Свето Писмо

Флп. 244 (3:1-8)

Браћо моја, радујте се у Господу. Јер мени није досадно писати вам једно исто, а вама је укрепљење. 2. Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се „подрезаних"! 3. Јер обрезани, то смо ми, који Духом Божијим служимо и хвалимо се Христом Исусом, а не уздамо се у тијело, 4. Премда бих се и ја могао уздати у тијело. Ако неко други мисли да се може уздати у тијело, ја још више: 5. Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, 6. По ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспрекоран. 7. Али све што ми беше добитак, сматрах за штету Христа ради. 8. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега.

Лк. 31 (7:17-30)

У вријеме оно, отиде глас о Исусу по свој Јудеји и по свој околини. 18. И јавише Јовану ученици његови за све ово. 19. И позва Јован двојицу од ученика својих и посла их Исусу, говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? 20. Дошавши пак ти људи к њему рекоше: Јован Крститељ посла нас теби говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? 21. А у тај час он исцијели многе од болести, и од рана и од злих духова, и многима слијепим дарова вид. 22. И одговарајући Исус рече им: Идите и кажите Јовану што видјесте и чусте: слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глухи чују, мртви устају, сиромашнима се проповиједа јеванђеље; 23. И блажен је онај који се не саблазни о мене. 24. А кад отидоше ученици Јованови, поче народу говорити за Јована: Шта сте изишли у пустињу да видите? Трску коју љуља вјетар? 25. Него шта сте изишли да видите? Човјека у меке хаљине обучена? Ето, који господске хаљине носе и у сластима живе по царским су дворовима. 26. Но шта сте изишли да видите? Пророка? Да, ја вам кажем и више од пророка. 27. Ово је онај за кога је писано: Ево, ја шаљем анђела својега пред лицем твојим који ће приправити пут твој пред тобом. 28. Јер вам кажем: Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована Крститеља; а најмањи у Царству Божијем већи је од њега. 29. И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; 30. А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега.

Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

Флп. 243 (2:24-30)

Браћо, уздам се у Господа да ћу и сам убрзо доћи. 25. Сматрао сам пак за неопходно да пошаљем к вама Епафродита. брата и сатрудника и саборца мојега, а кога сте ви послали да ми се нађе за моје потребе. 26. Јер је силно чезнуо за свима вама, и било му је жао што сте чули да се разбољео. 27. И заиста бјеше болестан готово на смрт. али га Бог помилова, и не само њега, него и мене да ми не дође жалост на жалост. 28. Зато га хитно послах да се обрадујете када га опет видите, а ја да будем мање жалостан. 29. Примите га, дакле, у Господу са пуном радошћу, и такве поштујте, 30. Јер се за дјело Христово изложи до смрти, не марећи за свој живот, да надокнади оно у чему не стигосте ви да ме услужите.

Лк. 28 (6:46-7:1)

Рече Господ: што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? 47. Сваки који долази мени и слуша ријечи моје и извршује их, казаћу вам коме је сличан: 48. Сличан је човјеку који градећи кућу ископа и удуби и положи темељ на камену; а када дођоше воде, навали ријека на ту кућу и не могаше је покренути, јер јој је темељ на камену. 49. А који је чуо и није извршио сличан је човјеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали ријека и одмах паде, и распаде се кућа она страшно. 1. А када заврши све ријечи своје пред народом, уђе у Капернаум.

Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

Флп. 242 (2:17-23)

Браћо, да ми не буде узалуд трчање, нити труд узалуд. Али ако се и приносим на жртву и службу вјере ваше, радујем се, и са свима вама се радујем. 18. Исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном. 19. А надам се у Господа Исуса, да ћу вам ускоро послати Тимотеја, да се и ја орасположим дознавши како сте ви. 20. Јер немам никога тако сродне душе који би се толико искрено бринуо за вас. 21. Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса. 22. А његову освједочену вјерност знате, јер је као дијете оцу са мном служио јеванђељу. 23. Надам се, дакле, да ћу њега послати одмах чим видим шта ће са мном бити.

