, него размишљај о ономе што ти је заповеђено. На то Симеон рече: Писано је: Господ ће испунити жељу онима који Га се боје, и молитву њихову услишиће, и спашће их (Пс. 144, 19). Рекавши то, он подиже очи к небу и помоли се од свег срца, говорећи: Господе, Ти си Духа Твог Светог послао на своје свете Ученике и Апостоле, - пошљи дар благодати Твоје и на мене, и уразуми ме да се научим заповестима Твојим, јер си Ти моћан да у устима одојчади начиниш Себи хвалу, и да говорим речи вечнога живота.
Док се свети Симеон мољаше тако, одмах сиђе на њега с неба Дух Свети као горећа свећа, и испуни срце његово премудрошћу и разумом; и говораше из Божанског Писма многе ствари, и нико се не могаше противити Духу премудрости који живљаше у њему. И не само усмено него и писмено он излагаше душекорисне речи о монаштву, о покајању, о оваплоћењу Христовом, и о будућем Суду. Осим тога, он и многа неразумљива у Светом Писму места јасно протумачи. И дивљаше се веома старац Јован таквом дару Божјем у малом детету, и говораше: Реч Господња распали га (Пс. 104, 19). Сада схватих, да ће он учинити дивна дела, скоро исто онако славна као и дела Апостола. - А дивљаху се и остали монаси, и почеше га се бојати, поражени не само његовим учењем, него и чудесима која чињаше. Неки од тих монаха видеше у сну три дворца, и у њима три престола, и на престолима три круне. А када упиташе коме је спремљена таква слава, чу се глас који говораше: Детету Симеону!
Сијајући својим животом као сунце, преподобни Симеон се све више и више уздизаше од земаљског к небеском. И он зажеле виши стуб, којим би се више приближио к небу. И би му саграђен други стуб, који имађаше четрдесет степеница у висину. И када се спремаше да узиђе на тај стуб, чуше за то архиепископ антиохијски и епископ селевкијски и дођоше у манастир са својим клиром. Ту они са запаљеним свећама побожно узеше божанствено дете Симеона и одведоше га најпре у цркву, и у светом олтару посветише га за ђакона. Затим га уз појање псалама и песама узведоше на високи стуб. И стајаше блажени Симеон на том стубу осам година. А старац Јован плакаше, јер не виђаше лице његово. Симеон пак стојећи на вишем стубу провођаше надприродни живот, уподобљавајући се херувимима, и неућутно славословећи Бога.
Но да се ни једно тело не би хвалило пред Богом, Сатана, по попуштењу Божјем, поведе против њега тешку телесну борбу, наиме: хтеде да га у сну привидима оскврнави. Али Симеон, јуначки се противећи искушењу, не даде сна очима својим, и са многим сузама се мољаше Господу да му буде помоћник против уставшег на њега врага и да га заштити. И виде Симеон једног светлог, чесног, седог, у свештеничке ризе обученог човека, где силази с неба са путиром Божанских Тајни Пречистог Тела и Крви Христове, и ваздух се испуни неисказаним миомиром. И када тај светли човек приђе к њему, причести га светим Тајнама, и рече му: Буди храбар, и нека се јуначки држи срце твоје! Од сада те привиди у сну неће узнемиравати, само будно мотри на своје мисли и уздај се у Бога.
Од овог виђења свети Симеон се испуни превелике радости и неизрециве сладости, и хваљаше Бога. Он чуваше себе, како од наилазећих помисли, тако и од разговора с људима: јер сваки дан он провођаше затворен до три сата по подне, не желећи ни с ким да разговара до једино с Богом.
Међутим, приближи се блажена кончина старцу његовом, преподобном ави Јовану столпнику, коју предвидевши, блажени Симеон посла оваку поруку ави Јовану: Не тугуј, оче, што ћеш чути за дан одласка свог, јер је смрт - општи удео свих људи. Сазнадох да те данас позива Христос Бог на одмор, да се после трудова својих одмараш са светима. Стога ми, о оче, дај авраамовски благослов, и помени ме када отидеш да се поклониш престолу славе Пресвете и једносушне Тројице; и помоли се за нас, да бисмо ми, победивши свет, добили Царство Небеско и у њему видели један другог.
Чувши ову поруку, ава Јован не посумња у њену истинитост, нити се уплаши умом, јер беше готов на смрт, иако у то време немађаше никакву болест и беше потпуно здрав телом. И преко доносиоца поруке ава Јован одговори Симеону: Чедо моје, нека те благослови Бог Отац кога си тражио, и Јединородни син Очев кога си заволео, и Животворни Дух кога си свим срцем желео! Једно Божанство Свете Тројице нека ти буде тврђава и заштита; Оно нека те упути и утеши! Нека буду благословени они који тебе благосиљају; и нека буду проклети они који тебе проклињу! Нека ти Господ умножи част и славу што си мене, духовног оца свог, поштовао као телесног оца! А нека обрете благодат и милост од Господа и блажена мати твоја, која ми много послужи.

