Почиње Велика Недеља. Са богатим службама, дирљивим поукама и порукама за сазрцавање. Чак и они најнезаинтересованији за црквене ствари предокушавају понешто. Свакако, Велика Недеља има и другу страну.

Њена снага је једно изазовно зрцало које изобличава ружноћу болесне религиозности и нагост хришћанства без љубави.

Опширније: Христос нас воли бадава

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети Порфирије, епископ гаски. Овај велики архипастир роди се у Солуну од родитеља богатих. Своју младост до двадесетпете године проведе у родноме граду, потом напусти дом родитељски и светски живот и удаљи се у Мисирску пустињу. Под руководством опитнога духовника млади Порфирије се ту замонаши и проведе пет година. Онда посети Свету Земљу у друштву са својим верним другом, иноком Марком. Близу Јерусалима подвизаваше се у некој пештери опет пет година. Но тада се раслаби у ногама те не могаше ићи. Ипак, пузећи на коленима, он је стално посећивао службе Божје. Једне ноћи у визији јави му се сам Господ и исцели га од недуга у ногама, те поста потпуно здрав. Када би изабран за епископа у Гази, Порфирије се с тешким срцем прими те дужности. У Гази он затече само двестоосамдесет хришћана; сви остали житељи беху идолопоклоници, и то врло фанатични. Само својом великом вером и стрпљењем Порфирије успе да Газане преведе у веру Христову. Морао је лично путовати у Цариград цару Аркадију и патријарху Јовану Златоусту, да иште потпору у неравној борби с идолопоклоницима. Жељену потпору он и добије. Идолски се храмови затворе, кумири поруше и сазида красна црква са тридесет мермерних стубова. Зидање овога храма помогла је нарочито царица Евдоксија. Порфирије је поживео довољно дуго да види цео град Газу обраћену у веру хришћанску, но то тек после многих својих напора, страдања и сузних молитава Богу. Упокојио се мирно 421. године. Чудотворац био за живота и после смрти. Мошти му почивају и сада у Гази.

2. Свети мученик Јован Калфа. Овај светитељ родио се у Галати у Цариграду. По занимању био је неимар, зидар (Калфа значи неимар). Због усрдног исповедања вере хришћанске замерио се Турцима и Турци га почну приморавати да се потурчи. "Нећу се ја одрећи мога слаткога Исуса Христа", одговори Јован храбро, "у Њега верујем, Њему служим, Њега исповедам". После тешких мучења Турци га посеку 26. фебруара 1575. године у Цариграду. Чесно пострада за љубљеног Христа и пресели се у дворе Господње.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

26. ФЕБРУАР

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПОРФИРИЈА епископа Газког[1]