Лк. 27 (6:37-45)

Рече Господ: не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се. 38. Дајите, и даће вам се; мјеру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше. Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити. 39. И каза им причу: Може ли слијепац слијепца водити? Неће ли оба пасти у јаму? 40. Нема ученика над учитељем својим, него и када се усаврши, биће сваки као и учитељ његов. 41. А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осјећаш? 42. Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега. 43. Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. 44. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине. 45. Добар човјек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца.

Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

Тумачење преподобног Јустина Ћелијског посланице Филипљанима

2,17-18

Вера Христова: спасава људе од греха, смрти и ђавола, преображава их у вечна богослична бића, испуњује их самим Богом и Господом Христом, те светле у свету као небеска светила. Та вера и јесте свевредност ради које се свети апостол непрестано жртвује, непрестано приноси себе на жртву свесожења. И то чини са радошћу. Па и то није све, него и од хришћана, ради којих страда, он захтева да се радују његовим страдањима. Таква је сила вере Христове. Она чини да се свети апостол радује својим страдањима за њу, па и друге позива на ту радост, као на неку божанску гозбу. "Радост спасења" (Пс. 50,12) је изузетна радост у овом свету; за њу знају једино хришћани. Зато свака жртва ради спасења изазива радост у души хришћана. Хришћани се радују своме, и свачијем спасењу, и свему што доприноси томе. И филиписки хришћани се радују своме спасењу, и радују се што свети апостол има у срцу толико христолике љубави да се непрестано жртвује за њих. Да не би туга због његових страдања помрачила њихову "радост спасења", славни апостол одлучно захтева од њих: "радујте се са мном": ја се радујем своме страдању због вашег спасења; и ви се заједно са мном радујте моме страдању. Јер нема ништа вредносније, и стога ништа радосније, него спасти боголико биће људско од робовања смрдљивом греху, смрти и ђаволу.

2,19

Радост светог апостола, у чему је? Да чује о хрншћанима како напредују у подвигу спасења, у животу у Христу. А туга, и мука, спопада свебрижно срце његово, ако нису ревносни на путу спасења. Знак истинске еванђелске љубави према људима јесте: веселити се њиховом спасењу, а туговати када се спотичу, падају и пропадају. Та љубав је увек дирљиво саосетљива, жалостива и милостива.

2,20

Спасење других, главна је брига људима еванђелске љубави, еванђелске осетљивости и саосетљивости. Том бригом су стално обузети свети алостоли. Али је мало таквих људи, људи који су исте душе с њима - ἰσόψυχοι, исте мисли, исте осетљивости, исте свебрижности о спасењу других. Откуда то?

2,21

Отуда што "сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса": сви се укопали у себичну бригу о себи, саможиво затворили себе од других, те никога сем себе нити виде нити осећају. Али, себично тражећи "што је њихово" и бринући само своју бригу, они губе и себе и оно што је њихово. По свеистинитој речи Свеистинитога: "Ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је" (Мт. 16,25). А ко у еванђелској бризи христовском љубављу жртвује душу своју за спасење ближњих, сачуваће је за живот вечни (ср. Мт. 16,25; Јн. 12,25). Јер шта је то "што је Христа Исуса", што је Христово? То је, најкраће речено: из љубави жртвовати себе за људе, и тако их спасти од греха, смрти и ђавола, и дати им живот вечни (ср. Јн. 3,14-17). То је оно што само Господ Христос даје свету, и нико други, и стога је то искључиво Христово: τὰ [τοῦ][7] Χριστοῦ Ἰησοῦ. Имајући то као дар од Господа Христа, хришћани су дужни да то предају и другима, тојест да се брину за спасење ближњих. Та брига је истински еванђелска брига о људима. Свака друга брига о људима далеко је ниже врсте. Или боље: брига о људима која посредно или непосредно не доприноси ништа њиховом спасењу, нема никакве праве вредности.

