ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети апостол Симон Зилот. Један од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном.

2. Свети мученици Алфеј, Филаделф и Кирин. Браћа рођена, синови некога кнеза Виталија у јужној Италији. Дивни у благородству, силни у вери. Суђени због вере своје у Христа; вођени од једног судије до другог, од једног мучитеља до другог. Преведени у Сицилију, и тамо убијени, у време цара Ликинија. Алфеју језик одсечен. Од излива крви Алфеј умре. Филаделф сажежен на гвозденој леси, а Кирин у огњу. Њихове нетљене мошти пронађене 1517. године. Ова три брата јавили се светој Евталији.

3. Преподобна Исидора Јуродива. Живела у IV веку, и била монахиња у женском манастиру у Тавенисиоту. Правила се луда, да би скрила своју врлину и свој подвиг. Радила је најпрљавије послове, хранила се сплачинама од судова, услуживала је све и свакога, и била презирана од свију и свакога. У то време открије ангел Божји великом подвижнику Питириму тајну о Исидори. Питирим дође у женски манастир, и кад види Исидору, он јој се до земље поклони. Тако и она њему. Тада сестре кажу Питириму, да је она луда. "Ви сте луде", одговори Питирим, "а ова је већа пред Господом и од мене и од вас; ја само молим Бога, да мени да оно што је њој намењено на Суду Страшном!" Тада се сестре застидеше и умолише и Питирима и Исидору за опроштај. Од тада сви почеше указивати Исидори почаст. А она да би избегла почаст од људи, одбеже из манастира, и умре незнано где око 365. године.

4. Блажена Тајса. Беше Тајса богата девојка, хришћанка, у Мисиру. И реши се не ступати у брак, а имање раздаваше пустињским монасима. Када све имање потроши, она се преда развратном животу. Чувши за ово, пустињаци умоле авву Јована Колова, те овај дође у Александрију и почне плакати пред Тајсом. Када она чу да старац плаче због грехова њених, намах се покаја, остави и кућу и све, и пође у пустињу за светитељем. Једном ноћу када она спаваше а Јован на молитви стајаше, виде Јован где ангели са великом светлошћу сиђоше и узеше душу Тајсину. И сазнаде Јован да њено тренутно, но топло, покајање беше Богу угодније од дугогодишњег спољашњег покајања многих пустињака.

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА СИМОНА ЗИЛОТА

Овај свети Симон беше из Кане Галилејске. Био је лично познат Господу Христу и његовој Пречистој Матери, пошто Кана није далеко од Назарета. И када се Симон жењаше, он позва на своју свадбу Господа Исуса са ученицима његовим и Пречисту Богоматер. Али пошто нестаде вина, Господ Христос претвори воду у вино. Видевши такво чудо, женик поверова у Господа Христа, и одмах остави и невесту и свадбу и кућу, и пође свесрдно за Господом. Због тога и би прозван Зилот, тојест Ревнитељ[1], јер га божанска љубав према Христу толико занесе, да он презре и невесту своју и све световно ради љубави Божје, и уневести душу своју Бесмртном Женику, Женику чистих душа. Због тога би увршћен међу ученике Христове, и беше један од дванаесторице апостола.
Примивши на дан Педесетнице са осталим светим апостолима Духа Светога који сиђе у виду огњених језика, свети Симон Зилот пропутова Мавританију и Африку проповедајући Христа, и ревнујући за Њега огњеном ревношћу. Био је и у Британији. Пошто је успео да многе просвети речју еванђелском и обрати вери Христовој, он би од неверника намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ.[2]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ ИСИДОРЕ ЈУРОДИВЕ

У Тавениском женском манастиру[3], у Тиваиди, бејаше међу осталим сестрама и једна девица, по имену Исидора. Она Бога ради беше узела на себе подвиг јуродства и понашаше се као луда. Зато је све сестре толико презираху, да ни једна од њих није хтела ни да једе са њом. Све су је понижавале, вређале и грдиле, но она је све то ћутке и с благодарношћу подносила. Исидора је стално радила у кујни, а трудила се и у осталим послушањима манастирским, служећи свима сестрама, и без гнушања вршећи и најпрљавије послове у манастиру. Она је чистила манастир од ђубрета и сваке нечистоте, и била манастиру као сунђер који отире сваку нечистоту и прљавштину. Тако се она непрестано трудила, од јутра до мрака, не одмарајући се ни часа већ изможђујући тело своје у разноврсним пословима.
Понекад се Исидора прављаше луда, да би мудро сакрила пред сестрама своје врлине. На тај начин на њој се испуњаваше реч светог апостола: Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар (1 Кор. 3, 18).
У том манастиру бејаше четрдесет сестара. Све оне, по монашким правилима, ношаху на глави црна покривала, а Исидора покриваше главу своју простом крпом. Њу нико никада не виде да једе кору хлеба или да седи за трпезом и једе кувану храну; само је отпатке и мрвице скупљала са стола и тиме се хранила. Уместо куваног јела Исидора је јела помије које је добијала перући грнце и котлове. Преподобна Исидора никада никога не увреди, нити се икада разгневи или увреди, нити узропта због нечега, но увек ћуташе. Она никоме не одговараше ни кратко ни надугачко, мада су је друге сестре често тукле, и увек ненавиделе и грдиле.
Пошто блажена Исидора проведе много година у таквим суровим подвизима, би о њој откривење од Бога преподобном оцу Питириму, човеку светом и веома врлинском који живљаше у Порфиритској пустињи. Овом светом отшелнику претстаде анђео Господњи и рече: Зашто се поносиш својим подвизима као благочестив, живећи у таквом месту? Хоћеш ли да видиш жену благочестивију од тебе? Отиди у женски Тавениски манастир, и тамо ћеш наћи једну сестру која носи круну на глави. Она је боља од тебе, јер иако се непрестано носи са толиком гомилом, и служи свима на разне начине, и мада је сви презиру, она ипак никада не отступа срцем од Бога. А ти, седећи овде и никада не живевши у свету, блудиш мислима по градовима.
Уставши са свога места, велики Питирим отиде у Тавенски манастир и замоли тамошње учитеље да га одведу до женског манастира. Прешавши реку, они се усудише да га одведу тамо, пошто он беше славан међу Оцима, и остарео у подвижништву. И пошто се помолише, Велики изјави жељу да лично види све девственице. А када се све сабраше, међ њима се не појави Исидора. Најзад им свети Питирим рече: Доведите ми све. - А када му оне рекоше: Све смо овде, - он им рече: Овде нема једне коју ми Анђео показа. Тада му оне рекоше: Имамо једну луду; она је у кујни. - Јер тамо тако називају умно поремећене. Рече им Велики: Доведите ми и њу, да је видим.
И оне отидоше да је позову. Али Исидора не послуша, осетивши о чему се ради; можда јој би и откривено. Оне је онда стадоше вући силом, говорећи јој: Свети Питирим жели да те види. - Јер име његово беше славно. А када је приведоше, и Велики угледа њено лице и крпу, повезану око њене главе, паде пред ноге њене, и рече јој: Благослови ме, мајко (άμμά)[4]. Она такође паде пред ноге његове, и рече: Благослови ти мене, господине мој! - Видевши то, све се запањише, и стадоше викати: Ава, не допуштај да те вређа, јер је она луда. Рече им свети Питирим: Ви сте луде; а она је боља и од вас и од мене, и она је мајка (άμμάς) наша; и ја се молим, да се нађем раван њој на дан Суда.
Када то чуше, све сестре падоше пред ноге његове, плачући и исповедајући се како су на разне начине вређале светитељку. Ја сам јој се увек потсмевала, говораше једна; а ја сам њен ништавни изглед исмевала, изјављиваше друга. Ја сам је вређала док је она ћутала, збораше једна; а ја сам често помије на њу просипала, додаваше друга. Ја сам је тукла, говораше једна; а ја сам је песницом ударала, изјављиваше друга. Ја сам јој често нос мазала слачицом, тврђаше једна. Једном речју, све исповедише да су је на разне начине вређале. Примивши њихово покајање, свети Питирим се заједно са преподобном Исидором помоли Богу за њих да им се опросте греси. Затим преподобни поучи све сестре колико треба; и пошто им говори много о стварима корисним по душу, благослови их миром, и отпутова у своју пустињу, славећи Бога што га удостоји да види његову сакривену слушкињу.
После неколико дана, не могући подносити славу и почасти које су јој указивале све сестре, и мучећи се због њихових извињавања, блажена Исидора кришом напусти манастир. А куда отиде, где се сакри, и где издахну, нико не зна до данашњега дана.
Такво беше житије ове потајне угоднице Божје, која под, видом јуродства као под неким покривалом тајно послужи Господу. Зато она сада прима награду од Господа на небу јавно, пред очима свих житеља небеских, са којима настањена, она слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога.

СПОМЕН БЛАЖЕНЕ ТАИСЕ

У Египту богата девојка Таиса, хришћанка, остаде сироче када јој родитељи умреше. Желећи да не ступа у брак и живи у девичанској чистоти, она имање своје трошаше на сиротињу, а кућу своју претвори у гостопримницу за пустињске монахе. Тако се она подвизаваше дуго време, примајући у свој дом и збрињавајући свете оце. После много година она потроши све своје имање, па и сама поче патити од немаштине. Утом се, под лукавим дејством ђавола, зближише са њом неки грехољубиви људи, саблазнише је на грех, и одвратише од Божјег пута. Отада Таиса стаде живети рђавим животом, предајући се блуду и разврату.
Када оци пустињаци чуше за овакву промену у Таисином животу, веома се ожалостише. Пошто се посаветоваше међу собом, они позваше аву Јована Колова и рекоше му: Ми чусмо о оној сестри да води рђав живот. Но пошто нам је она својим доброчинством указивала велику љубав, онда и ми покажимо духовну љубав према њој, и помозимо јој постаравши се за спасење душе њене. Потруди се и ти, аво, отиди до ње, посаветуј јој покајање по дарованој ти од Бога мудрости, и спаси пропалу душу. А ми ћемо се постити и усрдне молитве Богу узносити да ти Господ буде у помоћи.
Послушавши наређење светих отаца, ава Јован Колов крену у град к тој девојци, молећи се у себи Богу, помоћнику своме, који свима жели спасење. Када дође до њене куће, старац закуца на врата и рече старици вратарки: Обавести своју госпођу да сам дошао да поразговарам с њом. На то му вратарка љутито одговори: Ви, монаси, отпочетка поједосте њено имање. Старац јој онда рече: Кажи јој да сам јој донео нешто веома драгоцено.
Вратарка оде и обавести своју госпођу. А ова јој рече: Ти монаси, ходећи крај Црвеног Мора, налазе понекад бисер. Доведи ми тог старца. - Ушавши у Таисину кућу, старац седе близу Таисе. Затим, погледавши је у лице и дубоко уздахнувши, он саже главу своју и стаде горко плакати. Тада га Таиса упита: Аво, што плачеш? А старац јој одговори: Гледам како Сатана игра на твоме лицу; како онда да не плачем? Шта си то неповољно нашла у Господу нашем Исусу Христу, Женику Свечесном и Бесмртном, те си презрела дарове његове и прилепила се Сатани и чиниш гадна дела његова?
Чувши ове речи, душу Таисину захвати умилење, јер речи старчеве беху за њу као огњене стреле које устрелише срце њено. И она се одмах згади на свој грешни живот, и постаде одвратна себи, и стаде се стидети и себе и својих рђавих дела. Затим упита старца: О ава, има ли покајања за грешнике! Старац јој одговори: Ваистину има, и Спаситељ чека твоје обраћење, готов да те прими у свој очински загрљај, јер не жели смрти грешнику него да се обрати животу. И ево, ја ти јамчим, да ће те Господ Христос, ако се истински покајеш и свим срцем обратиш, поново заволети као невесту своју и, очистивши те од сваке греховштине, увести те у неразориве небеске дворе своје. И тада ће се теби обрадовати сви Анђелски чинови, јер се они радују и за једног грешника који се каје.
На то Таиса рече: Нека буде воља Господња, оче! Узми ме дакле одавде и води куда знаш, где би мени било добро место за покајање. Старац јој одговори: Хајдемо онда! - И уставши он пође ка излазу њене куће. Устаде и Таиса и пође за старцем, ништа не наредивши у кући својој, нити икоме ишта рекавши односно куће, већ одједном остављајући све ради Христа. Видевши да Таиса не даде никаква упутства односно куће нити икоме ишта рече, отац Јован се удиви таквој изненадној промени код ње и таквој ревности њеној за Бога. И благодарећи Бога за то, он одмицаше својим путем, а Таиса иђаше за њим на приличном отстојању. Када стигоше до пустиње беше већ касно, спушташе се ноћ. Старац онда начини на земљи мало узглавље од песка и рече Таиси: Одмори се овде, и спавај покривена благодаћу Божјом. - И осенивши је крсним знамењем, он оде недалеко од ње. И пошто обави своје уобичајене молитве, он леже на земљу и заспа. Но пробудивши се у поноћи, он угледа светлост с неба. И погледавши увис, он виде светлосни пут, који је ишао од неба и досезао до спавајуће Таисе. Старац се препаде од овог виђења. И погледавши пажљиво на Таису, он виде Анђеле Божје где Таисину душу узносе к небу оним светлосним путем. Старац Јован гледаше то дивно виђење све док се оно не сакри од очију његових. Затим устаде и пође к Таиси и, дошавши до ње, продрма је руком и виде да је умрла. И паде старац лицем на земљу пред Богом, јер га беше спопао страх и трепет. И дође му глас с неба који говораше: Покајање њено, извршено за један час, пријатније је Богу него покајање оних који се дуго време кају, јер код ових нема у срцу такве топлине к Богу.
И проведе старац у молитви све до сванућа, па сахрани чесно тело блажене Таисе. Онда отиде у скит и исприча светим оцима све што се догодило. Чувши то, сви се они удивише, па узнесоше хвалу и благодарност великом милосрђу Христа Бога, коме слава вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА, ЕПИСКОПА ВЛАДИМИРСКОГ И СУЗДАЉСКОГ