Присутна братија, чувши ове речи, обузе их страх, па упиташе блаженог Јована: Шта то, оче, завештаваш односно детета Симеона? Старац одговори: Ја желим да сви буду падражаваоци Симеона у пламеној љубави срца његовог к Богу, и да се удостојавају молитвене помоћи овог детета које је изабрани, велики и драгоцени сасуд Божји.
Затим ава Јован поучи братију спасоносним стварима, и помоли се Богу за њих. Онда се направи као да хоће да отспава мало. И убрзо заспа слатким сном блажене кончине, не боловавши телом нимало, и тако се придружи светим оцима.
После престављења свог блаженог старца Јована свети Симеон се одаде још већим трудовима. Устав његовог живота беше овакав: од раног јутра па до три сата по подне он се молио; од три сата па до заласка сунца бавио се читањем и преписивањем књига; по заласку сунца он је опет почињао да се моли, и сву ноћ је проводио без сна у непрекидној молитви све до зоре; а у освитку дана он је наређивао сну, као слузи неком, да му приђе на кратко време; и пошто би врло мало продремао, он се опет будио и почињао своје уобичајено молитвено правило. У време молитве он је у својој десној руци држао тамјан, који се без жара димио и пуштао из себе миомирисни кад. Понекад се у ваздуху чуо глас огромне масе народа која му је припевала и узвикивала: Алилуја. А то су бивали свети Анђели.
Често је он многе дане и ноћи проводио уопште без сна. Једном, тридесет дана и тридесет ноћи он уопште не задрема, молећи Бога да сасвим узме сан од њега. И би му речено од благодати Божје: Потребно је да макар кратким сном одмараш тело своје.
Но ђаво, не могући да гледа такав подвиг Симеонов, опет се окоми на њега са свом војском својом, покушавајући да га разним привиђењима заплаши: некада се претвараше у змију, некада у различне зверове, који насртаху на Симеона да га уједу; некада се претвараше у неку необичну птицу са дечјим лицем, која му на лице налеташе; некада се појављиваше у виду огромне војске, која уз ратне покличе јуришаше на њега, желећи да га баци са стуба, и да стуб обори на земљу; једанпут огромним каменом удари у стуб, и стуб се наже, готово да падне, али невидљива сила Божја задржа стуб и усправи; други пут ђаво се појави као девојка црнкиња, црна и бестидна, која се труђаше да рукама обгрли врат светитељу, и говораше: Још једном се борим са тобом, и ако ме победиш, онда ћу отићи одавде на неко време. - Сва ова демонска привиђења и утваре свети Симеон прогоњаше молитвом и знамењем светог крста.
Имаде блажени Симеон и предивно виђење божанско: виде он небо отворено и Господа нашег Исуса Христа, окруженог неисказаним сјајем, као пламенима огњеним; с десне стране стајаше Му арханђео Михаил, а с леве стране арханђео Гаврил; под ногама Му беше облак црвен. Видевши то, свети Симеон се поклони Господу свом, и пруживши руке своје к Њему мољаше Га, да му по доброти Својој да да донесе добре духовне родове. А Господ Христос благослови Симеона трипут божанским прстима својим. Симеон, погледавши доле, виде на земљи огромно мноштво демона у разним облицима: једни беху као вепрови, други као козе. И Господ му даде власт над свима тим демонима да их прогони. У знак те власти сиђе од Господа у руке Симеону жезал палмов. И одмах све то мноштво демона побеже од лица Симеоновог и пропаде без трага.
Блажени Симеон изгоњаше све зле духове из људи које довођаху к њему; исцељиваше он и све друге болести, па и мртве васкрсаваше. Тако, једном приликом дође к њему неки човек коме беше умро син. Дошавши под светитељев стуб, он са сузама викаше, молећи светитеља да се смилује на њега и помоли се Богу за умрлог сина његовог. А светитељ, приневши молитву Богу, рече томе човеку: Иди у име Господње! Син је твој жив. - Човек поверова светитељевим речима, оде дому свом, и обрете сина васкрслог из мртвих. Онда човек тај узе сина свог и с неописивом радошћу одведе га к светитељу, и узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику.
Потом свети Симеон опет виде Господа и Бога нашег, пред којим стајаху чинови Анђела; при томе најпрви Анђели држаху у рукама царску круну, украшену драгим камењем, а на врху круне беше крст који сијаше као муња. Том круном хтедоше свети Анђели да Симеона крунишу на царство. Видевши то, Симеон рече Анђелима: Не одузимајте ми власеницу, у коју се обукох Христа ради. Анђели му одговорише: Због тога и прими припремљену ти круну Царства Христова, и обуци се у благодат Светога Духа као у порфиру, и зацарићеш се са осталим светитељима у бесконачном Царству. А блажени Симеон, погледавши у Господа, рече: Господе и Творче свега, пошто си наумио да мене недостојног удостојиш славе светих Твојих у Царству Твоме, онда молим Твоју доброту, учини да више не употребљавам земаљску храну људску! - И чу Симеон Господа како пристаје на његову молбу. И одмах затим свети Анђели приступише блаженом Симеону, обукоше му пресветлу хаљину царску преко испосничке власенице, увенчаше му главу круном, и запеваше велегласно, говорећи: Славан је и преславан Христос Бог, Цар неба и земље; нека буде похваљен и слуга Његов Симеон!
После овог виђења свети Симеон не окуси уопште земаљску храну све до краја живота свог, него се храњаше небеском храном коју му Анђео доношаше. А каква и колика чудеса учини овај свети Симеон, и како чудесна беху дела његова, налази се описано у опширној књизи о његовом животу; овде се износи нешто мало од тога.
Једном бише откривена светом Симеону сва зла која су ускоро имала снаћи град Антиохију и околину: Симеон виде Анђела са мачем у руци како лети у ваздуху над градом Антиохијом. Тада светитељ завапи к Богу, молећи се од свег срца за град, и посредоваше пред Господом као други Мојсије, да одврати гнев свој од људи. И Господ му рече: Ево, вриска грехова овога града дође преда ме, и подиже против себе мој гнев и јарост; стога ћу уништити град тај у гресима његовим, пославши на њега огањ, мач и смрт. Тај ме град раздражи гресима својим и ја ћу га предати у плен народу неразумном.
Ово виђење свети Симеон казиваше свима богобојажљивим људима који долажаху к њему из града, и потстицаше их све на покајање. И заиста после не много времена Господ покрену на Антиохију цара персијског Хозроја, деду Хозроја млађег који однесе у плен животворно дрво Крста Господњег из Јерусалима[5]. Хозрој дође са великом војском персијском и халдејском, и стаде жестоко нападати град Антиохију. А блажени Симеон, стојећи на стубу, штићен Богом од нагрнулих варвара, мољаше се усрдно Господу да одврати гнев свој од града и да га не предаје у руке непријатељима. Но не могаде умолити Бога и утишати праведни гнев Божји. И би светом Симеону и ово виђење: налазећи се у усхићењу он виде пред собом пресветли крст, и при крсту два Анђела, у чијим рукама беху затегнуте тетиве са готовим срелама. И рекоше му Анђели: Овај крст посла ти Господ за заштиту и као знак мира, јер тебе неће захватити гнев Божја; а стреле су готове да одагнају непријатеље, ако се приближе овом месту твом, јер смо ми одређени да те чувамо.
И потом свети Симеон опет виде у виђењу како је град узет, како је пун непријатеља, како се из града чује кукњава и плач и силно запомагање, како једне мачевима секу, друте у ропство одводе, како неки скачу са градских бедема и беже; међу овима последњима свети Симеон виде и два монаха његовог манастира, који, уплашени од варварске најезде, напустише манастир и гору, па побегоше у град; њих сада виде како са другима беже из града, како их варвари сустижу, и једног од њих мачем убијају а другог у ропство одводе.
Све то што светитељ виде у виђењу, стварно се и зби после неколико дана: Антиохија би заузета, мачем и огњем опустошена, и мноштво народа у ропство одведено. Али, на молитве светог Симеона многи се спасоше тих страхота: јер када варвари својом главном војном силом уђоше у град кроз главну капију, дотле народ отвори северну и јужну капију града, још незаузете од непријатеља, те кроз њих многи побегоше, а неки и са градских бедема скочивши, утекоше. Бегунци се скриваху по горама и пустињама, и сачуваше се Божјим милосрђем, осим оне двојице споменутих монаха.
Варвари долажаху и до горе, на којој се налазио манастир и стуб Симеонов, али се празни враћаху, јер гора биваше покривена мраком и облаком, као некада Синајска Гора, те се не виђаше ни стуб ни манастир. Многи пак од варвара, спречени и уплашени неком невидљивом силом, бежаху у ужасу назад као да их гони мноштво наоружаних војника, јер молитва светог Симеона беше страшно и непобедиво оружје против непријатеља. И ниједан монах од оних који се подвизаваху у манастиру на гори са светим Симеоном, не претрпе никакво зло од варварске најезде, осим она два брата што из страха побегоше у град.
Када се варвари повукоше у своју земљу, многи рањеници долажаху к светом Симеону, те им он свима даваше исцељење. Осим тога, многе од оних што беху у ропство одведени светитељ молитвама својим избави од уза и ропства и изведе на слободу, јер који год од заробљеника само споменуше светитељево име, одмах им спадаху узе и окови, и они прохођаху између варвара, али их варвари не примећиваху, и они се враћаху у своју отаџбину без икакве сметње од стране непријатеља. Тако и онај гореспоменути монах, чији друг погибе од мача, би спасен из ропства на такав начин заједно са једним војником антиохијским. Монах казиваше ово: Чим поменусмо оца Симеона, и са сузама га призвасмо у помоћ, одмах сами од себе спадоше с нас окови што беху на нама; затим прођосмо посред варвара, и нико нас од њих нити што упита нити нам какву сметњу учини.
Близу Антиохије под гором крај пута сеђаше до најезде варвара један слепи старац и прошаше милостињу од пролазника. А када варвари неочекивано нагрнуше, један од њих удари старца мачем по врату и направи му смртоносну рану. Старац се ваљаше у својој крви, са нешто животнога духа у себи. А свети Симеон, видевши све то својим провидљивим очима, посла неколико монаха да му донесу тог старца. Монаси одоше, положише старца на рогожу и донесоше под стуб. Светитељ узе прашину са земље, окваси је освећеном водом, нареди да је ставе старцу на рану, говорећи: У име Емануила, прилепи се, главо, за своје место и учврсти се на њему. - И одмах глава старчева стаде на своје место, жиле се срастоше, глава се учврсти, страшне ране нестаде, и старац проговори. Уто се и слепе очи његове отворише. И сви који то видеше ужасаваху се и слављаху Бога.
После извесног времена преподобном Симеону додија узнемиравање, јер му са свих страна долажаше много народа, доносећи му своје болеснике, и тако му нарушаваху безмолвије, молитвено тиховање. И он намисли да напусти овај стуб, на коме он већ осам година стајаше, и да пређе на неко усамљеније место. Не сувише далеко одатле налажаше се једна врло висока гора, и веома пуста, пошто на њој уопште не беше воде. И нико од људи не узлажаше на њу, јер беше непроходна и безводна; на њој обитаваху само дивље звери, змије и други отровни гмизавци. Ето, на ту гору мишљаше блажени Симеон да се пресели. Док он размишљаше о томе, њему се јави Господ са мноштвом светих Анђела, сишавши у светлом облаку на ту гору. И Господ му рече: Потруди се, Симеоне, да узиђеш на ову Дивну гору[6], јер ће се од сада тако називати ова гора, пошто ћу на њој изобилно показати благодат моју у теби, да ће се сви дивити. - И одмах би показан на гори тој висок брежуљак и камен, на коме стајаху ноге Господње; и просвети се подножје то од славе Господње као сунце; на том камену нареди Господ Симеону да стоји.
После овог виђења преподобни Симеон сазва братију и исприча им о благовољењу Господњем да се он пресели на другу гору. Поставивши им за игумана једног старог и искусног мужа, Симеон сиђе са стуба и крену ка Дивној гори, праћен братијом који су плакали због његовог одласка. А када се приближи показаном му брежуљку, он се заустави и дуго време мољаше се Богу. Када пак заврши молитву, чу се глас мноштва Анђела који ускликнуше: Амин! - И светитељ нареди ученицима својим да на том месту поставе камени крст, који ће незаборавно потсећати на анђелски глас који се на том месту чуо. Погледавши пак на брежуљак на Дивној гори, он га виде обасјаног славом Божјом. Затим с радошћу се попе на њега, и стаде на онај камен, на коме беше у виђењу видео Господа да стоји. У то време блажени Симеон имађаше двадесет година.
Али свети Симеон не нађе ни тамо мира од посетилаца. Јер народ, који сутрадан по одласку Симеоновом дође у његов манастир, удари у велики плач пошто га не нађе. А кад сазнаде народ да се светитељ преселио на другу гору, сав журно крену тамо, носећи своје болеснике. Угледавши народ, преподобни Симеон се ожалости што му ни ту не дају да буде насамо са Богом. Међутим, видећи њихове сузе, сажали се на њих, и, мећући на сваког болесника руке своје уз призивање имена Господњег, он их исцељиваше и отпушташе здраве.
Догоди се једном да лав који је живео у тој гори, срете једнога човека који је ишао к светом Симеону, и јурну на њега да га растргне. А човек, не могући да побегне од њега, викну према њему: Немој ми чинити зла, ради угодника Божјег Симеона! - И лав, чувши име Симеоново, одмах се укроти, и не учини никакво зло томе човеку. И овај човек, дошавши к светитељу, исприча му шта се десило. А остали посетиоци, уплашени од тога, молише светитеља да отера лава са Дивне горе, да не би задавао страх посетиоцима његовим. Преподобни онда позва свог ученика Анастасија, из кога истера, као и Господ Христос некада (М. 16, 9), седам ђавола, и рече му: Иди к лаву у пећину и реци му: У име Господње поручује ти слуга Христов Симеон: иди са ове горе, јер теби овде већ неће бити обиталиште, да не би плашио браћу која долази овамо.
Анастасије оде и, нашавши лава у његовој пећини, каза му као разумном бићу светитељеву поруку. А лав, испуњујући светитељево наређење, одмах отиде одатле у друга далека пуста места, никоме не чинећи зла на путу.
У то време удари неки помор, те од разних болести умираху многи људи. Свети Симеон, схвативши да је то због гнева Божјег на људе, мољаше се са сузама Господу да се смилује на људе своје и да одврати од њих свој праведни гнев. И би му глас од Господа који говораше: Зашто ти патиш срцем за те људе? Еда ли их ти више волиш него ја? Но пошто се умножише безакоња њихова, потребна им је и казна. Ипак, да те не бих ожалостио, дајем ти власт да их исцељујеш од сваке болести и недуга.
То рече Господ слузи своме Симеону. А људи, ударани болестима, призиваху у помоћ име угодника Божјег Симеона, и виђаху га у виђењима како посећује домове њихове, како их осењује крстом и даје исцељења болеснима. И када долажаху к себи од виђења, они се осећаху потпуно здрави. А они призиваху име Симеоново на овај начин: паљаху у домовима својим кандила напуњена уљем, и кађаху тамјаном, и мољаху се говорећи: Христе Боже наш, помилуј нас молитвама слуге твога Симеона што је на Дивној гори!
И добијаху милост од Господа. А они који не имађаху довољно уља, наливаху мало у кандило, и паљаху; и кандило њихово гораше, не гасећи се, три па и четири дана, као да је уље доливано. Тако у кандилима њиховим не недостајаше уља на чудесан начин због призивања имена Симеоновог.
Једнога дана светом Симеону би откривено о приближењу кончине свјатјејшег архиепископа антиохијског Јефрема. Сазвавши братију он их обавести о томе, и наложи им да се моле Богу, јер велики стуб Цркве хоће да падне. Но братија му одговорише: Ми чујемо да је архиепископ здрав. - Сутрадан после јутрења (дан тај беше петак) свети Симеон поново позва к себи братију и рече им с умилењем: Светитељ Божји Јефрем престави се ове ноћи, јер видех где свети Анђели вођаху к небу душу његову, која пролазећи поред мене целива ме и рече: Молим те, помињи ме у молитвама својим Господу. - А говораше преподобни и ово са сузама: Тешко Антиохији, јер она сада нема Јефрема! Тешко граду, јер се од њега узе Јефрем![7]
По престављењу блаженог Јефрема престо антиохијски заузе Домн[8], који дође из Цариграда. Овај Домн беше немилостив према ништима. Сазнавши о томе, преподобни Симеон му прорече Божје наказање. И стварно, Домн се ускоро разболе: згрчише му се и руке и ноге, те не могаше ногама ићи ни рукама радити, него лежаше као трупац.
Затим светом Симеону би откривено о новом земљотресу који је имао снаћи Антиохију и бити страшнији од првог. И обавестивши о томе оне што дођоше к њему, Симеон плакаше и мољаше Бога да одврати свој гнев. И тог дана увече би тако велики земљотрес, да бедеми градски падаху и из темеља се дивне високе грађевине рушаху, те се људи од силнога страха и ужаса пометоше. Том приликом многи грађани беху рушевинама затрпани и побијени; а остали побегоше на Дивну гору к угоднику Божјем, и мољаху га са сузама да он својим богопријатним молитвама укроти гнев Божји. И када се светитељ са великим усрђем помоли Богу, земљотрес престаде; и светитељ виде небо отворено на источној страни, и неисказану светлост која отуда излажаше, као знак милосрђа Божјег према кајућим се људима.
Потом, по наређењу Божјем, преподобни Симеон подиже на Дивној Гори манастир и цркву, и то рукама људи које он беше исцелио а којих беше врло много; затим измоли од Бога довољну количину воде за потребе манастирске; онда молитвом умножи пшеницу у манастирској житници тако да се она у току три године није смањивала, иако је свакодневно трошена за масу народа који је са свих страна долазио.
Касније преподобни Симеон сагради и нови стуб, на који (како то својим очима виде преподобни) дође сам Господ Христос са светим Анђелима својим и освети тај стуб. Стога блажени праведник узиђе на овај стуб са великом радошћу, и стајаше на њему све до блажене кончине своје.
Када блаженом Симеону беше тридесет и три године, би му у Божјем откривењу наређено да прими посвећење за јереја, иако раније он то никако није хтео. И по наређењу Господњем к њему дође епископ селевкијски Дионисије, и рукоположи га за презвитера. После посвећења свети Симеон са великом побожношћу чинодејствоваше Божанске Тајне, служећи Богу беспрекорно као анђео. И светитељ имађаше често дивна виђења и откривења од Бога; и претсказиваше будуће догађаје, предвиђајући оно што је удаљено као да је ту; и прозираше у тајна дела и у тајне мисли људске. Он учини безбројна чудеса и на земљи и на мору, јављајући се на јави и у виђењима; он слепима вид даваше, губаве очишћаваше, хроме усправљаше, демоне из људи изгоњаше, зверовима уста запушиваше, сваку болест и сваки недуг лечаше, и мртве васкрсаваше, тако да се на њему испунише речи Христове: Који верује у мене, дела која ја творим и он ће творити (Јн. 14, 12). И заиста, Бог беше диван у овом светом дивном слузи свом Симеону.
Када преподобни Симеон напуни седамдесет и пет година живота, он би унапред обавештен од Господа о свом одласку. И сазвавши братију, преподобни их опширно поучи, даде свакоме последњи целив, и у час вечерњи, у који је обично примао од Анђела доношену храну, он предаде своју свету душу у руке Божје, 24. маја 596. године, и оде да се са Анђелима наслађује созерцањем лица Божја у бесконачном царству Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕРАПИОНА И СА ЊИМ КАЛИНИКА, ТЕОДОРА И ФАУСТА

Свети мученик Серапион беше родом из Египта. У време када свети Мелетије прохођаше свој мученички подвиг, он допутова из Египта, и, видећи оне који заједно с њим беху подвргнути мукама, он поверова у Христа. Због тога би ухваћен и бачен у тамницу, где га анђео Божји постави за епископа ради поучавања оних који су имали жељу да пострадају за Христа. Тога дана, блиски светом Мелетију комити и војници, сабравши се заједно, громким гласом изјављиваху да су и они хришћанн. Тиме разгневише управитеља. Епископу Серапиону и мађионичару Калинику, који поверова у Христа, главе бише посечене мачем, а Теодор и Фауст са многим другима бише спаљени, док жене и децу џелати искасапише дрвеним мачевима. Тако свети мученици предадоше душе своје у руке Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МЕЛЕТИЈА СТРАТИЛАТА И СА ЊИМ 1218 ВОЈНИКА