2,22-24

Ето човека, Тимотеја, који је ἰσόψυχος, једне душе са светим апостолом, и зато једне бриге са њим око спасења ближњих. То је показао служећи апостолу у светом Еванђељу као дете оцу. У томе је еванђелски залог да ће се "истински бринути" за Филипљане. Радећи ревносно и истрајно на Еванђељу, он је стекао огромно еванђелско искуство. То еванђелско искуство: δοκιμὴ, сачињава суштину његове личности, његовог карактера, његовог поштења. То искуство је заједничко свима еванђелским трудбеницима. Оно их сједињује у једну душу, те су они, иако различитих еванђелских дарова, увек једне душе међу собом: ἰσόψυχοι. Све што раде, раде уздајући се у Господа, свесни да свебрижни Господ увек с љубављу промишља о свему што је њихово, како о најкрупнијем тако и о најситнијем.

Флп. 241 (2:12-16)

Браћо, као што сте свагда били послушни, не само у мојем присуству, него много више сада у одсуству мојем, градите спасење своје са страхом и трепетом. 13. Јер Бог је онај који чини у вама и да хоћете и да творите по његовом благовољењу. 14. Све чините без гунђања и двоумљења, 15. Да будете беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна усред рода неваљалога и покваренога, у којему сијате као свјетила у васиони, 16. Држећи ријеч живота на моју похвалу за дан Христов.

Лк. 25 (6:24-30)

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: тешко вама богатима, јер сте већ примили утјеху своју. 25. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сада, јер ћете заридати и заплакати. 26. Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови. 27. Али говорим вама који слушате: Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; 28. Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају. 29. Ономе који те удари по образу, окрени и други; и који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу. 30. А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти.

Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Филипљанима

2,12

Ради спасења света Господ Христос је постао "послушан до саме смрти, и то смрти крсне", зато и хришћани треба да буду послушни у свему што се односи на њихово спасење. То је њихова свагдашња дужност, а пример им је сам Спаситељ. Та њихова свагдашња дужност, та њихова даноноћна послушност је у овоме: "Градите спасење своје са страхом и трепетом". "Градите", јер сте ви сами градитељи свога спасења. Истина, све што је потребно за спасење налази се у Спаситељу: сва света средства и све свете силе. Ваше је да их вером добијете. И да од те грађе градите своје спасење помоћу осталих еванђелских врлина; да је уграђујете у душу своју, у срце своје, у савест своју, у све биће своје, у сав живот свој. И тако саградите себи "кућу вечну на небесима" (2. Кор. 5,1). Она се гради овде на земљи, а по грађи - сва је небеска, и по трајању - сва вечна. При грађењу, страх и трепет су вам главни сарадници. Страх и трепет од тако узвишених, божанских светиња спасења; а пре њих - страх и трепет од самог свебожанског Спаситеља, оваплоћеног Бога Логоса. Тај свештени страх и трепет су ваше очи, ваш вид спасења; без њих се ваше спасење не може ни градити, ни саградити. Колико је видовитости, колико страха и трепета потребно човеку, да би сваку светињу спасења, сваку свету тајну спасења употребио беспрекорно и свето! Исто тако, колико је те видовитости потребно да би у грађењу своје душе, своје "вечне куће", могао достојно и богодолично уградити све свете врлине еванђелске!