Оно што Исус син Сирахов каже о Симону, сину Онијином[5]: Симон, син Онијин, јереј велики, који у животу свом построји дом, и у дане своје утврди цркву (Књ. Исуса, сина Сирахова: 50, 1); и још: као јутарња звезда усред облака, као пун месец у време своје, као сунце које обасјава цркву Вишњега (Књ. Исуса, сина Сирах.: 50, 6-7), - то исто треба и ми да кажемо о истоименом преподобном оцу нашем Симону, епископу владимирском и суздаљском, сведоку и списатељу житија угодника печерских, другом летописцу после блаженог Нестора[6]. Јер он уистини добро построји дом Божји и утврди Цркву Христову својим светим житијем и учењем о житијима светих, као један од оних добрих пастира, о којима Господ преко пророка Јеремије обећа говорећи: Даћу вам пастире по срцу моме, и они ће вас пасти разумом и знањем (Јерем. 3, 15). И заиста, све особине које се приписују сину Онијином Симону, добром пастиру старозаветном, својствене су и овом преподобном Симону, и пастиру владимирском и суздаљском.
Овај блажени Симон прими свети монашки образ у светом манастиру Печерском, сличном небу, украшеном светим подвижницима као духовним звездама, месецом и сунцем. Ступивши у манастир, Симон је с усрђем читао житија ранијих Богу угодивших светитеља печерских, многобројних као звезде, и сам се на све могуће начине старао да упражњава њихове врлине. Он се с љубављу сећао првог неимара, преподобног Теодосија, који је умножио духовне звезде монахе[7], зато и подражаваше његов живот. Сећао се он с љубављу и подвига првоначелника печерског, светог Антонија[8], као светозарног сунца које светлошћу својих добрих дела обасја и просвети све. Зато се он угледаше и на његово равноангелно житије. Гледајући на преподобне, умножене као звезде које служе месецу и сунцу, Симон се учио смиреном послушању. Он се нарочито учио смирењу на примеру светог Теодосија, који је као месец сијао јаче од свих осталих звезда и заслужио у Бога најславнији венац. Од светог Антонија, као од сунца које језди по небу само без осталих светила, он наследи равноангелно угађање Господу у усамљеничком безмолвију, молитвеном тиховању. Слично огледалу, одражавајући духовно у себи сва та врлинска светла: звезде, месец и сунце, он је и сам пројављивао из себе светлост звездану, месечасту и сунчану. Уствари, слично старозаветном првосвештенику Симону, и он несумњиво беше као јутарња звезда, и "као пун месец", и "као сунце које обасјава Цркву Вишњега". У светом манастиру Печерском, сличном небу, он достојно служаше Пресветој Богородици, светлој као јутарња звезда, дивној као месец, славној као сунце, подражавајући по својим моћима и њу саму у смиреном послушању, у усрдном мољењу саборном, и у богомислију усамљеничког молитвеног тиховања. Када преподобни Симон светлошћу добрих дела својих засија свуда, и у најудаљенијим крајевима, тада се деси да архијерејски престо епархије владимирске и суздаљске беше упражњен, не имађаше архијерејског венца. А Црква треба да се украшава венцем од звезда, као што свети Јован пише у Откривењу (Откр. 12, 1). На том престолу не беше пастира - пресветлог сунца и дивног месеца, те се тада та црква не могаше псаламски похвалити: Престо његов као сунце преда мном, и као пун месец (Пс. 88, 37.38). У то време, по благоволењу Начелника пастира - Исуса, који некада паству оваца својих повери христољубивом Симону Петру, овај блажени Симон који гајаше особиту љубав према Његовој Богоматери, би подигнут на пастирски престо Богом чуваних градова: Владимира и Суздаља. На тај начин се венац те цркве очигледно украси звезданом светлошћу, и престо њен засија као сунце, и као пун месец. На том високом положају овај добри пастир још јаче засија добрим делима и као јутарња звезда, и као пун месец, и као сунце: засија просвећујући науком, загревајући љубављу, живот дајући благодаћу од Бога измољеном. Овај блажени Симон замишљаше себе као јутарњу звезду која објављује крај ноћи и почетак дана, зато на све могуће начине чуваше своје овце од дела тамних, грехом помрачених, и упућиваше их на дела светла, благодаћу просвећена. Исто тако он замишљаше да су сунце и месец два неуспављива небеска ока, зато се труђаше да престо његов сија као сунце, и као пун месец, и лично се стараше да подражава та два неуспављива небеска ока, те с неуспављивом будноћом ревносно пасаше своје стадо.
И тако се блажени Симон врло ревносно и свим срцем подвизаваше око Богом поверене му пастве, и у звању свом нађе се као врло искусан. У исто време он никако не напушташе своје монашке трудове, увек се сећајући и имајући на уму трудове и подвиге преподобних отаца печерских, и радујући се душом што се удостоји да тамо прими свети образ анђелски и, да буде њихов сажитељ. Зато он призиваше себи у помоћ њихове молитве Богу, и њиховим посредовањем и благодаћу Божјом он успешно руковођаше паству своју, те се на њему испуни и све остало што Исус син Сирахов приписује старозаветном првосвештенику Симону који је угодио Богу. Поред осталог Исус син Сирахов пише о првосвештенику Симону да је био као дуга небеска, као ружа, као крин, као мирисаво стабло ливаново, као жар и тамјан у кадионици, као златан сасуд, као маслина, и као кипарис (Књ. Исуса сина Сирах. 50, 8-11). Све ове пастирске врлине овако преносно изражене, поседоваше и овај наш добри пастир, свети Симон: много се труђаше око одржавања мира међу људима, - то прасликује небеска дуга; делом својим он све учаше трпљењу растући као ружа у трњу, при обрађивању духовног винограда пастве своје; и делом и речју он упућиваше све духовној чистоти, као засађујући бели крин; поучаваше све молитви Богу, као да умножава мирисаво биље ливанско; благодараше Бога у невољама својим, и томе учаше и паству своју, престављајући собом тамјан који мирише на жару; предлагаше свима златан сасуд љубави и мудрости духовне; укорењиваше у пастви својој маслину милосрђа и љубави према ближњему; исто тако гајаше у пастви својој као превисок кипарис непрекидно размишљање о Богу.
Све ове врлине блажени Симон исписа на таблицама срца свог још у светом манастиру Печерском, учећи се њима из житија светих угодника печерских. Зато је имао пламену жељу да и остале благочестиве људе упозна са животом печерских подвижника. Због тога он се реши да састави писмени опис живота светих подвижника печерских. Али пошто у то време, због многих ратова и метежа, беху изгубљене многе књиге, те су почели да се заборављају догађаји у њима описани, а и многе ствари нису биле уопште записане, блажени Симон стаде са великом ревношћу распитивати очевице разних чудеса која су се догађала у обитељи Печерској, и све то као мудра пчела скупљати уједно. Зато нас он и просвети светлошћу сунца, месеца и звезда, пошто нам описа чудеса преподобног Антонија, тог светозарног сунца, и чудесно окивање кивота преподобног Теодосија - тог дивног пуног месеца, и додаде томе опис свете, небу подобне, цркве печерске, чији је престо заиста сијао као сунце и као пун месец; све је то преподобни Нестор унео у први део Патерика. Осим тога, блажени Симон у посланици Поликарпу дао је податке о животу многих подвижника печерских, који подвизима својим као звезде сијају; - то је ушло у други део Патерика. Доцније преподобни Симон упути још једну посланицу истоме Поликарпу, у којој говори о подвизима многих других подвижника печерских.
Из списа овог блаженог Симона види се да је имао превелику веру и љубав према Пресветој Богородици и према преподобним оцима печерским: Антонију и Теодосију, те изгледа да нераздвојно са овим оцима живи у пештери, јер он само телом живљаше у епархији, а душом и умом стално борављаше са овим светитељима. Као што апостол Симон Петар беше најпламенији љубитељ Господа Христа, тако и овај истоимени свети пастир показа се најплеменитији љубитељ Пресвете Богородице и њене обитељи Печерске.
У дане блаженог Симона показа се велико знамење на небу изнад Печерске обитељи: Жена нека, Невеста невенчана, Пречиста Богородица имађаше под ногама својим не само светлост месечасту него и звездану и сунчану; јер овај пастир добри сијаше добрим делима својим и као звезда, и као сунце, а не само као месец. Притом, он показиваше тако велико смирење да је као епископ писао у посланици својој, да би сматрао за част да у светом манастиру Печерском буде ђубре које пролазници ногама газе и разносе.
Овај добри пастир потруди се много, хранећи своје духовне овце не неком смртном храном већ животворном, јер им је и у своме животу и у својим књигама предлагао житија светих подвижника печерских.
Пошто проведе дванаест година на архипастирском престолу, он отиде к пастирима који седе на дванаест престола и к самом Пастиреначалнику, Господу Исусу, да прими од Њега неувенљиви венац славе. А чесно тело његово, сагласно жељи његовој, израженој у посланици блаженоме Поликарпу, и љубави његовој према светим подвижницима печерским, би положено у пештерама Печерским, где и до сада стоји нетрулежно и читаво, у част, славу и хвалу Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога у Тројици, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА БРАЋЕ: АЛФИЈА, ФИЛАДЕЛФА И КИПРИЈАНА И ДРУГИХ С ЊИМА

Ови свети мученици беху родом из Италије. Од њих: Алфије, Филаделф и Кипријан, беху рођена браћа, синови италијанског кнеза Виталија. Хришћанској вери их научи, и крсти их неки Онисим. У томе из Рима беше послато у њихов крај наређење да се хришћани проналазе и хватају. Када се обелодани да су они хришћани, онда их заједно са Онисимом, Еразмом и другом четрнаесторицом хришћана упутише у Рим к цару Ликинију. По наређењу Ликинијевом Онисиму метнуше огроман камен на груди, од чега он и сконча. А Еразму и осталој четрнаесторици светих мученика отсекоше мачем главе. Алфије пак, Филаделф и Кипријан бише послани у Сицилију, и тамо убијени за веру: Алфију би отсечен језик, и он умре од истечења крви; Филаделф би сажежен на усијаној гвозденој решетки, а Кипријан - на тигању.
Ови свети мученици пострадаше 251 године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИСИХИЈА

Свети мученик Исихије пострада за царовања Максимијана[9]. На двору цара овога Исихије заузимаше прво место, беше магистријан[10] и живљаше у Антиохији[11]. Максимијан отпусти из војне службе хришћане, поскида им појасеве војничке, и допусти да могу бити само најамничке слуге. И многи хришћани напустише своје војничке положаје, и добровољно постадоше најамничке слуге. Међу овима беше и славни Исихије. Сазнавши за то, Максимијан нареди Исихију да скине са себе скупоцено одело високог достојанственика и обуче грубу власеницу, и да буде причисљен женској послузи.
На неколико дана после тога Максимијан призва к себи Исихија, и упита га: Исихије, реци ми, зар те није стид да останеш у таквом бешчешћу? Но светитељ му на то одговори: Чест коју сам имао од тебе привремена је.
После таког одговора Максимијан нареди да се Исихију привеже о врат воденички камен, па да га тако баце у реку. Тако свети мученик и сконча и пресели се ка Господу, Даваоцу венаца вечног живота.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСИХИЈА

Свети Исихије беше рођен у граду Адрапани. Беше то добар, кротак и миран човек. Он мољаше Бога да му покаже место, где би могао у безмолвију и богоугодништву проводити живот. И преко божанског откривења би му наложено да се настани у гори Мајони, у близини морске обале. Он оде тамо, и проведе много година. Затим поред једне оближње воде подиже црквицу у име светог Андреја, и ту проведе остатак свога живота у подвизима богоугодним. И учинивши многа чудеса, пресели се ка Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВРЕНТИЈА

Монах, подвизавао се у Египту у шестом веку; одликовао се необичном смерношћу; упокојио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВРЕНТИЈА

Преподобни Лаврентије подвизавао се као монах најпре у Великој Лаври у Светој Гори. Затим је прешао у околину града Волоса (у Тесалији) где подиже манастир посвећен св. архиђакону Лаврентију (слави се 10 августа), а такође и скит посвећен Преображењу Господњем и светом Пророку Илији. Овај преподобни живео је у време пре турске најезде и упокојио се у миру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Зилот је грчки превод јеврејске речи кананит, што значи ревнитељ, од речи: кана - ревност.
2. Свети Симон Зилот скончао је крсном смрћу у Абхазији, у Африци, и сахрањен у граду Никопсији, у близини Џигетије. Остатци овога града и данас се виде на триестак километара од Сухума, недалеко од морске обале. На месту кончине светога апостола била је подигнута црква, која је обновљена 1875 године. - Светог апостола Симона Зилота треба разликовати, прво од светог апостола Симона Петра, такође апостола из Дванаесторице, и од светог апостола Симона или Симеона, сродника Господњег по телу (Мт. 13, 55), који припада лику седамдесеторице апостола и био је други епископ јерусалимски (о њему видети под 27 априлом).
3. Основан од знаменитог подвижника египатског, светог Пахомија Великог. Налазио се у Горњој Тиваиди, на обали Нила. Свети Пахомије дао овом манастиру строги устав, скоро исти са уставом у његовом манастиру.
4. Реч άμμάς означава духовну мајку као што реч άββάς означава духовног оца.
5. Овде је реч о Симону I, првосвештенику јудејском, сину и прејемнику првосвештеника Оније I, кога су савременици због његове побожности назвали "праведни". Користећи се спокојним временом за владавине египатских царева, он је обновио утврђење града Јерусалима, украсио храм, оградио га високим зидовима и извршио у њему значајне оправке и поправке; а што је најважније, он је примером свога побожног живота подигао религиозно-морални живот народа, због чега је и оставио о себи најлепше успомене (види: Књ. Исуса, сина Сирах.: 50, 1-21). - Своју првосвештеничку дужност вршио је почетком трећега века пре Христа.
6. Преподобни Нестор познат је као летописац. Осим тога он је описао житија неколицине печерских светитеља, од којих је најважније Житије Теодосија Печерског. Живео је и делао у XII веку. Спомен његов Црква празнује 27 октобра.
7. Његов спомен 3 маја.
8. Његов спомен 10 јула.
9. Максимијан Галерије, зет и наследник цара Диоклецијана, царовао у источној половини Римске царевине од 305 до 311 године.
10. Звање магистријана или магистра спадало је у највиша звања на царском двору; нешто налик на министра двора.
11. Реч је о Антиохији Сиријској.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети пророк Исаија. Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: "Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот". Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету.

2. Свети Николај Чудотворац Мирликијски. Пренос моштију. У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, 1087. године буде тело свога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град. У то време град Бари био је православан и под православним патријархом. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. нишки Г. Арсеније 2018, 

3. Свети мученик Христифор. Велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.

 

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ИСАИЈЕ

Време пророчке службе светог Исаије било је тешко време у животу јеврејског народа. У дане овог великог пророка Израиљско царство је престало да постоји, а Јудејско је одживљавало своје последње године пред Вавилонским ропством. Овај болни удес, потчињење "изабраног народа" под тешку руку незнабожачких царева, био је јеврејском народу наказање од Господа зато што се одметнуо од Бога, све више и више тонући у безакоњу и идолопоклонству. Нарочито је Царство израиљско силно отступило од завета Божјег, због чега га убрзо и постиже казна, док је у Царству јудејском повремено блистала нада на бољу будућност. И што се у Јудеји није потпуно угасио огањ свете ревности по Богу, и што је Господ оклевао са казном, има се у главноме захвалити пророчкој делатности светог пророка Исаије.
Свети пророк Исаија беше из племена Венијаминова, од царскога рода. Роди се у Јерусалиму око 760 године пре Христа. Отац му Амос беше рођени брат Амасије цара Јудејског. Васпитан у страху Божјем и научен закону Господњем, Исаија када постаде пунолетан ступи у законити брак, узевши богобојажљиву жену која такође беше пророчица. Она му роди два сина. О томе сам свети пророк каже: Приступих к пророчици, то јест к супрузи мојој, коју узех за жену из збора девица што у храму Господњем до пунолетства свог служаху Господу; она беше врлинска и света, навикнута да се непрестано моли, и удостојена благодати пророчке због богоугодног живота свог (ср. Ис. 8, 3). Она би назвата пророчицом са два разлога: прво, што беше пророкова супруга, и друго, што и сама доби од Бога дар пророковања. И она заче од мужа свог светог Исаије пророка, и роди сина. Стога Исаија говори: Ево ја и деца коју ми даде Бог (Ис. 8, 18). Овде, по мишљењу тумача, свети пророк говори о својој рођеној деци. Још се у Књизи пророка Исаије помиње син његов Јасув (Ис. 7, 3). А блажени Јероним прича по јеврејском казивању и то, да је свети Исаија био по мајци дед цару Манасији, мучитељу свом, јер се Манасија роди од кћери његове Офовије, удате за цара Језекију.
Свети Исаија би призван на пророчку службу у време цара Јудејског Озије. А цар Озија беше син цара Амасије, рођеног брата Исаијиног оца Амоса. И свети Исаија пророкова у дане цара Озије, и у дане Озијина сина цара Јоатана, и у дане Јоатанова сина цара Ахаза, и у дане Ахазова сина цара Језекије, и у дане Језекијина сина цара Манасије, од кога и пострада. А шта је и како је пророковао свети Исаија, јасно нам показује његова опширна књига. Из ње се јасно види и његов богоугодни живот. Јер он постаде толико мио Богу, да се удостоји и Бога видети где седи на престолу високу и издигнуту, а око Њега стајаху шестокрили серафими кличући: Свет, свет, свет је Господ Саваот[1]; пуна је сва земља славе његове. И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима. Када то свети Исаија виде, он се напуни великога страха, и рече себи: Јаох мени, јер се ја човек нечистих усана, и који живим усред народа нечистих усана, удостојих да својим очима видим Господа Саваота. Тада к преплашеном пророку би послат један од серафима држећи у руци жив угљен, који клештима узе са олтара, и дотаче се уста његових говорећи: Ево, ово се дотаче уста твојих, и Господ ће узети безакоња твоја, и грехе твоје очистиће. Потом свети Исаија чу глас Господњи који му говораше: Кога ћу послати? и ко ће нам ићи? Исаија рече: Ево мене, пошљи мене. И посла га Господ к људима својим, да грешницима саветује покајање, и да им објави ствари онога света, то јест различне казне ако се не покају, а милост и опроштај ако се обрате Богу покајањем (Ис. 6, 1-11).
После овог виђења отпочину на светом Исаији Дух Божји, који му откриваше тајне садашњости и будућности и крепљаше га у мучној борби за правду Божју међу богоборним сународницима његовим. И пророковаше свети Исаија о разним предметима: о освојењу Галилеје и Самарије од Асираца, о најезди Сенахерима на Јудеју, и о разорењу многих земаља и градова путем разноврсних ратова. Но нарочито је пророк Божји пророковао о Христовом зачећу и рођењу од Пречисте Дјеве ради спасења рода људског. О томе он говори: Ето девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће му име Емануило, што значи: с нама Бог (Ис. 7, 14). Изаћи ће шибљика из стабла Јесејева (то јест Пречиста Дјева), и изданак из корена његова изникнуће (тојест Христос); и на њему ће почивати Дух Божји (Ис. 11, 1-2). Дете нам се роди, син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће му бити: весник великог савета, Бог силни, отац вечни, кнез мира (Ис. 9, 6). А о страдању Христовом он предсказа ово: Он болести наше носи и немоћи наше узе на се; би рањен за грехе наше и мучен за безакоња наша; кар беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо; као овца на заклање вођен би и као јагње немо пред оним који га стриже не отвара уста своја (Ис. 53, 4-7). А о крсту Христовом он унапред објави ово: Слава Ливанска теби ће доћи, кипарис, јела и кедар, да украсе место светиње моје, - говори Господ - да бих прославио место ногу својих (Ис. 60, 13). Затим о страшном другом доласку Христовом он претсказа ово: Гле, Господ ће доћи као огањ, и кола ће му бити као вихор, да излије гнев свој у јарости и претњу у пламену огњеном. Јер ће Господ огњем судити свој земљи (Ис. 66, 15-16).
Свети Исаија живљаше презрен од света, јер иако бејаше рођак царевима јудејским и могаше имати огромна богатства и славу овога света, он ипак све то презре Бога ради. И са богоугодном супругом својом он живљаше у добровољном сиромаштву и смирењу, и у великом уздржању и мучењу тела; одећа његова беше сура врећа на голом телу, једно ради смирења, друго ради умртвљења тела, и треће ради примера покајања грешним људима. И таквим смирењем он мољаше Бога за грешне људе. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под Асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога свевишњега. Тада рече Господ: Како иде слуга мој Исаија го и бос за знак и чудо што ће бити до три године Мисиру и Етиопији, тако ће одвести цар Асирски у ропство Мисирце и Етиопљане у сужањство, децу и старце, голе и босе и голих задњица, на срамоту Мисирцима (Ис. 20, 1-6). И ово пророчанство Исаијино убрзо се испуни: Асирски цар Сенахерим, чувши да Етиопски цар Тарак иде на њега помажући Јудејцима, окрену се противу њега, победи га, освоји и оплени земљу Египатску и Етиопску, па онда поново навали на Јудеју освајајући њене градове. И хваљаше се да ће Јерусалим заузети, и хуљаше Бога вишњега преко војводе свог Рапсака, кога са великом војском посла на Језекију.
Свети Исаија беше и велики чудотворац: када у Јерусалиму за време опсаде од туђинаца беше велика беда, а нарочито оскудица у води, свети пророк Исаија молитвом својом изведе извор воде испод горе Сиона, и тај извор би назван Силоам, тојест послан, као од Бога, жедним људима ради молитве пророкове. Чудесан беше тај извор, јер воду даваше само Јудејцима, а за странце биваше сув. Исто тако свети пророк молитвом својом избави град Јерусалим од опсаде варварске. Јер једне ноћи изиђе анђео Господњи и поби у околу Асирском сто и осамдесет пет хиљада; и кад усташе ујутру, а то све сами мртваци. Од тога се препаде Сенахерим и побеже са стидом од Јерусалима, и остаде у Ниневији где и убијен би од својих синова.
Још свети Исаија исцели цара Језекију од болести којом се разболе на смрт, и извести цара Језекију од стране Господа, да му се ради молитве и суза додаје његовом веку петнаест година. И као доказ истинитости тога Господ поврати сунце за десет степени по степенима по којима беше сишло (4 Цар. 20, 1; Ис. 38, 4 и 5). И би дан тај дуг, слично дану у који Исус Навин заустави сунце побеђујући непријатеље. Ово чудо удиви сав свет, и цар Вавилонски Меродах Валадан син Валаданов, посла изасланика са писмом и даровима у Јерусалим цару Јудејском Језекији, пошто беше чуо да је био болестан на смрт па оздравио; и питаше га за чудо односно сунца, јер и за то беше чуо цар Вавилонски. Језекија се веома обрадова изасланицима цара Вавилонског, и показа им све ризнице своје; али то не би по вољи Господу. Тада дође к цару Језекији свети пророк Исаија и рече му: Шта видеше у твом двору људи који дођоше из Вавилона? Језекија одговори: Видеше све што има у мом двору; није остало ништа у ризницама мојим да им нисам показао. На то му рече Исаија: Чуј реч Господа над војскама: Ево иду дани, вели Господ, кад ће се однети у Вавилон све што има у кући твојој, и што су сабирали оци твоји до данас, неће остати ништа. И синове твоје, који ће изаћи од тебе, које ћеш родити, узеће да буду дворани у двору цара Вавилонскога (Ис. 39, 1-7). Ово се пророштво светог Исаије зби касније, а цар Језекија сконча у миру, и би сахрањен поред својих предака.
После кончине цара Језекије поче царовати син Језекијин Манасија, коме беше дванаест година. И чињаше што је зло пред Господом. Јер када одрасте он стаде ходити не по заповестима Господњим, него по гадним делима незнабожаца: подиже храмове идолима и жртвеник Ваалу, и клањаше се идолима, и храм Господњи оскврни идолским жртвама, и синове своје проведе кроз огањ, као што чињаху идолопоклоници, и врачаше и гаташе, и исквари људе Господње привевши их идолопоклонству, и убијаше оне који не пристајаху уз њега, и проли веома много невине крви, док не зали Јерусалим крвљу до гуше (Ис. 21, 1-6). Изобличаван и ружен због тога од светог пророка Исаије, он се распали јарошћу; исто тако и кнезови јерусалимски, и многи од народа, напунише се гнева на пророка Божјег. А он, изобличавајући их за тешке грехе, називаше их кнезовима содомским: Чујте реч Господњу, кнезови Содомски; послушајте закон Бога нашега, народе Гоморски! (Ис. 1, 10). Овако их називаше пророк Божји због њихове покварености, пошто гадним делима својим беху слични Содому и Гомору.
Не подносећи такво изобличавање, сви они заједно са царем својим искаху да убију светог пророка. И заиста, по наређењу цара Манасије свети пророк Исаија би преструган дрвеном тестером ван Јерусалима. Тако, велики пророк Божји мученички сконча у дубокој старости, када му беше сто двадесет и шест година. А Исус син Сирахов овако велича светог пророка Божјег Исаију: Руком Исаијином Господ избави људе своје, уништи војску Асирску, и сатре их анђео његов, јер Језекија учини што је добро пред Господом и учврсти се на путевима Давида оца свога, што заповеди Исаија пророк, велики и веран у виђењу свом. У дане његове поврати се сунце, и додадоше се године царевом веку; духом великим он виде оно што ће се десити најпосле, и утеши тужне у Сиону; чак показа вековечне тајне (Ис. Сирах. 48, 23).
После убиства светог пророка Исаије неки богобојажљиви људи узеше његово чесно тело и погребоше га близу оног Силоамског извора што га свети Исаија изведе молитвом. А тамо га погребоше, да би молитвама пророка Божјег Исаије и после његове смрти непресушно текла вода из Силоамског извора. Покрај тог извора би подигнута бања, у коју касније Господом Христом би послан да се умије и прогледа слепац од рођења коме Господ помаза очи калом од пљувачке. Та вода и данас има извесну целебну силу, јер посетиоци светих места јерусалимских причају да Сарацени, који по попуштењу Божјем живе тамо, а чија тела по природи својој заударају, умивају своју децу у води Силоамској, и сами се мију, те тако одгоне донекле тај смрад. Усто и онима који пате од очију бива велика помоћ од те воде, молитвама светог пророка Исаије а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХРИСТОФОРА

Овај свети мученик[2] пострада 249 године, за време цара Декија (249-251 г.). О њему се причају неке чудне и необичне ствари, тојест да је био псетолик: κυνοπρόσωπος[3] - и да је пореклом из земље људождера. У рату он би заробљен од једног војводе. Пошто није могао да говори, он се помоли Богу, и Господ му посла анђела свог који му рече: Буди јунак, Репреве! (такво му беше прво име). Онда се анђео дотаче уста његових и учини те стаде слободно говорити. Затим оде у један град и изобличи незнабошце што гоне хришћане. Због тога би бијен од поглавара Вакхиа. Но светитељ на то одговори Вакхиу: Добровољно и смирено примам ударце и не противим се, следујући заповести Христовој. А кад бих ставио у покрет мој гнев и јунаштво, онда не би могао отстојати ни ти нити сила самога цара, јер је царева сила слаба и ништавна према мојој сили.
После тога, цар, бојећи се мученика и због силе његове и због ружноће лица његова, посла двеста војника да га доведу к њему. Мученик не ношаше у рукама оружје, но имађаше само један суви штап. И кад иђаху путем, тај суви штап процвета у рукама светог мученика. Но пошто за време путовања понестаде хлеба војницима те немаху шта да једу, светитељ се помоли Богу и изобилно умножи оно неколико хлебова што им беху остали. Поражени овим необичним чудом, војници повероваше у Христа. И кад стигоше у Антиохију, сви заједно са светитељем бише крштени од епископа антиохиског, светог свештеномученика Вавиле[4]. И тада светитељ место имена Репрев доби име Христофор. А када би изведен пред цара на суд, видевши га цар се препаде, и од страха паде у несвест. Но дошавши потом к себи, цар одлучи да светитеља придобије вештином и да му ласкама промени расположење, еда би га на тај начин одвојио од вере у Христа, пошто не смеђаше да га на то побуђује застрашивањима. Шта онда он учини? Дозва две жене, Калинику и Акилину, лепе лицем али блуднице и развратнице расположењем, које беху веома веште у завођењу и залуђивању људи на телесно спаривање. Овим женама цар нареди да иду код светитеља и да употребе сву своју вештину како би га привукле да их заволи, јер рачунаше неваљалац да на тај начин одвоји мученика од Христа и приволи га да принесе жртву идолима. Али догоди се супротно ономе што смераше цар: свети Христофор научи вери у Христа ове две блуднице и одврати их од идолопоклонства. Онда се оне вратише к цару и изјавише да су хришћанке. Зато их цар врже на страшне муке. И оне блажене, подневши храбро ужасна мучења, примише венце мучеништва.
То силно разјари цара, и он нареди те доведоше преда њ светог Христофора, кога он стаде исмевати и вређати због ружноће и необичности лица његовог. Но светитељ му на то одговори да је он обиталиште ђавола, што и само његово име Декије означава. Онда нечовечни тиранин осуди на смрт оних двеста војника које он беше послао да ухвате светитеља и који беху поверовали у Христа. Погубљени од цара, ови блажени мученици добише венце мучеништва.
После тога цар нареди да светог Христофора клинцима прикују за железну постељу, па да испод постеље наложе ватру. То би одмах учињено, али светитељ не само остаде неповређен, него се осећаше као да беше на неком весељу и одмору, и причаше неке необичне ствари, које многим присутним неверницима изгледаху невероватне и немогућне, а вернима и паметнима - потпуно вероватне и лако могућне. Причаше дакле блажени мученик како види једног човека, висока раста, лепа лица, одевена у белу одећу, из лица му се лије светлост јача од сунчане, на глави има блистав венац, око њега стоје пламеновидни војници са којима се боре неки други црни и ружни војници, и изгледа да ови последњи побеђују. Но касније, онај страшни војвода се окреће са гневом, збуњује и побеђује све оне црне нападаче, и тако задобија над њима власт и силу.
Слушајући то, и усто видећи светитеља на ужареној железној постељи неповређеног, многи од присутних људи повероваше у Христа, и скинуше светитеља с постеље. Зато сви беху посечени од царевих војника. После тога светом Христофору везаше камен о врат и бацише га у бунар. Но анђео Господњи извади га из бунара и ослободи. Тада безбожни тиранин, још увек бесан од гнева, нареди те светитељу обукоше ужарену металну одећу. Напослетку нареди те му мачем отсекоше главу. И тако блажени мученик прими венац мучеништва. Његово свето тело откупи од војника Петар, епископ Аталијски, и сахрани га у свом граду.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА КАЛИНИКЕ И АКИЛИНЕ

Поверовале у Господа Христа преко светог мученика Христофора. Зато их цар стави на страшне муке, и оне пострадаше за Христа.[5]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕПИМАХА НОВОГ И ГОРДИЈАНА

Обојица из Рима. Епимах пострада у Александрији 250 године; свете мошти његове пренесене у Рим на кратко време пре Гордијанова мучеништва, и положене тамо у катакомбама њиховог имена. - За неустрашиво исповедање Христове вере свети Гордијан би страховито мучен, па најзад мачем посечен 362 године.

ПОВЕСТ О ПРЕНЕСЕЊУ ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА, АРХИЕПИСКОПА МИРЛИКИЈСКОГ[6]

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену,[7] и при цариградском патријарху Николи Граматику[8], би најезда Измаиљћана[9] на грчке покрајине. Почевши од Херсона[10] ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари[11]. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.
То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.
После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.
Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.
И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.
Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву[12] и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.
И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро.[13] То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА НИКОЛАЈА НОВОГ

Овај преподобномученик роди се на Истоку, од родитеља благородних и побожних. Још измалена избегавао је дружење са својим вршњацима, а радо је општио са старцима и паметним људима. Када постаде пунолетан, он би узет у царску војску, пошто беше врло храбар. За кратко време он у биткама показа таква јунаштва, да постаде свима познат и славан. Ова слава његова допре и до ондашњег цара грчког. Цар позва Николаја к себи у двор. Видевши да је паметан и врло отресит, цар га постави за војводу једне покрајине, и даде му на службу потребан број војника.
Ускоро се житељи Тесалије побунише против давања царских дажбина. Цар посла са Истока војводе, међу њима и овог Николаја, да угуше побуну. Са својим војницима Николај удари на Солун, главни град Тесалије, освоји Солун, и натера Солуњане да цару плаћају данак, као што су му и раније плаћали. Војвода Николај затим крену на Ларису; у борбама око Ларисе, његов живот беше у опасности. Он се размисли, па презре свет и све што је у свету, и оде у тамошњу планину Вунену. Нашавши тамо неке монахе подвижнике, он се и сам замонаши. И заједно са тим монасима он се подвизаваше постом, молитвом, бдењем и сваком другом тескобом и подвигом.
Али добромрзац ђаво, не подносећи живот ових монаха, диже против њиховог краја безбожне Аваре из западних покрајина. Када ови Авари, пустошећи и пљачкајући, стигоше у околину Ларисе, они многе хришћане стадоше мучити и приморавати да се одрекну Господа Христа и поклоне идолима. Док се то догађало, преподобни Николај се заједно са својим саподвижницима, којих беше дванаест на броју, мољаше Господу. И једне ноћи дође им Анђео Господњи и рече им да се спреме за мучеништво ради Христа и за венце мученичке.
После неколико дана Авари стигоше у скит ових монаха, ставише на разне муке преподобне оце, и најзад им главе отсекоше. А овог преподобног Николаја, видећи да је леп по телу и паметан по души, стадоше му ласкати и наговарати га да се одрекне Христа и да служи идолима. Али пошто свети подвижник остаде чврст у вери, варвари га најпре тако немилосрдно бише, да се два и три пута изменише они који га бијаху. Затим га обесише о дрво, па стрелама гађаше. Онда га копљима тукоше. Најзад, увидевши да је немогуће покренути га од његове вере у Христа, они му мачем главу отсекоше.
Тако овај славни војник Христов прими мученички венац. А његове свете мошти остадоше несахрањене у тој шуми, чуване од Анђела Божјих. Касније их сам светитељ откри на чудесан начин. И оне до данашњега дана исцељују кљасте и богаљасте, и све друге разноврсне болеснике, који им са вером прибегавају.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ШИО (= СИМЕОНА) МГВИНСКОГ