Свети мученик Мелетије за царовања римског цара Антонина беше стратилат[9]; водио је порекло из Галатије[10]. Као хришћанин, он се мољаше Богу да потпуно ишчезне незнабожачка заблуда, Тада демони, видећи своју пропаст, уђоше у псе и стадоше оплакивати своју погибао. Они хођаху свуда, завијајући, и тиме људима уливаху страх. Но свети Мелетије са подручним војницима својим поби их, и поруши незнабожачке храмове. Зато Максимијан[11], управитељ града у коме се находио свети мученик[12], нареди да га ухвате, и он га стаде приморавати да принесе жртву идолима, али светитељ не хте ни да чује за то. Тада мучитељ нареди да га бију гвозденим чекићима. После тога светог Мелетија обесише о борово дрво и приковаше га за њега клинцима, од чега он и сконча. Комитима[13] Стефану и Јовану, као и свима војницима који беху под њима, заједно са женама и децом, отсекоше главе мачем. Тако пострадаше за Христа свети мученици[14], и преселише се у царство Христа Бога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИТЕ СТОЛПНИКА, ПЕРЕЈАСЛАВСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Овај преподобни отац би рођен и одгајен у граду Перејаславу Заљеском[15]. Од малена се одликовао суровом и преком нарави, стварао нереде и причињавао многа зла људима, отимао и крао. А такве, сличне себи, имао је другове. Једнога дана он за време вечерња наврати у цркву, и чу где прочиташе речи пророка Исаије: Тако говори Господ: умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Ако ли нећете, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше (Ис. 1, 16-17. 20).
Од ових речи њега спопаде ужас и, вративши се дома, он сву ноћ ока не склопи размишљајући о њима. Али идућег дана он се по навици својој упути друговима, развесели се у њиховом друштву и позва их код себе на ручак тога дана. После тога он оде на трг, купи намирнице и донесе дома жени да спреми ручак. Када жена стаде мити месо, она примети да нешто необично иде крв из њега. А када га метну у лонац и стаде кувати, она виде да се у лонцу пени крв и испливава на површину час човечја глава, час рука, час стопала. Од тога је спопаде ужас и она каза мужу. А кад овај приђе и погледа, виде и сам то исто, и стаде као укопан од ужаса. Затим, дошавши себи, он дубоко уздахну и рече: Тешко мени! много сам грешио.
После тога, молећи се Богу и лијући сузе, он изађе из куће и оде у манастир светог великомученика Никите у близини града. Ту он паде пред ноге игуману и рече: Спаси душу која пропада! - Зачуђен тако необичном променом код Никите, игуман му на то одговори: Испитај себе: буди три дана пред манастирским вратима, плачи и исповедај грехе своје пред свима који улазе у манастир и излазе из њега.
Никита тако и уради. Три дана он је плакао и молио се, исповедајући пред свима грехе своје. После тога он угледа у близини манастира једну баруштину, зараслу у шеварје, пуну комараца и мушица. Он оде тамо, скиде одећу са себе и, ушавши потпуно наг у бару, седе у шеварју и стаде се молити Богу. Пошто прође три дана, игуман посла једног монаха да види шта ради Никита. Не нашавши Никиту код манастирских врата, инок га дуго тражаше, и најзад пронађе где лежи у шеварју, док облаци комараца и мушица круже над њим. Инок се врати у манастир и то исприча игуману. Тада игуман заједно са манастирском братијом оде к Никити, и угледавши га у таком положају да је и тело његово било немогуће распознати (тако је силно текла крв из њега), рече му: Сине мој, шта то радиш са собом! - А Никита ништа друго не одговараше, но само говораше игуману: Оче, спаси душу која пропада!
После овога игуман уведе Никиту у манастир, постриже га у монаштво и смести у тесну келију, где он обитаваше у непрекидним молитвама и посту, проводећи без сна и дане и ноћи. У то време злобни враг стаде наводити на њега страх путем разних виђења, али он ограђиваше себе од тих виђења крсним знаком, призивајући у помоћ светог великомученика Никиту, и никоме не говораше о томе. Ускоро затим Никита направи себи близу цркве стуб, и ископа уску стазу испод црквеног зида којом је долазио у цркву на молитву. За такве подвиге он доби од Бога дар чудотворства, те болесници са најразноврснијим болестима, који долажаху к њему, добијаху од њега исцељење.
У то време благоверни кнез черњиговски Михаил[16] разболе се од узетости. Чувши за светог Никиту он нареди својим бојарима да га одвезу у град Перејаслав к преподобноме ради исцељења. Када он беше већ на путу, срете га демон у облику монаха и каза за себе да је из истога манастира у коме се подвизава и свети Никита. Кнез га упита за преподобног Никиту, а демон рече да је он - варалица. То силно ожалости кнеза. Кроз неко време тај исти демон, само у другом обличју, поново срете кнеза на путу и рече му: Узалуд мучиш себе, кнеже, преваљујући тако дугачак пут.
Када кнез стиже на километар пред манастир, где борављаше преподобни, он нареди да му поставе шатор да се одмори од пута; и посла у манастир једног од својих бојара да извести преподобног о свом доласку. Тада онај исти демон, прерушен у монаха слепог на једно око и са лопатом у рукама, срете кнежевог изасланика и саопшти му да је преподобни умро и да га је он већ сахранио. Схвативши превару, бојарин запрети демону светитељевом молитвом, и демон остаде као укопан на месту где стајаше. Тада бојарин приђе к стубу светога Никите и обавести га да је кнез стигао и исприча му за тешку болест његову. Светитељ онда посла кнезу свој штап. Узевши тај штап у своју руку, благоверни кнез Михаил стаде на ноге потпуно здрав и пешке дође к стубу преподобнога, узе благослов од њега, и исприча му све о демонском искушењу које га снађе за време пута. Тада преподобни запрети демону именом Божјим и нареди му јавно пред свима да три сата непомично стоји крај његовог стуба, после чега се демон закле да никада више неће чинити зла људима, и одмах ишчезе. Пошто доби исцељење, благоверни кнез Михаил свесрдно заблагодари Богу и светоме старцу и, богато обдаривши манастир, врати се у свој град.
Тако свети отац наш Никита, стојећи на стубу свом и непрестано узносећи молитве Богу, даваше исцељење свима који долажаху к њему ради излечења од својих недуга.
Једне ноћи дођоше к преподобном Никити његови сродници са молбом да се помоли Богу за њих. И угледавши на њему тешке вериге, које се дугим трењем о тело беху очистиле и блистаху, помислише да су сребрне. Помрачени ђаволовим наговором, они се договорише да светитеља убију. И дошавши к стубу, скинуше кров са њега, уђоше у њега, и силом разлучише душу светитељеву од тела његова.[17] Затим узеше вериге, умоташе их у неко грубо сукно, па побегоше. Пред јутарње богослужење параеклисиарх[18] по обичају свом дође к стубу преподобнога да узме благослов од њега, па угледавши да је кров са стуба скинут, похита к игуману и обавести га о томе. Тада дођоше к стубу и нађоше тело преподобнога још топло, при чему из њега исхођаше диван мирис. Узевши га побожно из стуба, они га уз кађење и појање псалмове свечано сахранише у цркви светог мученика Никите, с десне стране близу олтара. При томе сви болесници који се ту затекоше, добише исцељење.
А покварене убице преподобнога, бежећи са украденим веригама, брзо стигоше до реке Волге. Ту одмоташе сукно, па видевши да су три чесна крста и тешке вериге - од гвожђа, само се дугим трењем очистили те блистају, бацише их у реку код града Јарослава близу манастира светог апостола Петра. Прве ноћи после тога један монах тога манастира, по имену Симеон, угледа на том месту недалеко од обале три стуба који јако сијаху. Они се протезаху од земље до неба и пуштаху из себе светлосне зраке. Монах то исприча архимандриту свога манастира, а овај обавести градоначелника. И они, праћени мноштвом народа, упутише се на то место, и нађоше чесне вериге преподобнога које као неко суво дрво пливаху на чудесан начин по површини воде. Узевши их са страхопоштовањем, они их уз појање псалама понеше у град. На путу сретоше хромога који се вукао по земљи, осенише га оним крстовима што беху на веригама, и он одмах стаде на ноге потпуно здрав. Осим тога, и многи други болесници који су патили од разних болести, добише исцељење од верига преподобнога. После извесног времена преподобни Никита јави се гореспоменутом монаху Симеону и рече му: Нека овај чесни знак мојих подвига буде скоро пренесен отуда и положен на мој гроб.
После тога вериге преподобнога бише свечано пренесене из града Јарослава у град Перејаслав и положене на чесни гроб његов. Свима који долазе са вером оне дају многа исцељења у славу Христа Бога.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА МАРКИЈАНЕ, ПАЛАДИЈЕ И СУЗАНЕ

Пострадале са светим мучеником Мелетијем1.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАЛИНИКА И ХРИСТИЈАНА

Деца, пострадала са светим мучеником Мелетијем[19].

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИСТА, МАРКЕЛА, МЕЛЕТИЈА, СЕРГИЈА, МАРКЕЛИНА, ЈОВАНА, ФИЛИКСА, ФОТИНА, ТЕОДОРИСКА, МЕРКУРИЈА, СТЕФАНА, СЕРАПИОНА И ДИДИМА

Пострадали са светим мучеником Мелетијем[20].


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЈАКА МОНАХА

Храм из 15. века њему посвећен и његов гроб налазе се у селу Евриху близу Левкосије (= Никозије) на Кипру, где се и врши његов свети спомен у овај дан.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Познато је неколико градова са именом Едеса. Овде се вероватно подразумева Едеса (сада Урфа) у северном делу Месопотамије.
2. Реч је о Антиохији Сиријској.
3. Јустинијаи I (Велики) царовао од 527. до 565. године.
4. Спомен њихов празнује се 9. марта.
5. Хозрој на персијском значи уопште цар. Тај се назив стављао уз име овог или оног цара. У даном случају подразумева се Хозрој I Ануширван, који је владао од 531. до 579. год. Његов унук Хозрој II Парвез (од 590. до 628. год.) заузе Јерусалим 614. год. за време рата са грчким царем Фоком, и однесе у Персију животворно дрво Крста Господњег. Оно би враћено 628. год., када наследник Хозроја II Сироес закључи мир са грчким царем Ираклијем.
6. Дивна гора налазила се у троуглу трију градова: Антиохије, Селевкије и Росе. Манастир светог Симеона видео се из Селевкије и био удаљен од Антиохије 16 километара.
7. Јефрем патријарховао од 527. до 545. год.
8. Домн II патријарховао од 546. до 560. год.
9. Стратилат значи војвода, војни старешина.
10. Галатија се налазила скоро у центру Малоазијског полуострва. На северу се граничила Пафлагонијом, на западу Витинијом и Фригијом, на југу Ликаонијом и Кападокијом, на истоку Понтом.
11. Игемон Максимијан или Максим био најпре управитељ Египта, а затим га Антонин послао у Галатију да гони хришћане.
12. Град се тај звао Тавија; налазио се у источној Галатији, близу границе с Понтом.
13. Комит - царски телохранитељ, скупљач пореза за царску касу, градоначелник; али овде се подразумевају војни трибуни, тојест градоначелници.
14. Свети Мелетије и остали с њим пострадали за Христа у II столећу.
15. Сада - срески град у Владимирској губернији.
16. Кнез Михаил - син кнеза черњиговског Всеволода. Ово се исцељење догодило 1186. године.
17. То се догодило 24. маја 1186. год.
18. Кандилопалитељ у манастиру, црквењак.
19. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светог мученика Мелетија Стратилата; и: Спомен светог мученика Серапиона.
20. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светог мученика Мелетија Стратилата; и: Спомен светог мученика Серапиона.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Михаил, епископ синадски. Овај свети и умни јерарх посвети себе од детињства на службу Христу. Подвизаваше се заједно са светим Теофилактом Никомидијским. Једном у сушно време ова два светитеља својим молитвама низведоше обилан дажд на земљу. Због свог подвижничког и девственог живота од своје ране младости, би изабран и посвећен од патријарха Тарасија за епископа синадског. Участвовао на VII васељенском сабору. По жељи царевој ишао калифу Харун-ал-Рашиду да води преговоре о миру. У време злога Лава Јерменина свргнут са престола архијерејског због поштовања икона и послат у изгнанство, где у беди и сиромаштини сконча оставши до краја веран Православљу и 818. године пресели се у царство Христа Цара.

2. Преподобни мученик Михаил. По смрти својих родитеља овај Михаил раздаде све своје имање сиромасима, а он оде на поклоњење светињама у Јерусалим. Потом ступи у обитељ светог Саве Освећеног где се замонаши. Беше Михаил сасвим млад и красан лицем, но од многог поста сух и блед. У то време владаху Јерусалимом Арапи. Једног дана посла Михаила његов духовни отац у град да прода рукодеље. На улици га срете шкопац царице арапске и поведе царици да покаже своје рукодеље. Када царица виде красна монаха, разгори се нечистом похоти и предложи монаху грех телесни, као негда жена Пентефријева целомудреном Јосифу. Када Михаил одби скверни предлог и поче да бежи, гневна царица нареди да га бију штаповима а потом да га воде цару с оптужбом као тобож да је хулио веру Мухамедову. Цар му предложи да прими веру Мухамедову, но он одби. Тада му дадоше неки јак отров, да би га отровали; он испи отров, и не би му ништа. Онда нареди цар те га посекоше мачем усред Јерусалима. Монаси нађу тело његово и пренесу у обитељ светог Саве, где га чесно сахране. Пострада свети Михаил за Христа и прослави се у IX веку.

3. Преподобна Ефросинија, кнегиња Полоцка. Ћерка Всеслава, кнеза Полоцког. Када је родитељи хтедоше обручити, она одбеже у женски манастир и замонаши се. Трипут јој се јавио ангел Господњи и показао јој место где она има устројити нови девички манастир. Привукла у монаштво и своју сестру Евдокију, и многе друге девојке из великашког сталежа. Једна рођака њена, Звенислава, по рођењу кнегиња Борисовна, донесе све своје благо, хаљине и драго камење па рече: "Све красоте овога света сматрам ништавним, а ове украсе спремљене за брак дајем цркви Спаситељевој, и сама желим обручити се с Њиме у духовни брак и потклонити главу моју под Његов благи и лаки јарам". Ефронисија и њу замонаши и даде јој име Евпраксија. У старости пожели Ефросинија да умре у Јерусалиму, и Богу се мољаше за то. Бог јој услиши молитву те, заиста, када посети Јерусалим тамо и сконча. И би сахрањена у манастиру светог Теодосија 23. маја 1173. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА СИНАДСКОГ[1]

Овај свети Михаил, као што је носио име Првоначелника небеских Сила, тако је и савршен анђелски живот проводио девственом чистотом и осталим врлинама. Он од раног детињства посвети себе на службу Богу, и у младим годинама се замонаши заједно са светим Теофилактом Никомидијским у дане свјатјешјег патријарха Тарасија, који их обојицу и посла у манастир на обали Црнога мора. Подвизавајући се тамо у монашким трудовима, они обојица веома успеваху у врлинама, и молитве њихове стекоше велику силу пред Богом.
Једном у време жетве беше силна жега и многи без воде изнемогаваху од жеђи; ова два светитеља се помолише Богу и учинише те сув бакарни суд стаде точити воду у довољној количини. Јер Господ испуњује вољу оних који Га се боје и услишава молитве њихове. Ово чудо потсећа на два чуда: прво, на чудо у пустињи када Бог жедноме Израиљу изведе воду из камена, и друго - када Бог ради Самсона, који је умирао од жеђи, учини те потече вода из суве магареће чељусти.
Видећи тако врлински живот ових преподобних отаца, који сијаху као звезде на небу, свјатјејши патријарх Тарасије нађе да су они достојни високог архијерејског чина. Стога, блаженог Теофилакта он постави за митрополита никомидијског, а светог Михаила - за епископа града Синада. И обојица добро пасијаху стадо Христово речју и примером свога живота.
А када затим свјатјејши Тарасије оде из овог живота, и на патријаршиски престо цариградски дође свети Никифор, опет настаде бура иконоборне јереси, која беше осуђена на Седмом Васељенском Сабору светих Отаца. Јер злочестиви цар Лав Јерменин, заразивши се том јереси, подиже гоњење на Цркву Христову, одбацујући свете иконе и називајући их идолима, а њихове поклонике на разне начнне мучећи и убијајући. Пре свега он отера свјатјејшег патријарха Никифора и остале православне архијереје са њихових престола, а место њих доведе своје једномишљенике - јеретике; и зацари се мрзост опустошења на светим местима.
Тада се свети Михаил показа ревносним исповедником православне вере и изобличитељем јеретичког зловерја. Крепљен и умудриван благодаћу Светога Духа, он укроти злоречје богопротивника и запуши уста јеретика која су ригала хуле на божанске иконе. А звероимени цар Лав, не подносећи слободно и неустрашиво изобличавање јеретичке заблуде, од стране светитеља Христовог, он га изведе на истјазање пред свој неправедни суд. Но свети Михаил, не плашећи се мука, јуначки заступаше своја убеђења, и неустрашиво рече цару: Ја поштујем свете иконе Спаситеља мог Исуса Христа и Пречисте Дјеве, Матере Његове, и осталих светитеља, и клањам им се, а твоје наређење презирем и не сматрам низашта.
Постиђен, Лав се испуни зверске јарости, и осуди исповедника Христовог на изгнанство. Гоњен из једног места у друго, светитељ Божји претрпе многе горке муке и злостављања, док не достиже небеска пространства и не доби вечни покој. Тако завршивши добро течење, он се украси двоструким венцем: као архијереј придружи се Архијерејима, и као мученик - Мученицима, у слави Христа Бога нашег.
Свети исповедник престави се 818. године.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МИХАИЛА ЦРНОРИЗЦА