"Градите спасење своје са страхом и трепетом", јер вас са свих страна вребају зли дуси, и даноноћно наваљују на вас кроз разне грехе, саблазни, искушења, еда би на неки начин из ваше грађевине спасења или извукли неки камен, или је оштетили, или поткопали, или срушили. Страх и трепет спасења умножавају се упражњавањем еванђелских врлина, држањем заповести Господњих. Еванђелска је истина: што врлине саграде, то греси разграде, ако се стално не бди и не стражи. Свака мисао, и поглед, и поступак или доприноси нашем спасењу или шкоди. Са каквим онда страхом и трепетом треба мотрити на сваки покрет своје душе, на сваку мисао, на свако осећање, на сваку жељу! Живот нам се даје за зидање зграде спасења нашег, и то - вечне зграде на небесима. Са колико нам онда страха и трепета ваља испунити сваки наш дан на земљи и сваку ноћ! не, него сваки тренутак дана и ноћи, јер смрт може изненада наићи, а зграда спасења нашег, авај! или недовршена, или напукла, или тек започета! Време живота које нам се даје на земљи "искупљује се" божански целисходно само ако "мудро живимо" (Кол. 4,5), тојест ако га употребљавамо на своје спасење.

Неопходно је, вели свети Златоуст, са страхом и трепетом градити своје спасење, јер живећи без сраха ништа се племенито и чудесно не може урадити. И апостол није само рекао: "са страхом", него је додао: "и с трепетом", - трепет је врхунац страха -, желећи да Филипљане учини што пажљивијима. Такав страх имао је сам апостол Павле. Зато и вели за себе: бојим се да како другима проповедајући сам избачен не будем (1. Кор. 9,27). У самој ствари, ни житејски се послови - τὰ βιωτικά - не могу свршавати без страха, утолико пре духовни - τὰ πνευματικά. Реци ми, ко се научио књизи без страха? ко је постао вичан занату без страха? А кад нам је тамо где не вреба ђаво већ само смета лењост, потребан такав страх да бисмо отстранили једино природни нехат, - како онда можемо без страха изградити своје спасење при таквом ратовању, при толиким препрекама? А на који се начин може родити у нама тај страх? Ако будемо имали на уму: да Бог свуда присуствује, све чује, све види, не само дела и речи, него и све што се збива у срцу и у дубини душе. Ако тако пастројимо себе, онда ништа рђаво нећемо ни учинити, ни рећи, ни помислити. Ето, реци ми, када би ти стално стајао крај свог старешине, зар не би стајао са страхом? А како ти, стојећи пред Богом, смејеш се, зеваш, не бојиш се и не трептиш? Не занемаруј Његово стрпљење; Он дуго трпи, да би те привео покајању; зато, ма шта радио, ради свестан свудаприсутности Божје. Јер Бог стварно присуствује свуда. Стога, јео ти, или се спремао за спаиање, или се гњевио, или отимао, или се веселио, или што друго радио, - помисли на присуство Божје, па се никад нећеш предати смеху, никад запалити гњевом. Ако стално будеш мислио на присуство Божје, онда ћеш стално бити у страху и трепету, као да стојиш поред самог Цара. Зидар, макар био искусан и врло стручан, ипак стоји са страхом и трепетом, бојећи се да не падне са грађевине. И ти си поверовао, учинио многа добра, узишао на висину: држи се чврсто, стој са страхом, и мотри будно да се не омакнеш одатле. Јер је много духова зла који желе да те оборе.[6]