Газа је град у Палестини на граници према Египту. У старини припадао је синовима Израиљевим, и то племену Јудину. Затим су га заузели Филистимљани. У њему је некада Сампсон рукама срушио незнабожачки храм. Овај град беше пун идолопоклоничког безбоштва. Иако је један мали део житеља био просвећен светом вером Христовом, коју су проповедали свети апостоли и епископи који су после њих били, ипак је огромна већина лутала у тами идолодемоније, клањајући се неком кипу, званом Марнас[2], и Венери[3], и другим нечастивим боговима јелинским.
И много се пута у граду Гази проливала хришћанска крв, нарочито у време богомрског цара Јулијана Отступника[4]. Јер тада незнабошци немилосрдно побише све свештенике и иноке и девојке посвећене Богу. Такво је безбожје и насиље вршено у граду Гази, који беше велики и многољудан, и нико није могао да га очисти и потпуно просвети светом вером све до светог епископа Порфирија, о коме је реч. Он га потпуно просвети, идоле све сакруши, и цркву усред града подиже, и целу Газу приведе Богу с великим трудом, као што ће ова повест показати.
Свети Порфирије роди се у Солуну (око 347 г.) од родитеља богатих. У двадесет петој својој години он напусти родитељски дом, и браћу, и богатство, и удаљи се у египатску пустињу. Ту се замонаши, и проведе пет година у подвижничком животу поред светих отаца у Скиту (око 372-377). Онда отпутова у Јерусалим, поклони се животворном Крсту и гробу Христовом, и сва света места обиђе, па отиде у Јорданске пределе и настани се у једној пештери. И живљаше Богу у посту и непрекидним молитвама. И ту проведе опет пет година (око 377-382). Но тада се разболе у ногама, те не могаше ићи. И замоли једног познаника да га одведе у Јерусалим. А тамо, иако болестан, он је посећивао света места, клањајући им се. Кад пак није могао да иде на ногама, он је пузио на коленима, и тако не пропуштајући ни један дан одлазио светој цркви Васкрсења Христова и светом Крсту. А неки млади инок Марко, који касније и написа ово житије, видећи како се свети Порфирије, иако болестан, свакодневно труди, стаде му служити Бога ради.
Овога Марка свети Порфирије посла са писмом у Солун, да раздели између његове млађе браће имање што им беше остало од родитеља, а да његов део донесе њему како би га раздао ништима. Марко оде и раздели имање како ваља, а Порфиријев део продаде за три хиљаде златника. Усто отац беше посебно оставио Парфирију хиљаду и четрдесет златника. Исто тако и хаљине и сребро, све то Марко најмарљивије донесе Порфирију у Јерусалим, и затече га здрава. А он, примивши то, одмах све раздаде ништима, и манастирима, мада сам беше убог.
А како оздрави, Порфирије блажени исприча Марку ово: бејах у великој цркви на недељном свеноћном бденију, и спопадоше ме неподношљиви болови. Ја се одвукох и легох крај свете Голготе. И од великих болова бејах као изван себе, и видех Спаситеља нашег на крст прикованог, и једног разбојника где на другом крсту виси и, стадох викати, говорећи: Сети ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! А Спаситељ рече разбојнику: Сиђи с крста, и исцели га од телесне болести, као што ја исцелих тебе од душевне. И разбојник сиђе к мени с крста, загрли ме и пољуби, и подиже ме са земље, говорећи: Приђи к Спаситељу. И ја приступих Господу, који беше сишао с крста, и рече ми: Узми ово дрво и чувај га. И ја узех и стадох носити крст Христов, и одмах дођох к себи и - обретох себе потпуно здрава, као да никада нисам боловао.
Затим после кратког времена (око 392 г.) патријарх јерусалимски Праилије[5] произведе блаженог Порфирија за презвитера. Њему беше око 45 година. И би му поверено да чува часно и животворно дрво Крста Христова, које се држало у затвореном златном ковчегу (а дуги део је био светом царицом Јеленом однесен у Цариград). И испуни се Порфиријево виђење, у коме виде Господа који му даде свој Крст на чување.
Три године проведе преподобни Порфирије у презвитерском чину, када се епископ у граду Гази Енеја престави. И газки хришћани са свештенством одоше у Кесарију Палестинску к митрополиту, блаженом Јовану, под којим беше Газа. И молише га да им да епископа, силна у речи и у делу, да може противстати идолопоклоницима, којих беше велика већина у граду, заједно са свима градоначелницима. А митрополит, наредивши свима пост, мољаше се Богу да му покаже достојна човека за то место. И би му откривено у виђењу да је такав човек преподобни Порфирије, презвитер јерусалимски, чувар Животворног Дрвета. Зато митрополит одмах написа писмо пресветом патријарху јерусалимском Праилију, молећи га да му пошаље оца Порфирија тобож ради неког посла. Патријарх позва Порфирија, показа му митрополитово писмо, и нареди му да иде у Кесарију. Најпре се преподобни Порфирије двоумљаше, затим рече: Нека буде воља Господња!
Изишавши од патријарха, преподобни Порфирије рече своме ученику: Брате Марко, хајдмо да се поклонимо светим местима и животворном дрвету Часнога Крста, јер га нећемо скоро видети, сем после много година. Ученик му одговори: Зашто тако говориш, оче? Ја држим да ћемо га видети кроз недељу дана. На то му светитељ рече: Прошле ноћи видех Спаситеља који ми говораше: Врати ми благо (дрво Крста), које оставих код тебе, јер хоћу да те оженим невестом, истина сиротом и одбаченом, али добром. Узевши је, ти је украси, да би заборавила своју првобитну сиромаштину. Јер, ако је и сирота, ипак није туђа, него ми је сестра блиска. Пази дакле да, имајући њу и стројећи дом, не учиниш неку неправду или отмицу или безакоње. Јер ћеш тиме и мене разгневити и њу ожалостити, пошто су јој такве ствари непријатне. Надај се дакле и не падај духом, и све ће ти се послати, откуда и не очекујеш. - To ми Господ саопшти у ноћном виђењу, и бојим се да се некад бреме туђих грехова не свали на мене, који имам мноштво својих грехова.
Рекавши то ученику, он оде и поклони се свима светим местима, затим са много суза - животворном дрвету Часнога Крста. И пошто га закључа у ковчегу, он отиде и предаде кључеве пресветом патријарху. И узевши благослов од њега, он крену у Кесарију Палестинску са својим учеником Марком, и са другим младићем Варухом, кога преподобни пре кратког времена беше пронашао на ђубришту болеснога и свег у ранама, па га исцелио, и овај му служаше. А кад преподобни Порфирије стиже у Кесарију, би с радошћу дочекан. И убеди га преосвећени митрополит Јован да прими, иако није хтео, посвећење за епископа газког. И плакаше преподобни дуго и неутешно, говорећи да је недостојан таквог сана. Затим се покори вољи Господњој. И би послат у Газу са свештенством и грађанима газским (око 395 г.).
Надајући се његовом доласку, незнабошци из села око Газе нарочито се сабраше, да пут, којим је имао проћи епископ хришћански свети Порфирије, сав посуше трњем, испресецаше рововима, силним изметом смрдљивим залише, неке смрдљиве материје запалише, и тако учинише да се тим путем није могло проћи. А то урадише из мржње према хришћанима, и из демонског непријатељства према светом Порфирију. Хришћани са својим епископом светим Порфиријем једва успеше да прођу тим путем, претрпевши много муке и труда због ровова, трња и дима. И тако мучећи се цео дан, они ноћу стигоше у град. У граду пак беше само једна хришћанска црква, и то мала, јер ни хришћана не беше много. А идолских храмова беше много. Идоли стајаху и по улицама. A у средини града беше огроман и диван храм њиховог најглавнијег бога, поганог Марнаса, подигнут у давнини. Он је красио сав град својом величанственошћу, висином, и уметничком и прекрасном грађевином.
Примивши епископски престо, преподобни Порфирије стаде пасти тамошње мало стадо Христово. Те године, када светитељ Христов Порфирије дође у Газу, беше велика суша и глад. И сви незнабошци житељи говораху да су се због Порфиријева доласка у град разгневили богови, те закључали небо. А жреци пустише глас у народ, како их је тобож бог Марнас известио да је Порфирије узрок свему злу. И скупише се сви идолопоклоници у храм Марнасов, и приношаху многе жртве, молећи се и вапијући к Марнасу, за кога говораху да је бог кише, да им подари кишу. И проведоше седам дана молећи се, и песме певајући, и изван града излазећи, али кише не би.
После тога скупише се сви хришћани са женама и децом. Било их је свега двеста осамдесет. Јер се тада у Гази обрете само толико верујућих у Христа душа. И они молише свога епископа светог Порфирија, да сатвори саборну молитву и изађе са крстовима изван града, и измоли од Бога кишу. Јер глад већ досађиваше свима. Усто исмевања и увреде које трпљаху од безбожника, који су непадање кише приписали хришћанском епископу. Свети Порфирије, наложивши пост, нареди да се саберу сви у цркву те вечери. И пошто отслужи свеноћно бденије, ујутру сатвори литију, на челу које иђаше Часни Крст. И изађоше изван града и дођоше до стародревне цркве, коју некада подиже преблажени Асклипије епископ, исповедник Христов, који је много пострадао за православну веру. Одатле с песмопјенијем одоше на губилиште светог Тимотеја[6], где беху положене мошти и других светих мученика. И тако, трудећи се у молитви с литијом, вратише се у град у три сата по подне, и нађоше капију од града чврсто затворену. Јер безбожни идолопоклоници, видевши да хришћани са епископом својим изађоше изван града, затворише град, не желећи да их пусте унутра. И стајаху пред капијом два сата, и нико им је не отвори. А Бог, видећи трпљење слугу својих и сузе, и услишујући молитве угодника свог Порфирија, подиже ветар од подне, као некада у време пророка Илије, и покри небо кишним облацима. И бише севања муња и громови, и на заласку сунца паде киша. А неки од незнабожаца, видевши такво чудо, отворише градску капију, придружише се хришћанима, и иђаху појући: Христос Бог је једини истинити Бог. И уђоше у цркву сви с великом радошћу. И примише незнабошци од епископа свето знамење и оглашење за крштење, јер вероваше у Христа. И беше их сто двадесет седам, и то: осамдесет осам људи, тридест и пет жена и четрнаесторо деце. И заблагодаривши Богу, разиђоше се својим домовима. А велика киша падаше целу ту ноћ, и другог и трећег дана, и напоји земљу довољно. И придружише се стаду Христовом, осим оних првих, још сто двадесет и седам незнабожаца, и после њих још сто пет исте године. И пошто сви примише свето крштење, ревноваху у светој вери. А остали идолопоклоници не престајаху са непријатељством према светом Порфирију и вређањем хришћана. Јер када је у град долазио намесник, они су га нахушкавали, дајући му много злата, да мучи хришћане. И свакога дана, као некада Египћани Израиљце, градским радовима кињаху верне. Свети пак Порфирије, видећи невољу Христових људи, туговаше веома, и непрестано се и дању и ноћу са сузама мољаше Богу, да заблуделе обрати на пут познања истине.
Потом гореспоменути слуга светитељев Варух би послат у оближње село ради овога: идолопоклоник неки, који је живео на црквеном имању, дужан је био да цркви хришћанској плаћа годишњи данак. Али он, не желећи да одмах да данак, него одлажући за касније, противљаше се Варуху, и изроди се свађа међу њима. На то налетеше други идолопоклоници, моткама на мртво истукоше блаженог Варуха и, мислећи да је мртав, извукоше га изван села и бацише на једно пусто место. Сутрадан пак ђакон Корнилије, и с њим два друга хришћана, пролазећи туда, нађоше Варуха где лежи као мртав. Јер не могаше ии говорити, ни чути, ни очима гледати, ни рукама или ногама мрднути, само душа беше у њему. И они га натоварише на леђа, и унеше у град. А неки идолопоклоници, видећи где носе Варуха, мишљаху да га мртвог уносе у град. И насрнуше на оне што су га носили, и стадоше их бити, говорећи: Зашто такву гадост чините, уносећи мртваца у град? Јер у Газана беше обичај да мртваце износе ван града ради сахране. И отевши Варуха, везаше га за ноге, и вуцијаху опет изван града. А ђакон Корнилије отрча те извести о томе светог епископа Порфирија. И похита епископ, и друга братија с њим, и сустиже оне што вуцијаху Варуха, смирено их мољаше да престану с таквом бездушношћу. А они и епископа злостављаху. На то се слеже мноштво људи, и видевши епископово трпљење и смирење, како се не противи онима што га злостављаху, стадоше се препирати с овима и с онима што мртваца вуцијаху. И би међу њима препирка и свађа, и стадоше се тући међу собом. И настаде лом и гужва. За то пак време свети епископ и хришћани узеше блаженог Варуха и однеше у цркву, a већ је увелико била ноћ. И видевши да је душа још у њему, свесрдно прионуше да га исцеле. А свети се целу ноћ са сузама мољаше Богу за њега. Затим болесник отвори очи, и проговори тражећи воде. И када га напојише, он стаде разговарати, и исприча им шта је све било.
А кад свану доћоше у цркву градоначелници са мноштвом народа, и стадоше викати и дерати се, говорећи: Зашто, насупрот старом отачаственом закону, унесте мртваца у град? Тада изађе пред њих свети епископ Порфирије са свима присутним хришћанима. А они, угледавши епископа почеше га гадно грдити и бешчестити, на остале пак хришћане навалише и стадоше их бити. Тада блажени Варух, добивши изненада силу од Бога, устаде брзо, као да никада није боловао, дохвати добру мотку, и стаде бити и гонити безбожнике. А они, кад га угледаше жива, препадоше се страшно, јер мишљаху да је устао из мртвих. И једно од страха, а друго од батина, они нагоше бежати газећи један друтога. И одјури их Варух, као некада Самсон Филистимљане, од цркве све до поганог Марнасовог храма њиховог. Од тога времена сви се незнабошци бојаху Варуха, и не смејаху ни на путу да се сретну с њим. А свети Порфирије, заблагодаривши Богу за изненадно и неочекивано оздрављење Варухово, и за тако велику телесну снагу и силу које доби од Бога, произведе Варуха за ђакона, а и Марка с њим.
Светитељ Божји Порфирије, видећи да неверници свакодневно злостављају верне, он посла ђакона свог Марка у Цариград (око 398 г.) к благочестивом цару Аркадију[7], молећи га за наређење да се у Гази поруше идолски храмови. Исто тако он писа и пресветом патријарху цариградском Јовану Златоусту[8], молећи га за помоћ и посредовање код цара. И нареди цар да се у Гази затворе и закључају идолски храмови, да се више у њима не би приносиле погане жртве. Али не нареди да се поруше, да не би сувише ожалостио незнабожни народ.
Да ову цареву наредбу спроведе у дело, дође у Газу неки царев човек, по имену Иларије. Он доведе са собом многе помоћнике и војнике из Азота и Аскалона. И пошто Газанима показа царево писмо, он затвори идолске храмове, и запечати их, а три главна градоначелника баци у тамницу. Тада незнабошци скупише много злата, дадоше га царевом човеку Иларију, молећи га да им не затвори онај највећи храм усред града, Марнасов, a са осталим храмовима нека ради шта хоће. Иларије, волећи више злато него Христа Бога, остави им Марнасов храм слободан, а остале мање храмове затвори, и идоле у њима сакруши. И отпутова овај златољубац као да је већ извршио царево наређење. Јер он заиста беше само по спољашности хришћанин, а изнутра беше пун незнабожачког неверја, и помагаше незнабошце. Незнабошци пак, имајући слободан велики Марнасов храм, за остале затворене храмове не мараху, и не престајаху чинити пакости хришћанима.
У то време догоди се једна чудесна ствар, која не мало људи приведе к светој вери. Наиме, једној угледној жени, кћери једног од првих грађана, и супрузи знаменитог човека, којој беше име Елија, дође време да се породи, пошто беше трудна, али не могаше. Болови њени беху велики. Другог дана јој би горе, трећег још горе. Довођаху јој многе бабице и врачаре, али јој ништа не могаше помоћи. И тако се мучаше седам дана. А њен муж, и отац, и мајка, и сви сродници, тих дана непрестано са сузама приношаху за њу жртве и молитве у Марнасовом храму, просећи помоћи од поганог бога свог. Али помоћи не беше, само се љуте муке и болови умножаваху све више и више. И већ сви, гледајући на такво њено мучење, изгубише наду, паћаху због ње, плакаху и ридаху, и посматраху њен крај. Међу њима беше једна старица, хришћанка по вери. Она отрча до цркве, и са много суза мољаше се Христу Богу за несрећну жену. Свети Порфирије, видевши је где плаче и метанише, упита је зашто плаче. А она паде к ногама светитељевим, исприча му све, и мољаше га да се помоли човекољубивом Богу за ову велику паћеницу. Светитељ је посла к болесници, научивши је шта да ради и говори. Дошавши у онај дом, старица скупи све болесничине сроднике, и родитеље, и мужа, па им рече: Овде има један добар и искусан лекар; он ме посла к вама да вас упитам, шта ћете му дати када исцели болесницу. Чувши то, родитељи рекоше: Ако жели, нека узме сва имања наша, само да нашу милу кћер видимо живом и здравом. Тако и муж говораше да је готов дати све за живот и здравље своје супруге. Старица им онда рече: Подигните у вис руке своје, и заклетвом потврдите реч своју, да обећање ваше буде сигурно, и да не преварите тог лекара. - Они врло радо и са сузама подигош јруке и рекоше: У све дане живота свог бићемо слуге његове, само нека исцели јединицу кћер нашу, без које нам ни живота нема. Јер какав ће нам бити живот и радост без ње? - Чувши то, старица громко узвикну над болесницом, говорећи: Велики свештеник Порфирије каже ти ово: Исцељује те Исус Христос, Син Бога живота; веруј у Њега, и бићеш жива! - Жена одмах јекну и - породи се. И болови јој уминуше. Тада сви присутни, задивљени, повикаше: Велики је Бог хришћански! велики је свештеник његов Порфирије!
Сутрадан родитељи, и муж породиљин, и сви сродници, одоше к светом Порфирију и падоше пред ноге његове, молећи га да их преведе у Христову веру. Светитељ их огласи, и нареди им да посте и посећују свету цркву. И после кратког времена он их крсти, и породиљу, и новорођенче, коме даде своје име: Порфирије. И беше шездесет и четири оних што се крстише.
Са множењем стада Христова, множаше се и непријатељство идолопоклоника, и из дана у дан све горе поступаху са хришћанима, гонећи их непрестано на градске кулуке, и батинама их приморавајући као робове на разноврсне тешке радове. Још им и штете прављаху по њивама и баштама, да би хришћани били у оскудици и великој беди, и због тога у немогућности да дају прописане народне дажбине и царске порезе. Гледајући то, и не могући да трпи такву неправду чињену хришћанима од незнабожаца, светитељ Божји Порфирије оде у Кесарију к блаженом митрополиту Јовану, молећи га, или да га ослободи епископства, или да заједно с њим пође у Цариград да моле цара за наређење, да се на сваки начин поруше храмови идолски и заустави свирепост незнабожаца. Митрополит Јован радије пристаде на путне тегобе, јер би зима, него да блаженог Порфирија ослободи епископства. И севши на лађу, они пођоше (око 400 год.). Пошто је пловидба била благополучна, они за десет дана стигоше до острва Родоса. Чувши да на острву има неки инок Прокопије, човек свет и прозорљив, који пустињачки живи у пустом месту, они одоше да га посете. А он, провидевши долазак њихов и да су епископи, срете их и одаде им поштовање које доликује архијерејима. И кад сазнаде разлог њиховог путовања, он их упути шта да раде у Цариграду, да би добили шта желе. Идите најпре, рече, к пресветом Јовану Златоусту, и он ће вам помоћи својим добрим саветом. Мада он сада не одлази у царску палату, пошто је царица љута на њега, али му је пријатељ царичин коморник, евнух Амантије, човек побожан и добродетељан. Oн ћe вас препоручити њему, и ви ћете његовим посредовањем добити све. Јер ћe вас он одвести царици, и ви ћете јој сами подробно испричати своју муку. А царици прореците да ће родити сина, који ће и царовати. Када то буде чула од вас, она ће се обрадовати, јер је већ девети месец откако је у другом стању, и учиниће вам све што желите.
Сматрајући овако упутство и обавештење као већ саму жељену ствар, свети епископи Јован и Порфирије с радошћу наставише своју пловидбу, и за других десет дана стигоше у Византију. И држећи се упутства преподобног Прокопија, они најпре одоше к патријарху, пресветом Јовану Златоусту. Он их прими чесно и љубазно. А сутрадан позва царичиног коморника Амантија евнуха, упозна га с епископима из Палестине, и повери му бригу око тога да они добију од цара оно што моле. Чувши од светих епископа подробно све, и како хришћани у Гази пате од незнабожаца, евнух се расплака и, испунивши се божанске ревности, рече: Нe тугујте, оци свети, јер ће Господ Исус Христос сам заштити верне слуге своје, и избавити их од тлачитеља. Ви дакле молите Господа, a ja ћу говорити царици. И надам се у Бога, да ће склонити срце њено к милосрђу. А сутра ћу вас одвести к њој, и ви ћете јој својим устима рећи све што желите. - Пошто то рече епископима, евнух оде.
Сутрадан царичин коморник Амантије евнух посла по светитеље Божје, Јована и Порфирија, и позва их у царску палату, и одведе их код царице. Угледавши светитеље, она им прва рече: Благословите, оци! А они јој се поклонише. Царица пак сеђаше на златном одру, и рече им: Опростите ми, архијереји Божји, што не могу да вам одам дужну почаст, јер сам бременита, а требало је да вашу светињу сретнем у претсобљу. Нeгo молите Господа за мене, да по доброти његовој могу родити дете што је у утроби мојој. - А свети оци, удивљени њеном смиреношћу, рекоше: Бог који је благословио утробу Сарину и Ревекину и Јелисаветину, нека благослови и твоју утробу, и нека оживи у њој ношени плод! - Пошто им предложи да седну, она стаде говорити: Знам ради чега сте превалили тако тежак пут, јер ми је Амантије све казао. Но, ако пристајете, кажите и ви шта требате, да бих боље разумела. И епископи подробно испричаше царици о свима злостављањима која незнабошци чине хришћанима, и молише је да укаже помоћ злостављанима. A она, саслушавши све, рече: Немојте туговати, оци свети! јер се надам у Господа Исуса Христа, Сина Божјег, да ћу умолити цара да испуни вашу молбу. А сада идите те се одморите од пута, јер видим да сте уморни. И молите Бога за мене да ми помогне у моме заузимању за вас пред царем. - Пошто царица рече то светим епископима, и пошто им подари доста злата за издржавање, она их отпусти охрабрене.
А када цар дође код царице, она му исприча о доласку палестинских епископа, и о разлогу њиховог доласка, и о злостављању хришћана од стране незнабожаца, и моли га да поруши идолске храмове у Гази. Чувши то, цар се замисли, па рече: Знам тај град, знам да с великом ревношћу служи идолима, али нам је од користи, јер нам отуда долазе многи приходи. Ако храмове богова њихових порушимо одједном, и огорчимо их, они ће се уплашени разбећи, па ће град опустети, и ми ћемо се лишити толиких прихода. Није ли боље да их постепено смиравамо: да им најпре одузмемо градску управу, па затим храмове затворимо, и забранимо им приношење идолских жртава? А кад виде себе тако притешњене, они могу познати истину, и прићи јој. - Чувши то од цара, царица се веома ожалости, и кроз сузе рече: Сам Господ Христос помоћи ће слугама својим хришћанима, ако им ми не желимо помоћи.
Овом разговору између царице и цара присуствовао је коморник Амантије, и он то каза светим епископима. Идућег дана царица позва свете епископе, и рече им: Говорила сам цару о вама, о целој вашој невољи, и о вашој молби, али он не пристаје, сматрајући да би се тиме нанела тешка неправда идолопоклоницима газким. Али, не тугујте, јер ако Бог да, ја нећу престати досађивати цару док не испуни вашу молбу. - Чувши то, епископи јој се поклонише. Тада се свети Порфирије опомену пророчанских речи светог Прокопија о царици, и рече јој: Потруди се господарице, за нас Христа ради. А он ће ти за труд дати сина, који ће се пред твојим очима зацарити, и много ће година поживети у свакој срећи царској. - Када то царица чу, веома се обрадова, лице јој се засија од радости, и она рече: О свети оци! молите се за мене да, као што кажете, родим сина. Ако то буде, ево ја вам обећавам да ћу испунити све што желите, не само оно што тражите већ и оно што не тражите. Учинићу помоћу Христовом. Јер ћу усред града Газе подигнути свету цркву. Идите дакле с миром, и чекајте, молећи се за мене човекољубивом Богу.
Затим се навршише дани да царица роди. И роди мушко дете (401 год.), као што свети оци прорекоше. И наденуше му дедино име Теодосије. Јер отац цара Аркадија беше Теодосије[9], који је царовао с Грацијаном[10]. Роди се овај други Теодосије у порфири, што беше претсказивање његовог царовања. И би велика радост цару Аркадију и целој престоници. А царица посла свога коморника Амантија к светим оцима, Јовану и Порфирију, са оваквом поруком: Благодарим Христу што ми вашим светим молитвама дарова сина. Оци свети, измолите у Господа детету живот и многољетије, и мени ништавној здравље, да испуним што вам обећах.
Након седам дана царица позва к себи светитеље Божје, Јована и Порфирија, и срете их на вратима своје ложнице носећи новорођенче на рукама, и преклони пред њима главу своју, говорећи: Благословите оци мене и сина мог, кога ми Бог дарова вашим светим молитвама! - И они благословише крсним знаком и њу и дете њено, па седоше и разговараше о многим корисним стварима. Затим их царица упита: Знате ли, оци, шта сам смислила да учиним поводом ваше молбе? А свети Порфирије одговори: Све што си смислила, госпођо, од Бога си смислила. Јер прошле ноћи то би откривено ништавости мојој у виђењу, које би на овај начин: Налазио сам се у Гази, у Марнасовом храму идолском; тамо се налазила и твоја побожонст. И ти си ми пружила Свето Еванђеље, говорећи ми: Узми и читај! Узевши га, ја га отворих и нађох место где Господ каже Петру: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати (Мт. 16, 18). А ти, госпођо, одговарајући рече ми: Мир теби! Мушки се држи и јачај! - Ја се онда тргох. И то ме уверава да је Син Божји ставио у срце твоје добру намеру о нама. Реци дакле, господарице, какво си то добро смислила за нас. А царица одговори: Ако Христос хоће, кроз кратко време новорођенче ће се удостојити светог крштења. А ви до тога времена спремите молбу, и у њој изложите све што желите. И када дете буде изношено од светог крштења, ви подајте молбу ономе који буде крштено дете носио на рукама, a ja ћу га научити шта има да ради. И надам се у Сина Божјег, да ће по своме благоволењу све добро удесити.
Они отидоше и спремише молбу. Написаше у њој много шта, не само о уништењу идола и рушењу њехових поганих храмова, него и о ослобођењу хришћана од кулука и дажбина, и о томе да се имања царска даду светој цркви хришћанској, која је веома сиромашна и убога, да би се служитељима њеним дало за издржавање, и о другим стварима корисним и радосним по угњетене и осиротеле хришћане. И чекаху дан када се царев син имао крстити. И кад тај дан дође, сав град беше дивно окићен, по зидовима су блистали златни и сребрни украси, и сав народ је био обучен у свечане хаљине. Нови цар је био ношен на крштење веома свечано. Носио га је, покривена царском порфиром, неки знаменит човек, чије су скупоцене хаљине блистале, а испред њега и иза њега ишло је мноштво кнезова и властеле; a ca стране је ишла војска са златним оклопима, носећи златасто оружје. И беше дивно видети сву ту славу царску, и лепоту, и величанство. Свети Порфирије рече: Кад је толика слава цара земаљског, пролазног, колика ли је слава Цара небеског, вечног? - Пошто нови цар би унесен у цркву, оба света епископа стадоше крај двери црквених, држећи припремљену молбу. И када по свршеном светом крштењу излажаху сви из црквс са новокрштеним царем, свети епископи узвикоше говорећи: Молимо твоју побожност, нови царе, прими молбу нашу, и покажи у почетку свога царовања да си милостив! Говорећи то, свети оци метнуше молбу на новорођенче. А човек који га је носио стаде, узе ону молбу, нареди да буде тишина, отвори молбу, и читаше гласно да сви чују, јер га је тако царица била научила. И прочитавши један део молбе, он је сави, и десном руком стави под главу новог цара, поћута мало као да очекује пристанак, па онда узвикну говорећи: Његово царско величанство наређује, да се неизоставно испуни све што се у овој молби тражи, пошто је ово прво његово царско наређење, и ни на који се начин не сме мењати.
Сви који то видеше и чуше, удивише се и поклонише се, благосиљајући новога цара који са милосрђем почиње своје царовање. А величаху цара Аркадија, и говораху да је Богом благословен што се удостоји да има сина цара, који му сацарује, и већ издаје своја наређења за добра дела. И одмах би извештена царица о томе. А она, препуна радости, поклони се Богу узносећи Mу благодарност.
А када новокрштено дете цара уношаху у царску палату, изиђе му мајка у сусрет, узе га у руке и матерински га пољуби. Затим га однесе своме мужу, цару Аркадију, и честита му, говорећи: Благо теби, господине мој, што очи твоје виде у животу твоме цара - изданак срца твог! А цар Аркадије, чувши то, веома се радоваше. Царица пак, видећи га светла и весела, рече: Ако је по вољи, господине, да видимо шта пише у овој молби новоме цару - сину нашем. Свакако се његово прво наређење, издато поводом овде написаног, има извршити. И нареди цар да се молба прочита. А кад би прочитана, цар рече: Тешка је заиста ова молба, али је теже одбацити је, пошто је ово прва наредба сина нашег, и није лепо мењати је. Царица на то рече: Нe само није лепо мењати прво наређење сина нашег, него није добро пренебрегнути молбу светих људи, који су ми претсказали да ћу родити сина.
Цар Аркадије одмах нареди да се царским граматама потврди све што је написано у молби палестинских епископа. A када бише готове грамате, написане од лица обадва цара, Аркадија и Теодосија, царица позва архијереје Божје, Јована и Порфирија, и показа им те грамате, питајући их да ли им се свиђају. Они изјавише да им се свиђају. И поклонивши јој се, они јој заблагодарише за такво милостиво и благоразумно старање њено. А молише је да се од царева пошаље у Газу неки човек, вернији од оног првог, који би спровео у дело царска наређења. И би одређен за то човек благоверан и богобојажљив, по имену Кинегије. Њему цареви поверише да отпутује у Газу, и поступи тачно и правилно по наређењу. Царица пак даде светом Порфирију доста злата, да у средини грала Газе подигне цркву од камена, исто тако и гостопримницу. И још му обећа да ћe дати колико год буде потребно за довршавање цркве. А одвојено даде обојици поклоне, и златне и сребрне сасуде црквене за кесаријске и газке цркве, и злато за пут. Тако исто цар даровима обдари свете епископе, и снабде их потребним за пут златом, и отпусти с миром. Они се онда поздравише са пресветим патријархом Јованом Златоустом, и отпловише у своју постојбину (402 г.). А за њима крену на пут царев изасланик Кинегије, коме царске наредбе беху уручене.
Када се приближише острву Родосу, свети оци Јован и Порфирије молише господара од лађе да пристане уз обалу, да би они могли отићи и поздравити се са преподобним Прокопијем пустињаком. Али господар од лађе не хте, говорећи да је ветар неподесан. Уствари, он није хтео да послуша светитеље Христове, јер беше потајни аријанац, и мрзаше ове правоверне епископе. И када прођоше острво Родос, одмах настаде бура и таласање, и сви беху у великом страху бојећи се потопљења. И то је тако трајало цео дан и сву ноћ. A у свитање свети Порфирије задрема мало, и виде преподобног Прокопија који му говораше: Господара од лађе усаветујте да се одрекне аријанске јереси и да је прокуне, па га огласите за крштење, и одмах ће страшна бура престати. Пробудивши се, свети Порфирије исприча своје виђење блаженом митрополиту Јовану и другима што беху с њим, па дозваше господара од лађе и рекоше му: Ако желиш да се твоја лађа спасе потопљења, и ми сви, а нарочито да се твоја душа избави вечне погибли, онда се одреци зловерја свог, јереси аријанске, и присаједини се васељенској вери. - Господар од лађе се удиви како свети епископи дознаше тајну коју нико није знао, и рече им: Пошто вам Бог откри тајну срца мог, ја се одричем Аријевог умовања, и верујем као што верујете ви. Но утврдите ме ви боље у светој вери.
Чим то господар лађе рече, одмах престаде бура и настаде тишина на мору. А светитељи га поучише из Светога Писма, утврдише га у правоверју, огласише га и крстише. Пошто остали део пута препловише благополучно, пристадоше у Мајуму, који је двадесет стадија удаљен од града Газе. И пођоше у Газу сувим. А кад верни сазнадоше за њихов долазак, изиђоше им у сусрет са псалмима и појањем, носећи свети Крст на челу поворке, и с великим весељем и слављем уведоше у град архијереје Божје. Гледајући то, идолопоклоници шкргутаху зубима од беса, али се не усуђиваху да им учине какво зло, јер већ беху чули да су хришћански епископи чесно примљени од цара, и да долази царско наређење да се свим силама онемогући насиље незнабожаца и поруше идолишта њихових богова. А хришћани, идући с чесним Крстом и својим архијерејима, приближише се идолу Венере. To беше кип жене обнажене сасвим бестидно. Toме идолу велико поштовање указиваху Газани, нарочито женски пол, палећи свеће пред њим и кадећи га мирисима. Јер демон који у том идолу живљаше, многе у сну привиђењима прелашћаваше, наговарајући девојке или жене на телесне грехе. Када се хришћани приближише том идолу, који је на раскрсници стајао високо, демон одмах побеже, бацивши идола на земљу. Павши пак на земљу, идол се разби у парампарче, јер беше од мермера, и уби два незнабошца, који су тамо стајали, и исмевали хришћанско појање. Видевши то чудо, многи од незнабожаца вероваше у Христа, и придруживши се хришћанима отидоше к светој цркви и тражаху свето крштење. Беше их тридесет и два човека и седам жена. И би двострука радост вернима: прва, због срећног повратка њихових пастира; и друга, због спасења душа људских. А блажени митрополит Јован остаде у Гази два дана, па оде у Кесарију, испраћен далеко од хришћана.
После неколико дана стиже у Газу царев изасланик, гореспоменути Кинегије. Он доведе са собом многе чиновнике и војводу са војском. И незнабошци се веома уплашише, а неки и из града побегоше. И сутрадан он сазва све градоначелнике и сав народ, и објави им царску наредбу о рушењу идолских храмова и о уништењу идола. И када се наредба громко читаше, незнабошци подигоше глас свој, и стадоше плакати и кукати. Нe могући да то подноси, Кинегије даде знак војницима, и они навалише на њих, стадоше их бити, и разјурише их. А хришћани, веома обрадовани, благодарише царевима славећи их и величајући их. Онда с војском кренуше на идолопоклоничке храмове, и стадоше их рушити. У граду пак беше осам великих идолских храмова: храм Сунца[11], Венере, Аполона, Просерпине[12], Хекате[13], Јерона, Фортуне[14] и Марнаса. Марнасов беше највећи, и највише поштован међу незнабошцима. А беше још безброј других идола, по Трговима и улицама, по кућама и на зидинама градским, и у околини града по путевима и баштама и њивама. И току десет дана хришћани све те идоле полупаше, и погане храмове идолске порушише, осим Марнасовог, највећег и најлепшег храма. Многи говораху да тај храм не треба рушити, већ очистити од идолских поганштина, и осветити за цркву Божју. Пошто је то већина хтела и решила, свети Порфирије се мољаше Богу, молећи Га да му открије вољу Своју поводом тога. И када у светој цркви служаше божанствену службу, једно мало дете из народа повика: Да се спали и сруши Марнасов храм, јер је оскврњен силном крвљу људи принесених на жртву демонима! И темељ његов да се раскопа и разбаца, а на том месту да се подигне нови божанствени храм!
Том детету беше седам година. Клирици мишљаху да га је мајка научила да тако говори, па га стадоше плашити претећи му батинама, ако им не каже ко га је томе научио. А дете стаде грчки говорити то исто, да храм Марнасов треба спалити и срушити. Тада увидеше да говори од Духа Светог, јер одлично говораше грчки, иако му је било седам година и грчки уопште није учио, него сирским језиком говораше од рођења.
Пошто повероваше дететовим речима, спалише и до темеља срушише дивно Марнасово идолиште. А темељ раскопаше и разбацаше по улицама и путевима, да би га сви газили. И незнабошци плакаху много због тога. Затим војници, идући по незнабожачким кућама, скупљаху сакривене идоле. И када покупише велике количине, сложише их на гомиле, па запалише. Тако у незнабожачком граду Гази идолопоклонство би искорењено. A Кинегије, пошто незнабожне градоначелнике умири и за злостављање хришћана одмазди, врати се к царевима. Један пак део војске остави у граду, на молбу светитељеву, да не би идолопоклоници опет некако устали на хришћане.
Затим светитељ Христов приступи грађењу цркве у облику крста на месту где се налазило Марнасово идолиште. План за цркву беше послала царица Евдоксија, и уз план тридесет мермерних стубова, од којих су два блистали као смарагди. И за пет година би подигнута црква, несравњено лепша од пређашњег Марнасовог храма. Пошто је архијереј Божји освети, он отслужи божанствену службу, узносећи велику благодарност Богу што се на том месту, на ком су раније приношене погане крваве жртве лажним боговима, поче приносити Бескрвна Пречиста Жртва истинитом Богу.
Светитељ Божји подиже и гостопримницу оним златом што му благочестива царица беше дала. И збрињаваше путнике, и храњаше сиромахе. И стадо Христово пасаше речју Божјом, и увећаваше се број верних с дана на дан, јер се многи незнабошци, напуштајући идолско безбожје, обраћаху Христу Богу. Остали пак незнабошци јеђаху себе од гнева и зависти, гледајући како хришћанство дивно цвета и расте а незнабоштво вене и смањује се. И још једанпут покушаше да напакосте светом пастиру и његовом стаду, и то због овога: једном настаде распра између црквеног економа и идолопоклоника Сампсихија, угледног грађанина, поводом неке ствари која се тицала црквене имовине. И створи се узбуна и метеж на обе стране, јер се слегоше и хришћани и незнабошци, сваки помажући своме, хришћани - економу, незнабошци - Сампсихију. Али пошто беше више незнабожаца они надвлађиваху хришћане, па дохватише коље и оружје, и убише седморицу хришћана, а многе тешко ранише. Затим алачући и грајећи полетеше на епископов двор, са намером да убију светог Порфирија. А он сазнавши за то, рече ђакону Марку: Бежимо, брате, и сакријмо се мало, док не прође гнев Господњи. - И преко зида пређоше и побегоше на другу страну, и сакрише се код једне сиромашне девојке Салафте, која беше незнабошкиња, и сироче без родитеља. Она је имала бабу, која болесна лежаше на одру, и гледаше је, издржавајућн је трудом руку својих. Ова девојка сакри у својој кући светог епископа и његовог ћакона, даде им јело и пиће. И свети Порфирије остаде код ње тај дан и ноћ, и цео идући дан. А друге ноћи, пошто се већ беше смирила узбуна и граја, светитељ са Марком оде своме дому, и нађе да му је све опљачкано и однесено, а блаженог Варуха затече свег изранављеног и једва живог.
О свему томе хришћани убрзо известише царског намесника у Кесарији. Он посла војску, која похвата виновнике побуне и убистава. И ове казни смрћу. А друге пошто жестоко изби, отпусти живе. И од тог времена незнабошци потпуно умукоше. Ово би године 407.
И остало време живота свог светитељ Христов Порфирије поживе у миру и пријатној тишини. А гореспоменутој девојци Салафти, код које се сакри од убилачких руку, заблагодари просветивши је светим крштењем. И болесну старицу, њену бабу, исцели и крсти, и даде им издржавање од црквене имовине. Хтеде и да уда Салафту, али она волије да се обручи Христу. Томе се светитељ веома обрадова, посвети је на службу Христу, и уврсти у лик светих девојака. И она угоди Богу све до краја свога живота, очувавши беспрекорно девственост своју у посту и молитви, уз помоћ богопријатних молитава угодника Божјег Порфирија, који дан и ноћ узношаше Богу непрестане молитве за своје стадо.
Светитељ Христов чињаше и чудеса. Молитвом својом он сачува живе и читаве три детета која беху пала у дубок бунар. А жену једну, јеретикињу манихејку, испуњену демонског лукавства и јеретичких измишљотина, која је правоверје хулила и многе на своје зловерје прелашћавала, он умртви молитвом, јер ова изненада паде и издахну. И многа друга чудеса у славу Божју учини свети Порфирије. И пошто је цркву Христову пасао двадесет и четири године, једанаест месеци и осам дана он, 420 год., оде к пастиреначалнику Исусу Христу Сину Божјем, Великоме Архијереју, коме с Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХРИСТОДУЛА

Пострада за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛАЈА КАТОПИНА[15]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА КАЛФЕ

Новомученик Христов Јован родио се у Галати у Цариграду. По занимању - столар калфа, изврстан мајстор, радио је у царевом двору, и међу великодостојницима султановим имао много пријатеља. Беше то човек смирен и врло милостив; хранио је сирочад, откупљивао сужње, и чинио друга разна добра дела.
Једном га један царски великаш, пријатељ његов, упита шта он мисли о њиховом пророку Мухамеду, и шта о томе говоре хришћанске књиге. Јовану беше нелагодно да говори о томе, зато одби. Но великаш му се закле овако: Тако ми хлеба који једем на царском двору, и тако ми наше пријатељске љубави, никакво ти се зло неће десити због одговора ма какав био. Слободно ми реци шта мислиш.
Верујући заклетви и пријатељској љубави, Јован му рече ово: Пошто ме питаш, истину ћу ти рећи: Постоји један истинити Бог - Господ наш Исус Христос. А Мухамед у кога ви верујете, беше смртан човек, човек неук, који за живота свог не учини никакво нарочито добро дело нити чудо, као што су то чинили други пророци Божји, које ми хришћани имамо. Једино сте ви прогласили Мухамеда за великог и сматрате га пророком. Уствари Мухамед и није пророк већ непријатељ Божји. Својим баснама и измишљотинама он се допао простим и непросвећеним људима, те су они пошли за њим.
Чувши то, овај великаш промену љубав у мржњу, и одмах дозва друге Агарјане, те немилосрдно тукоше Јована и одведоше пред судију. И оптужише га и сведочише против њега да је хулио на веру њихову. Судија нареди те Јована жестоко избише, па га затим у тамницу вргоше. У тамници га стављаху на многе муке, еда би се Христа одрекао и веру њихову примио. Но храбри војник Христов остаде чврст, и гoвоpaшe мучитељима: Нећу се ја одрећи мог преслатког Господа Исуса Христа. Напротив: Њега верујем, Њега обожавам, и исповедам да је Он савршени Бог и савршени човек.
Када се Агарјани уверише да је Јован непоколебљив у својој вери, они га послаше на црноморске галије, и он тамо проведе шест месеци на најтежим пословима. Затим га опет вратише у тамницу. И у тамници га три месеца мучише разноврсним мучењима. И пошто најзад увидеше да га ни милом ни силом не могу придобити да се одрекне вере у Христа, они га тужише самом везиру. Везир га најпре изружи, па онда осуди на смрт. И светог мученика одведоше на губилиште и посекоше 26 фебруара 1575. године у Цариграду. Тако блажени Јован прими венац мучеништва, и сада се у Царству небеском радује са светим Мученицима радошћу неисказаном. Молитвама његовим нека се и ми удостојимо Царства небеског. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОКЛИТА

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФOTИНA, СЕВАСТИЈАНА И ОСТАЛИХ из дружине св. великомученице Фотине

Ови свети мученици пострадаше за Господа мачем посечени[16].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Оригинал овог житија доживео је више издања и више превода. За овај, нешто скраћен, превод имали смо при руци и последње издање оригиналног текста: Н. Grigoire - М. A. Кugener, Marc le Diacre: Vie de Porphyre, Paris 1930.
2. Идол Марнас припадао је искључиво Гази. Житељи овога града сматрали су га великим исцелитељем свих могућих болести и богом киша; они су, за време суше, да би га умилостивили, приређивали свечане верске процесије.
3. Венера - грчкоримска богиња љубави, лепоте, сладострашћа и нечистих пожуда.
4. Царовао од 361-363 године.
5. Епископ Јерусалимски Праилије управљао је Црквом у Јерусалиму од 417 до 422 г., а његов претходник био је Јован II (од 386-417). Изгледа да је писац житија избегао да помене овог Јована због његове умешаности у јерес оригенизма и пелагијанизма.
6. Свети мученик Тимотеј пострадао у Гази за царовања Диоклецијана (284-305); спомен његов празнује се 19 августа и 19 септембра.
7. Византијски цар Аркадије царовао од 395 до 408 год.
8. Св. Јован Златоуст управљао цариградском Црквом од 398 до 404 год. Слави се 13. новембра.
9. Подразумева се Теодосије Велики, који је царовао од 379 до 395 г.
10. Грацијан царовао западном половином царства од 375 до 383 год.
11. Бог сунца - Хелиос, обожаван у многим местима.
12. Просерпина - богиња подземног света, а исто тако и биља.
13. Хеката - грозно подземно божанство, које влада над злим демонима.
14. Фортуна - богиња судбине, нарочито среће и напретка.
15. Спомиње се под данашњим даном у Цариградском Синаксару.
16. O њима видети опширније у житију и страдању св. Фотине (Самарјанке), под 20. мартом.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети Тарасије, патријарх цариградски. Његов претходник, Павле патријарх, тајно напусти престо, оде у манастир и прими схиму. Владаху тада Ирина и Константин. По савету Павловом, Тарасије, сенатор и саветник царски, би изабран за патријарха 783. године. Убрзо прође све чинове црквене и поста патријарх. Човек високог образовања и велике ревности у вери православној, Тарасије се прими и невољно овога чина, да би помогао победи Православља над јересима, нарочито над иконоборством. Под њим би сазван VII васељенски Сабор у Никеји 787. године, где се осуди иконоборство и поврати и утврди поштовање светих икона. Тарасије беше врло милостив према сиротним и бедним, ствараше им склоништа и даваше храну. Но према силним беше Тарасије одлучан у одбрани вере и морала. Када цар Константин отера своју закониту жену Марију, узе некакву своју сродницу, те живљаше с њом, тражећи од патријарха благослов за венчање. Тарасије му не само да не даде благослов, него га најпре посаветова, потом изобличи, и најзад одлучи од причешћа. Пред смрт видели су га како одговара демонима говорећи: "Нисам крив у томе греху! Нисам крив ни у том греху!" док му не изнеможе језик, те се он поче рукама бранити одгонећи их од себе. Када издахну, лице му се засветли као сунчана светлост. Овај у истини јерарх упокојио се 806. године. Црквом је управљао двадесетдве године и четири месеца.

2. Преподобни Пафнутије Кефалас. Овај светитељ био је савременик светог Антонија Великог. За њега се каже, да је осамдесет година носио једну исту расу. Свети Антоније високо га је ценио и свима је говорио да је то истински подвижник који уме лечити и спасавати душе.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

25. ФЕБРУАР

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТАРАСИЈА патријарха Цариградског