Свети мученик Михаил беше из града Едесе[2], син хришћанских родитеља. После њихове смрти он своје имање раздаде сиромасима, и оде у Јерусалим да обиђе света места. У то време Јерусалим беше под Агарјанима - муслиманима. Пошто се поклони светим местима, Михаил оде у лавру светог Саве Освећеног, и ту постаде монах - црноризац.
После неког времена учитељ га његов посла у Јерусалим да прода рукодеље. Тамо га срете шкопац агарјанске царице Сеиде, који га узе са собом и приведе к својој царици, пошто сасуди које је он продавао беху врло лепи и одлично израђени. Угледавши младог, лепог, монаха, само сувог од поста, царица се одушеви њиме и стаде га наводити на прељубу, говорећи: Ти само угађај мени, и, ако си болестан, ја ћу те излечити. На то јој блажени Михаил одговори: Ја бол болујем због својих грехова, а слуга сам Господа мог Исуса Христа, и нећу да слушам тебе. Но царица га примораваше на грех, као некада у Мисиру Пентефријева жена прекрасног Јосифа, али целомудрени, девствени Михаил одбијаше то, говорећи: Мени је немогуће да то учиним, јер сам монах и дао сам завет Богу да ћу до краја живота очувати чистоту мога тела непорочном.
Када погана жена виде да ни на који начин не може да девственог монаха наведе на телесни грех, она се испуни стида и гнева, па нареди да га штаповима бију. Затим посла к цару, који се налазио недалеко од Јерусалима, везаног монаха као хулитеља њихове вере. Испитавши Михаила, цар нареди да га одвежу, и предлагаше му да прими Мухамедову веру. А свети црноризац одговори: Немогуће ми је оставити Бога мог и поћи за демоном. Цар га стаде саблажњавати заводљивим понудама, рекавши му: Ишти у мене што хоћеш, и ти ћеш царовати са мном. На то му свети инок рече: Молим те за једно од трога: или ме пусти к моме старцу, или се крсти у име Бога мог, или ме мачем твојим пошаљи ка Христу, Богу моме.
Тада цар нареди да се монаху да чаша смртоносног отрова. Свети монах испи отров, али му он ништа не нашкоди, по речи Христовој у Еванђељу: Ако и смртно што попију, неће им нашкодити (Мк. 16, 18). Посрамљен, цар нареди да се слузи Христовом отсече глава усред Јерусалима.
Монаси обитељи светог Саве Освећеног узеше тело светог мученика, однесоше у своју лавру, и чесно положише светог преподобномученика Михаила са светим оцима, славећи Христа Бога.
Пострада свети Михаил за Христа и прослави се у деветом столећу.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЕФРОСИНИЈЕ, ИГУМАНИЈЕ ПОЛОЦКЕ

У граду Полоцку живљаше кнез, по имену Всеслав[3]; он имађаше сина Георгија, од кога се роди ова блажена Ефросинија. Пре монаштва она се звала Предислава. Од малена она се научила писмености, и усрдно је изучавала Свето Писмо и друге свете књиге. Помоћу тога она се научи страху Божјем и топлој љубави к Богу, Саздатељу своме.
Предислава беше врло лепа. И кад напуни дванаест година стадоше је многи славни кнезови просити од њеног оца за своје синове[4]. Али она нипошто не пристајаше да се уда за земаљског смртног мужа, пошто беше обручила себе Бесмртном Женику, Господу Исусу Христу, и сав ум свој пренела у љубав божанску. Но отац њен одлучи да је, и против њене воље, уда за једног дивног младића, кнежевог сина. Када сазнаде за то, Предислава оде тајно у женски манастир к преподобној игуманији кнегињи Романи и мољаше је да је постриже у свети монашки образ. Но преподобна Романа дуго не пристајаше на то, једно - што Предислава беше веома млада, а друго - бојаше се њеног оца. И саветоваше јој да тако млада и лепа ступи у световни живот. Затим, увидевши да Предислава има велику љубав према Господу Христу и непоколебљиву жељу да девство своје сачува ради Небеског Царства, преподобна Романа нареди свештенику своје обитељи да Предиславу обуче у свети монашки анђелски образ, и даде јој име Ефросинија.
Када о томе сазнадоше Ефросинијини родитељи, велика их туга и жалост обузеше, и они одмах пожурише у манастир. А кад тамо угледаше своју кћер у монашком образу, стадоше силно плакати и ридати. Но блажена Ефросинија, не узнемирујући се родитељским сузама, саветоваше им да не плачу него да се радују што им је кћер заручена Небеском Цару.
У манастиру преподобна Ефросинија са осталим црноризицама провођаше време у посту и молитвама и у свима манастирским пословима, потчињавајући се свима са великим смирењем. А после извесног времена преподобна Ефросинија моли епископа полоцког Илију да јој допусти да се настани у одаји у трему саборне цркве полоцке Свете Софије (поступајући на овај начин, блажена Ефросинија се угледала на древне јерусалимске девојке, међу којима је била и Пресвета Дјева Богородица, које су живеле при Соломоновом храму у нарочитим одајама за то удешеним). Епископ, видећи њено сличноангелно живљење и серафимску љубав к Богу, не успротиви се доброј жељи срца њеног. И обитаваше света Ефросинија, као анђео Божји, затворивши се у одаји при цркви, непрестано дан и ноћ молећи се и славославећи Бога. А у време слободно од молитве, она преписиваше књиге, и даваше те их продаваху, и што за њих добијаше, то раздаваше сиротињи.
Пошто се блажена Ефросинија дуго времена подвизавала при цркви свете Софије, једне ноћи она виде у сну анђела Божјег, који је узе за руку, изведе ван града на место звано Сељце, где беше метох свете Софије и мала дрвена црквица, и рече јој: Ти треба да обитаваш овде, јер Бог хоће да на овом месту преко тебе упути многе на спасење.
Ово виђење преподобној Ефросинији би не једанпут, него се понови и други пут и трећи пут. Преподобна се чуђаше и беше у недоумици односно виђења, и благодараше Бога што ју је удостојио таквог виђења. Но, повинујући се вољи Господњој, она говораше: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје!
Анђео се јави и епископу у виђењу, и рече му: Води слушкињу Господњу Ефросинију к цркви Спаситељевој што је у Сељцу, и настани је при тој цркви, да би тамо био манастир за девице посвећене Богу, које Бог хоће да спасе преко ове слушкиње своје. Њене молитве као миро узлазе к Богу, и на њој почива Дух Свети као круна на глави царевој; и као што сунце сија у васељени, тако живот њен засија пред анђелима Божјим.
Пробудивши се из сна, епископ оде к преподобној Ефросинији и саопшти јој вољу Господњу. А и она исприча епископу о свом виђењу. И обоје заблагодарише Богу.
Затим епископ позва кнеза Бориса, стрица Ефросинијиног, и кнеза Георгија, оца њеног, и многе бојаре и угледне људе, и испричавши им о виђењу, рече: Ево ја у вашем присуству дајем Ефросинији место светога Спаса у Сељцу, да тамо буде женски манастир. Нека јој нико не чини сметње у томе и нека јој не дира оно што јој ја дадох - и сви пристадоше на епископов предлог.
После тога одведоше свету Ефросинију у Сељце, сместише је при цркви Спаситељевој, и саградише манастир за девојке које желе да у чистоти служе Господу Христу. И преподобна Ефросинија постаде наставница и предводница ка спасењу многим девојкама које се одрицаху света и узимаху на се монашки чин. Гледајући на врлински живот блажене Ефросиније као на образац, све се девојке веома коришћаху и потстицаху на богоугодне подвиге.
После неког времена преподобна Ефросинија посла своме оцу овакву поруку: Пусти к мени сестру моју Градиславу, да је научим светим књигама. - Отац пусти Градиславу. Света Ефросинија научи своју млађу сестру читању књига и, поучивши је многим душеспасоносним разговорима, она је уневести Христу, јер је замонаши и даде јој име Евдокија. Пошто прође доста времена, отац Ефросинијин посла к њој овакву поруку: Пусти нам сестру своју. А Ефросинија му одговори: Нека остане код мене још неко време, пошто није сасвим добро изучила Свето Писмо.
Али родитељи Ефросинијини убрзо сазнадоше за пострижење и друге кћери своје. То им удвостручи тугу, и они дођоше у манастир, и говораху светој Ефросинији са гневом и болом: О, чедо наше! шта то уради с нама? Додала си нам тугу, и жалост на жалост! Зар ти не беше доста што нас ти остави, па нам на превару оте и друго мило чедо наше? Ради тога ли вас родисмо, ради тога ли вас одгајисмо, да се пре смрти као мртве затворите у гробу, у тим црним ризама, да се закључате у манастирском затвору, и нас лишите утеха које смо очекивали од вас? - Преподобна Ефросинија им онда говори душеспасоносне речи из Божанствених Књига, и утеши их донекле. И они се вратише своме дому, разблажујући своју природну родитељску тугу духовном радошћу.
Убрзо потом к преподобној Ефросинији дође њена рођака кнегиња Звенислава, кћи њеног стрица кнеза Бориса, и донесе све своје скупоцене хаљине и наките, спремљене за удадбу, и рече блаженој Ефросинији: Госпођо и сестро моја, све красоте овога света сматрам ништавним, а ове украсе спремљене за брак дајем цркви Спаситељевој, и сама желим обручити се с Њиме у духовни брак и подклонити главу моју под Његов благи и лаки јарам. - Преподобна Ефросинија прими је с радошћу, и одмах је постриже, и даде јој име Евпраксија. И подвижнице провођаху заједно у пошћењима и свуноћним молитвама, једнодушно служећи Господу у светости и правди.
Видећи да се из дана у дан умножавају сестре и обитељ проширује, преподобна Ефросинија намисли да зида од камена цркву у име Спаситеља. Њено усрђе, уз Божју помоћ, би крунисано успехом: за годину дана би сазидана прекрасна црква од камена. Надзорник у томе послу беше један знаменит човек, по имену Јован. Он је много пута ноћу у сну чуо глас који му је говорио: Јоване, устани и иди те ради на зидању храма у част Сведржитеља! - Кад му тај глас додија, он се једнога дана диже и дође к преподобној игуманији: Ти ли то шаљеш за мном да ме приморавају на посао? А Ефросинија, схвативши да је тај глас не од људи него од Бога, одговори Јовану: Иако ја нисам слала да те буде и приморавају на посао, ипак послушај глас који те позива на работу, и брзо се прихвати посла, јер је ово дело Божје.
Када зидање цркве беше при крају недостадоше цигле. Тада се преподобна помоли Богу, говорећи: Хвала Ти, Господе човекољубиви, Боже свесилни, Ти си нам даровао веће, молим се Твојој доброти, подај нам и оно што је мање, да бисмо довршили цркву коју зидамо у славу пресветог имена Твог.
Сутрадан изјутра, по дејству силе Божје, зидари нађоше пећ пуну печених цигала, и већ остинулих, и то веома чврстих. Ове цигле беху направљене невидљивом руком, и то само за једну ноћ. И испуни се радошћу преподобна, и сви прославише Бога. И тако црква би довршена. После тога дође тамо ради освећења цркве епископ са клиром и са кнезовима, и сви грађани. Сви радосно отпразноваше освећење цркве. А преподобна Ефросинија паде ничице у цркви, и са сузама се мољаше Богу говорећи: Ти Господе срцезналче, Боже Сведржитељу, погледај на овај храм, подигнут у име Твоје, као што си некада погледао на храм Соломонов; погледај и на духовно стадо, сабрано при храму Твом. Буди милостив према нама које Ти служимо при овом светом храму, и пружај нам помоћ, да бисмо успешно носиле јарам Твој који смо узеле на себе и ишле за Тобом, Жеником нашим. Ти сам чувај овај тор духовних оваца Твојих, и буди нам Пастир, и Вратар, и Стражар, да не би ни једна од нас била уграбљена вуком погубитељем - ђаволом. Ти, Господе, буди нам оружје и одбрана, да не дође на нас зло, и не приближи се мука телима нашим, и не погуби нас са безакоњима нашим. Ми сву наду положисмо у Тебе, јер си Ти Бог жалостив и милостив према онима који верују у Тебе; и ми ћемо Теби узносити славу до последњег даха нашег.
Преподобна Ефросинија поучаваше сестре своје, говорећи: Ето, ја вас окупих Господа ради, као што кокош скупља пилиће под крила своја; окупих вас као овце Божје на божанствену пашу: напасајте дакле себе у заповестима Господњим, и растите кроз врлине из силе у силу, да би се и ја с радошћу а не с уздисањем трудила око спасења вашег и учила вас, и да бих се веселила духом видећи духовне плодове трудова ваших. Ето, старам се да помоћу толиких поука посејем речи Божје по срцима вашим, али њиве срца ваших као да стоје на истом - не расту у врлинама, а време жетве се приближује, и лопата је већ на гумну и она ће одвојити кукољ од пшенице. Бојим се, сестре моје, да се међу вама не нађе кукољ, и ви будете предане огњу неугасивом. Постарајте се, молим вас, постарајте се, сестре моје, да се сачувате од кукоља греха, да бисте избегле огањ неугасиви. Начините од себе чисту пшеницу Христову; самељите себе у воденици смирења подвижничким трудовима својим, чистотом, љубављу и молитвама, да бисте постале хлеб сладак Богу.
Тако блажена Ефросинија, као чедољубива мати, поучаваше духовну децу своју. И благодарећи поукама њеним и молитвама њеним све монахиње напредоваху у подвизима духовним и постајаху изабрани сасуди Светога Духа.
Преподобна Ефросинија подиже и другу цркву од камена у част и славу Пресвете Богородице. Украсивши је иконама и свим осталим благољепијем, она је предаде монасима, па им и манастир подиже поред цркве.
Преподобна Ефросинија зажеле да види и има у својој обитељи икону Пресвете Богородице, звану Одигитрија (= Путеводитељка), - наиме, једну од оних икона коју свети апостол и еванђелист Лука изради још за живота Пречисте Богоматере. Јер преподобна беше чула да се три иконе Пресвете Богородице, израђене светим Луком, налазе: једна у Јерусалиму, друга у Цариграду, трећа у Ефесу. Помоливши се Богу са сузама да јој испуни жељу, она посла слугу своје обитељи Михаила у Цариград к благочестивом цару Мануилу[5] и к свјатјејшем патријарху Луки[6] са многим даровима и великим молбама, молећи их да јој пошаљу једну од тих трију икона Пресвете Богородшде, и то ону што је у Ефесу. Цар и патријарх, осетивши велику љубав и усрђе блажене Ефросиније према Богу и Пречистој Мајци Божјој, решише да јој испуне молбу, и послаше у Азију, те из Ефеса донеше у Цариград чудесну икону Пресвете Богородице. Предавши икону слузи Михаилу, цар и патријарх му дадоше и писмо своје за преподобну Ефросинију, у коме хваљаху слушкињу Христову, и патријарх јој шиљаше свој благослов. Добивши жељену икону, блажена Ефросинија се испуни неисказане радости, и узнесе велику благодарност Господу Христу и Његовој Пречистој Матери, и постави је у својој обитељи у цркви светога Спаса, украсивши је златом и драгим камењем.
Поеле смрти својих родитеља, и после многољетног монаховања свог преподобна Ефросинија зажеле да види света места у Јерусалиму и да се поклони живоносном гробу Христовом, а мишљаше да тамо и живот свој заврши; и о томе се усрдно Богу мољаше. Сазнавши за њену намеру, духовне и световне власти се веома ожалостише, и дошавши к њој мољаху је са сузама да не оставља отаџбину своју. Блажена их мудрим и душекорисним речима тешаше као матер децу своју. Између осталих дође код ње и њен љубљени брат Вјачеслав са својом супругом и децом. Поклонивши јој се, он јој са сузама говораше: Госпођо, сестро и мати моја, зашто хоћеш да нас напустиш, светлости очију мојих и управитељко душе моје? А светитељка му одговараше: Ја нећу да вас напустим, него хоћу да се на светим местима помолим Господу за себе и за вас.
Када блажена Ефросинија заврши духовни разговор са братом својим, кнезом Вјачеславом, она му нареди да две кћери своје Киринију и Олгу, остави код сестре своје Евдокије. Јер блажена Ефросинија имађаше такав духовни дар, да чим на кога погледа, одмах је дознавала има ли у њему духа врлинског и може ли бити изабрани сасуд Богу. Тако она провиде да ће ове две девојчице, њене братанице, својим врлинским животом угодити Христу.
Када кнез Вјачеслав оде од Ефросиније, она рече његовим кћерима: Хоћу да вас обручим Бесмртном Женику и да вас уведем у дворе Његовог Царства. - А девојчице, усхићене богонадахнутим речима њеним, припадоше јој к ногама и рекоше: Нека буде воља Господња! И нека нас твоја света молитва устроји како хоће! - А Ефросинија, радујући се духом због доброг настројења ових девојчица, даваше им душекорисне поуке и развијаше у срцима њиховим љубав Христову.
Затим, после извесног времена, преподобна Ефросинија позва к себи свога брата Вјачеслава и рече: Хоћу децу твоју да пострижем у монаштво, да буду невесте Христове. - Ове речи узнемирише кнеза Вјачеслава, и он рече: Госпођо мати наша, шта си то намислила да урадиш са мном? Ти хоћеш два плача да дометнеш души мојој: прво, да плачем што нас ти остављаш и одлазиш у далеку земљу; и друго, да плачем због деце своје, јер сам лишен утехе њихове. - А кнегиња Вјачеславова, мати тих девојчица, још се више кидаше него муж њен, и силно плакаше и ридаше. Али се ипак не могаху супротставити вољи преподобне Ефросиније, пошто њене речи сматраху као речи самога Христа, и знађаху тачно да је она истинита слушкиња Христова и да у њој живи Дух Свети. После тога блажена Ефросинија замоли тамошњег епископа Дионисија да дође у њен манастир, да девојчице уведе у Цркву и постриже их. При томе Киринији би дато име Агатија, а Олги Јевтимија. И благослови их епископ благословом светих отаца и матера који од памтивека угодише Богу.
Затим, после кратког времена, блажена Ефросинија предаде обитељ своју сестри својој Евдокији и, целивавши све, она се помоли Богу, и уздајући се у Њега, она крену за Јерусалим, испраћена далеко од свих горко уплаканих. Са собом поведе свог другог брата Давида и рођаку Евпраксију, и дође најпре у Цариград. Ту би чесно примљена од цара и патријарха. И пошто се поклони светим црквама и многим моштима светих она отпутова за Јерусалим. Стигавши у Јерусалим, она се поклони живоносном гробу Христовом и постави на њему златно кандило. И много дарова подари цркви јерусалимској и патријарху. Обиђе блажена Ефросинија и сва света места у околини Јерусалима, са великим умилењем клањајући се свуда и молећи се. И настани се у манастиру, званом Руски, при цркви Пресвете Богородице. Затим дошавши поново на гроб Господњи, она се стаде са сузама и свесрдним уздасима молити, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, рођени од Пресвете Приснодјеве Марије ради спасења нашег, Ти си рекао: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Благодарим самилосној доброти Твојој, што ја грешна добих оно што исках у Тебе: удостојих се видети ова света места, која си Ти осветио пречистим ногама Твојим; удостојих се целивати свети гроб Твој, у коме си почивао пречистим телом Твојим, примивши смрт ради нас. Но још један дар, о преблаги Господе, иштем од Тебе: удостоји ме да скончам у овим светим местима; не презри смирену молитву моју, Саздатељу мој! прими дух мој у овом светом граду Твом, и настани ме са онима који су угодили Теби, у наручју Авраамовом.
Помоливши се тако, света Ефросинија оде у гореспоменуту цркву, при којој обитаваше. Ту она паде у телесни недуг, и леже на одар болеснички, рекавши: Хвала Ти, Господе мој Исусе Христе, што си и у овоме послушао мене, недостојну слушкињу Твоју, и учинио са мном како си хтео.
Жељаше блажена Ефросинија да буде и на Јордану, али већ не беше у стању због болести своје. Стога испрати на Јордан брата свог Давида и Евпраксију. Вративши се отуда, они јој донеше воде јорданске. Блажена прими ту воду са великом радошћу и благодарношћу. И пи од ње, и окрепи њоме цело тело своје. Затим, легавши на одар, рече: Благословен Бог који просвећује и освећује свакога човека који долази на свет.
У току те болести преподобној се јави Анђео и извести је од Бога о блаженој кончини њеној, и о покоју који јој је припремљен. И весељаше се душом преподобна о Богу Спаситељу свом, хвалећи и благодарећи Његову доброту. Онда посла у лавру светог Саве Освећеног, молећи архимандрита и братију да допусте да буде сахрањена у њиховој обитељи. Они одговорише: Ми имамо заповест од светог оца нашег Саве, да никада не сахрањујемо жене у обитељи његовој. Има Теодосијев општежићни манастир Пресвете Богородице. Тамо почивају многе свете жене. Тамо почива и мати светога Саве, и мати светога Теодосија, и мати светих Бесребрника Теодотија, и многе друге. Стога доликује да тамо буде сахрањена и богоугодна Ефросинија.
Чувши такав одговор, преподобна Ефросинија заблагодари Богу што ће тело њено бити положено заједно са моштима светих жена, и одмах посла молбу у обитељ светог Теодосија да јој се додели место за погреб. Монаси те обитељи одредише место у паперти, и ту би спремљен гроб за свету Ефросинију.
Пошто болова двадесет и четири дана, и приближи се кончини, преподобна Ефросинија позва презвитера, причести се Божанским Тајнама, и молећи се предаде своју свету душу у руке Божје, 23. маја 1173. године. Свето тело њено би чесно положено у обитељи преподобног Теодосија у паперти цркве Пресвете Богородице. А брат њен Давид и сродница Евпраксија вратише се у своју земљу, у град Полоцк, и донеше вест о блаженој кончини и чесном погребењу преподобне Ефросиније. Оплакавши кончину блажене Ефросиније сви, установише да се њен спомен празнује сваке године у славу Бога Оца и Сина и Светога Духа, хваљеног и прослављеног од свеколике твари, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАИСИЈА ГАЛИЧКОГ