2,13

Од почетка до краја спасења човеково је богочовечански подвиг и дело: у њему учествује и Бог и човек. Ако човек гради своје спасење, Бог му непрестано сарађује, те он све што чини - Богом чини, и све што хоће - Богом хоће. Зато богомудри апостол благовести: "Бог је који чини у вама и да хоћете и да чините оно што му је угодно", што Му је по вољи. А шта је то што је Богу угодно, што Му је по вољи? То је: наше спасење. Јер је човек, боголики створ Божји, сав мио Богу, сав - осим греха што је у њему. А спасење и јесте подвиг који човека спасава од греха, и тако га чини угодним Богу, по вољи Богу, милим Богу. Први човек који је потпуно без икаквог греха, и толико јачи од свакога греха да није могао пасти ни у какав грех, и стога постао Спаситељ од греха, јесте Богочовек Христос. Зато је он први човек који је потпуно по вољи Богу Оцу. То Бог Отац објављује свету на изузетно очигледан и убедљив иачин и при Спаситељевом крштењу и при Преображењу, говорећи: "Ово је Син мој мили који је по мојој вољи - ἐν ᾧ εὐδόκησα (Мт. З,17; Мк. 1,11; ср. Лк. 3,22; Мт. 17,5). Сва Божја εὐδοκία је у Господу Христу. Са Његовом појавом у нашем човечанском свету, јавила се и она (Лк. 2,14; Еф. 1,9). Од Њега ми смо дознали какав је човек "по вољи" Богу Оцу. Какав дакле? Христов човек, човек који се у Христа крстио и у Христа обукао, и тако постао христолики човек (ср. Гал. 3,27; 4,19; Рим. 8,29). Само оно што је у нама од Спаситеља Христа, угодно је Богу, по вољи је Богу. А то је на првом месту: наше спасење од греха, смрти и ђавола. Стога је Богу мио сваки човек који гради спасење своје са страхом и трепетом. Све што се у нама, и из нас, бори против греха, од Бога нам је: боголика душа, свете тајне и свете врлине. Када наша боголика душа чезне за спасењем, то она чини што је њена боголика природа вуче ка Богу и светињама Божјим. А ту богочежњивост нашу појачава сам Бог кроз свете тајне и свете врлине. И човек, непрестано помаган Богом, и чини "оно што је угодно Њему". Само непрекидна сарадња Бога и човека у подвигу човекова спасења осигурава човеку спасење од греха, смрти и ђавола. Ту је божанско и човечанско тако сједињено, тако измешано и сапроникнуто и сапрожето, као душа са телом. Да, то је и природно у Цркви која је тело Божје: у њој све своје човек доживљује и обавља Богом; све човеково је скроз-наскроз прожето Богом: и воља, и срце, и душа, и делатност; све увек бива у категорији богочовечјег, зато све и носи на себи печат богочовечности. Да, богочовечност је знак по коме се распознају хришћани и у овом и у оном свету.

Хотећи и чинећи "оно што је у Христу Исусу" (Флп. 2,5), ми чинимо оно што је угодно Богу: спасавамо се Спаситељем. Јер је Он и спасење наше и "узрок вечнога спасења" свима који су Му послушни (ср. Јевр. 5,9). А што је при томе Бог тај који чини у нама да хоћемо и чинимо оно што је Њему угодно, Њему по вољи, да ли то спутава или уништава нашу слободну вољу? Не, то нитл спутава, нити уништава нашу слободну вољу. То само означава богочовечанску сарадњу Божје и наше људске воље: наша се воља добровољно потчињава Божјој вољи да је води путем спасења; и ова је љубављу води и руководи, подржава и снажи, усавршава и обожује. При том богочовечанском подвигу спасења свога, човек увек остаје човеком, и Бог - Богом; човек се постепено обожује дејством благодатних сила Божјих, увек остајући у границама своје човечанске природе. Савршен пример богочовечанске сарадње Бога и човека, Божјег и човечјег, имамо у самом Богочовеку, Господу нашем Исусу Христу. У Њему је човечанска воља потпуно обожена Божанском, али су и једна и друга занавек остале у својим природама и у својим границама.

2,14

"Све чините без гунћања и двоумљења", јер је тако судбоносно и важно по наше спасење: свака наша реч, свака мисао, свако осећање, сваки поступак. Да бисмо то постигли, потребно је да сву вољу своју добровољно потчинимо свесавршеној вољи човекољубивог Спаситеља. Онда ћемо с радошћу, без двоумљења и без одлагања свагда чинити све што Спаситељ хоће од нас. Јер нема ничег што Спаситељ захтева од нас ради спасења нашег да није божански савршено, божански спасоносно, и човечански приступачно, човечански остварљиво. Остварити оно што долази од Спаситеља, у томе је спасење човеково, у томе и бесмртна величина његова. Јер га спасење сједињује са Спаситељем, са Богом. А шта је веће од тога? Није ли то једина права величина људског бића; то, и ништа друго под небом и над небом? Зато христочежњив човек и гради своје спасење "са страхом и трепетом", свесрдно и радосно чинећи све што чудесни Спаситељ захтева од њега.