Родом из Антиохије Сиријске, ученик светог Јована Зедазнијског[14], он је заједно с њим, по наређењу Божјем, отишао у Грузију ради ширења вере Христове. И тамо, трудећи се на њиви Божјој, предавао се најстрожијим подвизима монашким. Живео је у пећини, коју је сам издубио у стени. Ту је њега нашао велможа Евагрије. Усхићен подвизима христочежњивог подвижника, велможа га умоли да га прими за свога ученика. И уз помоћ овог свог ученика преподобни Шио устроји манастир, који је некада имао мноштво монаха и називао се, по имену оснивача, Мгвински, и налази се на триестак километара од Тифлиса. Преподобни Шио је откривењем Божјим унапред сазнао час свога упокојења; а упокојио се у седмом веку. Свете мошти његове и сада служе као заштита и одбрана манастира, који је једини остајао читав усред честих опустошења Грузије.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Саваот значи: Господ над војскама.
2. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора.
3. Вероватно је овај свети имао обично, само врло ружно, псетолико лице.
4. Слави се 4 септембра.
5. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог мученика Христофора.
6. Житије св. Николаја Чудотворца налази се под 6 децембром. Ово празновање преноса моштију Св. оца Николаја врши се у Грчкој 20 маја, и то не у свим крајевима Грчке, него само на Крфу и још понегде.
7. Алексије I Комнен владао византијском царевином од 1081 до 1118 г.
8. Никола III Граматик патријарховао од 1084 до 1111 године.
9. Овде се под Измаиљћанима подразумевају источни једноплемени муслимански народи: Турци, Печењези, Половци.
10. Стари град на Криму, око Севастопоља.
11. Град Бари налази се на југу Италије, на западној обали Јадранског Мора, у покрајини Апулији. Становништво јужне Италије било је издавна грчко. Крајем деветога века ту се утврдила власт грчкога цара. Године 1070 град Бари заузеше Нормани, северно племе германско, али се и после тога у неким апулијским манастирима сачувала православна вера и богослужење, и они су дуго били потчињени цариградском патријарху.
12. Та црква постоји и данас и у њој почивају и данас мошти светог оца Николаја, мада сакривене од народа.
13. Преподобни Никодим Светогорац, који овај синаксар о преносу моштију Св. Николаја преведе са словенског језика на грчки, вели да је свето миро из моштију светитеља Николаја престало истицати у Барију од онда када је западна латинска Црква одступила од православне вере и догмата Светих Отаца.
14. Његов спомен 7 маја заједно са осталим Грузинским оцима.

01.12./18.11. Свети мученик Платон, свети мученици Роман и Варул Отрок (Житија Светих), Субота 26. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

02.12./19.11. Свети пророк Авдија; преподобни Варлаам и Јоасаф (Житија Светих), Недеља 26. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 03.12./20.11. Преподобни Григорије Декаполит (Претпразништво Ваведења) (Житија Светих), Понедељак 27. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

04.12./21.11. Ваведење Пресвете Богородице (Житија Светих), Уторак 27. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

05.12./22.11.

Свети апостоли Филимон, Апфија и Архип; св. Мученица Кикилија (Житија Светих),

Среда 27. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима),

Расуђивање и созерцање,

Беседа Светог Николаја Српског

 06.12./23.11. Свети Амфилохије Иконијски; свети Григорије; свети Александар Невски (Житија Светих), Четвртак 27. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

07.12./24.11. Света великомученица Екатерина (Житија Светих), Петак 27. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

08.12./25.11.Свети свештеномученик Климент (Оданије Ваведења) (Житија Светих), Субота 27. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 09.12./26.11.Преподобни Алимпије Столпник (Житија Светих), Недеља 27. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 10.12./27.11. Свети мученик Јаков Персијанац; свети Јаков Ростовски (Житија Светих), Понедељак 28. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 11.12./28.11. Св. Преподобномученик Стефан; свети мученик Христо (Житија Светих), Уторак 28. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

12.12./29.11.Свети мученици Парамон и Филумен (Житија Светих), Среда 28. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 13.12./30.11. Свети апостол Андреј Првозвани (Житија Светих), Четвртак 28. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

14.12./01.12. Свети пророк Наум; свети Филарет Милостиви (Житија Светих), Петак 28. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

15.12./02.12.Свети пророк Авакум; свети Цар Урош; преподобни Јоаникије Девички (Житија Светих), Субота 28. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 16.12./03.12.Свети пророк Софоније; преподобни Јован Ћутљиви (Житија Светих), Недеља 28. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 17.12./04.12. Света великомученица Варвара; преподобни Јован Дамаскин (Житија Светих), Понедељак 29. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

18.12./05.12.Преподобни Сава Освећени; свети Нектарије Битољски (Житија Светих), Уторак 29. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 19.12./06.12. Свети Николај, Архиепископ мирликијски Чудотворац (Житија Светих), Среда 29. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 20.12./07.12. Свети Амвросије; преподобни Григорије Горњачки (Житија Светих), Четвртак 29. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

21.12./08.12. Преподобни Патапије; свети апостоли Состен, Аполос и други с њима (Житија Светих), Петак 29. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

22.12./09.12.Зачеће свете Ане (Житија Светих), Субота 29. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 23.12./10.12. Свети мученици Мина и други с њим; свети Јован, Деспот српски(Житија Светих), Недеља 29. по Духовдану 

 - Детињци (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 24.12./11.12.Преподобни Данило Столпник (Житија Светих), Понедељак 30. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 25.12./12.12.Преподобни Спиридон Чудотворац, епископ Тримитунски (Житија Светих), Уторак 30. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 26.12./13.12.Св. Муч. Евстратије; св. свештеномуч. Гаврило; св. Никодим српски (Житија Светих), Среда 30. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 27.12./14.12.Свети мученици Тирс, Левкије, Филимон, Аполоније и други с њима (Житија Светих), Четвртак 30. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 28.12./15.12. Свети свештеномученик Елевтерије; преподобни Павле (Житија Светих), Петак 30. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

29.12./16.12. Свети пророк Агеј; света Теофанија царица (Житија Светих), Субота 30. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

30.12./17.12.Свети пророк Данило; свети преподобномуч. ђакон Авакум и игуман Пајсије  (Житија Светих), Недеља 30. по Духовдану - Материце (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

 31.12./18.12. Свети мученик Севастијан; свети Модест и други (Житија Светих), Понедељак 31. по Духовдану (Дневно читање из Светог Писма са тумачењима), Расуђивање и созерцање, Беседа Светог Николаја Српског

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Преподобни Симеон Столпник Дивногорац. Овај дивни светитељ родио се у Антиохији 522. године у време цара Јустина Старијега. Отац му погине од земљотреса и он остане сам с матером Мартом. У шестој години живота удаљио се у пустињу ка некоме духовнику Јовану, под чијим руководством предао се великом посном и молитвеном подвигу на удивљење свих оних који су га видели. Претрпевши страшна искушења демонска, он је примио од Господа и ангела Његових велику утеху и благодат. Господ Христос јавио му се у виду краснога дечка. И после тога виђења у срцу Симеоновом разгори се велика љубав према Христу. Многе године провео је на столпу Богу се молећи и псалме појећи. По упутству Божјем удаљио се по том на гору прозвану Дивном од самог Господа. По имену ове горе и сам Симеон прозват је Дивногорац. Сходно његовој љубави према Богу, дата му је била ретка благодат, помоћу које је исцељивао сваку болест, укроћавао зверове, прозирао у далеке крајеве света и у срца људска, излазио ван себе и гледао небеса, разговарао с ангелима, страшио и разгонио демоне, прорицао, живео понекад по тридесет дана без сна и још дуже без хране, примао храну из руку ангела. На њему се потпунце испунише речи Спаситељеве: "Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити" (Јн 14, 12). Лета Господњег 596. а у седамдесет петој години живота свога представи се Симеон Господу, да се вечито наслађава гледањем лица Божија заједно с ангелима.

2. Свети мученици Мелетије стратилат и хиљаду двесто осамнаест војника са женама и децом. Оптужен за разорење незнабожачког храма у време цара Антонина. Прикован за дрво Мелетије испусти своју свету душу. Са њим пострадаше и многи војници, који су били под његовом командом, а не хтеше се одрећи Христа Господа свога. Сви чесно пострадаше у II веку и преселише се у царство Христа Бога.

3. Преподобни Никита Столпник. Као младић живео животом необузданим и порочним. Ушавши једном случајно у цркву, он чује речи пророка Исаије, "Умијте се, (од греха) бићете чисти" (Ис 1, 16). Ове речи сиђу дубоко у срце његово и учине цео преврат у животу његовом. Никита остави кућу своју, и жену, и имање, и оде у један манастир близу Перејаславља, где се до смрти подвизаваше тешким подвизима. Обложи себе ланцима, и затвори се у један столп, због чега се и прозва Столпником. Бог му дарова велику благодат, те исцељиваше људе од разних мука. Тако исцели од узетости черниговског кнеза Михаила. Неки злотвори видеше на њему ланце, па по сијању помислише да су од сребра. За то га једне ноћи убише, а ланце скидоше и однеше. То се догодило 16. маја 1186. године. По смрти јавио се неком старцу Симеону, и наредио му, да нађене ланце његове положи у гроб покрај тела његовог.




Преподобни ЈУСТИН Ћелијски - ЖИТИЈА СВЕТИХ


24. МАЈ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА СТОЛПНИКА ДИВНОГОРЦА