Подвизавао се као монах преко 70 година; био архимандрит Галичког Николајевског манастира, који се по њему почео називати Паисијевим. Упокојио се у дубокој старости, у другој половини петнаестог века. Свете мошти његове почивају у Успенској цркви Паисијеве обитељи.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА САЛОНА (ИЛИ САРОНА)

Пострадао за Христа мачем посечен. Био родом римљанин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕЛЕВКА

За веру своју у Христа претестерисан; и тако пострадао.

СПОМЕН СВЕТЕ МИРОНОСИЦЕ МАРИЈЕ КЛЕОПОВЕ

Беше при страдању Господњем код крста и са осталим светим женама мироносицама дошла је на гроб Христов са мирисима. Преставила се у миру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Синад - један од старих црноморских градова.
2. Овај град налазио се у старини у северном крају Месопотамије.
3. Всеслав Брјачиславич, син Брјачислава Изјаславича, кнезовао у Полоцку од 1044. до 1101. године.
4. Рано удавање било је обична појава у древној Русији.
5. Цар Мануил Комнен царовао од 1143. до 1180. године.
6. Лука Хрисоверг патријарховао од 1156. до 1169. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученик Василиск. Сродник светог Теодора Тирона. Би мучен заједно са Евтропијем и Клеоником. Када ова последња двојица бише распети, и издахнуше 3. марта, Василиск би враћен поново у тамницу. У том се деси смена царских намесника, те Василиск оста дуго тамнујући. Са сузама мољаше се Василиск Богу, да Њему не ускрати мученичку смрт. И по дугој молитви јави му се сам Господ Исус, обећа му испунити жељу и посла га у његово село, да се поздрави са мајком и браћом. У том дође нови намесник Агрипа и у граду Амасију учини Господ преко Свога мученика велика чудеса, због којих многи народ поверова у Христа. Агрипа нареди мученику да принесе жртву Аполону. "Аполон значи губитељ!" рече Василиск, и усрдном молитвом скруши идола у прах и небесним огњем спали храм. Уплашени Агрипа приписиваше све то мађијама, и нареди те Василиска мачем посекоше. У том Агрипа полуди, и у лудилу оде на губилиште, нађе мало крви мученикове у прашини и привеза је себи под појас, од чега поста здрав. Дошавши себи, он се крсти. Доцније неки Марин, грађанин Комански (Комани управо зваше се место погубљења Василискова), подиже цркву на моштима мучениковим, у којима многи болесници нахођаху исцељење.

2. Свети мученик Јован Владимир, краљ српски. Беше од рода кнежевског из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир, а отац Петрислав. Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше, јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро бити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил, зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира те и овога посече 1015. године. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума, 1925. године подигнута је црква овоме крунисаном мученику као ктитору овога славног манастира.

3. Други васељенски сабор. У време цара Теодосија Великог овај сабор би сазван 381. године у Цариграду, да утврди учење православно о Духу Светоме, о коме криво учаше тадашњи архиепископ цариградски Македоније. Овај духоборни архиепископ, наиме, учаше као да је Дух Свети твар Божја а не ипостас божанска, равна ипостаси Оца и Сина и с овима једнобитна. Македоније би од сабора осуђен, а Никејски Символ Вере допуњен још учењем о Светом Духу.

4. Свети праведни Мелхиседек, цар салимски. Савременик праоца Аврама. По речима апостола Павла он је био као цар и свештеник праобраз Господа Исуса Христа (Јевр 7).