Свети Тарасије родио се у Цариграду (око 730 г.), од оца Георгија и мајке Енкратије, који беху високог рода и звања. Пошто одрасте и изучи сву књижевност и световну философију, он беше на царском двору, заузимајући разне високе положаје. Због своје благоразумности и доброте био је вољен и поштован од свију.
И постаде сенатор и саветник царски. А тада цароваше син Лава, унук Копронима, Константин[1] са својом мајком Ирином[2]. Константину беше десет година кад се зацари. A у то време пламтијаше иконоборачка јерес, која беше почела од Лава Исавријанца[3]. Патријарх беше Павле Кипарац[4], муж добродетељан и побожан, али плашљив. Јер, доведен на престо за царовања споменутог Лава, сина Копронимова, он је посматрао велика страдања многих за свете иконе од злочестивог цара, и скривао своју побожност, и мешао се с јеретицима. А после цареве смрти, иако је желео да прослави побожно поштовање светих икона, није могао, јер није имао ниједног помоћника, а иконоборство се беше веома учврстило у целом граду и у околним покрајинама. Због тога беше силно утучен. И видећи да не може ништа да учини, он намисли да остави патријаршијски престо, на коме није био више од четири године. У том се разболе, и тајно оде из патријаршије у манастир светог Флора, и узе на себе свету схиму. Убрзо се то рашчу и сви се веома чуђаху. А царица Ирина се растужи што патријарх то учини, не обавестивши никога. И оде к њему са сином царем Константином, и питаше га: Зашто учини то оче, и због чега? А он одговори: Моја болест и очекивање блиске смрти приведе ме у овај свети схимнички образ. А нарочито ме црквена смутња и неред примора да напустим патријаршијски престо, јер болује Црква од јереси иконоборачке, и од дуготрајног умовања злог задоби неизлечиву рану. И ја несрећни већ сам три пута дао својеручни потпис и пристанак на ту јерес, јер нисам могао да избегнем замке зловерја, због чега се сада силно кајем. Оно пак што највише и неизмерно жалости моју душу, то је ово: видим како се све покрајине ваше царевине, које држе непоколебљиво правило вере у православном учењу стоје и веселе се, туђе наше цркве, и од себе као од Христова стада одгоне нас као туђинске овце; и због тога се одричем да будем пастир јеретичком скупу, и волијем обитавати у гробу него бити под анатемом светих четири престола апостолских. Но пошто Бог даде вама у руке скиптар, да царску бригу бринете о хришћанском стаду у поднебесју, немојте се оглушити о тугу мајке ваше, Цркве, нити је оставити да и даље остане у неутешној тузи, него се постарајте да она опет заблиста својом древном красотом. Немојте допустити да одвратна јерес и даље, као нека свиња која је изашла из каљуге, пустоши и упропашћује виноград Христов у време вашег благоверног царовања, и да скврнави злочестивим умовањем. Имате вичног делатеља, који може произвести грожђе истинског вероисповедања, које ће, измуљано у божанској каци једне Цркве, напунити чашу мудрости, и спремити верујућем народу пиће православног схватања.
Они га упиташе: О коме то говориш, оче? Он одговори: Говорим о Тарасију, вашем првом саветнику царском. Знам да је он способан да управља Црквом. Моћан је да жезлом разума најури јеретичке лажи, а да добро пасе словесно Христово стадо, и да га сабере у један тор правоверја.
Чувши такве речи од патријарха Павла, благочестива царица Ирина и њен син цар Константин одоше тужни. А Павле рече сенаторима који беху остали код њега: Боље да никада нисам сео на тај престо, када Црква би гоњењем поремећена и од васељенских престола проклета. Ако се седми Васељенски Сабор не састане, и иконоборачка јерес не уништи, ви се не можете спасти.
Сенатори га упиташе: Зашто си онда ти, при посвећењу свом за патријарха, дао писмени пристанак на иконоборство? Павле одговори: Зато сада и узех на себе покајање што се тада потписах. И бојим се да ме Бог не казни што из страха ћутах и не говорих вам истину. А сада се кајем, и кажем вам да вам нема спасења, ако останете у тој јереси.
Неколико дана затим патријарх Павле се упокоји у миру. Отада почеше људи у Цариграду слободно и без страха разговарати и препирати се с јеретицима о светим иконама. А од доба Лава Исавријанца па све до тада, нико није смео уста отворити у заштиту поштовања светих икона.
Царица Ирина са целим својим царским саветом тражаше на Павлово место човека достојна и мудра, који би био у стању уклонити црквену пометњу. И не нађе другог осим Тарасија, мирјанина, кога и Павле предложи за патријарха. Али Тарасије силно одбијаше. Тада царица Ирина сазва све достојанственике, духовне и световне, и народ у палату, звану Магнавра, која се налазила у предграђу Едом, и рече им: Познато вам је да нас патријарх Павле остави. Потребно је стога да изаберемо Цркви доброг пастира и учитеља. И сви повикаше, говорећи: Нико други не може бити, само Тарасије! Тада Тарасије изиђе на средину и рече: Видим растргану и раздељену Божју Цркву. И источњаци и западњаци сваки дан нас проклињу. Тешка је клетва и отсечење од Царства Божјег. Ако се сазове Васељенски Сабор, и сви се у вери сложно ујединимо да, као што је крштење једно, тако и вера буде једна, јер ништа није тако угодно Богу, него да сви бораве у јединству вере и љубави, - онда пристајем, иако сам недостојан и неискусан, да примим управу Цркве. Ако пак Васељенског Сабора не буде, и јерес се не истреби, и вера се не уједини са свим источним и западним црквама, онда ја не желим да будем проклет и осуђен, и не пристајем да будем патријарх, јер ме никакав цар неће моћи избавити од суда Божјег и вечне казне.
Када то чуше, сви се сложише да треба сазвати Седми Васељенски Сабор, и молише блаженога, да не одбија да им буде пастир. А обећаваху му да ће му у свему бити послушни као овце пастиру, јер знађаху насигурно да ће он путем истине водити словесно стадо.
И тако умољен, светитељ пристаде на њихову жељу и саборну молбу. И прими по закону посвећење у чинове, и заузе патријаршијски престо[5], имајући чврсто поуздање и наду у помоћ Божју, да ће моћи истребити из Цркве иконоборачку јерес. Променивши своје звање од световног у духовно, свети Тарасије одмах узе на себе и духовни живот, мада је и у световном звању живовао не по телу него по духу. Као патријарх, он се много јаче одаде богоугодном духовном живовању. И постаде анђео у телу, духом горећи, Господу радећи, а потчињавајући тело духу, и умртвљивањем тела одржавајући беспрекорну чистоту, другарицу Анђела. Уздржање и пошћење његово беше велико, и будноћа непрекидна. Мало је спавао, време је у богоразмишљањима и посвуноћним молитвама проводио. На меку постељу не леже, нити се у меке хаљине обуче, нити га ко од његових слугу икада виде да је са себе скинуо појас и одећу кад је морао да отпочине. Он не допусти да му ико изује обућу с ногу, имајући на уму речи Христове: Нисам дошао да ми служе (Мт. 20, 28), него сам себи беше слуга, дајући другима пример смирења. Према ништима и убогима био је неизмерно милостив: гладне је хранио, наге одевао, болнице им стројио, свакодневно им храну из патријаршијског двора слао, и сам им служио, нарочито на дан Христова васкрсења. Тада им је трпезу својим рукама постављао. To je чинио и у друге веће празнике. Имао је и имена њихова записана код себе. А устроји и гостопримнице. Подиже од родитељског имања и манастир на Босфору Тракијском. И у њему сабра лик врлинских инока, од којих многи до таквог светаштва и савршенства доспеше, да и за архијереје биваху бирани, и бише непоколебљиви стубови васељенске вере.
Свети Тарасије веома ревноваше и непрестано се труђаше око светих икона, како би им повратио раније достојанство и поштовање и уништио богохулну јерес. Због тога непрестано наваљиваше на цареве да се сазове Васељенски Сабор. Тада цар Константин и царица Ирина, која је управљала царством због малолетства свога сина, писаше, a c њима писа и пресвети Тарасије свима патријарсима и епископима, позивајући их на сабор. И сабраше ce са свих страна епископи у Цариград. А патријарси послаше своје заменике, јер Адријан римски[6] не могаше доћи због даљине и тешкоће путовања, а патријарси: александријски, антиохијски и јерусалимски већ беху под ропством агарјанским, те им беше немогуће да сами дођу на сабор. Стога они послаше као своје заменике људе изврсне у побожности и духовној мудрости.
За држање сабора би одређена велика црква светих Апостола, коју подиже први хришћански цар, Константин Велики. Када се у њој скупише за прво заседање епископи, на челу са пресветим Тарасијем и заменицима осталих патријараха, - а беше присутан и сам млади цар Константин и мајка му царица Ирина, - изненада дође велики пук наоружане војске. У њиховим срцима беше утврђена иконоборска јерес, којој се они научише од царевог деде, ранијег цара Константина Копронима, и у њој остареше. Подговорени тајно од неких епископа и велможа, који су боловали од те јереси, наоружани војници рупише у цркву дерући се и вичући: Нећемо допустити да се одбаце догмати цара Константина[7], него оно што је он са својим сабором утврдио и озаконио, има да остане чврсто и непроменљиво! Нећемо допустити да се идоли (тако они називаху свете иконе) уносе у храмове Божје! Ако се пак ко дрзне да одбаци Константинов сабор и његове догмате, и унесе идоле, одмах ће крвљу епископа бити обагрена ова земља.
Видећи такву грају и метеж, цареви дадоше знак епископима да устану са својих места. И они се одмах сви разиђоше. А ти војници и њихове старешине у току неколико дана бише благочестивом царицом Ирином добро кажњени, лишени војничких чинова и разаслати по селима да обрађују земљу.
Потом би припремљено да се сабор одржи у витинијском граду Никеји[8], у коме беше некада и Први Васељенски Сабор триста осамнаест светих Отаца, одржан против злочестивог Арија. Тамо се сада по други пут сабраше свети Оци. Свети Тарасије дође, водећи са собом патријарашке заменике: од Адријана римског - архипрезвитера Петра, и другог аву Петра; од Политијана александријског[9] - Тому монаха и презвитера; од Теодора антиохијског[10] и Илије јерусалимског[11] - Јована монаха и презвитера. Доведе још свети Тарасије са собом и од царског савета мужа изврсног, Никифора, који после би наследник светог Тарасија на патријаршијском престолу, због врлинског живота свог. Са овим, и осталим светим Оцима, којих беше триста шездесет и седам, пресвети Тарасије устроји Седми Васељенски Сабор у врло пространој саборној цркви града Никеје. Прво заседање светих Отаца би одржано 24. септембра 787 године на дан свете првомученице Текле. Пресвети Тарасије у уводној речи изнесе разлоге због којих је Сабор сазван, и мољаше епископе да праведно суде, искорењујући нова неправославна учења, у Цркву унесена. Затим би прочитана царска посланица Сабору, у којој се спомињаше како патријарх Павле пред своју смрт саветова да се саборском одлуком осуди иконоборска јерес. Свети Оци благословише цара и његову мајку што се тако старају о Православљу. Потом би салушано покајничко обраћање и православно вероисповедање оних епископа који беху пали у јерес. Држећи у рукама свитак, Василије анкирски[12] читаше из њега овако:
Онима који не поштују свете иконе - анатема! онима који свете иконе називају идолима - анатема! онима који одбацују предања светих Отаца, као што их одбацише Арије, Несторије, Евтихије, Диоскор, и неће да приме она која им се из Светог Писма не покажу - анатема! онима који говоре да свете иконе нису предане од светих Отаца - анатема! онима који говоре да васељенска Црква прима идоле - анатема!
Тако учинише и други епископи. И њихово покајање би примљено, и даде им се у Сабору место међу православним епископима. Онима пак који се не одрицаху јереси потпуно, суђење би одложено на неко време. Јер свети Тарасије говораше: Застареле болести и укорењене зле навике, не лече се лако. Но и њих потом, пошто се истински покајаше, свети Сабор прими и не одузе им чинове.
Свети Сабор продужи рад тридесет дана[13]. За то време Оци се састајаху и говораху о чесним иконама, позивајући се на сведочанства Светога Писма, ранијих великих светих Отаца и Учитеља и древног предања црквеног, и тако обеснажујући зловерно јеретичко умовање. Оци су се позивали на нелажну историју о светом убрусу: изобразивши своје свето лице на убрусу, Господ Христос га посла кнезу Авгару едеском; поклонивши му се кнез би исцељен од болести. Исто тако Оци су се позивали на икону светих апостола Петра и Павла, коју свети Силвестар, пaпa римски, показа цару Константину. Спомињали су и икону Христову, наружену у Бериту од Јевреја, о којој свети Атанасије казује. Када се то казивање светог Атанасија на Сабору читало, сви су свети Оци плакали. - Напослетку свети Оци проклеше иконоборску јерес, а утврдише поштовање светих икона. И би велика радост светим црквама, које васпостављаху своју првобитну иконску лепоту, и сви правоверни народи ликоваху после многогодишњих вапаја и мука.
Тако, усрдним старањем пресветог патријарха Тарасија и настојањем благочестиве царице Ирине, иконоборска јерес би одбачена и сатрвена, а Цркви Христовој подарен мир.
Управљајући добро Црквом Божјом, свети Тарасије се заузимаше за оне којима се чини неправда, и помагаше утроженима. Тако, Јован, први маченосац царев, беше по тешкој кривици у тамници, и љуто истјазаван. Но једне ноћи он побеже из тамнице и, утрчавши у цркву, ухвати се за свети престо у олтару, молећи за милост и избављење од смрти. Светитељ Божји га узе у заштиту, и не предаде га војницима који беху од царице Ирине дотрчали по њега. А војници и дању и ноћу чуваху стражу пред вратима цркве док не буде изашао, да га ухвате. Јер очекиваху да ће морати изаћи из цркве ради телесне нужде. Али га светитељ Божји непрестано чуваше у олтару, дајући му храну са своје трпезе. А кад је требало ради телесне нужде, он га је сам под мантијом својом изводио на врата, која беху на десној страни, и одводио у нужник, и чекао испред нужника, и затим га опет под својом мантијом уводио у олтар. И то је чинио сваки дан, док год је било потребно томе човеку, служећи му као роб и не гадећи се таквога посла. Тако пастир добри пасаше своју овцу, заштићујући је од смрти. Најзад својом архијерејском влашћу он неустрашиво спречи оне који су тражили смрт за овога човека, јер им запрети одлучењем од Цркве, ако му икакво зло учине. И тако, заузимањем доброга пастира светога Тарасија први маченосац царски би ослобођен суда и казне.
Када цар Константин напуни двадесет година и учврсти се на царској власти, он, наговорен од злих саветника својих, одузе царску власт од своје мајке, благочестиве царице Ирине, која је добро и мудро управљала целом царевииом. Царујући сам, и проводећи слободан живот без материне контроле, он се веома поквари. А пошто омрзну своју закониту супругу, царицу Марију, он жуђаше за другом, чије име беше Теодотија. Он тајно са њом чињаше грех, и хоћаше да је учини својом супругом и царицом, а да закониту супругу отера. Смишљајући кривицу против своје законите жене, он скова лажну клевету против ње, како је тобож хтела да га отрује. И ту лаж цар казиваше свима као сушту истину. И сви му као цару вероваху. И пронесе се глас по народу како царица хоће да отрује цара. Сазнаде за то и пресвети патријарх Тарасије, и веома се ожалости, јер је знао да је то царева клевета против невине царице Марије. И размишљаше, како би цара због те неправде и због греха изобличио, и на прави пут извео.
У то време један велможа, миљеник царев, послат од цара дође к пресветом патријарху, извештавајући га да је царица хтела да га отрује. Зато је потребно, пресвети оче, говораше изасланик, да даш благослов цару да узме себи другу, верну супругу. Светитељ дубоко уздахну и, осмехнувши се, кроз сузе стаде говорити: Ако је цар намислио то што ти кажеш, и хоће да отсече од себе жену која је законом Божјим као супруга постала једно тело с њим, ја не знам куда ће он од стида и срама, и како ће своје подвлашћене упућивати на целомудрије и уздржање. Како ће он судити и кажњавати грехе прељубе, када сам робује таквој безаконој пожуди? Чак и када би било истина то што ти причаш, ипак би требало послушати глас Господа који каже: Сваки који пусти жену своју, осим за прељубу, наводи је те чини прељубу (Мт. 5, 32). Но, ако је царица хтела да отрује цара, као што ти кажеш, онда, кога би то царица желела да има за мужа, кога који би био угледнији и лепши од цара, који је и млад и леп? Али, као што видим, ова је лаж скована зато, да се чесни брак обешчести и чиста постеља оскврнави, а да се заведе гадост блудна и подигне семе прељубочиначко. Дакле, од нас, и од подобних нам отаца, прими овај одговор и однеси онима који су те послали: Нe верујемо то што нам ти кажеш; а готови смо да примимо тешке муке и смрт, него да својим благословом послужимо таквом делу. Нека зна цар, да на његову неправедну намеру нећемо пристати.
Чувши то, велможа оде потиштен, и каза цару све што чу од пресветога. Цар се узнемири, и дивљаше се таквој чврстини и неустрашивости патријарховој, а донекле се и бојаше да му на неки начин не спречи остварење жеље. И посла по светитеља, и чесно га позва к себи, надајући се да ће сам својим речима омекшати срце његово и склонити на пристанак.
Свети патријарх Тарасије дође к цару са оним чесним старцем Јованом, који на Сабору беше заменик патријарха антиохијског и патријарха јерусалимског. И када, као што је обичај, седоше, цар стаде говорити пресветом патријарху овако: Ја сам преко изасланика известио твоју светост о ономе што нам се догодило, јер не желимо ништа да скривамо пред твојом чесношћу, пошто вас волимо и поштујемо као оца. Али потребно је да вас ја лично обавестим о злу и завери које ми приређује моја супруга, која ми није дата од Бога као помоћница. Јер се она показа не помоћница него непријатељица. Сам закон ми наређује да се одвојим од ње; и то ми нико не може забранити. Јер је јавна њена кривица и њено зло дело. Стога ће она или бити осуђена на смрт, или, што је милосрдније, примити монашку ризу, да би у све дане свога живота оплакивала и кајала се за такав грех. Јер је она хтела да отрује не обичног и туђег човека, него свог сопственог мужа, и благоверног цара, страшног варварима. Да је то извршила, у целој би царевини настао неред, и глас о њеном злочину пронео би се кроз сав свет.
Рекавши то, цар даде знак те донеше неке стаклене судове, у којима беше нека мутна течност. И показа то пресветоме, причајући му да је то тај смртоносни отров, којим је царица хтела да га потајно лиши живота. И говораше: Може ли бити јаснијег доказа њеног непријатељства према мени? И шта она заслужује? И каква је потреба да се одлаже са доношењем одлуке? Нeгo, усаветуј је, свечесни оче, да се одмах замонаши, ако желиш да је гледаш међу живима. Јер ја не могу више живети с њом у браку, нити је гледати, нити је трпети, кад ми је пред очима ово отровно пиће што ми је она спремила.
Пресвети Тарасије, видећи да се цар заплео у мреже прељубочиначке и да лажно окривљује невину и целомудрену царицу, неустрашиво му рече: Царе, не објављуј рат закону Божјем, нити тајним лукавством војуј против истине, под видом правде нарушавајући и уништавајући заповести Божје. Јер је обележје царске власти: све радити отворено, слободно, и са чистом савешћу, и ништа тајно и лукаво не подузимати против Бoгa, који ти је дао царску круну, преступајући заповести божанске. Јер је свима очигледно да царица није крива за то зло дело, које се њој неоправдано приписује, како је тобож припремила смрт теби цару. Јер, као што и пре рекох, ко се може по лепоти и младости упоредити са тобом, да би се царица преварила и заволела га више него тебе, и помислила да те отровом уклони из овог живота? Ко је чашћу, и влашћу, и благородством, и славом, и богатством већи од тебе, царе, да би га твоја царица претпоставила теби? теби цару, који толиким земљама владаш и царским благородством све превазилазиш! Јер си по рођењу царев син, и унук царев, и праунук царев, и славан си на целој земљи, и богатство је твоје неизмерно. И како би ико могао бити бољи и милији твојој царици од тебе? Није тако, није, о царе! него је ова лаж измишљена на срамоту царскоме скиптру, и за причу народима, и за разочарење људима. Због тога вас не смемо разрешити вашег брака и царске заједнице: бојимо се суда Божјег, нити верујемо речима којима клеветаш своју царску супругу, па макар нас ставио на хиљаде смрти и мука! Одавна знамо за твоју грешну распаљеност према оној блудници, са којом већ хоћеш и јавно да се грешно вежеш безаконим браком. Како ћемо поштовати твоју царску порфиру, када те будемо видели где јавно прељубочинствујеш? Како ћеш ући у олтар к божанственом престолу, да се с нама причестиш пречистим Тајнама Христовим? Ово ти пред самим Богом стављамо до знања, да те више нећемо пустити, иако си цар, да уђеш у олтар к божанском причешћу. Јер је речено старим свештеницима: Нe дајте да газе олтар мој.
Пошто пресвети патријарх изговори ово са ревношћу и срдачном тугом, он ућута. Тако исто и споменути старац Јован изговори цару много благоразумних поука. Али цар није хтео да чује, него се све више разјаривао и гневио. А разгневише се и сви присутни велможе и властела. А један од њих, патриције, хваљаше се како ће својим рукама да зарије мач у стомак старцу Јовану, што је било супротно царевој вољи. Цар, пун гнева, нареди да с бешчешћем отерају из дворца обојицу, пресветог патријарха Тарасија и чесног и богомудрог старца Јована. И изиђоше прогнани правде ради, подражаваоци Светог Јована Крститеља који је некада изобличио безакони брак Иродов. И излазећи, отресоше прах с ногу својих, и рекоше: Чисти смо од безакоња вaшeг.
Цар одмах отера из палате закониту царицу у манастир монахиња, силом је постриже, па се ожени гореспоменутом наложницом Теодотијом, која му по оцу беше и рођака. Заштитник овог безаконог брака беше неки презвитер Јосиф, црквени економ, о чему патријарх није знао. Касније овај презвитер би одлучен од Цркве што се дрзнуо да то учини. Патријарх пресвети трудио се на све могуће начине да тај прељубочиначки брак царев поништи, али није могао. Јер се цар хвалио да ће обновити иконоборску јерес, ако му овај брак буде поништен. Са тoг разлога пресвети Тарасије остави тако цара да живи у безакоњу, да он не би неко горе зло учинио Цркви Христовој, он који беше изданак јеретичког корена: син, и унук, и праунук иконоборских царева, који многе свете побише због поштовања светих икона.
Љут на пресветог патријарха, цар му је чинио разне пакости. Али свети је све трпео благодарећи Бога и радећи оно што доликује његовом пастирском звању. Цара пак потом постиже Божја казна и одмазда. Јер после неколико година, мајка његова благочестива царица Ирина, видећи његово зло и безаконо живљење, и како гази закон Божји, и како хоће да обнови иконоборство, устаде против њега у праведном гневу, више волећи Бога и правду његову него ли своју крв. И договоривши се са главним велможама ухвати сина и затвори у палати, званој Порфирија, у којој се он и родио. Затим нареди да му изваде очи, као што он беше учинио тројици својих стричева, браћи свога оца: Никити, Антиму и Евдоксију, којима пре пет година извади очи. И тако, добивши казну коју је делима својим заслужио, цар умре од болести, и Ирина опет узе царски скиптар, и поправи све што син њен беше покварио.
Од тога времена свети угодник Божји проведе у миру и тишини, добро пасући словесно стадо, и управљајући Црквом Христовом, очистивши је од јереси. А од дана свога посвећења он сваки дан служаше божанствену литургију, не пропуштајући то чак ни у болести. И тако доживе дубоку старост. А кад се приближи кончини својој, он се телом разболе. Али не престајаше да свакодневно служи свету литургију све док га болест потпуно не прикова за постељу тако да није могао устати. Тада престаде литургисати. А при исходу свом из тела бораше се с демонима, препирући се с њима, и одговарајући им на све као победитељ. А када му они, испитујући његов живот од младости, лажно приписиваху многа неправедна дела, он им се супроћаше говорећи: Нисам крив у томе! ви лажете! ви ме клеветате! нема ничег вашег у мени!
Тада се крај његовог одра болесничког налажаше писац његовог житија Игњатије, ђакон, а касније епископ никејски. Седећи поред болесног светитеља, он чујаше његове речи којима се противљаше невидљивим духовима. А кад му изнеможе језик, он рукама одгоњаше демоне, и побеђиваше их. У сумрак, за време вечерњег богослужења, када се стаде читати псалам Давидов: Пригни, Господе, ухо своје и услиши ме! (Пс. 85, 1) пресвети патријарх Тарасије мирно и светла лица предаде свету душу своју у руке Господу.
Свети патријарх Тарасије пасао је Цркву Божју двадесет и две године, а скончао 806 године, у време цара Никифора[14], који дође после Ирине. И плака за њим цар и велможе, и сав град, духовници и мирјани, а нарочито ништи и убоги, сирочад и удовице, јер беше према њима веома милостив, и свима добар пастир, омиљен отац и користан учитељ, и свакоме у невољи помоћник и заштитник. Би сахрањен у свом манастиру који беше подигао на Босфору. И од гроба његовог даваше се многим болесницима исцељење. Тако, жена нека која је много година боловала од течења крви, коснувпш се с вером гроба светитељевог и помазавши се јелејем из кандила које гораше на гробу, одмах би исцељена. И то она учини прерушена у мушко одело, пошто женама није било допуштено да улазе у онај манастир. Тако се и многе друге жене, учинивши то исто, удостојише исцељења. Човек пак неки, слеп на једно око, прогледа чим се помаза светим јелејем из кандила на светитељевом гробу. А други дошавши с вером помаза јелејем своју суху руку, и одмах се исправи и постаде здрава. И многе друге болести се исцељиваху, и демони се изгоњаху силом светих молитава угодника Божјег Тарасија.
Али не треба прећутати и то, да се овај велики ревнитељ Православља борио против иконоборске јереси не само за живота свог, него и по престављењу свом. Пошто прође много година, цар Лав Јерменин[15] обнови иконоборство. Овоме цару иконоборцу јави се у сну свети Тарасије са великим гневом, и нареди неком војнику Михајлу да зловерног цара удари мачем. И овај удари цара Лава мачем, и прободе га скроз. Пренувши се из сна, цара спопаде страх и трепет, и беше силно узнемирен. И мислећи да се у манастиру светог Тарасија налази неки Михајло, који хоће да га убије, он посла тамо да се марљиво то извиди. Но није знао, да је то његов војвода Михајло, прозван Валвос или Траилије. Јер га овај уби на сам дан Божића. И погибе с шумом злочестиви цар, бивши побеђен молитвама светог Тарасија, а одмаздом самога Христа Бога, на икони са пречистом Својом Мајком и свима светима поштованог и прослављеног, коме част и слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ TEOДOPA Христа ради сулудог