Младић неки, по имену Јован, дође са родитељима из Едесе[1] у Антиохију[2]. Јован беше стасао за женидбу, зато његови родитељи, видевши једну дивну девојку Марту, затражише је од њених родитеља за свога сина. Родитељи казаше то Марти, али она не пристаде, пошто беше решила да се уневести Христу и да девство своје сачува у чистоти. Али кад је родитељи стадоше приморавати на брак она хитно оде у Претечину цркву у предграђу Антиохије, и павши ничице мољаше се са сузама да Господ уреди онако како би по њу било најкорисније и најспасоносније. И би у тој цркви неко божанско виђење Марти које јој нареди да се покори родитељима и да ступи у брак.
Ослонивши се на вољу Господњу, девица Марта ступи у брак са Јованом. И она му беше не само помоћница у животу него и руководитељка ка спасењу, потстичући га на свако добро дело. И украшаваху живот свој пошћењем, уздржањем и молитвама, старајући се да угоде Богу. Чесна Марта је често одлазила к Претечиној цркви и молила се са великим усрђем светом Јовану Претечи, да јој својим молитвама измоли од Бога дар: да роди мушко дете. Притом Марта обећаваше да ће га посветити на службу Богу, као некада Ана Самуила (1 Цар. 1, 1). Годину дана после тога, када Марта једне ноћи задрема у овој цркви на ноћној молитви, њој се јави свети Јован Претеча и рече јој: Надај се, жено, твоја је молитва примљена, и ти ћеш добити оно што тражиш. А у знак Божјег благослова теби, прими овај тамјан, - притом јој даде грумен мирисавог тамјана, - те покади њиме дом свој. - Тргнувши се од дремежа, Марта нађе у руци својој тамјан, чији мирис беше неисказан.
Затим јој се поново јави Претеча и рече јој: Иди к мужу своме, јер ћеш зачети сина, и надени му име Симеон. Он ће сисати млеко из десне дојке твоје, а леве се неће никада додирнути, јер ће бити син деснице. Он неће окусити ни меса, ни вина, нити икаквог јела, спремљеног куварском вештином људском; његова ће храна бити хлеб, мед, со и вода. Ти треба да га у његовом детињству врло брижљиво васпитаваш, јер ће бити свети сасуд на службу Господу Богу нашем. Две године после рођења донећеш га овде у моју цркву и крстити га. И када се дете удостоји благодати крштења, онда ће се обелоданити шта ће изићи од њега.
Испунивши се од овог виђења страхом и неисказаном радошћу, Марта узнесе велику благодарност Богу и светом Претечи. И вративши се дома к мужу своме, заче од њега. А кад се наврши време, она без болова роди сина и надену му име Симеон. И дојаше га само десном дојком. Понекад пак, желећи да провери тачност онога што јој Претеча свети рече у виђењу, она нуђаше одојчету леву дојку, али оно с плачем окреташе лице своје од ње, не хотећи никако да сиса од ње. Још и то беше чудно да онога дана, када би Марта јела месо или пила вино, мали Симеон није хтео да сиса целога тог дана све до сутрадан. Схвативши зашто дете неће да сиса, Марта се уздржаваше у све дане од меса и вина, и постећи се храњаше будућег великог испосника.
Када дете напуни две године, родитељи га однеше у Претечину цркву и крстише. А дете одмах по крштењу проговори, јасно изговарајући ове речи: Имам оца, и немам оца; имам матер, и немам матер. - И ове речи оно понављаше седам дана. Томе се веома чуђаху родитељи, и сви који то чуше, и предвиђаху да ће дете бити подражатељ не земаљског него небеског. Када мајка одби малог Симеона од сисе, стадоше га хранити хлебом, медом и водом, пошто он нипошто није хтео ни месо нити ишта варено.
Када Симеону беше пет година, догоди се земљотрес у Антиохији, за царовања Јустинијана Великог[3]. Од тог земљотреса сруши се камена кућа у којој живљаху родитељи Симеонови; том приликом погибе отац Симеонов, а мати му оста жива, пошто, по промислу Божјем, не беше код куће већ у неком храму. А и мали Симеон за време земљотреса налажаше се у цркви светог Првомученика Стефана, где га Бог сачува читава и неповређена. Изишавши из цркве, Симеон не знађаше на коју страну да пође к својој кући, пошто многе куће беху срушене. И он луташе по рушевинама Антиохије, док га једна благочестива жена, која је знала његове родитеље, не нађе, и узе на леђа, и однесе у гору близу града, где сама обитаваше.
А блажена Марта, мати Симеонова, видевши да је њихова кућа срушена, и мислећи да су у њој сви изгинули, па и Симеон са њеним супругом, удари у велику кукњаву. Но после седам дана јави јој се свети Јован Претеча и каза јој да је њено дете живо, и где се налази. Марта се одмах упути на гору ону, и нађе Симеона код споменуте жене, своје познанице; и ова са чуђењем исприча матери како Симеон за свих седам дана није хтео ништа од јела да окуси, већ је само два пута узео по мало хлеба и воде. Узевши Симеона, мати га одведе у Претечину цркву, и тамо узнесе благодарност Богу и Светом Претечи што јој сачуваше дете у животу и што јој га вратише.
Једном, размишљајући у себи о виђењима која је имала односно свог детета и о чудесним стварима које се већ дешавају с њим, она беше у недоумици шта ће изићи од њега. Заспавши, она имаде овакво виђење: учини јој се како је добила крила и лети у висину држећи у рукама своје дете и узносећи га на дар Господу и говорећи: овакво сам твоје усхођење желела да видим, о чедо моје! Нека ме дакле Творац мој отпусти с миром, пошто сам се удостојила бити благословена међу женама, јер плод утробе своје предајем Свевишњем!
После тога Марта се са својим синчићем настани у једном крају Антиохије званом Херувим. Тај назив дошао је отуда што је Тит, син римског цара Веспазијана, разрушивши Јерусалим, узео из јерусалимског храма два златна херувима, који су стајали над ковчегом завета, пренео их у Антиохију и поставио на ово место. Док блажена Марта живљаше тамо са својим синчићем, њен синчић Симеон имаде овакво виђење: он виде Господа нашег Исуса Христа где седи на високом престолу и к Њему се са свих страна стичу неисказиво много праведника; пред престолом беше отворена књига живота, и обављаше се суд; на истоку се видео рај сладости, а на западу пакао огњени. И Свети Дух рече Симеону: Слушај, дете, и разуми што овде видиш; постарај се да угодиш Богу, да би се удостојио славе светих и добио неисказана блага која је Бог уготовио онима који Га љубе.
Од тога виђења дете се испуни божанске мудрости и даде му се откривење и виђење непознатих и чудесних тајни. После пак неколико дана Симеон виде једног мужа, дивног по изгледу, обученог у беле хаљине, који му рече: Хајде за мном. - Симеон пође за њим, и овај га одведе у крај Тиверински, у близини Селевкије. И доведе га на место, звано Пила. Тамо дете Симеон обитаваше, живећи у пустој гори са зверима као са јагањцима. Звери му беху једини сажитељи, а од људи га нико уопште не виђаше. Њега пак и дању и ноћу обасјаваше неисказана светлост. Храну је добијао од оног човека који га доведе тамо, и који му се често јављаше и у свему га поучаваше, и храну му на време даваше.
Затим, после неког времена, према упугству тог истог човека, Симеон се попе на врх горе и тамо нађе мали манастир, чији игуман беше муж свет, по имену Јован, који стајаше на стубу. Овај игуман имађаше честа виђења о Симеону који је имао доћи к њему: тако, некада је он виђао дете Симеона у белим хаљинама где на колима долази у манастир, некада - где лети у ваздуху и вије се над манастиром, а некада - где стоји на светлом стубу и са стубом се приближава манастиру. Виђао је овај блажени Јован и анђела који му указиваше на то дете и говораше: Ето, то је онај којим ћеш ти добити спасење. - И причаше игуман Јован та виђења монасима који живљаху заједно с њим.
А када, Божјим руководством, дође у његов манастир блажени Симеон, монаси се дивљаху како је тако мало дете, коме је једва било шест година, могло само ићи по таквој пустињи и пронаћи манастир. Игуман пак Јован, угледавши Симеона са свога стуба, одмах познаде у њему оно дете које тако много пута виде у својим виђењима, и веома му се обрадова. И призвавши га к себи, Јован га узе у руке и целива га, благодарећи Богу са сузама. А дете беше веома лепо у лицу, косице плаве, очица светлих и милих, цела његова појава одисаше душевном добротом. Оно беше кротко, ћутљиво, на одговор брзо, у речи паметно, небеских дарова препуно. И живљаше Симеон у том манастиру одвојено, држећи уста своја у ћутању. А пошћење његово бејаше овакво: некада на три дана, некада на седам, а некада на десет дана узимаше по мало сочива расквашеног у води, и пијаше по мало воде. Видећи све то, блажени игуман Јован столпник дивљаше се веома.
У том манастиру живљаше неки прост човек, чобанин. Видевши надприродно пошћење детета Симеона, он се распали ђаволском завишћу и намисли да га убије. Но када своју злу замисао хтеде да приведе у дело, рука му се тог часа осуши, и тешко се разболе целим телом, и беше близу смрти. Због тога он кајући се исповеди свој грех игуману и блаженом Симеону. А безазлени Симеон му не само опрости грех, него се и помоли Богу за њега, и чим се дотаче сасушене руке његове она се одмах исцели и цело тело његово оздрави. Од тога времена игуман и братија веома поштоваху ово блажено дете, пошто видеше да га је Господ још од утробе материне изабрао и осветио на службу Себи.
После неког времена блажени Симеон замоли братију да му саграде стуб близу стуба аве Јована. И братија му одмах сагради стуб крај стуба Јовановог. И седмогодишње дете узиђе на стуб, пошто га претходно преподобни Јован замонаши. И стајаше на стубу, подражавајући оца свог аву Јована столпника. У почетку његовог столпничког стајања њему се јави Господ наш Исус Христос у виду Детета, блистајући неисказаном красотом. Угледавши Божанско Дете, светом Симеону се сва душа распламте љубављу к Њему, јер познаде да је Господ и Бог његов. И осмеливши се, он Га упита: Господе, како те распеше Јевреји? - А Господ, раширивши руке своје крстолико, рече му: Ето, тако ме распеше Јевреји; уосталом ја сам сам благоизволео да будем распет. А ти, мушки се држи и буди истрајан, сараспињући се Мени у све дане живота свог.
Од тада Божји угодник Симеон заборави на своје тело, и уподобљаваше се Бестелесним Силама проводећи ангелеки живот, и превазилажаше у подвизима свога старца. Јер старац Јован појаше сваке ноћи по тридесет псалмова, а Симеон појаше по педесет, понекад по осамдесет, а понекад и цео Псалтир свршаваше за једну ноћ, ни за тренутак не предајући се сну; исто тако он по цео дан славословљаше Бога. А старац, штедећи га, и бојећи се да не би изнемогао од толиких подвига, саветоваше га говорећи му: Чедо, престани са таквим трудом који превазилази људску силу, јер ти ни нама недаш да отпочинемо; доста ти је што си се од пелена сараспео Христу; а треба да се унеколико, макар најмање, и о телу свом бринеш, пружајући му помало сна и дајући му хране под меру, да би могао до краја издржати напоре подвижничког живота. Јер јело и пиће не скврнаве човека, као што сам Господ каже у Светом Писму: Свако зеље које се може јести дадох вам за храну (1 Мојс. 9, 3). Блажени Симеон одговори старцу: Мада храна не скврнави човека, ипак рађа скверне помисли, помрачава ум, укорењује и тови страст, претвара духовног човека у телесног, прикивајући му мисли за земаљске жеље; а ми треба да се дан и ноћ поучавамо у закону Господњем, и да се бојимо да нас не дохвате сане прелести и ми паднемо у униније, у духовну чамотињу, као што пророк каже: Задрема душа моја од унинија (Пс. 118, 28). Нарочито је потребно да недремљивом бодрошћу отварамо уста своја на славословљење Бога, да бисмо привукли одозго благодат Светога Духа. Уосталом, шта је теби, оче, до мојих речи? Ја за себе самог, а не за друге, прописујем ове законе, јер је мени неопходно да младо тело своје укротим толиком суровошћу. - И удиви се старац тако паметном одговору младога детета.
Једном, када Симеон би обасјан светлошћу Светога Духа, њему би откривено васцело ђаволово царство и све сањарије његове: јер он виде самог врховног кнеза таме који сеђаше на великом престолу, са блиставом круном на глави, и пред њим стајаху војске демона; а виђаху се пред њим сви украси, спремљени за таште обмане: злато, сребро, драго камење, бисерје, - све то беше као неко блато; са свих страна чујаху се трубе, свирале, цитре и остали музички инструменти; а виђаше се грех у облику дивне девојке, за којом као слуге иђаху кушачи који потстичу и наводе људе на грех: дух покварености, дух нечистоте, дух лености и дух среброљубља, разјапљених ненаситих чељусти, желећи да прогутају сав свет. Ти духови - кушачи стараху се да и Симеона наведу на грехољубље, и позиваху га на грех разним лукавим речима; али он, оградивши себе обичним својим оружјем - крсним знаком, и призвавши име Христово, одагна од себе све те демонске привиде као што светлост сунчева одгони таму. А погледавши на цркву, Симеон угледа престо Божји, из кога изиђе слава Божја и обасја Симеона; притом, к светом Симеону би послат из цркве један од Патријараха са миомирисним миром у рукама; изливши миро на главу Симеону и помазавши га, Патријарх му рече: "Силом овога помазања изгонићеш демоне; а опасавши се вишњом божанском крепошћу, ти ћеш их сећи на хиљаде и побеђивати на десетине и стотине хиљада. Стога, буди храбар, надајући се у Саздатеља твог, јер враг неће ништа успети против тебе и син безакоња неће ти нашкодити". - Од тога часа блажени Симеон доби власт над духовима нечистим, и стаде их изгонити из људи, и од сваке болести исцељивати.
Једнога дана слуга Божји Симеон столпник рече блаженом старцу свом Јовану столпнику: Оче, не тако давно Господ ми откри царство Сатанино и пагубна богатства његова; и ја видех лукавства његова, помоћу којих он води борбу са врлинским људима. Јован одговори Симеону: Чедо, нека те Бог сачува од замки његових! Симеон на то рече: Ма да се проклета сатанска сила ревносно труди да нам причини много зла, ништа неће успети. - А старац, видећи да дете ниушта не рачуна демонска искушења, и бојећи се да не падне у гордоумље, рече му: У сваком случају, чедо, ми треба да се бојимо многоразличних замки сатанских и да се не уздамо у своју врлину, јер се непријатељ наш обуо у гвоздене чизме, и непрестано плете замке монасима; и чим улови погодан тренутак, одмах силовито насрне и отпочне страховити рат против монаха. Зато нам је веома потребно молити се Богу и призивати у помоћ Емануила да свагда буде с нама и уништи сву силу вражију.