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАСИЛИСКА

После погубљења светих мученика Евтропија и Клеоника[1], са којима много пострада и свети Василиск, који остаде жив и нахођаше се у тамници; и после погибије обласног управитеља Асклипиодота, у области Понта[2] дође други управитељ, Агрипа, послат од мучитеља Максимијана и Максимина[3]. Агрипа дође са наређењем да продужи гонити и убијати оне који верују у Христа. Још пре његовог доласка у град Амасију[4] свети Василиск, који тамо беше у тамници, са сузама се мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, опомени се и мене, и не заборави ме до последњег тренутка страдања, него ми помози да што пре добијем мученички венац, да не бих био одвојен од оних светих мужева, који заједно са мном бише ухапшени, али пре мене пострадаше и добише венце мученичке.
И у поноћи јави му се Господ у сну, и рече му: Имам ја тебе на уму, и нећу те заборавити; име твоје је записано са онима који с тобом беху ухапшени. Не тугуј дакле што ћеш пострадати после њих, јер ћеш многе претећи, и спомен твој учинићу славним на свој земљи. А сада иди, опрости се са својом мајком, браћом и сродницима; па кад се вратиш, одмах ћеш добити венац мученички и бићеш сахрањен у Коману[5]. Не бој се мука на које ћеш бити стављен, јер сам ја с тобом, и неће ти нашкодити злоба људска.
Пробудивши се, свети Василиск се испуни радости, и узнесе благодарност Господу. И виде врата од тамнице отворена. Када стаде свитати, он замоли тамничке, стражаре и њиховог старешину, говорећи: Пустите ме на слободу за четири дана, да идем да се опростим са мојом мајком и браћом, који живе у селу Кумиаљсту, па ћу се вратити, и онда отићи к истинитом Оцу мом - Исусу Христу. А војници и тамнички старешина му одговорише: Сведок је Господ Бог твој, коме ти непрестано служиш, да бисмо те ми сасвим пустили, када се не бисмо бојали обласног управитеља, чији долазак очекујемо за кратко време. Светитељ им на то рече: Ја нипошто не желим да будем пуштен, него, као што вам рекох, ишао бих само да се опростим са мајком, браћом и сродницима, јер ми Господ мој заповеди да то учиним. Војници му одговорише: Бојимо се да те убрзо по твом одласку не затраже од нас, јер као што чусмо, данас треба да стигне у град обласни управитељ, а сви су сужњи записани у судску књигу. Свети Василиск им онда рече: Воља Бога мог је да идем у моје село; стога, ако се слажете, нека неколико од вас пођу са мном, па ћемо се заједно вратити.
Војници пристадоше на његов предлог, и неколико од њих одоше са њим у његово село. Тамо га његова три брата и мати дочекаше са великом радошћу. И војници бише одлично угошћени у њиховом дому. А сутрадан светитељ сазва све своје сроднике, и много им говори о стварима корисним по душу, и о истинама хришћанске вере, и како им кроз многе невоље ваља ући у царство Христово. Тако, тешећи их, и дајући последњи целив свима, светитељ им рече: Возљубљена браћо, оци и децо по Христу! останите у вери Господа нашег Исуса Христа, и од Њега нипошто не отступајте, јер ништа није овај свет и што је у њему, - све је то као сенка која брзо пролази, а Господ остаје вавек. Вас пак молим, помолите се за мене Господару свију нас - Богу, да ми подари силу да завршим подвиг мученички, као што га завршише свети Теодор Тирон, Евтропије и Клеоник, који заједно са мном беху ухапшени. Спасавајте се, слатки оци, и мајке, и браћо, и сестре, и децо, а ја одлазим од вас, и више ме нећете видети у овом привременом животу.
Када светитељ изговори ове речи, настаде силан плач и ридање, и сви га стадоше молити: Када добро завршиш страдање своје, помоли се за нас и за све хришћане Госггоду, да престане гоњење на православну веру и да се уништи идолослужење, а да благодат Христова засија по целој земљи.
После тога свети Василиск крену с војницима на пут, враћајући се својим тамничким оковима. У то време стиже у град Амасију управитељ Агрипа, сазва све најугледније грађане, па са њима уђе у идолски храм, звани Петасон, и у други, звани Серапион, и принесе жртву својим поганим боговима.
Сутрадан, севши на судишту, Агрипа се стаде распитивати за сужње, нарочито за Василиска, јер је слушао за њега, па је хтео да прво изведе њега преда се на суд. Градоначелник оде у тамницу, желећи да судији доведе Василиска, али га не нађе тамо. Стога он веза тамничког стражара, и доведе пред судију. Истјазавајући га, судија га питаше: Како си из тамнице пустио сужња, непријатеља богова наших и противника наредаба царских? Тамнички стражар одговори: Ово је већ други дан, откако Василиск са војницима оде у своје село. - Судија се силно разјари и повика: Главу ћу ти мачем отсећи, ако ми не доведеш тога хулитеља и ружитеља богова наших. - Стражар одговори: Четвртог дана ја ћу га довести пред тебе.
И судија Агрипа одмах посла са тим стражарем свога магистријана[6], човека љута и свирепа, и војнике са њим, и рече магистријану: Само ћу онда поверовати да си човек који ревнује за наше богове, ако тог богохулника ухватиш и везаног приведеш к мени. Води га у Коман, јер ја одавде идем тамо.
Отишавши од управитеља, магистријан припреми гвоздене чизме са врло много оштрих гвоздених клинаца изнутра, па узе тамничког стражара и војнике, и упути се у Василисково село, носећи на магарцу тешке железне окове. Кренух и ја за њима, вели описивач ових догађаја свети мученик Евсигније, желећи да видим страдање и кончину светог Василиска. Дошавши у село, они сретоше мученика који већ беше кренуо из куће у град Амасију, одмах га оковаше у двоструке окове, и око врата му ставише железан ланац, и на ноге му обуше гвоздене чизме са клинцима изнутра који му се зарише у ноге до самих костију и крв лину из изранављених ногу. И бијући силно Христова мученика, они га вођаху путем ка граду Коману. А мученика праћаху плачући мајка, браћа и сродници. На растанку, мати му рече: Чедо моје слатко, нека ти Христос, кога си заволео, буде помоћник у овом мученичком подвигу! Твој живот овде неће бити дуг, али ће у будућем веку твој живот бити вечит; сада подносиш горке муке, али ћеш од Христа Бога добити венац славе; зли људи муче те на земљи, али ће те Анђели мира примити на небу; као разбојника суде те, али ће те онај разбојник што с Христом би распет примити у рај; цареви трулежни и смртни мучењем те убијају, али ће те Вечни Бог оживети и уврстити међу Анђеле. Чедо моје слатко, на овом путу Господњем којим идеш, сећај се и нас! - Рекавши то, мати се врну своме дому, молећи се Господу за сина свог, да га Он укрепи у мукама.
А свети Василиск, окренувши се и видевши где за њим иду његова три брата, и сродници, и многи од народа, и плачу за њим и ридају, мољаше их да се врате својим домовима, и говораше им: Не плачите за мном, него боље молите се Господу, да ми да снаге да победим ђавола и посрамим слуге његове. - Затим целива свакога, и саветоваше им да се врате, говорећи: Опет ћемо се видети у дан васкрсења и у вечном животу. - Али они не хтедоше да се врате, него иђаху за њим плачући. Тада им свети Василиск поново рече: Зашто ми својим плачем и сузама, смућујете срце? О, кад би ми дано било да много пута умрем за Господа нашег Исуса Христа! Молим вас, вратите се и молите се Богу за мене!
Но пошто се они ни после тога не хтедоше вратити, магистријан им рече: Тако ми здравља царева мојих, ако се не вратите, све ћу вас повезати и одвести к управитељу. - Али пошто они не послушаше ни њега, магистријан их онда са војницима стаде бити и једва успе да их одагна.
Вођен тако, свети мученик јуначки ношаше тешке окове и храбро трпљаше болове у ногама, које беху избушене од оштрих клинаца у гвозденим чизмама, и пут се заливаше крвљу његовом. А он певаше: Ако ме опколи војска, неће се уплашити срце моје[7], Христе Господе мој, јер си Ти са мном. - И много друго говораше светитељ ка Господу у певању и молитви. А магистријан и они с њим, видећи мученика како лако иде са клинцима у ногама, чуђаху се. Но са светим мучеником беше Господ, који му ублажаваше болове.
Када стигоше до села, званог Дакозарије, магистријан и војници зажелеше да се одморе, пошто беше врућина, и усто подне. А господарица тога села, удовица Тројана, видевши магистријана са војницима, замоли их да сврате у њен дам на залогај хлеба; беше их четрдесет људи. Они свратише, и она их угости. И они јеђаху и пијаху веселећи се, а свети мученик Василиск, са рукама везаним позади, стајаше пред капијом њенога дома привезан за један суви храст. И око њега се слеже много народа: људи, жена и деце. Видећи га у тешким оковима, и на онакој жеги везаног за дрво, док му је крв текла из ногу, они беху потресени и сажаљеваху га. А свети мученик се мољаше Богу, говорећи: Господе, посети ме као што си посетио Јосифа у тамници, Јеремију у блату, Данила у рову лављем, Три Младића у пећи Халдејској. И као што си показао милост Сусани, напаствованој од злих стараца, и извео Петра из тамнице, и заштитио Теклу од поруге, - тако и на мени, недостојном и смиреном слузи Твом, покажи чудесну милост Твоју и јави чудеса Твоја у славу пресветог имена Твог!
Када свети мученик заврши молитву своју, изненада се затресе земља и чу се одозго глас који говораше: Не бој се, ја сам с тобом! - И одједном гвоздене чизме што беху на мучениковим ногама истопише се као восак од огња; и окови спадоше с њега; и суви храст постаде зелен, раширивши многолиснате гране и правећи велики хлад око светитеља; а на месту где стајаху ноге светитељеве и земља беше обагрена његовом крвљу - протече извор воде.
И стаде светитељ благодарити Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Предвечна Речи, и Сине непостижног и неисказаног Оца, Ти си благоволео сићи на земљу и постати човек, да би нас искупио од древног мучитеља - ђавола, и избавио од свих злих дела његових; Ти си нас узвисио и узнео, а њега понизио и сатро и на бездан осудио; Ти си нас оживотворио; - каким ћу Те устима прославити? каким ћу се речима исповедити Теби и опевати Тебе? како ћу објавити велика дела Твоја и силу Твоју, које си сада јавио на мени слузи Твоме, као раније на светима Твојим: Евтропију и Клеонику, када бејасмо мучени пред управитељем Асклипиодотом? Уствари, ко сам, Господе, ја недостојни, те си излио на мене тако велику и чудесну милост Твоју? Сама земља, видевши Тебе, затресе се.
А Магистријан и војници, уплашени од земљотреса, излетеше из куће, па видевши чудеса која су се догодила, забезекнуше се; и једни од њих говораху да су то привиди, а други сматраху да су то мађије. Но народ који стајаше око светитеља, запрепашћен дивљаше се томе и прослављаше силу Христа Бога. И многи повероваше у Христа, и говораху: Овај Божји човек послан је овамо Богом, да освети наше место.
Донесоше к светитељу раслабљеног који лежаше на одру; кад га се мученик Христов дотаче, раслабљени тог тренутка устаде здрав, и узевши одар свој оде кући својој славећи Бога. Доведоше к светитељу и губавце; он и њих исцели додиром. Исто тако он речју исцели све болеснике од најразличитијих болести, и оне који паћаху од нечистих духова. И сви слављаху Бога истинитога и вероваху у Њега; и велика радост би у народу онога места. Поверова у Христа исто тако и господарица тога села Тројана са сином својим Тројаном, и мољаше да се крсти. А ја грешни Евсигније, вели описивач, гледајући све што се збива, од срца се радовах и прослављах Господа. Тог истог дана предвече, стадо волова и друга стока, враћајући се са паше у село путем где свети мученик стајаше, дошавши до њега, падоше пред њим на колена и поклонише се праведнику, својим гласовима славећи Бога.
Тада се магистријан и војници покајаше за муке које нанесоше светитељу, јер их ужас обузимаше гледајући преславна чудеса што их светитељ чињаше. Идућег дана изјутра магистријан кротко предложи мученику: Ако ти је по вољи, господине Василишче, можемо да кренемо на пут, да нас због тебе не би снашла нека беда од управитеља. Светитељ одговори: Хајдемо, јер хоћу да умрем за Господа мог.
Кад изиђоше из села, сав народ, са госпођом Тројаном, праћаше светитеља. А свети мученик их мољаше да се врате кућама својим; једни се вратише, а други продужише за њим. Када ступише на велики мост преко реке Иреос, затресе се мост од присуства Христова, јер Господ наш Христос невидљиво иђаше са слугом својим, као што сам свети мученик Василиск каза после мени недостојном Евсигнију. Када се мост затресе, свети мученик застаде и, узневши хвалу Богу, моли народ да се врати натраг. И једва их наговори те се вратише.
За време пута светитељ је на свакој узвишици и лепшем месту преклањао колена и молио се Богу, говорећи: На сваком месту владавине Његове благосиљај, душо моја Господа (Пс. 102, 22). А када стигоше у село Саон, седоше војници с магистријаном да једу, и нуђаху светитеља да се прихвати с њима. Али он не хтеде, говорећи: Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати (Пс. 22, 1); мене храни Господ мој, Исус Христос. А они наваљиваху на њега: Једи, човече, да не би умро од глади, јер ћемо због тебе бити у великој невољи, ако те не приведемо управитељу. Ево, већ је трећи дан како ништа окусио ниси. Светитељ им одговори: Ја сам препун бесмртне хране, стога нећу да узимам смртну храну. Вас храни земаљски хлеб, а мене - небеска реч Божја; вас весели вино, а мене - благодат светога Духа; вас насићује месо, а мене - пост; вас окрепљује снага телесна, а мене - крст Христов; вас обогаћује злато, а мене - љубав Христова; вас украшавају хаљине, а мене - врлина; ви се веселите у смеху, а ја се тешим духом у молитви; ви волите временског, смртног, трулежног цара вашег, и жудите да га видите, и испуњујете законе његове, а ја волим Небеског Цара и Бога мог, и законе његове грлим, и желим да се храним гледањем лица Његова; ви очекујете почасти на земљи, а ја - на небу; ви тражите славу од људи, а ја се надам добити славу при васкрсењу праведних на Страшном суду, када ће Господ мој рећи: Ходите благословени Оца мога, примите царство које вам је приправљено од постања света (Мт. 25, 34).
Када ово светитељ изрече, магистријан нареди да се стока оседла, и предложи светитељу да седне на једног магарца, рекавши: Три дана пешачиш гладан; уседни бар на магарца, да не би потпуно изнемогао. Светитељ не пристаде на то, рекавши: Мене крепи Господ мој Исус Христос, а сваки одмор и утеху даје ми Дух Свети.
Затим кренуше на пут. Предвече стигоше у једно село, и ту се зауставише да преноће. И кад војници стадоше вечерати, моли магистријан блаженог Василиска да што поједе. Али он не хте. И сву ноћ проведе у молитви и појању, при чему сами свети Анђели певаху заједно са угодником Христовим.
А када се раздани, кренуше на пут, и у десет сати стигоше пред град Коман. А приближавајући се Коману, они путем чуше од многих да управитељ ставља на муке оне који неће да се поклоне идолима. Но Господ се јави светом Василиску и рече му: Буди храбар, не бој се претњи безаконика, јер сам ја с тобом.
Кад уђоше у град, војници питаху грађане: Где је управитељ? Они им рекоше да је у Аполоновом храму, и тамо са народом приноси боговима жртву. Магистријан оде к њему и извести га да је довео Василиска. Управитељ се веома обрадова томе. Магистријан му исто тако исприча и о чудесима која се догодише на путу. Али управитељ не поверова у то, и рече: То су хришћанске мађије. - И нареди да Василиска доведу к њему у Аполонов храм, хотећи да га принуди на жртвоприношење. Војници управитељеви отрчаше одмах, и стадоше тући мученика, говорећи: Хајде у храм к управитељу и поклони се боговима, ако хоћеш да останеш жив. - А магистријан и војници који с њим беху дошли с пута стадоше причати управитељевим војницима о чудесима које сами видеше, и додадоше: Заиста чудесна знамења и силу Божју видесмо ми. То не беху ни привиђења ни мађије већ сушта стварност. - Затим, обраћајући се светом мученику, рекоше: Опрости нам, господине Василишче, сва зла која ти у незнању свом учинисмо, и помоли се за нас твоме Богу.
Док они то говораху дотрчаше други војници од управитеља, зграбише мученика и у храм одведоше. Светитељ уђе у храм светла лица, радујући се у Господу Богу свом. Угледавши га, управитељ га упита: Јеси ти Василиск? Светитељ одговори: Да, ја сам. Управитељ продужи: Шта дакле велиш, хоћеш ли принети боговима жртву? Светитељ га упита: А ко ти то рече за мене да не приносим жртву Богу? Ја сваког тренутка приносим жртву хвале Богу моме. Не схвативши ове речи, управитељ се обрадова и рече мученику: Благо боговима! Хајде, љубимче, принеси жртву коме хоћеш од наших богова.
Свети Василиск онда, приближивши се идолу, упита присутне: Како се зове овај ваш бог? Одговорише му: Аполон. Светитељ им на то рече: Добро рекосте да се зове Аполон, јер Аполон значи губитељ. И заиста, у погибао вуче оне који верују у њега и клањају се као Богу њему који није Бог. Управитељ упита онда мученика: А како се зове бог коме ти хоћеш да принесеш жртву? Светитељ одговори: Мој Бог је неисказан, непостижан, невидљив и несазнајан. Управитељ га упита: Шта дакле, нема ли имена бог твој? Светитељ одговори: Имена Бога мог написана су у Светим Књигама, и ако хоћеш да чујеш, ја ћу ти их казати. Управитељ рече: Кажи их. Светитељ тада рече: Бог мој назива се Отац и Сведржитељ, Господ Саваот, Цар свих, Спаситељ милостиви, милосрдни и дуготрпељиви. Њему ћу ја принети жртву хвале. Управитељ на то рече: Коме год хоћеш богу принеси жртву, - то је за мене свеједно, - само принеси, јер те нисам позвао да ми мудрујеш, него да жртву принесеш.
Светитељ одговори управитељу: Онда обрати пажњу на моју жртву. И подигавши руке к небу, он се стаде молити, говорећи: Боже вечни, Творче неба и земље, Ти слушаш све који Ти истински служе, - услиши сада и мене, слугу Твога, и разбиј у овај час овог глувог и слепог и безчувственог идола, да увиде незнабошци каквог бога поштују, и да се постиде, и да познаду да си Ти једини свемоћни Бог.
Чим светитељ заврши молитву, затресе се земља и храм, и паде идол на земљу и разби се у прах. А управитељ и народ што беху у храму, побегоше из страха напоље, само свети Василиск остаде унутра, певајући и говорећи: Нека устане Бог, и нека се распу иепријатељи његови, и нека беже од лица његова који мрзе на њ! Нека ишчезну као што ишчезава дим; као што се восак топи од огња, тако нека изгину сви идолопоклоници од лица истинитог Бога нашег (Пс. 67, 2-3).
После неког времена управитељ нареди да мученика изведу из храма, и шкргућући зубима на њега, рече му: Непријатељу богова наших, зашто си једно обећао а друго учинио? Обећао си принети богу жртву, а мађијама си својим учинио да падне и разбије се бог наш Аполон. Светитељ одговори: Онај који разби вашег бога, тај ће и храм његов спалити.
Тек што светитељ изговори ове речи, огањ спаде с неба на храм Аполонов и спали га до темеља. А управитељ и сав народ од силног страха побегоше далеко. Затим управитељ призва светог Василиска, и рече му: О, како су велике твоје мађије! бога си сакрушио и храм његов спалио. Светитељ му на то рече: Ако је бог твој заиста бог, као што ти кажеш, онда нека ми се освети! Управитељ одговори: Наши богови су добри и никакво зло не чине својим противницима. Светитељ онда узвикну: О, слепила људског! како демони могу бити добри, или што добро чинити, када су зли по природи; они ће и вас, своје љубитеље и поклонике, одвући са собом у пакао.
Тада управитељ рече: Бедни мађионичару, принеси боговима жртву, да те не бих предао на горку смрт. Светитељ му на то одговори: Зверу шумски, псу који крв лочеш, развратни Агрипо, лику демонски, слико ђавоља, мучитељу безакони, зашто ме још задржаваш? Ја се журим да завршим течење своје.
Управитељ се силно разгневи на мученика, и нареди да га мачем посеку. Војници онда узеше светитеља, и поведоше ван града на посечење, на место звано Диоскорија. Притом много народа праћаше светитеља. А управитељ нареди војницима да по посечењу тело мучениково баце у реку. И кад мученик Христов би посечен[8], ми видесмо, вели свети Евсигније, којима дано би да видимо, страшно тајанство: мноштво светих Анђела дође и, узевши светитељеву душу, узношаху је ка небу. А Господ наш Исус Христос би виђен где стоји на небу и говори: Ходи, мој добри и верни слуго Василишче, уђи у Небеско Царство међу праведнике, где се налазе слуге моје који заједно с тобом беху узети на мучење Мене ради.
Ми који све то видесмо и чусмо, наставља свети Евсигније, падосмо ничице на земљу и поклонисмо се Господу благодарећи Му што нас удостоји таквог виђења. А тело мучениково џелат Приск дохвати и стаде вући ка реци. Ми му приступисмо, вели свети Евсигније, и молисмо га да причека мало док се народ разиђе, и кришом му дадосмо тридесет златника. Он нам препусти мучениково тело и главу, говорећи: Пазите само да ко не сазна и обавести управитеља; тада ће снаћи беда и мене и вас.
Ми онда узесмо чесно тело и сакрисмо, па га ноћу однесосмо на једну поорану њиву, ту сахранисмо и одозго посејасмо жито. Те исте ноћи жито проклија и узрасте, а сутрадан укласа и даде род. Док смо копали мученику гроб, неки од нас ожеднеше, и ми се помолисмо Господу призивајући светог Василиска, чијим молитвама одмах изби извор воде близу његовог гроба. Ми се написмо и прослависмо Бога. Тај извор постоји и до данашњег дана, и болесници који пију од те воде добијају исцељење.
После свега дух нечисти нападе на обласног управитеља Агрипу, и он стаде тражити тело мучениково, говорећи: Када бих се дотакао тела Василискова, ја бих се избавио од ове беде. - И нико му не смејаше рећи да је мучениково тело сахрањено у земљу. А неки га питаху: Ти си наредио да тело баце у реку, зашто га сада тражиш? - Агрипа пак оде на место где мученик Христов би посечен, нађе тамо неколико капи крви његове, сабра их рукама заједно са прашином, саши их у свој појас, и чим се опаса, одмах се ослободи од нечистог духа, и поверова у Господа нашег Исуса Христа.
Затим, после извесног времена, грађанин Комана Марин, човек побожан, сагради цркву у име светог мученика Василиска, па извади из земље свете мошти његове и пренесе их у њу. И од најразноврснијих болести бивају многа чудесна исцељења од моштију светитељевих молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светом Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈОВАНА ВЛАДИМИРА, КРАЉА СРПСКОГ

Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).
Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин[9], он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.
Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем[10]. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.
Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).
Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.
У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.
Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.
А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.
Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године[11]".
Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио[12]. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.
Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.
Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском).[13] Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године[14]. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.[15]
Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.

ПОХВАЛА СВЕТОМ КРАЉУ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ[16]

Светоме међу краљевима, великомученику Јовану, знамењетворцу, мироточцу и чудотворцу Владимиру. Благослови оче!
Сабрао нас је данас, божански и свети празникољубиви зборе, христољубиви народе православни, овај међу краљевима изобилни љубављу, добропобедни мученик Истине, Јован Владимир, у овај велики духовни и пресвети храм. Сабрао се к њему христољубиви народ на ову годишњу и значајну светковину у жељи да му се по обичају побожно поклони, јер је време светог и благодатног спомена његовог, који је узрок божанских дарова. Зато се радујмо сви духовно, сви који сте окружили чесни и мироточиви ковчег свеблагочестивог мученика, Светога Владимира. Радују се с нама Анђели, небеса се веселе, крајеви земље играју; Илирик и сва земља Албанска и Српска радосно се окупљају на славу; све што је земаљско сједињује се данас са небеским, и заједно празнују; све постојеће учесник је у весељу, све се радује слави Јовановој; све му кличе славословље. Па и сами Пророци свети сагласно с осталима кличу у песмама. Један узвикује: Нека се веселе небеса и нека се радује земља! Други пева: Диван је Бог у светима својим, и - Бог се прославља на сабору светих! Један вели: Спомен је праведнога с похвалама; други говори: Прославићу оне који Ме прослављају, вели Господ! Трећи пак Пророк припева: Дому Твоме припада светиња, Господе, у све дане! Један од Пророка заповеда христољубивом народу: Саставите празнике на саборима од краја жртвеника; а други са песмом поручује: Глас је радости и спасења у насељима праведних! Један слави мученик овим речима: Блажен си ти и добро ће ти бити, а друга виче болесницима: Приђите к Њему и просветите се и лица ваша неће се посрамити! - Свему пак овоме повод је и узрок овај Пречудни и Мироточиви, некадашњи краљ Илирика и Дукље, мученик предвечнога Логоса Божјег и веродостојни сведок Његов, Јован - имењак благодати, којега ми данас с радошћу опевамо мада за то нећемо бити кадри, него ћемо само онолико испунити дужност колико нам силе дозвољавају.
Јер како ћемо ми људи достојно славити онога који је живео надчовечански; и то још мученика, то највеће и свагдасветлеће и најсјајније светило што се заблистало из отаџбине му; похвалу васељене, украс Цркве, поборника Крста и храброг борца за Истину, непобедиво оружје Христових царева и војника. Јован је круна благочестивог царства; Јован је најбржи исцелитељ и учитељ болних и ожалошћених; Јован је страдалницима осветник и лажљивцима укротитељ. Јован је свима нама утеха: оскуднима изобиље, сиротима заштитник, удовама хранилац, стаду пастир, њивама и гумнима благослов, виноградима плодност, заробљеницима одбрана, нападнутима заклон, гладнима храна; богумилима, месалијанима и осталим јеретицима пораз, заблуди пропаст, а вери правило и утврђење. Њега су безбожни јеретици па и рођаци напали и главу му отсекли, но он је своје гониоце победио и по смрти је уистину живео; и прихвативши рукама чесну главу своју отсечену у свети храм је ушао, и убицу свога запрепастио, завидљивце сатро, и из овог привременог прешао у вечно и бесмртно царство. Сада се налази у кругу Анђела око престола Величине на небесима, али је опет и близу нас, јер се невидљиво међ нама налази раскошно делећи дарове онима који му долазе. О свечудесног чуда! Којим речима да похвалим Краља и Мученика, заиста чудесног Мироточца! Којим ли звуцима и гласовима да похвалим његове подвиге! И на који начин да опевам његова дивна чудеса?
Одвоји се од Великомученика земни прах, али се од овога не одвоји Христос; расточи се природа, али не ишчезе вера. Он на једном месту почива, а у целом свету где год био призван пребива. Горе на небу уз Христа Бога стоји, а овде се ни најмање од нас не удаљује. Онамо нас заступа, а овде са нама ликује. Онамо служи, а овде чудотвори. Његове мошти почивају, а дела му се проповедају; језик му ћути, а чудеса му кликују. Ко је тако нешто видео? Да ли је ико икад тако нешто чуо? Кости су му затворене у гробу, а чудеса му се виде по свему свету. Нека се постиде идолопоклоници (безбожници) и нечестиви јеретици кад чују да зли духови од моштију страхују. Велика је слобода твоја пред Богом, Свети Јоване Владимире, кад си за Христа Цара поднео неправедну мученичку смрт и кад си Крст као скиптар узео на себе. Шта би сада рекли они који су због мале невоље и опасности отступили од Преслатког Исуса Христа и одрекли Га се? Нека сада виде каква је моћ вере. Разумите, народи, и покорите се, јер је с нама Бог! С нама је Бог дивни у светима Својима, Који показа такав изданак који израсте из краљевског корена и владаше над Албом и свом Илирском земљом и Далмацијом!...
На њега су се излиле одозго све благодати већ од првог узраста његовог, и сав је био богооблагодаћен. Назван је био по имену Јован, што значи - Божја благодат... Он беше рођен од родитеља царског порекла, познатих више по вери него по племићству. И од таквих родитеља рођен, Јован не постиде нити посрами родитеље своје, нити се мањи од њих показа, већ беше пун небеских благодати, кротак и смеран, тих и побожан, смирен и целомудрен. Он хиташе од нискога и привременога ка ономе што је узвишено и небеско, тако да је свима очевидан био његов напредак и достојан се показао наследник очевог престола и краљевине. Бог је објавио какав ће Јован постати, јер он напредоваше узрастом и нарави и разумом; уздржаваше се од страсти (и лепо се развијаше, тако да се од самог почетка могао видети напредак и узраст у који је касније достигао. Даноноћно напредујући у благодати и у узрасту, он се никад није мешао са другим господичићима и децом, него се само одавао молитвама и осталим врлинама. Будући вођен од Пресветог Духа он је изучавао само оно што му је требало, и то из Светога Писма, растући тако и учећи се науци и заповестима Господњим. Он се служио само оним што краси и улепшава нарав и врлине човекове. Родитељи га дадоше једном војводи да га учи војној вештини, и он то за кратко време изучи тако да су се храбрости његовој сви дивили, те убрзо постаде највештији и најбистрији краљевић. Али блажени у себи сједињаваше врлину и побожност, молитву и снагу. Увек се клонио рђавог друштва, а ипак је био свима све, и многим благодатним даровима обасут...
А када стиже у пуни узраст он и тада чуваше своју девственост, и када га родитељи оженише Косаром, ћерком Самуила цара бугарског и охридског, он тражаше згодно време да и жену обрати у ову врлину у којој се и сам находио. По смрти родитеља његових и по примању краљевства и власти требало је видети ревност његову и дивити јој се. Он одмах призва к себи старешине краљевине и сав покорни му народ, и вођаше их све по вољи Божјој, постављајући учитеље да људе његове васпитавају у православљу. Јер он ни на шта друго није мислио него на то, како да се по свој држави његовој прошири побожност и права вера у Христа Бога нашег. После поче да мудрим речима и духовним небеским поукама поучава своју жену и речима Светога Писма је увераваше да девичанство има велику награду пред Богом. Они који би девичанство одржали, говорио је, могу рећи да већ нису земаљски него небески и да су се по животу изједначили са Анђелима. Говораше јој све што је потребно за целомудрије и васпостављање вишег и будућег живота и бестрашћа и изједначења са Анђелима. А она њему, како историја прича, одговараше: Та је ствар, драги мужу, и неким птицама и животињама природно дата, па ако и ми добијемо тај дар онда нека је хвала Богу од Кога ти је та божанска намера дата. Таквим је речима блажени Јован жену своју приводио ка целомудрију.
А што се тиче његове љубави према сиромасима и милостиње што је свагда чинио потребитима и невољницима, и што се тиче давања хране гладнима и саучешћа показаног према болнима, - много о томе говори стари српски синаксар, и ко би то све могао испричати и избројати? Свети Владимир беше пријатан и умилан телом но још пријатнији и умилнији духом, тако да су се надприродна показала врлинска дела његовог живота и чистоте. Једно само желим да нагласим, и то не ради показивања и хвалисања, него што ће се то онима који то нису чули и знали показати као најочигледнија слика која и најнемарљивије и најлење људе може покренути на подражавање. А то је ово.
Близу краљевског двора и краљевских дворских соба била је једна мала зграда у којој нико од посетилаца њених није смео да проведе ноћ, јер је место било страшно и мрачно и около су текле реке. Била је ту велика дивљина и због густине шуме и дрвећа тамо није допирао зрак сунца ни месеца. Нико тамо није кренуо у шетњу а да не сретне звери и дивље животиње. (Сада је то место, наравно очишћено и ту је подигнут храм у име овог светитеља). Једнога дана јашући туда овај блажени краљ Јован Владимир са своја три великаша, и пролазећи покрај тога места, угледа изненада као једнога орла коме се више главе сијаше као сунце пресветли Крст. Идући даље у ту шуму они стигоше у долину, и ту се заустави часни Крст. Сјахавши с коња заједно са великашима, људима одличним и побожним, он са њима заједно паде ничице и са великим усрђем и сузама поклони се свечасном и животворном Часном Крсту, који му се као оно Константину показа од Бога као скиптар моћи, као прави знак блаженства и бесмртног Царства које му се у наследство припремало. Због тога он сагради тамо молитвени дом, цркву, и долажаше на то место не једном него по писаноме - седам пута на дан. Тако он често улажаше у ту шуму и по обичају чињаше молитве и поклоне. Ту он постави и икону распетога Христа, и силом чесног и животворног Крста и Господа на њему прикованога, слободно долажаше сам ноћу и без престанка ту у тајности чињаше ноћна бдења и молитве. Но није било могуће овај светилник под судом скривати, јер је требало да светли и да се види и што пре да се покаже људима двора и дома његова, да би се на тај начин, по нелажним устима Господа нашег Исуса Христа, прославио Отац Небески. Шта се дакле догодило, и куда га је то Дух Свети упућивао и руководио?
Кад у оно време грчки самодржац Василије Порфирогенит диже рат на цара Самуила и победивши га уђе у Охрид, и непријатељи овог блаженог кретоше на његово краљевство, Албанију и Илирију, тада се свети Јован Владимир хваљаше не снагом и оружјем, него Господом Богом својим... Он и тада спокојно живљаше као што је то и доликовало човеку који је сав свој ум имао свецело посвећен Свевишњем Богу, за Кога је желео и крв своју да пролије и за љубав Његову да умре, да себе целога принесе Богу на жртву живу и миомирисну. И он, више небески него земаљски човек, стално је из божанске љубави размишљао о заповестима и наредбама Господњим. Завидљивац пак наших добара и непријатељ рода људског, онај исти који је и праведнога и беспрекорнога Јова искушавао, и који се на лоповски начин супротставља подвизима праведника, то јест сами лукави ђаво, лукаво је смислио да против праведника покрене мржњу и непријатељство брата жене његове. Покренут од ђавола овај (тј. Владислав) вешто смисли против Праведника неправедну смрт. Претварајући се најпре лицем како га тобож воли, а у себи у ствари скриваше злочин, ... он - пакосник дозва к себи шурака свог и мучки га удари мачем својим. Но он у томе не успе. И тек када му светитељ даде свој мач, онда му овај вероломник отсече главу. И, о чуда! Светитељ онако на коњу прихвати своју свету и драгоцену главу и потрча право у молитвени дом оне шуме где се налажаше чесни и животворни Крст. И кад тамо стиже, на опште запрепашћење свих, он сјаха с коња, и узевши своју свету и мученичку главу, спусти је, и поклонивши се на коленима рече: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух мој! А онај гнусни убица уздрхта и с места побесне отргнут и од једног и од другог живота. Јер праведник само по видљивости паде, а одлете као крилат ка Ономе Кога је свагда желео, и сједини се са Анђелима чије је житије на земљи подражавао.
Када пак народ сазнаде шта се збило и чу за неправедно убиство доброга краља, заштитника и оца, потрча одмах сва војска: намесници краљевства, великаши, кнезови, архијереји са крстовима и литијама и са клиром и народом, и сахранише девичанско и пречисто краљевско тело његово са многим кађењима и појањима. И сиђе божанска светлост на гроб његов, и премнога се чудеса догодише: слепи прогледаше, беени се од демона ослободише, болни се исцелише, свето миро из моштију његових потече. И тако све до данашњега дана Светитељ поста творац толиких чудеса и дивних дела. Он се заиста показује као сведок (мученик) Истине увенчан по праведним мерилима правде Божје, јер је Божански Промисао заиста праведно измерио правду његову. Тако је дакле поживео и животни свој пут завршио, и к Богу је узишао Кога је толико љубио. И сада, не гледа као кроз огледало, него се самим лицем појављује пред Лицем Христовим, и чистије и јасније созерцава светлост Блажене и Свете Тројице.
Ради свега тога треба према моћима својим да прослављамо и похваљујемо овога праведника, поборника и учитеља благочешћа, подвижника и уздржљивца, кротког, мирног и тихог врлиника, који је на земљи царовао и над земаљским стварима, и над гресима, и над уобразиљним помислима. Њега, који у борбама беше непобедив, и који је однео победу над заблудама и јересима. Јер кад се слави и хвали праведник тада се радују народи. Кроз ово ми узашиљемо Богу бескрајну жртву кроз жртве и молитве мученика. Пошто дакле оваквог заступника имамо пред Господом, празнујмо данас не по јелински него по хришћански; не трбухом, него душом, еда би светковина била достојна Светитеља. Они који у себи имају злопамтљивост нека је из љубави према Великомученику забораве и опросте ближњима, и нека добрим делима и милостињама умилостиве Бога. Угледајмо се добрим делима на Светога, еда бисмо и ми задобили бесмртни живот и нестариво блаженство. Ускликнимо и завапимо, ми грешни и ништавни, који смо се овде сакупили, овоме Мученику и Венценосцу:
О! мучениче Христов и војниче, и пријатељу и слуго Његов, који си од Њега толике благодати и милости добио! Као и обично, тако те и сада истичемо као свога заступника, и молимо те сви ми верни који ти вршимо овај пречасни спомен твој: Буди посредник и молитвеник пред Господом за нас грешне и унижене, и као заступник наш моли се за народ хришћански који се бедно мучи. Не престај неућутно говорити заједно са свима светима: Поштеди стадо Твоје, Пастиру Добри! Помилуј, Човекољупче, Цркву Твоју, јер ју је бура страшно захватила и јер је у опасности да се поцепа! Сажали се на наследство Твоје, јер га сваки дан поробљавају. Смилуј се на децу Своју, јер их је све мање и мање. Погледај, Владико, на народ Твој, јер га спопаде понижење и пропаст. Погледај на насиље и пружи нам човекољубиву љубав Твоју: види болест нашу, и дај нам оздрављење; погледај на вапаје наше, и јави милосрђе Твоје. Услиши нас, Милосрдни, и немој се до краја гневити и одбацити нас. Казнио си нас, сад нас исцели; расејао си нас, сад нас окупи и сабери; одбацио си нас, сад нас помилуј и поврати Теби; предао си нас - ослободи; прогнао си нас - опет нас поврати; немој се сећати више безакоња народних. Јер си Ти једини безгрешан, Ти си једини Човекољубац, Ти си једини многомилостиви Господар. Твој је живот и у Тебе је извор живота; Твоја је моћ и Твоја је сила. Јер си Ти Бог наш, Ти - Пастир и Спаситељ свету. Помилуј нас и из ропства избави народ Твој, еда бисмо у радости прослављали Тебе у Тројици слављенога Бога: Оца и Сина и Светога Духа, једно Божанство и Царство, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ДРУГОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