У миру се упокојио.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА[16]

Овaj свети мученик беше родом из Потиола у Италији (између Рима и Напуља). Живљаше у доба цара Максимијана и намесника Тиберијана (286-305). Ухваћен од Тиберијана, би му предложено да принесе жртву идолима. Али он не само одби то, него и силно изружи намесника и његове богове. Зато га обесише за руке, a o ноге му обесише један огроман камен. Затим би одведен у Картагену, и опет би вешан, сечен и бијен. Када га одведоше у Маркијанопољ, ту му лице буктињама палише. После тога одведу га у место Дризипарон у Тракију, и тамо му би глава отсечена. И тако блажени доби венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРКЕЛА епископа Кипарског

Еписковао у Солеји на Кипру. Пострадао мученички[17].

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА РИГИНА епископа Скопелског

Свети Ригин беше родом из места Левадије у Грчкој, син хришћанских родитеља. Због врлинског живота свог би посвећен за епископа острва Скопела у Егејском мору. Учествовао на Сардикијском помесном Сабору, 343 године, за време царева Констанција и Констанса, и истакао се говорима и смелошћу против аријанаца, и непријатеља једносушности евсевијанаца. А када се врати у своју епископију, настаде гоњење на хришћане од стране безбожног цара Јулијана Одступника (361-363). Тада би ухапшен од тадашњег кнеза Грчке, и многе муке поднесе за Христа, па му напослетку главу отсекоше. И тако овај славни доби венац мучеништва. Његове свете мошти налазе се на острву Кипру, а један део би недавно враћен на острво Скопелос.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАФНУТИЈА КЕФАЛАСА

Овaj светитељ био је савременик св. Антонија Великог. За њега се каже да је 80 година носио једну исту расу. Св. Антоније високо га је ценио и свима је говорио, да је то истински подвижник, који уме лечити и спасавати душе.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНТОНИЈА

Пострадао за Господа Христа испечен на усијаном роштиљу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Константин VI - царовао од 780 до 797 године.
2. Мајка цара Константина Ирина била је супруга цара Лава IV Хозара (775-780 г.). По зацарењу свога сина, она је 10 година управљала државом место њега; затим, када Константин би збачен 797, она је царовала до 802 год.
3. Лав III Исавријанац - царовао од 717 до 741 год.
4. Патријарховао од 780-784 год.
5. Свети Тарасије патријарховао од 784 до806 године.
6. Папа Адријан I био на римском апрстолском престолу од 771 до 795 год.
7. Овде се подразумева Константин Копроним, иконоборац, дед Константина VI. За време Копронимово одржан је био иконоборачки сабор 754 год.
8. Витинија - северозападна покрајина Мале Азије, на обали Мраморног Мора, Босфора и Црнога Мора; Никеја - у старини богат и напредан град.
9. Патријарх александријски Политијан од 787 до 801 године.
10. Патријарх антиохијски Теодор био на престолу од 757 до 797 г.
11. Илија II, патријарх јерусалимски, од 770 до 797 године.
12. Анкира - град у Фригији, средишној области М. Азије.
13. Последња седница Сабора одржана 23 октобра.
14. Цар Никифор I царовао од 802 до 811 године.
15. Цар Лав V Јерменин био на византијском престолу од 813 до 820 г.
16. Св. муч. Александар спомиње се још и 13. маја, где се налази опширно казивање о његовом страдању.
17. Изгледа да не би требало да се овај св. Маркел поистовећује са св. свештеномучеником Маркелом, који се слави 14. августа.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Обретеније главе светог Јована Крститеља. Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: "То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих" (Мк 6, 16).После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Хотећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, "Јован не учини ниједно знамење" (Јн 10, 41) а, међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ (в. 7. јануар; 25. мај.; 24. јун; 29. август и 23. септембар).

2. Преподобни Еразмо, инок печерски. Наследи велико богатство од својих родитеља, и све утроши на украшење цркава, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: "Оци и браћо, тако је како велите, грешан сам и непокајан, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање". Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: "Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате". И поживе још три дана, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

24. ФЕБРУАР

ОБРЕТЕЊЕ ЧЕСНЕ ГЛАВЕ светог славног Пророка Претече и Крститеља Господња ЈОВАНА

Када чесна глава светог Јована Претече би посечена, доби је на тањиру погана играчица и однесе матери својој Иродијади. Она онда језик светитељев, који изобличаваше њено безакоње, избоде иглом, и пошто се до миле воље наруга чесној глави, она не допусти да је сахране заједно са телом, јер се бојаше да пророк Јован некако не васкрсне, ако би се глава његова ставила уз тело његово, и он је стане опет изобличавати. Стога она нареди да се тело његово баци где било. Но ученици Јованови дођоше ноћу и тајно узеше тело његово, и сахранише у самаријском граду Севастији. А главу његову Иродијада закопа у дворцу свом на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу.
О томе знађаше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у Еванђељу. Жалећи невино убијеног великог светог пророка Јована и што се бешчести његова чесна глава, она је тајно ископа ноћу, положи у земљани суд, однесе и сахрани на Гори Елеонској, на имању Иродовом.
А кад дође до Ирода глас о Исусу, он са Иродијадом помисли, да то није Јован васкрсао. И потражише главу, Јованову, али је не нађоше. И то их веома забрину. И рече Ирод дворјанима својим за Исуса: To je Јован Крститељ кога ја посекох; он устаде из мртвих, и зато чини чудеса (Мк. 6, 16; Мт. 14, 2).
После много времена неки знаменит властелин царски, пo имену Инокентије, поверовавши у Христа, напусти свет, дође у свети град Јерусалим, купи оно место које некада бејаше Иродово имање, направи на њему келију себи, замонаши се, и живљаше у Богу. Хотећи пак да сазида себи малу цркву од камена, он копаше дубоко и, по Божјем промислу, нађе земљан суд и у њему главу. По неким чудесима која се у то време догодише, и по Божјем откривењу, он сазнаде да је то Крститељева глава. И чуваше је чесно код себе. Но видевши мрзост опустошења на месту светом, јер у та времена идолопоклонство цароваше свуда, и незнабошци својим поганим и одвратним жртвама скрнављаху света места у Јерусалиму, овај инок закопа опет на истом месту свету главу Претечину. To он учини пред своју смрт, да је после његове смрти не би снашло неко бешчешће. И тако света глава Претечина би сакривена на некадањем имању Иродовом, а где сада беше келија и мала црква инока Инокентија. После његове смрти оне опустеше, и у току вјремена се срушише и са земљом сравнише. И опет много година нико није знао за чесну главу Јованову.
Када цар Константин Велики просвети себе светим крштењем, и преко своје мајке свете Јелене очисти и обнови света места у Јерусалиму, и света вера свуда цветаше и као сунце сијаше, два инока са Истока договорише се да отпутују у Јерусалим и поклоне се чесном и животворном Крсту, који царица Јелена беше пронашла, и гробу Господњем, и виде сва света места. И дошавши у Јерусалим, они обилажаху сва света места, клањаху им се и мољаху се. И једноме од њих јави се у сну свети Јован Претеча, наређујући му да ископа из земље чесну главу његову, и показа му место где беше сакривена. Пренувши се из сна, он то исприча своме другу. Али овај, сматрајући то за пуст сан, не хтеде да верује у то, а и друга свог разувери. Идуће ноћи опет се свети Претеча јави у сну обојици, свакоме посебно, и рече им: Одбаците свако неверје и леност, и учините што вам се наређује. - И уставши, они испричаше један другоме о виђењу. И отидоше на оно место које им би показано у сну, и копавши пронађоше свету главу Крститељеву, то неисказано благо, положише је у врећу од камиље длаке, и кренуше у своју постојбину.
У то време један човек из града Емесе[1], по занату лончар, због сиромаштине остави свој град и супругу, и пође у други крај. На путу сустиже ова два инока, придружи им се те путоваху заједно. А иноци дадоше свом сапутнику да носи врећу са чесном главом. Човек пак овај и не знађаше шта је у врећи. И гле, јави му се свети Претеча, и рече: Остави своје сапутнике и бежи од њих са том врећом што ти је у рукама. - А ово светитељ нареди пошто виде нехат и леност оних инока. Јер, прво, нису поверовали његовом јављању, а затим, нису хтели сами да носе чесну главу његову, него су је поверили човеку простом и непознатом. Осим тога, свети Претеча је желео да учини добро овоме сиромашку, и да га потстакне на добар и богоугодни живот. Лончар послуша светитеља, сакри се од инока, и побеже од њих, и врати се кући својој, носећи као скупоцено благо Крститељеву главу, драгоценију од свих богатстава. Ње ради Бог благослови лончареву кућу сваким обиљем, и он живљаше у великом изобиљу насупрот некадањем злопаћењу, и од богатства свога удељиваше ништима и убогима. Знајући да је измолитељ и виновник толиких његових блага свети Јован Претеча, он почитоваше главу његову као што треба: сваки дан је кађаше, и свеће паљаше, и мољаше се. И тако провођаше време живота свог. А пред своју смрт он, по жељи самог светог Претече, положи чесну главу његову у један земљани суд, па овај суд метну у један ковчежић, који запечати, и предаде својој сестри, којој подробно исприча како због те свете главе он од сиромашка постаде велики богаташ. И нареди сестри да ту свету главу има у великој чести, чувајући је с побожношћу и страхом, и да сандучић не отвара док јој сам свети Претеча не буде наложио. Усто joj нареди да пред смрт своју уручи сандучић неком богобојажљивом и врлинском човеку.
И тако, чесна и света глава Претечина прелажаше од једнога другоме, од руке до руке многих. Потом дође до неког монаха и презвитера, по имену Евстатија, који живљаше у једној пећини близу града Емесе. Он пак беше зловеран, јер припадаше Аријевој јереси. И долажаху к њему болесници, и иацељиваху се чудесном благодаћу, која исхођаше из Претечине главе коју је он тајно чувао. Али инок тај крчмарећи благодаћу Божјом, лоповски је приписивао та чудеса себи и своме јеретичком зловерју, скривајући од људи истину, и на тај начин многе придобијао за своје зловерје. Но сви у граду Емеси сазнадоше за његово зловерје. И епископ се договори са кнезом, те послаше да га протерају из оне пећине и из околине града Емесе. Он замоли оне што беху дошли да га протерају, да му допусте да остане још један дан у пећини, обећавајући да ће сутра сам отићи. Они му допустише. И он ноћу закопа суд са светом главом у пећини, дубоко у земљу, надајући се да другом приликом дође и кришом је извади, и опет њеним чудотворством продужи утврђивати своје злославље. Али му се нада не оствари. Јер чим он напусти пећину, у њој се настанише правоверни и врлински иноци, те јеретик тај није више могао ући у њу и украсти сакривено у земљи духовно благо. После неког времена, пошто се ту сабра много братије, основа се при тој пећини манастир. А за свету главу Претечину нико не знађаше, пошто беше под земљом. После много година пронађе је Маркел, архимандрит те емесијске обитељи при пећини, муж добродетељан. О томе сам он казује овако:
Благословен Бог Исус Христос што је удостојио мене, слугу свог Маркела, да будем гледалац виђења које ми би откривено у ноћном сну, 18 фебруара, у средопосну недељу свете велике Четрдесетнице: видех, и гле, сва врата наше обитељи беху отворена; уплаших се, и помислих да изађем да их затворим. И опет видех реку где тече на врата наше обитељи; зачуђен, мишљах откуд толика вода. И када о томе размишљах, чух глас многих хорова који су са шумом долазили к нама по води са Истока; и сваки хор говораше засебним језиком, и клицаше: Ево, јавља се свети Јован, Крститељ Христов! - Кличући тако, хорови уђоше у манастир. А ја напустих врата и посматрање реке, и сав престрављен потрчах и попех се на врх лествице. Са њега угледах у обитељи два двора, један према западу а други према југу, и велику цркву између њих. И сваки хор улажаше у двор што је према западу, и отуда иђаше у цркву и, поклонивши се у цркви, излажаше на јужне двери. И када престаде поворка хорова, опет чух глас других који су клицали и говорили: Ево светог великог Јована Крститеља! - Погледах и видех га у цркви, и са њим још двојицу, једног с десне а другог с леве стране његове. И одмах стадоше хорови прилазити к њему један по један, и узимаху благослов од њега. Реших се и ја да му приђем и испросим од њега благослов. И после свију ја са страхом и трепетом уђох на друга врата, падох ничице пред њим на земљу, и коснух се ногу његових. А он ме подиже, и загрли ме с љубављу, додирујући усне моје својим светим уснама, па извади из својих недара сасуд пун меда, и даде ми га, говорећи: Прими благослов! - И то рекавши, он пође. Идући за њим, ја видех огњени стуб где иде пред њим, и уплашивши се, ја се пробудих.
Пошто прође дан, ја увече наредих братији да певају псалме по прописаном правилу. И кад певаху, брат Исакије подиже очи своје и кроз позорчић виде светлост где гори у цркви свете пећине, где је била сакривена чесна глава Светога Јована, за коју ми нисмо знали. Угледавши светлост, брат повика: Господине мој оче, ено видим где светлост гори у светој пећини. A ja му рекох: Нe бој се, брате, него се прекрсти и ћути.
После пет дана док сам спавао у поноћи, нека рука ме куцну трипут у десни бок, и глас ми неки рече: Ето вама сам дарован. Устани и иди за звездом која ће ићи пред тобом, и где те она одведе, тамо раскопај земљу и наћи ћеш ме. A ja се од страха и трепета тргох из сна, и седох. И видех звезду где стоји пред вратима келије у којој бејах и, уплашен силно, ја се прекрстих и изиђох, и звезда иђаше преда мном, и идући за њом уђох у пећину. И када ме доведе до места где беше чесна глава светог Јована Претече, она постаде невидљива. Ја се онда поклоних Господу, павши лицем на земљу, и дуго се молих. Затим упалих свећу и тамјан, узех мотику и стадох копати призивајући Господа.
Док сам копао, силно је одјекивало, јер је зсмља била тврда као камен. После дугог и заморног копања наиђох на опеке, које уклоних. Тада угледах плочу од камена. И када њу с великом муком извадих, пронађох свештени и маноносни суд, у коме беше чесна и блажена глава Претечина. Обузет радошћу и страхом, узех свећу и тамјан и, усудивши се да додирнем, поклоних се, и опет покрих онај чесни суд, и пођох из пећине. И гле, срете ме на вратима свечесни архимандрит Генадије, који беше дошао у нашу обитељ, уведе ме у пећину, сатвори молитву, и после молитве стаде ми казивати своје виђење: Видех, рече, како обојица стојимо на овом месту где се сада налазимо, и много јечмених хлебова, који беху чисти и светлији од сунца. Затим угледах безброј људи који улажаху у пећину, и из руку наших узимаху оне хлебове. И хлебови не само не нестадоше, него се још множаху.
Чувши ово од аве Генадија, мени би јасно да му је то виђење било од Бога, и означава непресушну благодат Крститељеву, која је хтела да се на том месту даје свима обилно. И ја онда испричах њему своје виђење, и показах му то пронађено скупоцено благо, које кад виде он се веома обрадова. И стадосмо се договарати шта да радимо. Ја сам желео да никоме о томе не говоримо одмах, нити да известимо пастира црквеног, епископа емесијског Уранија, него да најпре ову тајну саопштимо блаженом старцу оцу Стефану, прваку испосничког подвига у Даромијском манастиру, па он нека потом каже епископу, са којим је био присни пријатељ. Но када дођосмо у Даромијски манастир, не затекосмо аву Стефана, пошто беше отишао да обиђе друге своје манастире. Тада посласмо по побожног ђакона Киријака, који беше у граду при саборној цркви. Он дође и, пошто нас поздрави у Христу, каза нам виђење које је имао у сну, по свему слично виђењу које виде дивни Генадије. А и ми му казасмо тајну нашу о светом Претечи. На то ђакон Киријак рече, и ава Генадије га подржа, да се о томе одмах извести епископ. Али ја сам био мишљења да чекамо док се старац Стефан врати из околних обитељи. И чекасмо пет дана. Али, кад дође субота, и ми сеђасмо у разговору, ја се изненада сруших на земљу, и падох болестан у постељу од изненадне болести, тако да не могах устати нити што радити. Генадије и Киријак се зачудише беди која ме снађе, и припадоше молитви к Богу за мене. После молитве они ми рекоше: Нe рекосмо ли ти да тајну треба саопштити епископу? Чувши то, ја осудих себе што сам дотле тајио такву тајну, коју је ради славе Божје требало одмах објавити. И лежах болестан. А кад би увече, после прописаног богослужења дођоше к мени свечесни мужеви, Генадије и Киријак, и рекоше: Ми смо се зарекли да ову тајну саопштимо епископу за време јутрења, пре но што се сунце роди. A ja им одговорих: Добра је ваша намера, браћо, и нека буде као што сте решили. - И чим ово изјавих да се слажем с њима, одмах ме болест напусти, и ја оздравих. И одосмо сви заједно у град пре зоре, и сретосмо епископа када је по свршеном јутрењу излазио из цркве, и казасмо му све о јављењу чесне главе Светога Претече. Он се томе веома обрадова, и нареди нам да никоме о томе не причамо и да идемо у манастир. A кад се раздани, он са презвитерима и ђаконима дође у наш манастир. И пошто саборно отслужи свету службу, он приђе ономе месту где беше сасуд са светом главом. И када ђакон возгласи: Преклонивши колена, Господу се помолимо! ми сви падосмо ничице на земљу. И епископ Ураније прочита молитву. И по завршетку молитве извади из земље сасуд са чесном главом. A ca епископом беше и презвитер, коме име беше Малх. Нe верујући, он рече: Откуда овде глава Претечина? И дрзну се те стави руку на сасуд, и додирну косу чесне и свеславне главе, и одмах му се рука осуши и прилепи за сасуд. Видевши ово чудо, сви се удивише. Тада се пастир са присутнима усрдно помоли Богу, те кажњени презвитер једва отрже руку од сасуда. Али остаде болестан. Онда богоугодни пастир са целокупним клиром црквеним узе освећени сасуд са благом у њему, унесе у свету цркву и, положи у светом олтару. И ту остаде, док у граду Емеси не би подигнут засебан божанствени храм Светом Претечи, и благољепије доби своју круну. Када је света глава имала да се пренесе у нови храм, Крститељ се јави у виђењу неверовавшем презвитеру и нареди му да за време преношења стави на сасуд болесну руку своју, и оздравиће. И учинивши то, презвитер одмах получи исцељење. - Довде је казивање блаженог Маркела[2].
Још и свети Симеон Метафраст[3] у Житију преподобне Матроне пише о обретењу чесне главе Претечине овако: У то време човек неки, орући своју њиву, виде на једном месту (где беше она пећина и манастир) огањ где излази из земље. И то виде не једном него много пута. Јер се много дана јављао пламен из земље. Стога тај човек оде у град (у онај дан у који и Маркел с Генадијем и Киријаком беху дошли к епископу) и извести епископа емесиског Уранија. Видевши да је велика ствар по среди, епископ са свештенством отиде на то место, (у пећину, у којој је некада живео јеретик Евстатије). И пошто сатвори молитву, нареди да се на том месту раскопа земља. Када то учинише, би нађен сасуд, у коме је било не злато или сребро, него драгоценије од свих земаљских блага: глава светог Јована Претече и Крститеља Господња. И пронесе се глас о томе свуда. И слеже се силан свет, не само из града Емесе него и из свих околних градова и села. А дође из манастира свог и преподобна Матрона са свима сестрама да се поклони пронађеној глави Светога Јована. И чесна глава та источи из себе миомирисно миро, и свештеници миросаху тим миром сабрани народ, правећи свакоме крст на челу. Од тога мира узе у мали сасудић и преподобна Матрона, желећи да однесе у свој манастир ради благослова. Али се силан народ тискао, тако да није могла проћи. Неки пак, који осетише да она има свето миро, мољаху је много да их мироше тим миром, пошто нису могли да дођу до свештеника. И она, приморана, миросаше их. Обрете се ту и неки слепац, који од рођења свог не беше видео светлости. И он моли Матрону[4] да и њега мироше светим миром. И она му помаза очи, и он одмах прогледа. - Толико свети Метафраст о чесној Претечиној глави.
После много година та света глава би свечано пренета из града Емесе у Цариград, и чесно положена у дивној цркви Претечиној на месту Евдомон. А после дуго времена када настаде иконоборачка јерес, иконоборци су не само свете иконе него и светитељске мошти спаљивали, у море и у реке бацали, ногама газили и на друге разне начине бешчестили. Тада неки православци, бежећи из престонице препуне јеретичког безакоња, тајно узеше са собом Крститељеву главу и однеше у Коман[5], где се некада свети Јован Златоуст преставио. И тамо је у једном сребрном сасуду опет сакрише у земљу. И остаде тамо, никоме знана, све до цара Михаила, сина Теофилова, и матере његове царице Теодоре[6], који учврстише Православље. У њихово време, по Божјем откривењу, она би опет пронађена, и пресветим патријархом цариградским Игњатијем[7] пренета у Цариград у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ГЕРУЛА, ЛУКИJA и СЕРГИЈА