Док су њих двојица ово разговарали, Сатана, који је слушао овај њихов разговор, испуни се јарости и шкргуташе зубима на младога подвижника. Затим га стаде плашити страшним привидима, претварајући се час у љуте змије, час у јаросне зверове, и нападајући га и дању и ноћу, као да је хтео да га прогута. А блажени Симеон, уздајући се у свог Свевишњег Помоћника, и ограђујући себе крсним знаком, говораше: Нећу се уплашити страхоте ноћне, стреле која лети дању, помора који иде по мраку, болести која хара у подне (Пс. 90, 5-6).
Једне ноћи месеца децембра, у другу ноћну стражу, сабравши сву своју војску, ђаво изненада са силном хуком нападе страховито на светога Симеона, ишчупа кров што беше над блаженим Симеоном и баци Симеона са стуба доле. Но рука Господња беше на детету и чуваше га; стога блажени Симеон стајаше поред стуба, не само неповређен по телу, него и неустрашиво спокојан, и ни најмање неуплашен од вражјег напада. Затим ђаво наведе са мора ветар олујан и силовит и хучан, и сатвори страшне громове и муње, који сву ноћ удараху у стуб Симеонов. Преподобни Јован, мислећи да је Симеон погинуо од страшних громова, плакаше, и дозиваше монахе да иду и виде да ли је дете живо на стубу. Но монаси се не одазиваху, јер не смејаху изаћи из својих келија бојећи се тих страхота; а беше међу монасима и таквих који, потстакнути ђаволом, гајаху ненавист према детету Симеону. И они говораху међу собом: Где је сада пошћење тог детета које превазилази људске силе? Где су подвизи његови? Где чудотворства? Нека сада помогне сам себи!
А блажени Симеон, чувши свога старца где плаче за њим, повика к њему, говорећи: Не тугуј за мном, оче, јер, чуван благодаћу Христовом, ја ни најмање не настрадах; а ђаво је посрамљен. - А кад се раздани, монаси се упутише к стубу Симеоновом, држећи да ће дете наћи већ мртво. Но угледавши га живо и весело, са лицем које се сијало као анђела Божјег, они се постидеше. Укорени од старца Јована, они се постиђени повукоше у своје келије.
Архиепископ антиохијски Јефрем, чувши за блаженог Симеона како суров живот води, дође да га види. И видевши мало дете, но толико савршено у врлини, и Христу сараспето, прослави Бога са сузама. И кад се врати у Антиохију, он казиваше свима ради поуке у како суровим подвизима проводи живот слуга Божји - дете Симеон. Од тога времена стадоше многи монаси и мирјани долазити к блаженом Симеону, једни - да га виде, други - да се насладе његовим богонадахнутим поукама, а трећи - да се исцеле од својих телесних недуга код бесплатног лекара и исцелитеља.
Једном приликом блажени Симеон измоли од неких својих посетилаца јак конопац, и кришом га тако чврсто омота око свог нагог тела, да му се конопац уреза до костију, те му много крви иђаше из рана, тако да му се власеница, квашена крвљу прилепи за тело. И тело му стаде трулети, али свети Симеон подношаше то јуначки. Најзад, трулеће тело његово поче смрдети. Братија који узлажаху к њему на стуб, не знађаху спочетка откуда долази тај смрад. А кад једва дознадоше, известише о томе аву Јована. Он узнегодова против таквог подвига и нареди да се конопац полако скине са Симеоновог тела, и запрети Симеону да тело своје не ставља на тако љуте муке.
Блажени Симеон поседоваше и благодат учења, која се као река изливаше из уста његових. Сазивајући братију, старац Јован наређиваше Симеону да им говори поуку, и сам га с радошћу слушаше. И мало дете беше мудар и користан учитељ старим монасима, јер у устима његовим деловаше Дух Свети. И сви се дивљаху благодатној мудрости која излажаше из уста његових. И старац Јован називаше Симеона новим Давидом; а казиваше и виђење своје које имаде односно њега у сну; видех, говораше он, неку божанску силу која у десној руци својој држаше саће меда, из кога се сливаше мед на главу детета Симеона.
Други опет старац упита једном братију, указујући на стуб Симеонов: Има ли голубова на том стубу? Братија му одговорише: Нема. Тада старац рече: Ја видех светлосног голуба где кроз вратанца улете к детету, па затим кроз неко време излете и прну летећи к небу.
Док они то разговараху између себе, блажени Симеон би у усхићењу: он виде себе узнесена на висину, и као на крилима облеће све крајеве васионе; затим виде себе узведена по седам лествица увис, где, слично светом апостолу Павлу, виде што око не виде, и чу што ухо не чу (1 Кор. 2, 9). И низвођен отуда, он упита онога који га је водио: Шта је то што ја видех? Он му одговори: То су седам небеса, на која си био узнесен. - Затим свети Симеон виде рај, и прекрасне вртове, и пресветле и превелике палате, и извор мира који извираше. Тамо више никога не виде осим Адама и благоразумног разбојника.
Када Симеон дође к себи, он исприча своме старцу све што виде. А старац Јован саслушавши, рече му: Чедо! благословен Господ који ти даде такву благодат!
Међутим, дете Симеон напредоваше све више и више у подвижничким трудовима. Када би му дошао неко који нема одела, он је скидао своју одећу и давао му је, а сам је остајао наг. Тако је он поступао не само лети него много пута и зими. А старац Јован га облачаше, иако нерадо, да не би умро од зиме. Но мали Симеон, ударајући се у прса плакаше, говорећи: Тешко мени кукавцу; како светих Четрдесет Мученика[4] претрпеше ради Христа мраз и лед у језеру, а ја се не удостојавам да се ни најмање не мрзнем на мразу. На који ћу се начин онда избавити из вечног шкргута зуба? И како ћу добити удео са светима? - И дуго ридаше Симеон због тога. А старац Јован, огорчивши се, рече му: Шта би још хтео да учиниш са собом, Симеоне? Само ти нож недостаје, па да сам себе убијеш!
После извесног времена Симеон измисли себи овакво мучење: седе на ноге и не устаде целу годину, тако да му бутине и листови иструлеше, и велики смрад излажаше од тога. Ава Јован позва лекара да Симеону излечи ране, а Симеон смешећи се рече: Жив Господ мој! неће ме се дотаћи рука и помоћ људска. - И Господ му изненада даде здравље, и он устаде на обе ноге потпуно здрав и читав, и нигде не беше ни трага од рана. И узносећи благодарност Богу, он дуго стајаше на коленима.
Када настаде празник свете Педесетнице изјутра, на сам дан празника блажени Симеон упита преподобног Јована: Оче, ко је достојан да прими Светога Духа као што Га примише свети Апостоли у огњеним језицима? Старац му одговори: Не ишти оно што је изнад тебе, и не испитуј оно што је недоступно сазнању, него размишљај о ономе што ти је заповеђено. На то Симеон рече: Писано је: Господ ће испунити жељу онима који Га се боје, и молитву њихову услишиће, и спашће их (Пс. 144, 19). Рекавши то, он подиже очи к небу и помоли се од свег срца, говорећи: Господе, Ти си Духа Твог Светог послао на своје свете Ученике и Апостоле, - пошљи дар благодати Твоје и на мене, и уразуми ме да се научим заповестима Твојим, јер си Ти моћан да у устима одојчади начиниш Себи хвалу, и да говорим речи вечнога живота.
Док се свети Симеон мољаше тако, одмах сиђе на њега с неба Дух Свети као горећа свећа, и испуни срце његово премудрошћу и разумом; и говораше из Божанског Писма многе ствари, и нико се не могаше противити Духу премудрости који живљаше у њему. И не само усмено него и писмено он излагаше душекорисне речи о монаштву, о покајању, о оваплоћењу Христовом, и о будућем Суду. Осим тога, он и многа неразумљива у Светом Писму места јасно протумачи. И дивљаше се веома старац Јован таквом дару Божјем у малом детету, и говораше: Реч Господња распали га (Пс. 104, 19). Сада схватих, да ће он учинити дивна дела, скоро исто онако славна као и дела Апостола. - А дивљаху се и остали монаси, и почеше га се бојати, поражени не само његовим учењем, него и чудесима која чињаше. Неки од тих монаха видеше у сну три дворца, и у њима три престола, и на престолима три круне. А када упиташе коме је спремљена таква слава, чу се глас који говораше: Детету Симеону!
Сијајући својим животом као сунце, преподобни Симеон се све више и више уздизаше од земаљског к небеском. И он зажеле виши стуб, којим би се више приближио к небу. И би му саграђен други стуб, који имађаше четрдесет степеница у висину. И када се спремаше да узиђе на тај стуб, чуше за то архиепископ антиохијски и епископ селевкијски и дођоше у манастир са својим клиром. Ту они са запаљеним свећама побожно узеше божанствено дете Симеона и одведоше га најпре у цркву, и у светом олтару посветише га за ђакона. Затим га уз појање псалама и песама узведоше на високи стуб. И стајаше блажени Симеон на том стубу осам година. А старац Јован плакаше, јер не виђаше лице његово. Симеон пак стојећи на вишем стубу провођаше надприродни живот, уподобљавајући се херувимима, и неућутно славословећи Бога.
Но да се ни једно тело не би хвалило пред Богом, Сатана, по попуштењу Божјем, поведе против њега тешку телесну борбу, наиме: хтеде да га у сну привидима оскврнави. Али Симеон, јуначки се противећи искушењу, не даде сна очима својим, и са многим сузама се мољаше Господу да му буде помоћник против уставшег на њега врага и да га заштити. И виде Симеон једног светлог, чесног, седог, у свештеничке ризе обученог човека, где силази с неба са путиром Божанских Тајни Пречистог Тела и Крви Христове, и ваздух се испуни неисказаним миомиром. И када тај светли човек приђе к њему, причести га светим Тајнама, и рече му: Буди храбар, и нека се јуначки држи срце твоје! Од сада те привиди у сну неће узнемиравати, само будно мотри на своје мисли и уздај се у Бога.
Од овог виђења свети Симеон се испуни превелике радости и неизрециве сладости, и хваљаше Бога. Он чуваше себе, како од наилазећих помисли, тако и од разговора с људима: јер сваки дан он провођаше затворен до три сата по подне, не желећи ни с ким да разговара до једино с Богом.
Међутим, приближи се блажена кончина старцу његовом, преподобном ави Јовану столпнику, коју предвидевши, блажени Симеон посла оваку поруку ави Јовану: Не тугуј, оче, што ћеш чути за дан одласка свог, јер је смрт - општи удео свих људи. Сазнадох да те данас позива Христос Бог на одмор, да се после трудова својих одмараш са светима. Стога ми, о оче, дај авраамовски благослов, и помени ме када отидеш да се поклониш престолу славе Пресвете и једносушне Тројице; и помоли се за нас, да бисмо ми, победивши свет, добили Царство Небеско и у њему видели један другог.
Чувши ову поруку, ава Јован не посумња у њену истинитост, нити се уплаши умом, јер беше готов на смрт, иако у то време немађаше никакву болест и беше потпуно здрав телом. И преко доносиоца поруке ава Јован одговори Симеону: Чедо моје, нека те благослови Бог Отац кога си тражио, и Јединородни син Очев кога си заволео, и Животворни Дух кога си свим срцем желео! Једно Божанство Свете Тројице нека ти буде тврђава и заштита; Оно нека те упути и утеши! Нека буду благословени они који тебе благосиљају; и нека буду проклети они који тебе проклињу! Нека ти Господ умножи част и славу што си мене, духовног оца свог, поштовао као телесног оца! А нека обрете благодат и милост од Господа и блажена мати твоја, која ми много послужи.
Присутна братија, чувши ове речи, обузе их страх, па упиташе блаженог Јована: Шта то, оче, завештаваш односно детета Симеона? Старац одговори: Ја желим да сви буду падражаваоци Симеона у пламеној љубави срца његовог к Богу, и да се удостојавају молитвене помоћи овог детета које је изабрани, велики и драгоцени сасуд Божји.
Затим ава Јован поучи братију спасоносним стварима, и помоли се Богу за њих. Онда се направи као да хоће да отспава мало. И убрзо заспа слатким сном блажене кончине, не боловавши телом нимало, и тако се придружи светим оцима.
После престављења свог блаженог старца Јована свети Симеон се одаде још већим трудовима. Устав његовог живота беше овакав: од раног јутра па до три сата по подне он се молио; од три сата па до заласка сунца бавио се читањем и преписивањем књига; по заласку сунца он је опет почињао да се моли, и сву ноћ је проводио без сна у непрекидној молитви све до зоре; а у освитку дана он је наређивао сну, као слузи неком, да му приђе на кратко време; и пошто би врло мало продремао, он се опет будио и почињао своје уобичајено молитвено правило. У време молитве он је у својој десној руци држао тамјан, који се без жара димио и пуштао из себе миомирисни кад. Понекад се у ваздуху чуо глас огромне масе народа која му је припевала и узвикивала: Алилуја. А то су бивали свети Анђели.
Често је он многе дане и ноћи проводио уопште без сна. Једном, тридесет дана и тридесет ноћи он уопште не задрема, молећи Бога да сасвим узме сан од њега. И би му речено од благодати Божје: Потребно је да макар кратким сном одмараш тело своје.
Но ђаво, не могући да гледа такав подвиг Симеонов, опет се окоми на њега са свом војском својом, покушавајући да га разним привиђењима заплаши: некада се претвараше у змију, некада у различне зверове, који насртаху на Симеона да га уједу; некада се претвараше у неку необичну птицу са дечјим лицем, која му на лице налеташе; некада се појављиваше у виду огромне војске, која уз ратне покличе јуришаше на њега, желећи да га баци са стуба, и да стуб обори на земљу; једанпут огромним каменом удари у стуб, и стуб се наже, готово да падне, али невидљива сила Божја задржа стуб и усправи; други пут ђаво се појави као девојка црнкиња, црна и бестидна, која се труђаше да рукама обгрли врат светитељу, и говораше: Још једном се борим са тобом, и ако ме победиш, онда ћу отићи одавде на неко време. - Сва ова демонска привиђења и утваре свети Симеон прогоњаше молитвом и знамењем светог крста.