У време благочестивог и православног цара Теодосија Великог (378-395 г.) овај Свети Васељенски Сабор би сазван, месеца маја 381. године, у Цариграду. Сабор би сазван да још једном и коначно осуди Аријанску и с њом Духоборачку јерес, а и јерес Аполинаријеву. Безбожни Арије погрешно учаше о Сину Божјем, и зато би осуђен на Првом Васељенском Сабору (325. г. у Никеји), а неке његове присталице стадоше погрешно учити о Духу Светоме. Такав је био Македоније, епископ Цариградски, и други с њим јеретици, звани Духоборци ("Пневматомахи"). Духоборци учаху како је тобож Дух Свети твар Божја а не Ипостас (Лице) Божанска, равна Ипостаси Оца и Сина и с Овима једнобитна и једносуштна. Такву хулу на Духа Светог Свети Сабор сабран у Цариграду једногласно осуди и подврже анатеми Македонија и његове присталице. Сабор такође осуди и јерес Аполинаријеву, која је говорила као да Син Божји, Господ наш Исус Христос, поставши ради нас човек, није на Себе узео потпуну природу човечју, него само тело без ума и разума. Свети Сабор је потврдио и допунио свети Никејски Символ Вере додавши тамо опширније учење о Духу Светом. Сабор је донео и седам светих канона о уређењу и управљању Цркве Христове. На Сабору је било 150 Светих Отаца, највише њих из Мале Азије, а Сабору је председавао Св. Мелетије Антиохијски. Уз Светог Мелетија још су били Оци: Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски, Св. Амфилохије Иконијски, Св. Кирило Јерусалимски и многи други.
Као што рекосмо, од овог Светог Сабора остао нам је у Цркви Православној и Васељенској саборно потврђен, допуњен и дефинитивно запечаћен свети и неизменљиви Символ Вере, познат од тада под именом Никејско-Цариградски (јер је састављен на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325. године и на овом Другом Васељенском у Цариграду 381. године).
Ево како гласи тај свети и католичанско-васељенски непроменљиви Символ Вере у свим својим члановима (од којих су првих осам из Никеје, а четири последња из Цариграда):
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег Јединородног, Који је од Оца рођен пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносуштног са Оцем, кроз Кога је све постало.
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с неба и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.
И Који је распет за нас у време Понтиског Пилата, и страдао и погребен.
И Који је васкрсао у трећи дан као што је писано.
И Који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца.
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Чијем царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно обожава и слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за отпуштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ПАВЛА ПЕЛОПОНЕСКОГ

Новојављени Христов мученик Павле беше родом из села Сопота у Калавритском крају на Пелопонезу. Родитељи му беху сиромашни али честити православни хришћани и дете васпиташе у свакој побожности и чистоти. Његово име на крштењу беше Панагиот, и као мали дође у град Патру где изучи обућарски занат. Тамо проведе 14 година па се врати у Калавриту и отвори обућарску радњу. Власници те радње стално тражаху од њега више новаца него што су се били погодили, и на крају га због тога стрпаше у тамницу. У тамници он једном у гневу изговори ове речи: Нек постанем Турчин ако вам ишта више дам! Ипак принуђен, он им исплати тражено и тако изађе из затвора. Гоњен од ђавола он отиде у град Триполис (на Пелопонезу) и са своја два пријатеља отиде да се провесели говорећи им притом да је он Турчин. Али се Бог смилова на њега и савест му се пробуди. Он одмах отрча једном духовнику и све му исповеди и тако доби извесну утеху. Затим крете на пут и дође у Свету Гору. Тамо ступи у Лавру Светог Атанасија и придружи се једном пелопонеском монаху по имену Тимотеју, коме све исприча и доби и од њега утеху. После неког времена свети мученик се замонаши и доби име Павле.
Заједно са монахом Тимотејом пређе овај блажени у Руски општежитељни манастир на Светој Гори где проведе три године у послушањима и подвизима. Кроз свете подвиге и врлине њему се у души распали жеља за мучеништвом. Одатле отиде у скит Свете Ане и повери своју тајну жељу тамошњем старцу Ананији. Испробавши га четрдесет дана у најстрожијим подвизима старац му најзад даде благослов и он крете на мученички пут да пострада за Христа. Најпре стиже у манастир Велика Пећина ("Мега Спилеона") код Калаврите и тамо проведе још четрдесет дана у посту и молитви, па онда отиде у Навплион где беше чуо да се налази његов један рођак који се беше одрекао хришћанске вере. Нашавши га он пође с њим у град Триполис и појави се пред турским судијом, пред којим смело исповеди своју хришћанску веру и наружи муслиманску лаж и заблуду. Његово смело исповедање чуше и многи присутни хришћани. Турски судија нареди да мученика бију, али када он остаде непоколебљив, судија најпре нареди да се спали, и потом промени одлуку и нареди да се погуби мачем. Одлука би одмах и извршена и светом новомученику Павлу би отсечена глава за Христа Господа 22. маја 1818. године у Триполису. Свето му тело би извађено из нечистог места и тајно сахрањено у манастиру Св. Николе код Триполиса. Његово страдање описа јеромонах Јаков Вернаја из светогорског Руског манастира.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРКЕЛА

Напојен врелим оловом - угушио се; и тако пострадао за Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОДРА

Привезан коњима за репове; и тако вучен од њих положио живот свој за Господа.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ СОФИЈЕ ЛЕКАРКЕ

За веру у Христа пострадала мачем посечена.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Види њихово житије под 3. мартом.
2. Понт - покрајина, заузимала у старини североисточни део Мале Азије. Сада су то два турска вилајета: Трапезунт и Сивас.
3. Максимијан цар - управљао од 284. до 305. год. западном половином Римске царевине, а Максимин цар - управљао од 305. до 311. источном половином царевине.
4. Амасија - у старини главни град Понтиске државе.
5. Град Коман - удаљен од Амасије четири дана хода.
6. Магастријан - помоћник управитеља области; имао је на расположењу известан број војника, са којима га је управитељ обично слао у провинцију да свршава разне послове.
7. Псал. 26, 3.
8. Свети Василиск пострадао почетком четвртог столећа.
9. Тачније речено то је рекао византијски хроничар Скилица (из 11 века), кога Кедрин само препричава. Видети о томе: Византијски извори за историју народа Југославије (Византолошки институт, књ. 10), том III, Београд 1966, стр. 51 и 117.
10. Словенски цар Самуило, владао у Бугарској и Македонији од 976-1014. год.; грчки цар Василије II Македонац владао Византијом од 976-1025. године.
11. По неким новијим историчарима то је било 1016. године, али Н. Банашевић (Летопис попа Дукљанина и народна предања, Београд 1971, стр. 189-191) показује исправност старије хронологије.
12. По сведочанству руског путописца И. Јастребова овај крст св. Владимира чуван је касније у црногорским племенима око планине Румије, код Крајињана, Мрковића и Андровића у селу Микулићи. Видети о томе код Ст. Новаковића, Први основи Словенске књижевности међу Балканским Словенима, у Београду 1893, стр. 229.
13. Овај запис на сва три језика преписао је и објавио Ст. Новаковић, Први основи Словенске књижевности... стр. 226-227.
14. Из предговора овога Јована Папе види се да је ту Службу, Синаксар и похвалу св. Владимиру саставио, користећи притом и већ постојеће словенско (српско) Житије и Службу, бивши митрополит Китије на Кипру Козма, који је тада, око 1690. год., заступао Охридског архиепископа и управљао манастиром св. Јована Владимира у Елбасану. После овог првог издања из 1690. год. било је и новијих издања ове "Аколутије": 1741. год. у Мосхопољу о трошку манастира св. Наума затим 1774. и 1858. у Млецима, итд.
15. Већ године 1405. подигнута је била једна црква св. Јовану Владимиру у близини града Улциња (на Јадранском мору), у чијој близини постоји и једно место звано Владимирово.
16. Ова похвала је узета из напред споменуте грчке Службе ("Аколутија"), с тим што је понешто изостављено и исправљено, тј. усклађено према старијем српском предању о св. Краљу Мученику.