За веру и исповедање Господа Христа пострадали у Кесарији Кападокијској у време Диоклецијана.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕРАЗМА инока Печерског

Мудрима је венац богатство њихово, каже премудри Соломон (Прич. 14, 24). И то нарочито када богатством својим украшавају цркве Христове, јер тиме стичу царство небеско. Такав украситељ храмова Божјих беше преподобни отац наш Еразмо, инок Печерски. Ради тога он доби венац царства небеског из руке Венчаваоца милошћу и добротом. Имајући огромно богатство од родитеља својих, он мудро расуди: монаху није допуштено имати земаљска богатства. И пошто љубљаше благољепије дома Господњег, он све имање своје утроши на украшавање цркве, и многе иконе у цркви Печерској окова златом и сребром. Молећи се пред њима и са вером и љубављу гледајући на њих, он и душу своју - ту цркву Бога живога и икону Божју - украшаваше не вештаственим златом и сребром него чистотом, љубављу и свима врлинама монашког закона. О благољепију свом он је заједно с пророком могао рећи: Милији ми је закон уста Твојих него тисуће злата и сребра (Пс. 118, 72).
Са преподобним Еразмом догоди се овакво искушење: када утроши све имање своје и потпуно осиромаши, сви престадоше обраћати пажњу на њега. Тада препредени саблазнитељ, ђаво, стаде убацивати Еразму у срце злу мисао, да он никакву награду неће добити што је све своје имање утрошио на украшавање цркве. Боље би било, говораше му ђаво, да си га употребио на милостињу ништима. - И Еразмо, не расудивши да му ове саблажњиве мисли нашаптава ђаво, паде у очајање, и стаде живети у нераду и сваком нехату, непромишљено проводећи дане своје. Али милостиви и праведни Господ, памтећи пређашње врлине Еразмове, спасе га од погибли на следећи начин:
Наведе на њега љуту болест; и Еразмо, приближивши се крају живота, лежаше тешко болестан, седам дана не говорећи ништа и не отварајући очи. А осмога дана дођоше к њему сва братија и, видећи његово страшно умирање, ужасаваху се и говораху: "Тешко, тешко души овога брата, јер проведе живот у лености и у гресима, а сада он види нешто и усплахирен је, пошто душа његова не може да изађе из тела".
И гле, блажени Еразмо, као да никада није боловао, одједном се подиже, седе, и рече монасима: Оци и браћо, заиста је тако као што кажете. Ја сам грешан и не покајах се. Али ево, сада ми се јавише преподобни оци наши Антоније и Теодосије, и рекоше: "Молисмо се за тебе Господу, и Господ ти дарова време за покајање". Потом видех и Пречисту Госпођу Богородицу онако као што је на икони, држећи на рукама Предвечног Младенца - Сина свог Христа Бога нашег, и са Њом мноштво Светих. И Она ми рече: "Еразмо, пошто си ти украсио моју цркву и обогатио је иконама, то ћу и ја украсити тебе и узвеличати те славом у царству Сина мог. Јер ниште имате са собом на сваком месту, а цркве моје немате. Стога устани, покај се, и прими велики анђелски образ; а кроз три дана ја ћу тебе, очишћеног покајањем, узети к себи, зато што си тако узволео благољепије дома мог".
Изговоривши ово братији, блажени Еразмо стаде пред свима исповедати грехе своје не стидећи се. Затим устаде, оде у цркву, и би пострижен у схиму. А трећег дана радујући се отиде ка Господу и к Пресветој Мајци Његовој, као што му Она сама и прорече.
И тако се овим јасно показа свакоме, да је украшавање цркве иконама угодно Богу, и да због тога Господ увршћује такве украситеље у лик Светих Својих. Нека се те благодати, молитвама светог Еразма, удостојимо и сви ми правоверни, у Христу Исусу Господу нашем, коме слава са Богом Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин[8].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Емеса - град у Сирији на истоку од реке Оронта.
2. Друго обретење главе светога Јована Претече било је у 452 години. По казивању архимадрита Маркела, света глава му се открила 18 фебруара, епископ Ураније ју је пренео у ђаконик црквени 24 фебруара, a 24 октобра те исте, 452 године, пренета је у цркву, подигнуту у част светога Претече.
3. Свети Симеон Метафраст - познати црквени писац десетога века (+ 940 год.), састављач и скупљач Житија Светих; ти његови радови послужили као главни извор светом Димитрију Ростовском и св. Никодиму Светогорцу при писању Житија Светих. Празнује се 9. новембра.
4. Преподобна Матрона упокојила се око 492 год.; празнује се 9. новембра.
5. Коман - град у покрајини Понту, на североистоку Мале Азије.
6. Цар Михаил III царовао од 842 до 867 године; ступио на престо као четворогодишње дете, зато државом управљала до 855 године његова мајка царица Теодора. На Цариградском сабору 843 год., при светој царици Теодори, васпостављено побожно иконопоштовање и установљено свечано слављење Православља, које се врши у прву недељу Свете Четрдесетнице.
7. Ово треће обретење главе св. Крститеља било је око 850 године; Црквом се празнује 25 маја.
8. Свети Еразмо преставио се око 1160. год. Његове свете мошти почивају у Антонијевој пештери.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети свештеномученик Поликарп, епископ смирнски. Овај велики муж апостолски родио се беше као незнабожац. Свети Јован Богослов уведе га у веру Христову и крсти га. У раном детињству Поликарп оста сироче и према неком сновиђењу, прими га једна племенита удова, Калиста, која га као сина подиже и васпита. Беше Поликарп од детињства благочестив и милосрдан. Старао се да подржава животом светог Вукола, тадашњег епископа у Смирни, а и свете апостоле Јована и Павла, које је познавао и слушао. Свети Вукол га рукоположи за презвитера, а пред смрт означи га за свога наследника у Смирни. Апостолски епископи, који се сабраше на погреб Вуколу, хиротонисаше Поликарпа за епископа. Од самога почетка би Поликарп обдарен силом чудотворства. Тако, изгна злог духа из слуге некога књаза, заустави молитвом страшни пожар у Смирни. Видећи ово многи незнабошци сматраху га једним од богова. Низвођаше кишу у сухо време, исцељиваше болести, прозираше, прорицаше итд. Пострада за време цара Марка Аврелија. На три дана пред смрт прорече свети Поликарп: "Кроз три дана ћу бити сажежен на огњу ради Господа Исуса Христа!" И кад га трећи дан војници ухватише и поведоше на суд, он узвикну: "Нека буде воља Господа Бога мога!" А када га судија саветоваше да се одрече Христа и призна римске богове, рече Поликарп: "Не могу променити боље за горе!" Нарочито Јевреји мржаху Поликарпа и настојаваху да се Поликарп спали. Када га везана ставише на ломачу, он се мољаше дуго Богу. И беше врло стар, и сед, и светао као ангел Божји. И видеше сви људи, како га пламен обавија, али њега не додирује. Устрашени таквом појавом незнабожне судије наредише џелату да га копљем кроз пламен прободе. И када би прободен, из њега истече веома много крви, тако да се сав огањ погаси, а тело његово оста цело и неопаљено. По наговору Јевреја нареди судија да се мртво тело Поликарпово спали по обичају јелинском. И тако спалише нечастиви мртвог онога кога живог нису могли спалити. Пострада свети Поликарп 167. године на Велику Суботу.