2,15

Само градећи своје спасење "са страхом и трепетом", и чинећи "без гунђања и двоумљења" све што је еванђелско, хришћани постају "без мане и чисти", и то - "усред рода изопаченог и поквареног" који се дави у гресима и распада у страстима. Грех је опака сила која изопачи човека, окрене и преврне све у њему; и он, боголико створење, грехољубљем стрмоглављује себе у мрачно царство зла где се робује незајажљивим страстима. А хришћани, спасавајући се од греха, исцељују своју душу од болести, повраћују јој целост, постају ἀκέραιοι = цели, целостни, читави, и не допуштају да им страсти кваре, разједају, мрве, распарчавају душу. Тако постају "беспрекорна деца Божја": њихово је боголико биће васцело устремљено ка Оцу њиховом, Богу, коме хитају кроз свете тајне и свете врлине спасења. Помоћу ових светих сила спасења они одбијају од себе грехе и страсти, не допуштају им да се увуку у душу, у савест, у ум, и тамо изазову кварење, труљење, распадање. Тако они чувају и одржавају целостност, интегритет и душе, и савести, и ума. А таква душа, таква савест, такав ум: и хоће, и мисли, и чини само оно што је божанско, бесмртно, вечно; оно што је Богу угодно. Да, хришћанин бити није друго него непрестано вољу Христову творити, и тако у свему Богу угађати.

Чисти, без мане, беспрекорни "усред рода изопаченог и поквареног" хришћани светле у њему "као светила" небеска, као звезде. Што су светила небеска у свету, то су хришћани у роду људском: осветљавају путеве који воде људе спасењу од греха, смрти и ђавола, и одводе их Богу, вечном животу и божанском савршенству. Бог и Господ Христос је једина "истинита Светлост" (Јн. 1,9); испуњени Њиме, хришћани светле у тами овога света као неугасива божанска светила. Све што је Христово у њима, само од себе зрачи божанском светлошћу коју никаква тама не може обузети, ни угасити. Отуда најсавршенији хришћани, Светитељи, чудесно и чудотворно зраче и светле, и осветљавају нам свима путеве спасења.

2,16

Хришћани су беспрекорни, чисти, без мане, и светле у свету само "држећи реч живота". Шта је "реч живота"? - Еванђеље Господа Христа, а најпре Он сам који се назива Реч живота (ср. 1. Јн. 1,1). Јер је живот по пореклу и по суштини сав од Њега, толико сав од Њега, да је живот - Њиме живот (ср. Јн. 1,1-4), То Му даје право да изјави о себи оно што никада нико од људи није могао нити смео да изјави о себи: "Ја сам живот" (Јн. 14,6; 11,25). Као такав, Он и има силе која савлађује сваку смрт и оживљује човека из свих смрти. Све Његове речи животворне су, "дух су и живот су" (Јн. 6,63), јер долазе од Њега, Бога Речи, Речи живота. Држећи Његове божанске речи, хришћани живе божанским животом "усред рода изопаченог и поквареног", и светле у њему "као светила". Такав живот хришћана је оно што ће сачињавати апостолову хвалу на Страшноме суду "у дан Христов". Јер их је он томе животу привео, и у њему их поукама својим одржавао. На тај начин, његово трчање и труд неће бити узалуд.

2.Кор. 194(11:31-12:9)

Браћо, Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем. 32. У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, 33. И спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избјегох из његових руку. 1. Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. 2. Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. 3. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - 4. Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. 5. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. 6. Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене. 7. И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. 8. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; 9. И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.

Лк. 26 (6:31-36)

Рече Господ: како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 32. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. 33. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. 34. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. 35. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. 36. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.