2. Преподобни Дамјан. Преподобни Дамјан, монах манастира Есфигмена на Светој Гори. Био савременик и друг великог Козме Зографског. Подвизавао се на гори Самарији, између Есфигмена и Хилендара. Упокојио се мирно 1280. године. Када се упокојио, из његовог, гроба кроз 40 дана исходио је диван и благоухан мирис.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

23. ФЕБРУАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПОЛИКАРПА епископа Смирнског

Смирна је град у покрајини званој Јонија, у Малој Азији. У том граду епископоваше свети Вукола[1]. У дане апостолске беше тамо једна побожна и богобојажљива удовица, по имену Калиста. Њој у сну би јављено и наређено од анђела, да узме код себе мало сироче, овог светог Поликарпа. И она га узе, и васпита га у побожности, и беше јој уместо сина, јер беше бездетна. А кад Поликарп порасте и постаде пунолетан, она му повери целу своју кућу. Једном она отпутова далеко од куће ради својих имања, и задржа се доста дана. За то време блажени јуноша Поликарп, чинећи милостињу ништима и убогима, сиротима и удовицама, и раздајући просјацима хлеба, вина, јелеја и остале намирнице, он испразни сва складишта своје госпође хранитељке. A то учини, јер беше веома милостив. А када се госпођа Калиста враћаше дома, неко од домаћих њених изађе јој у сусрет, и извести је да њен дом оскудева у намирницама, и оптужи Поликарпа да је све немилице раздао. Она се на то веома ожалости. И чим уђе у кућу она оде у складишта, и нађе да су препуна сваковрсних намирница. Јер се блажени Поликрап пред њен долазак помоли Богу, говорећи: Господе Боже, оче возљубљеног Сина Твог, Ти си за време пророка Твог Илије напунио сасуде Сарептске удовице, услиши ме у час овај и учини да се у име Христово сва складишта напуне. - И одмах услиши Бог молитву његову, и напуни дом његове хранитељке сваким благословом. А Калиста, видевши да свега има у изобиљу, и више него раније, разљути се на оног што оптужи Поликрапа да је све раздао, јер је сматрала да јој се он или руга, или да је из мржње оклеветао Поликрапа. И хтеде да избије тог клеветника. Али свети јуноша Поликарп устаде у одбрану његову, и рече хранитељки својој: Молим те, госпођо, немој другога бити због мене, него нареди да мене избију место њега, јер он због верности своје заслужује не батине већ похвалу. Он ти је истину казао, да намирница нема и да су складишта празна. Јер ја, видевши гладну браћу нашу, ниште и убоге, раздадох им све, и испразних сва складишта. А они умолише Бога, и Он посла анђела Свог, те узврати теби твоје, да би и ти по обичају свом чинила милостињу ништима.
Чувши и видевши то, жена се веома удиви, и још већма приону добрим делима у благој вери, чинећи милостињу обилно. А светог Поликарпа веома љубљаше као сина, дивећи се врлини његовој. Пошто тако угоди Богу, она се упокоји, одредивши претходно свога посинка, светог Паликарпа, за наследника целокупног имања њеног. А он га раздаде невољнима, и бављаше се читањем божанствених књига, богоразмишљањем и молитвом. И живљаше у великом уздржању и беспрекорној девствености, радећи Господу дан и ноћ, и служећи болнима и изнемоглима и престарелима. Због тога га силно заволе епископ тога града свети Вукола, и произведе га најпре за клирика, потом за ђакона. И као што о томе пише свети Пионије, још као ђакона одреди га за проповедника речи Божје, пошто је био благоразуман и слаткоречив. И нареди му да учи народ у цркви и на сваком месту.
Но Поликарп беше мио не само светом Вуколи, него и самим божанственим апостолима: светом Павлу, Јовану Богослову и другим светим апостолима, које је и пратио на путовањима, и био њихов ученик, и заједничар њихових трудова, и подржавалац њиховог живота. Од њих он би поново послат у Смирну светом Вуколи, и од овога рукоположен за презвитера. Свети Поликарп написа многе поуке и посланице, корисне и потребне Христовој Цркви, од којих многе пропадоше за време гоњења.
Светом пак Вуколи епископу би откривено, да ће после њега на престо Смирнске цркве доћи презвитер Поликарп. И када беше на самртном часу, свети Вукола узе десну руку Поликарпову, стави је себи на груди, и уручи му стадо разумних оваца. И рекавши: Слава Теби, Господе! он усну с миром.
А када се многи апостолски епископи сабраше ради сахране светог Вуколе, и ради пocвећењa Поликарпова, имађаху многи необична виђења на јави. Јер кад настаде Поликарпово посвећење, божанска светлост обасја све у цркви, и неки који беху достојни видеше белу голубицу која, сијајући као муња, лећаше око главе светога Поликарпа. Други пак угледаше светог Поликарпа по војнички одевена, и војничким појасом опасана, и као за рат наоружана. Некима опет показа се свети Поликарп обучен у царску порфиру, са лицем које је сијало неисказаном светлошћу. А једна девојка виде га два пута већег растом него што је био, и са окрвављеном одећом на десном рамену. Када пак свети Поликарп преклони колена своја при посвећењу, виде где пред њим стоје ноге самога Господа Христа, који је невидљиво присуствовао при његовом посвећењу. Тако, посвећен самим Христом и Светим Духом, он апостолски управљаше Црквом Божјом, подносећи многе муке и трудове ради спасења душа људских, и творећи дивна чудеса.
Једном приликом свети Поликарп оде у град Теос, у близини бање Леведије, и одседе код тамошњег епископа Дафна, кога свети Игњатије Богоносац спомиње у својој Посланици Смирњанима. И када свети Поликарп виде да је у дому овога епископа оскудица и немаштина, он се помоли Богу за њега да благослови дом његов. И од тог часа епископ Дафн имађаше свега у изобиљу, јер његове њиве и баште, које раније беху неродне, постадоше веома родне и плодне. А пошто епископ Дафн оскудеваше и у вину, то свети Поликарп молитвом својом обилно умножи вино у бурету.
При повратку за Смирну свети Поликарп сврну у једну гостионицу крај пута да се одмори, јер већ беше пала ноћ. И пошто повечера мало с ђаконом својим с којим је путовао, он леже и заспа. A у поноћ га Анђео Господњи куцну у ребра и зовну: Поликарпе! А он упита: Шта је, Господе? Анђео му рече: Устани и брзо напусти ову гостионицу, јер ће се за који тренутак срушити. A у гостионици тој није се знало за Христа Бога, и многа се безакоња чињаху у њој. Светитељ устаде, и викну ђакона да устане. Али овај, обузет дубоким сном, не жељаше да устане, и беше му жао, и говораше: Још смо у првом сну, свети оче, и куда ћемо? Ти непрестано размишљаш о стварима Светог Писма, те сам не спаваш, и другима не даш да се одморе. - Свети Поликарп ућута. Но Анђео се и по други пут јави, наређујући светитељу да изађе напоље. И светитељ опет буђаше ђакона, казујући му да ће се гостионица срушити. А ђакон одговори: Верујем Богу да се ова кућа неће срушити док си ти у њој, оче. Светитељ на то рече: И ја верујем Богу, али не верујем овој каменој грађевини. Затим се Анђео и по трећи пут јави, рекавши исто што и пре. И светитељ једва наговори ђакона да устане. И само што изађоше, гостионица се сруши до темеља, и затрпа све до једнога који беху у њој. А свети Поликарп, стојећи и гледајући у небо, рече: Свемоћни Господе Боже, Оче благословеног Сина Твог Исуса Христа, који си преко пророка Јоне унапред објавио Ниневљанима разорење града њиховог и, сажаливши се, поштедео их, ваистину Те благосиљам што си нас руком Анђела извео, и избавио нас од изненадне смрти ове, као што си Лота извео из Содома. Јер Ти, благ и милостив вавек, чуваш свагда слуге Своје од свакога зла.
Затим, кнезу града Смирне који беше незнабожац једне ноћи полуде слуга, и направи велики лом, тако да сав дом кнежев обузе страх и трепет. А кад свану, дођоше Јевреји са жељом да из слуге истерају демона. Но демонијак навали на њих, и све их силно изби, иако их је било много. И ниједан му се не могаде одупрети, нити ишчупати из руку његових. И толико их би, да их једва живе пусти од себе, и то наге и раскрвављене. Јер им све хаљине подера, и зубима им тела изуједа. Како у дому кнежевом беше један хришћанин, то он предложи кнезу: Ако наредиш, господару, ја ћу позвати једног човека, који ће без муке исцелити твог слугу. Кнез прихвати предлог, и тај хришћанин позва светог Поликарпа. И док он још не беше ушао у дом кнежев, демон стаде викати: Тешко мени, јер к мени иде Поликарп, те морам да бежим одавде. А кад светитељ уће у дом кнежев, демон дршћући одмах изађе и побеже од слуге кнежевог. И видевши то, кнез се веома зачуди.
После овога чуда, једне ноћи букну силан пожар у једном крају Смирне. И настаде велико узбуђење, и вика, и страх, и кукњава, док се пожар нагло ширио. Сви су се грађани трудили да пожар угасе, али нису имали успеха, ватра је бивала све јача и јача. Слегоше се и Јевреји, који покушаше да бајањем зауставе пожар, али и то беше узалуд. Тада се кнез сети светог Поликарпа, и рече својим великодостојницима и саветницима: Нико не може угасити овај пожар осим учитељ хришћански Поликарп, који недавно исцели мог слугу од бесомучности. И послаше одмах по њега. И кад он дође, сви га молише да помогне граду у овој великој невољи. Светитељ онда пред њима подиже к небу руке своје, узносећи молитве своје Христу Богу. И одмах, као многим водама потискиван, пожар се угаси и престаде. И држаху људи да је свети Поликарп један од богова. Али он проповедаше истинитог Бога који је на небу, а за себе говораше да је слуга Божји. И тако, многе привођаше Цркви Христовој.
Једном беше велика суша и глад. И сав народ, са кнезом и градоначелницима, молише светитеља да се смилује на њих, и измоли од Бога свог кишу земљи. И кад се он помоли Богу, одмах паде обилна киша и красно накваси земљу. И та година би роднија од других.
Таква, и врло многа друга чудеса свети Поликарп је чинио. Усто, он је полагањем руку својих на болеснике исцељивао их од сваковрсних болести. Због тога су се многи обраћали ка Христу Богу, и Црква Христова је расла из дана у дан, а идолопоклоничко многобоштво је опадало у граду Смирни, у коме по апостолском наређењу свети Поликарп постаде служитељ речи Божје. О томе свети Иринеј[2] сведочи, пишући: Поликарп беше не само апостолски ученик, и пријатељ и сабеседник многих који су својим очима видели Христа, него он би од њих и у Азију послат за епископа Смирнске цркве после светог Вуколе. И ми вели свети Иринеј, у својим младим годинама видесмо Поликарпа: беше многољетан и веома стар; учио је ономе чему се сам од апостола био научио, и предавао је Цркви оно што је било истинито. Сведоче још и сви епископи азијских цркава, који су после Поликарпа били, да је он био најверодостојнији и најпостојанији сведок истине, насупрот Валентину и Маркиону, и целом роду јересиначалника, који су толико убитачних заблуда унели у цркву. Овај блажени Поликарп допутова у Рим у време папе Аниките, и многе одврати од маркионитске јереси и приведе Цркви и истинитој вери, и јавно проповеда истину коју беше примио од апостола. Има људи који су слушали од њега да је Јован Богослов, када је једном у Ефесу дошао у купатило, и угледао у њему јеретика Керинта где се купа, одмах изашао из њега, и саветовао друге који су били с њим, говорећи: Бежимо брзо одавде, да се не би изненада срушило купатило, у коме се налази непријатељ истине Божје Керинт. Исти Поликарп, када га једном срете јеретик Маркион и упита: Молим те, познајеш ли ме? одговори овоме: Познајем те, ти си прворођени син ђаволов. Јер су се и апостоли и њихови ученици тако опрезно чували од јеретика, да нису хтели ни да разговарају са овима који су се трудили да својим вештим лажима упропасте истину. Као што и свети Павле саветује: Човека јеретика по првоме и другом саветовању клони се, знајући да се такови изопачио, и греши, и сам је себе осудио (Тит. 3, 10-11). Постоји и Поликарпова Посланица Филибљанима, писана веома мудро. У њој јасно могу видети његову веру и проповед истине они који то желе и који раде на своме спасењу. - Толико свети Иринеј о светом Поликарпу.
Када цар Антонин наврши двадесет и две године царовања, и настадоше његови синови Марко Аврелије[3] и Лукије, би велико гоњење хришћана у Азији, којом приликом мученички сконча свети Поликарп. О његовом страдању и кончини постоји Посланица Смирнске цркве, у којој епископова свети Поликарп. Та посланица гласи:
Црква Божја која је у Смирни, цркви која је у Филомелији и свима другим светим васељенским црквама које су по свима народима: милосрђе, и мир, и љубав Бога Оца и Господа Нaшeг Исуса Христа! Писасмо вам, браћо, о другим мученицима, и о светом Поликарпу који огањ гоњења угаси својом мученички проливеном крвљу. Тада многи свети мученици показаше непобедиво јунаштво: неки су тако дуго били бијени, да су им жиле и зглобови били покидани, и видела им се унутрашњост; а неки су били вучени по оштрим опекама и камењу, и великодушно подносили најљуће муке које су мучитељи на разне начине измишљали; неки пак били су бацани зверовима да их растргну. А безбожници, гледајући тако јуначко страдање светих, неизмерно су се чудили.
Међу другим страдалницима јуноша неки Ерманик, помоћу Божјом, показа изванредно јунаштво. Он неустрашивим срцем и непобедивим умом иђаше у смрт, која је, природно, страшна за све. Ерманика дуго наговараше судија, да поштеди своју младост, и не губи овај слатки живот тако горком смрћу. Али он, када угледа пуштене на њега звери, сам полете к њима, дражећи их да га растргну.
Неки пак Квинт, из Фригије, угледавши звери и страшно мучење, препаде се, и отпаде од свога спасења. Из тога би јасно да се он усудио изићи на суд пред безбожнике и предати себе на мучење, не разумно и не искрена срца већ из лакомислености, као понесен неким изненадним ветром. И би за пример осталима, да се не усуђују без расуђивања предавати себе на тако велику ствар као што су муке.
Поликарп чу за ова мучења, и сазнаде да незнабошци, гледајући мучење других мученика, довикиваху отворено судији: Тражи Поликарпа и истребљуј безбожнике! - Поликарп чу за ово, и хтеде да остане у граду док не дођу по њега. Али га хришћани умолише, те он напусти град и сакри се у неком селу. И по обичају свом он се дан и ноћ мољаше за мир црквени. А на три дана пред његово хватање од стране незнабожаца, он виде у сну како изненадна ватра запали узглавље и сагоре. И пренувши се из сна, рече онима што беху с њим: Бићу спаљен на огњу ради Господа Исуса Христа.
И после три дана дођоше у то село људи послани од судије да траже Поликарпа. Ухватише два дечака и стадоше их тући, да би им проказали где је Поликарп. И они показаше на горњу собу једне куће, одакле је Поликарп могао побећи да је хтео. Али он рече: Нека буде воља Господа Бога мог! И чувши где по њега иду слуге, он им низ степенице изиђе у сусрет, и светла лица поздрави их љубазно. А слуге које га раније не беху видели, гледајући његову седину и престарелост, његову кротост и тихост, и светлост чесног лица његовог, с чуђењем се питаху између себе: Зар је било потребно поднети толики труд и муку ради тражења овога старца? - И нареди одмах Поликарп да се за њих спреми трпеза, и мољаше их да се почасте једући и пијући, а да њему даду један час за молитву. И топло се мољаше Богу, узносећи благодарност за сва промишљања Божја о њему, велика и мала, у току целог живота његовог, и препоручујући Богу свету Цркву која је расејана по целом свету.
Пошто обави потребну молитву, старца узеше слуге, посадише га на магарца, и поведоше у град Смирну на Велику Суботу. На путу га сретоше два угледна сенатора, Ирод и Никита, и узеше га у своја кола. И путем му саветоваху да се на суду само речима одрекне вере. Зар је важно, говораху они, рећи: Господару царе, принећу жртву? И тако ћеш се спасти смрти. - На ово Поликарп ћуташе. А кад сенатори навалише на њега, он одговори: Никада нећу учинити то што ми ви саветујете. - A они се наљутише, изгрдише га, и збацише с кола. При паду старац сломи колено, али не обрати пажњу на то.
А када га изведоше на суд, гомиле незнабожаца заграјаше од радости што је Поликарп ухваћен. Он пак чу глас Господа Нaшeг који му с неба говораше: Нe бој се, Поликарпе, и бори се јуначки! - Тај глас и остали наши чуше, вели Посланица смирнска. А судија га упита: Јеси ли ти Поликарп? Он одговори: Јесам. Судија рече: Поштеди старост своју, одреци се Христа, закуни се царским усудом! To и слично томе говораше судија. А када рече: Опамети се, Поликарпе, и реци: уништи безбожнике! Поликарп подиже очи к небу а руке пружи према незнабожачкој гомили, и рече к Богу: Уништи безбожнике! Судија рече: Одреци се Христа, и изружи Га, па ћу те пустити на слободу! Поликарп одговори: Осамдесет и шест година служим Христу, и Он ми никакво зло не учини. Како ћу онда Цара мог, који ме до сада дивно чувао, хулити скарадним речима? Судија рече: Пустићу на те љуте зверове. Поликарп одговори: Пусти, ја не могу променити боље за горе. Судија рече: Ја ћу те спалити. Он одговори: Претиш ми огњем угасивим, а не знаш за неугасиви огањ, у коме ће безбожници и неверници горети вечито. Нe оклевај више, него чини брзо што имаш да ми чиниш.
Тада судија нареди бирову да громко објави народу како Поликарп изјављује да је хришћанин. Чувши то, незнабошци и Јевреји громогласно повикаше: Он је разоритељ целе Азије! он је отац хришћанима! он је уништитељ богова наших! Спали га живог!
Тада довукоше дрва и направише велику ломачу. Поликарп скиде појас са себе, свуче хаљине, и обућу скину, а мучитељи спремаху гвожђе и клинце, којима ће приковати Поликарпа, да се не би како извукао из ватре. Но светитељ им рече: Нe треба ме прикивати. Јер Онај који ће ми дати трпљење у пламену огњеном, даће ми и јунаштво да се ни најмање не помакнем с места или окренем на другу страну.
И мучитељи га не приковаше, већ само везаше. Онда положише на ломачу седога старца, као овцу на жртву мирисну Богу. А свети Поликарп се мољаше, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже, што си благоволео да ме уврстиш међу Своје мученике и исповеднике. Ево пијем чашу страдања Христа Твог, и заједничар сам његових мука, да бих био Његов заједничар и у васкрсењу живота вечног. Прими ме као жртву богату и пријатну очима твојим, коју си Ти сам предвидео и предодредио. И ево сада си је извршио, истинити Боже! Славим и хвалим Тебе и Сина твог Исуса Христа, Вечног Архијереја, са којим Теби и са Духом Светим приличи свака част и слава, сада и свагда и кроза све векове, амин.
Када рече амин, слуге одмах потпалише ватру. Дрва се распалише и силан пламен букташе. И сви се запрепастише гледајући чудо: пламен са свих страна обавијаше светитеља, али му се не приближаваше нити га додириваше, већ као једра ветром разапета, тако се око њега свијаше и над главом његовом стајаше. А свети Поликарп стајаше усред огња, не као тело ватром сажежено већ као злато у топионици очишћено. И ми осетисмо, пишу Смирњани у Посланици, тако диван мирис који је из те ватре долазио, да се са њим не могу упоредити никакви мириси овога света. А кад то видеше незнабошци, повикаше на џелата да приђе и кроз пламен копљем прободе Поликарпа. Џелат притрча, прободе га дугачким копљем, и из ране истече веома много крви, тако да се сав огањ погаси. И сав се незнабожачки свет чуђаше томе, и познаде колика разлика постоји између верних и неверника.
Поликарп беше најизврснији човек у наша времена, епископ Смирнске васељенске цркве, учитељ који долази од апостола, и свети пророк, јер све што је говорио збивало се. Затим Јевреји молише судију, да не да хришћанима тело Поликарпово, јер ће они, говораху Јевреји, њега имати уместо Бога, као и Распетога. Нe знају бедници, да је немогуће да хришћани напусте Христа Господа, умрлог на крсту за спасење целога света, и да кога другог узму за Бога. Јер ми одајемо Христу божанско поштовање као истинитом Сину Божјем, а мученике по заслузи поштујемо и с љубављу грлимо као Христове ученике и подражаваоце, који су из своје велике љубави према Њему пострадали за Њега. И ми желимо да будемо подражаваоци њихове побожности и заједничари њихове вечне славе.
По наређењу судије тело Поликарпово, које Јевреји тражаху, капетан сажеже, као што је то обичај код јелина. Док је било живо, огањ му није могао нашкодити, а мртво оно се подаде сили огња. Ми пак, пишу Смирњани, покуписмо из пепела кости његове, чистије од злата и скупоценије од драгог камења, и сахранисмо на чесном месту. Ту ћемо ми дан његовог мучеништва с радошћу празновати, у спомен подвига тако за Христа пострадалих, а на утврђење онима који ће таквом смрћу исповедити и прославити Христа, истинитог Бога нашег.
Ову Посланицу вам посласмо по брату Марку. Када је будете прочитали, доставите је осталој браћи, да и они прославе Господа који нам показа таквог изабраника Свог, а који може и све нас испунити благодаћу Својом и увести у вечно царство Своје јединородним Сином својим Исусом Христом, коме слава и част и царство и величанство вавек, амин. Поздравите све свете; а вас поздрављају они који су са нама; и поздравља вас са целим домом својим Еварест, који написа ову Посланицу.
Свети Поликарп пострада 25 априла, на Велику Суботу, у осам сати пре подне, за намесништва Тралијанова, док Исус Христос царује вавек. Браћо, желимо добро здравље вама који ходите у Еванђељу Исуса Христа, са којим нека је слава Богу због спасења светих изабраних. Као што пострада свети Паликарп, и ми да се обретемо наследници у царству Христовом.
Ово преписа Кај од светог Иринеја, ученика светог Поликарпа; од њега преписа Сократ Коринтски; a ja опет презвитер Пионије примих то од њих, и испитах у светлости откривења које добих од светог Поликарпа, који ми се јави у виђењу. И написавши, ја обнових што дуго време беше избрисало, да би Господ наш Исус Христос примио и мене са изабранима својим у небеско царство своје. Њему слава са Оцем и Светим Духом кроза све векове, амин.
Свети Поликарп пострада 167 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЈОВАНА, МОЈСИЈА, АНТИОХА И АНТОНИНА

Од ове четворице преподобни Јован би ученик и познаник преподобног Лимнија, који се подвизавао на гори близу Таргале, као што рекосмо под 22 фебруаром. Овај Јован се настани на једној врло хладној гори, коja се налази на северу. И проведе на њој двадесет и пет година без крова и склоништа. Храна му беше хлеб и со. Носио је кострет. Око тела је носио врло тешке гвоздене ланце. Силно оптерећен тим ланцима и паљен сунчаном жегом, овај храбри подвижник никада није допуштао себи никакву олакшицу и предах у овим патњама. Па и бадем, који крај његовог обиталишта беше посадио један његов познаник и који с временом израсте у дрво и даваше сенку, преподобни посече, да не би његову сенку искористио себи на одмор. Пошто се тако подвизавао, преподобни Јован отпутова ка Господу.
А блажени Мојсије, угледајући се на живот преподобног Јована, настани се на једном вису, близу места Раме, и ту се упражњаваше у подвижничким подвизима. А славни Антиох, иако у годинама, налагао је на себе тешке подвиге. Преблажени пак Антонин, иако старац, огради зидом једно врло пусто место, и тамо се подвизаваше као и млађи, јер је као и они јео само хлеб и со; и пио исто пиће што и они, тојест воду; и носио кострет као и они; и творио као и они иста бдења и молитве. Уопште говорећи, ова четворица преподобних налазили су се по цео дан и по сву ноћ у подвизима и трудовима, тако да њихову истрајност и јунаштво не умањи ни дуготрајно подвизавање, ни старост, ни болест. Јер имађаху у срцу божанску љубав и ревност, да се труде за Бога и да се подвизавају. И пошто проведоше живот у таквим подвизима, они у миру предадоше душе своје у руке Божје[4].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗЕВИНЕ и ученика његових, преподобних отаца наших ПОЛИХРОНИЈА, МОЈСИЈА И ДАМЈАНА

Божанствени Зевина начини себи на једној планини подвижничку келију, и подвизаваше се у њој до cтaрости своје. Све преподобне оце свога времена он превазиђе истрајношћу у светој молитви. Пошто од старости није могао да стоји право за време молитве, блажени се ослањаше на свој штап, и тако се мољаше и слављаше Бога. Пошто проживе свој чудесни и богоугодни живот, он пређе из овог живота и оде ка Господу.
Божанствени Полихроније би ученик преподобног Зевине. Он је тако силно подражавао врлине свога учитеља и тако одражавао у себи његове одлике, да тако јасно ни печат не може да одрази себе на воску. Јер и он практиковаше Зевиново стајање и непрекидну молитву. Али гвоздене ланце није хтео да носи, бојећи се да му се због тога не погорди душа. Место тога он отсече један пањ, врло тежак, који је ноћу стављао себи на леђа, и тако натоварен молио се Богу. А када би неко дошао и закуцао на врата келије, он је скидао са себе пањ и скривао га на нарочито место, да би избегао хвалу и славу од људи. Због таквих подвига блажени Полихроније доби од Бога благодат чудотворства. Тако, молитвом својом он једном уклони сушу и низведе кишу; исто тако, молитвом својом напуни јелејем један суд који је био празан. Чинећи таква, и многа друга чудеса, он се пресели ка Господу.
А и друга двојица преподобних, Мојсије и Дамјан, беху такође ученици божанственог Зевине. Мојсије остаде до краја са Зевином, указујући му као свом оцу и господару свако послушање и услугу, и одражавајући у себи као у огледалу врлину која сијаше из свете душе овог блаженог старца. Дамјан пак најпре имаше за учитеља свог у монашком живљењу преподобног Полихронија. Затим отиде у оближње место, звано Ниара, нађе у његовој околини малу келију и настани се у њој. И провођаше исти живот као и учитељ његов Полихроније. Тако да, ко је добро познавао обојицу, када би видео самог Дамјана, чинило му се да види у њему Полихронија, и посматра Полихронијеву душу, сједињену са Дамјановим телом. Из обојице је зрачила иста простота, иста кротост, иста умереност; у обојице је била иста слаткоречивост, иста трезвеност и устремљеност душе, исто појимање Бога, исти труд и бдење и храна и сиромаштина, јер и један и други нису имали у својим келијама ништа осим поквашене леће. Такву је корист стекао преподобни Дамјан од друговања са божанственим Полихронијем[5].

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КЛИМЕНТА

Пострадао за Господа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ MOJCEJA БЈЕЛОЗЕРСКОГ

Подвизавао се у петнаестом веку у Тројицком Бјелозерском манастиру, и за своје свето живљење био награђен од Господа даром прозорљивости.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПOЛИКAPПA БРЈАНСКОГ

Оснивач и игуман Спаског манастира у граду Брјанску. Преставио се после дугогодишњег подвижничког живота или 1499. године или 1492. Свете мошти његове покоје се у саборној цркви у Брјанску.

СПОМЕН СВЕТЕ ГОРГОНИЈЕ, сестре Светог Григорија Богослова[6]

Међу изабране хришћанске породице, у којима су се посветили сви или скоро сви чланови њихови, спада и света породица светог оца нашег Григорија Богослова. У овој светој породици светошћу се прославише и свети родитељи: отац Григорије и мајка Нона, и света деца њихова: Григорије Богослов, брат му Кесарије и блажена му сестра Горгонија[7].
Блажена Горгонија би рођена у малом граду Назијанзу, у близини Кесарије Кападокијске, али, по речи њеног брата Григорија, њена права отаџбина беше горњи Јерусалим, град на небу ка коме стреме сви прави хришћани и у коме је грађанин Христос а суграђани сви свети небеске Цркве прворођених. Што се пак тиче њеног благородства, додаје свети Григорије, оно се састојало у очувању лика Божјег у души и у достизању до пуног богоуподобљења кроз врлину (η της εικονος τηρησις και η προς το αρχετυπον εξομοιωσις). Родитељи јој беху овај нови Аврам и Сара, то јест Свети Григорије епископ Назијанза, и његова света супруга Нона. Света Нона беше рођена и одгајена у кући хришћанских родитеља, док Григорије беше у почетку незнабожац и идолопоклоник. Света га Нона својом вером, врлином и мудрошћу обрати у веру Христову, јер он беше човек добре и благе нарави. Обраћен Светом Ноном у хришћанство, он се после светог крштења толико прослави у вери и врлинском живљењу, да би изабран за епископа Цркве у Назијанзу, где епископствоваше богомудро и богобојажљиво све до своје блажене кончине 374. године. Блажена пак Нона беше образац хришћанских врлина и побожности, изврсна супруга и богомудра мајка, украс и похвала роду женском. Она је толику побожност гајила према храму Божјем, да, по речима њеног сина Светог Григорија, никада није окренула леђа истоку где се налази Жртвеник и свети Олтар, нити је икада разговарала у храму за време светих богослужења. Таквим својим врлинама и својим непрекидним молитвама Богу она је одгајила тако свету и врлинску децу и посветила их Богу.
Света Горгонија беше у свему по угледу на своју свету мајку. Одгајена у тако светом дому и од тако светих родитеља, она постаде друга Нона, пример врлине и целомудрености за све жене свога времена, а и за оне које живљаху пре и после ње. Пошто је родитељи дадоше у чесни и законити брак, она и у браку живећи превазилажаше у целомудрености и смерности и многе девственице. Јер она сједини брак и целомудрије тиме што сву себе предаде Богу, и мада имађаше мужа за главу своју она не заборављаше никада да јој је Бог прва и најважнија глава. Због свега тога она сву себе посвети Богу. Но велики и драгоцени њен подвиг беше још и у томе што она успе да и мужа свога привуче богоугодном животу и творењу добрих дела. Осим мужа она и телесни плод свој, тојест децу своју и децу деце своје, учини да постану као плод Духа Светог, јер сав свој род и дом она духовно роди и Богу посвети. Ова блажена јасно показа да и брак јесте похвалан и узвишен, иако не толико колико девичанство, само ако се у браку угађа пре свега Богу и ако плодови његови буду по Богу.
По својој целомудрености блажена Горгонија превазилажаше и ону целомудрену жену коју описује премудри Соломон у причама (ср. Приче 31, 10 и даље). Јер у кући беше тиха и смирена, напољу се ретко појављиваше, а очи и остала чула своја чуваше у честитости и савршеној мери врлине. Беше скромна и у одевању и у понашању. Нe украшаваше се богатим хаљинама, ни златом и драгим камењем, као што то раде многе неуздржљиве и раскалашне жене, нити кад мазаше лице мирисима и бојама. Јер то раде само оне које се противе делу Творчевом и кваре слику Божју на лицу свом. Ова блажена за једини украс свој сматраше украшавати душу хришћанским врлинама и добрим делима. И у својим врлинама мудрог знања и благочестивог расуђивања ова блажена се угледаше на своје телесне и духовне родитеље, те се због тога и њој многи обраћаху за савет и поуку. Што се пак тиче побожности и љубави према храмовима Божјим и према свештеницима, она и ту предњачаше, а исто тако и у љубави према страдалницима и у милости према потребитима. Као у древности праведни Јов, тако и она сваког примаше у свој дом и с љубављу угошћаваше. Беше заиста прибежиште убогима и мајка сиротама, чинећи притом сва своја доброчинства тајно и сакривено од других. Она упражњаваше у исто време по две врлине, које људи обично не чине заједно, као на пример: дајући обилну милостињу другима, она за себе пошћаше и уздржаваше се. Често је читала реч Божју у Светом Писму, а још чешће је бдила у молитвама, некад стојећи, а некад клечећи на молитви. Немогуће би било набројати све врлине ове блажене. Зато да испричамо само два случаја, где се јасно види награда Божја коју Бог њој даде, још овде на земљи, за њене многе Богу угодне врлине. Једном се света вожаше на колима у којима беху упрегнуте мазге. Незнано због чега, али се ове мазге изненада на путу разбеснише, и као подивљале почну јурити путем, те се кола са овом блаженом преврнуше и она упаде међу точкове. Како мaзгe ни тада не стадоше, него и даље бесно трчаху, кола је вуцијаху по путу, и њој се многи удови и кости поломише. Овај догађај би велика саблазан за невернике, јер се они питаху: како то да Бог допусти да једна тако света жена доживи тако велико зло? Ова пак света, не обзирући се на своје велике ране и болове, не хтеде позвати лекара, да неби тело своје обнажила, и не хтеде тражити другу помоћ, него сву своју наду пренесе једино на Boгa. И заиста, не прође много времена а блажена Горгонија потпуно оздрави, и тиме се истовремено показа чудесна мудрост и благост Божја. Јер Бог допусти да ова света пострада као обичан човек, и затим учини да она буде исцељена на необичан и надчовечански начин. Тако се овим чудом исцелише и они који се пре тога беху саблазнили.
Другом једном приликом беше се ова блажена тешко разболела, те јој је сво тело и крв у жилама час горела као у некој ватри, а час опет се хладила и ледила. Ово се стање више пута смењиваше, и светитељка лежаше у постељи потпуно одузетих удова, и никакве јој лекарске вештине и лекови не могоше помоћи, па чак ни сузе њених родитеља и молитве многих око ње. Шта ради тада света Горгонија? Изгубивши наду на сваку људску помоћ, она прибеже једином лекару свих - Богу. Једне ноћи, када болест беше мало попустила, док сви спаваху она отиде у цркву и са силном вером припаде к светом Жртвенику, призивајући на сав глас у помоћ Бога Који се на том Жртвенику прославља, и потсећајући Га на сва човекољубива доброчинства Његова учињена људима. Затим, као некада што се у Еванђељу она крвоточива жена дотаче скута од хаљине Христове и оздрави, тако се и она дотаче главом до светог Жртвеника и са сузама и вапајним молитвама Христу изрече да неће отићи одатле док не добије оздрављење. Онда узе лек од својих суза и са сузама помеша честице часног тела и крви Христове, што беше уризничено, и тиме помаза своје тело. И, о чуда! одмах доби спасење и оздрављење. И она лаког тела и лакше душе и ума, устаде и врати се дома здрава, добивши на тај начин испуњење својег чврстог надања у Бога.
Упокоји се блажена Горгонија на овај начин. Пошто је она одавно желела да што пре отиде са земље ка Христу, пред Којим је имала велику слободу, она пред смрт доживе ово. После једног дужег молитвеног бдења пред Богом, на њу наиђе сладак сан. У том сну она виде виђење у којем јој би указан тачан дан и час њеног одласка ка Господу. Она није имала особите потребе да се припреми за смрт, јер јој је сав живот био чист, а уз то још беше потпуно очишћена Духом Светнм у светом крштењу које беше примила. Једино се мољаше Богу да јој се и муж крсти свотим крштењем, што јој Бог и испуни, јер Он свагда твори вољу верних слугу Својих. Када дође наговештени дан смрти њене, блажена Горгонија се после краће болести престави ка Господу, пошто претходно беше рекла деци својој и мужу и познаницима све што је имала да им каже као своју жељу и савет и поуку. Када блажена беше на самрти, њен блажени отац, стари епископ Григорије, нагнувши се над њу чу је како тихо изговара ове речи божанског Псалмопевца: "У миру ћу лећи, и уснућу" (Пс. 4, 9), што се заиста на њу и односило. Упокоји се блажена Горгонија не доживевши до старости, али пребогата врлинама и богоугодним делима. Престави се око 370. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАМЈАНА ЕСФИГМЕНСКОГ

Преподобни отац наш Дамјан дошао је врло млад у манастир Есфигмен на Светој Гори, где је живео примерним монашким животом. Затим је изишао у самоћу и безмолствовао близу манастира Есфигменског, на брду званом Самарија, које се налази између манастира Есфигмена и Хилендара. Уживао је нарочито пријатељство светог Козме Зографског, као што се види из житија овога. Блажени Дамјан бејаше истински послушник и сигуран чувар отачких наређења. To ce нарочито види из селедећег. Он имађаше од свог старца заповест: да никада не ноћи ван своје колибе. Једанпут оде он к једном духовнику који је живео близу манастира Хилендара. Но пошто га не затече дома, он га чекаше све док се не поче смркавати. Оставивши му своју поруку, свети крену к својој колиби. Али како већ беше вече, а и време магловито и кишовито, то га братија те келије мољаху да преноћи код њих. Но Дамјан, имајући на уму заповест свога старца, не пристаде на њихову молбу већ пође ка својој колиби. Али због велике кише и мрака он убрзо залута с пута. Нe знајући ни куда да иде, ни где се налази, преподобни завапи из дубине душе: "Господе Исусе Христе, спаси ме, - гинем!" - И гле чуда! у том тренутку он се на неки начин обрете пред својом колибом.
По престављењу преблаженог, које би 1280. године, до четрдесет дана, из његовог је гроба излазио неизрециво диван и тако јак мирис, да су га чак доле, у манастиру Есфигмену, на растојању од по сата хода, оци осећали. Тако Бог прослави Свог угодника ради богоугодне чистоте и истинске узвишености његовог живота. Молитвама његовим нека се и ми удостојимо вечне славе! Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕЈЕ

За веру своју у Господа мачем посечена.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети Вукола беше ученик светог Јована Богослова и први епископ Смирнске цркве; обратио ка Христу мноштво незнабожаца; спомен његов празнује се 6. фебруара.
2. Свети Иринеј, знаменити писац Цркве, исповедник и мученик; пострадао за Христа 202 године; празнује се 23. августа.
3. Царовао од 161 до 180 године.
4. Сви ови преподобни оци живели су у петом веку У Сирији. Њихов живот описа бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 23).
5. Ови свети оци подвизавали су се у петом веку у Сирији. О њима такође написа бл. Теодорит ("Филотеос Историја", 24).
6. Св. Григорије Богослов је одржао својој сестри Горгонији похвалну Надгробну беседу (Migne, P.G. t. 35, 789-817), у којој износи њен живот и похваљује њене врлине. Ово житије претставља скраћено препричавање те његове беседе.
7. Отац Григоријев, Св. Григорије епископ, слави се 1. јануара; мајка му Света Нона 5. августа; брат му Св. Кесарије 9. марта, док се сам Св. Григорије Богослов слави два пута: 25. и 30. јануара.