---

Имаде блажени Симеон и предивно виђење божанско: виде он небо отворено и Господа нашег Исуса Христа, окруженог неисказаним сјајем, као пламенима огњеним; с десне стране стајаше Му арханђео Михаил, а с леве стране арханђео Гаврил; под ногама Му беше облак црвен. Видевши то, свети Симеон се поклони Господу свом, и пруживши руке своје к Њему мољаше Га, да му по доброти Својој да да донесе добре духовне родове. А Господ Христос благослови Симеона трипут божанским прстима својим. Симеон, погледавши доле, виде на земљи огромно мноштво демона у разним облицима: једни беху као вепрови, други као козе. И Господ му даде власт над свима тим демонима да их прогони. У знак те власти сиђе од Господа у руке Симеону жезал палмов. И одмах све то мноштво демона побеже од лица Симеоновог и пропаде без трага.
Блажени Симеон изгоњаше све зле духове из људи које довођаху к њему; исцељиваше он и све друге болести, па и мртве васкрсаваше. Тако, једном приликом дође к њему неки човек коме беше умро син. Дошавши под светитељев стуб, он са сузама викаше, молећи светитеља да се смилује на њега и помоли се Богу за умрлог сина његовог. А светитељ, приневши молитву Богу, рече томе човеку: Иди у име Господње! Син је твој жив. - Човек поверова светитељевим речима, оде дому свом, и обрете сина васкрслог из мртвих. Онда човек тај узе сина свог и с неописивом радошћу одведе га к светитељу, и узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику.
Потом свети Симеон опет виде Господа и Бога нашег, пред којим стајаху чинови Анђела; при томе најпрви Анђели држаху у рукама царску круну, украшену драгим камењем, а на врху круне беше крст који сијаше као муња. Том круном хтедоше свети Анђели да Симеона крунишу на царство. Видевши то, Симеон рече Анђелима: Не одузимајте ми власеницу, у коју се обукох Христа ради. Анђели му одговорише: Због тога и прими припремљену ти круну Царства Христова, и обуци се у благодат Светога Духа као у порфиру, и зацарићеш се са осталим светитељима у бесконачном Царству. А блажени Симеон, погледавши у Господа, рече: Господе и Творче свега, пошто си наумио да мене недостојног удостојиш славе светих Твојих у Царству Твоме, онда молим Твоју доброту, учини да више не употребљавам земаљску храну људску! - И чу Симеон Господа како пристаје на његову молбу. И одмах затим свети Анђели приступише блаженом Симеону, обукоше му пресветлу хаљину царску преко испосничке власенице, увенчаше му главу круном, и запеваше велегласно, говорећи: Славан је и преславан Христос Бог, Цар неба и земље; нека буде похваљен и слуга Његов Симеон!
После овог виђења свети Симеон не окуси уопште земаљску храну све до краја живота свог, него се храњаше небеском храном коју му Анђео доношаше. А каква и колика чудеса учини овај свети Симеон, и како чудесна беху дела његова, налази се описано у опширној књизи о његовом животу; овде се износи нешто мало од тога.
Једном бише откривена светом Симеону сва зла која су ускоро имала снаћи град Антиохију и околину: Симеон виде Анђела са мачем у руци како лети у ваздуху над градом Антиохијом. Тада светитељ завапи к Богу, молећи се од свег срца за град, и посредоваше пред Господом као други Мојсије, да одврати гнев свој од људи. И Господ му рече: Ево, вриска грехова овога града дође преда ме, и подиже против себе мој гнев и јарост; стога ћу уништити град тај у гресима његовим, пославши на њега огањ, мач и смрт. Тај ме град раздражи гресима својим и ја ћу га предати у плен народу неразумном.
Ово виђење свети Симеон казиваше свима богобојажљивим људима који долажаху к њему из града, и потстицаше их све на покајање. И заиста после не много времена Господ покрену на Антиохију цара персијског Хозроја, деду Хозроја млађег који однесе у плен животворно дрво Крста Господњег из Јерусалима[5]. Хозрој дође са великом војском персијском и халдејском, и стаде жестоко нападати град Антиохију. А блажени Симеон, стојећи на стубу, штићен Богом од нагрнулих варвара, мољаше се усрдно Господу да одврати гнев свој од града и да га не предаје у руке непријатељима. Но не могаде умолити Бога и утишати праведни гнев Божји. И би светом Симеону и ово виђење: налазећи се у усхићењу он виде пред собом пресветли крст, и при крсту два Анђела, у чијим рукама беху затегнуте тетиве са готовим срелама. И рекоше му Анђели: Овај крст посла ти Господ за заштиту и као знак мира, јер тебе неће захватити гнев Божја; а стреле су готове да одагнају непријатеље, ако се приближе овом месту твом, јер смо ми одређени да те чувамо.
И потом свети Симеон опет виде у виђењу како је град узет, како је пун непријатеља, како се из града чује кукњава и плач и силно запомагање, како једне мачевима секу, друте у ропство одводе, како неки скачу са градских бедема и беже; међу овима последњима свети Симеон виде и два монаха његовог манастира, који, уплашени од варварске најезде, напустише манастир и гору, па побегоше у град; њих сада виде како са другима беже из града, како их варвари сустижу, и једног од њих мачем убијају а другог у ропство одводе.
Све то што светитељ виде у виђењу, стварно се и зби после неколико дана: Антиохија би заузета, мачем и огњем опустошена, и мноштво народа у ропство одведено. Али, на молитве светог Симеона многи се спасоше тих страхота: јер када варвари својом главном војном силом уђоше у град кроз главну капију, дотле народ отвори северну и јужну капију града, још незаузете од непријатеља, те кроз њих многи побегоше, а неки и са градских бедема скочивши, утекоше. Бегунци се скриваху по горама и пустињама, и сачуваше се Божјим милосрђем, осим оне двојице споменутих монаха.
Варвари долажаху и до горе, на којој се налазио манастир и стуб Симеонов, али се празни враћаху, јер гора биваше покривена мраком и облаком, као некада Синајска Гора, те се не виђаше ни стуб ни манастир. Многи пак од варвара, спречени и уплашени неком невидљивом силом, бежаху у ужасу назад као да их гони мноштво наоружаних војника, јер молитва светог Симеона беше страшно и непобедиво оружје против непријатеља. И ниједан монах од оних који се подвизаваху у манастиру на гори са светим Симеоном, не претрпе никакво зло од варварске најезде, осим она два брата што из страха побегоше у град.
Када се варвари повукоше у своју земљу, многи рањеници долажаху к светом Симеону, те им он свима даваше исцељење. Осим тога, многе од оних што беху у ропство одведени светитељ молитвама својим избави од уза и ропства и изведе на слободу, јер који год од заробљеника само споменуше светитељево име, одмах им спадаху узе и окови, и они прохођаху између варвара, али их варвари не примећиваху, и они се враћаху у своју отаџбину без икакве сметње од стране непријатеља. Тако и онај гореспоменути монах, чији друг погибе од мача, би спасен из ропства на такав начин заједно са једним војником антиохијским. Монах казиваше ово: Чим поменусмо оца Симеона, и са сузама га призвасмо у помоћ, одмах сами од себе спадоше с нас окови што беху на нама; затим прођосмо посред варвара, и нико нас од њих нити што упита нити нам какву сметњу учини.
Близу Антиохије под гором крај пута сеђаше до најезде варвара један слепи старац и прошаше милостињу од пролазника. А када варвари неочекивано нагрнуше, један од њих удари старца мачем по врату и направи му смртоносну рану. Старац се ваљаше у својој крви, са нешто животнога духа у себи. А свети Симеон, видевши све то својим провидљивим очима, посла неколико монаха да му донесу тог старца. Монаси одоше, положише старца на рогожу и донесоше под стуб. Светитељ узе прашину са земље, окваси је освећеном водом, нареди да је ставе старцу на рану, говорећи: У име Емануила, прилепи се, главо, за своје место и учврсти се на њему. - И одмах глава старчева стаде на своје место, жиле се срастоше, глава се учврсти, страшне ране нестаде, и старац проговори. Уто се и слепе очи његове отворише. И сви који то видеше ужасаваху се и слављаху Бога.
После извесног времена преподобном Симеону додија узнемиравање, јер му са свих страна долажаше много народа, доносећи му своје болеснике, и тако му нарушаваху безмолвије, молитвено тиховање. И он намисли да напусти овај стуб, на коме он већ осам година стајаше, и да пређе на неко усамљеније место. Не сувише далеко одатле налажаше се једна врло висока гора, и веома пуста, пошто на њој уопште не беше воде. И нико од људи не узлажаше на њу, јер беше непроходна и безводна; на њој обитаваху само дивље звери, змије и други отровни гмизавци. Ето, на ту гору мишљаше блажени Симеон да се пресели. Док он размишљаше о томе, њему се јави Господ са мноштвом светих Анђела, сишавши у светлом облаку на ту гору. И Господ му рече: Потруди се, Симеоне, да узиђеш на ову Дивну гору[6], јер ће се од сада тако називати ова гора, пошто ћу на њој изобилно показати благодат моју у теби, да ће се сви дивити. - И одмах би показан на гори тој висок брежуљак и камен, на коме стајаху ноге Господње; и просвети се подножје то од славе Господње као сунце; на том камену нареди Господ Симеону да стоји.
После овог виђења преподобни Симеон сазва братију и исприча им о благовољењу Господњем да се он пресели на другу гору. Поставивши им за игумана једног старог и искусног мужа, Симеон сиђе са стуба и крену ка Дивној гори, праћен братијом који су плакали због његовог одласка. А када се приближи показаном му брежуљку, он се заустави и дуго време мољаше се Богу. Када пак заврши молитву, чу се глас мноштва Анђела који ускликнуше: Амин! - И светитељ нареди ученицима својим да на том месту поставе камени крст, који ће незаборавно потсећати на анђелски глас који се на том месту чуо. Погледавши пак на брежуљак на Дивној гори, он га виде обасјаног славом Божјом. Затим с радошћу се попе на њега, и стаде на онај камен, на коме беше у виђењу видео Господа да стоји. У то време блажени Симеон имађаше двадесет година.
Али свети Симеон не нађе ни тамо мира од посетилаца. Јер народ, који сутрадан по одласку Симеоновом дође у његов манастир, удари у велики плач пошто га не нађе. А кад сазнаде народ да се светитељ преселио на другу гору, сав журно крену тамо, носећи своје болеснике. Угледавши народ, преподобни Симеон се ожалости што му ни ту не дају да буде насамо са Богом. Међутим, видећи њихове сузе, сажали се на њих, и, мећући на сваког болесника руке своје уз призивање имена Господњег, он их исцељиваше и отпушташе здраве.
Догоди се једном да лав који је живео у тој гори, срете једнога човека који је ишао к светом Симеону, и јурну на њега да га растргне. А човек, не могући да побегне од њега, викну према њему: Немој ми чинити зла, ради угодника Божјег Симеона! - И лав, чувши име Симеоново, одмах се укроти, и не учини никакво зло томе човеку. И овај човек, дошавши к светитељу, исприча му шта се десило. А остали посетиоци, уплашени од тога, молише светитеља да отера лава са Дивне горе, да не би задавао страх посетиоцима његовим. Преподобни онда позва свог ученика Анастасија, из кога истера, као и Господ Христос некада (М. 16, 9), седам ђавола, и рече му: Иди к лаву у пећину и реци му: У име Господње поручује ти слуга Христов Симеон: иди са ове горе, јер теби овде већ неће бити обиталиште, да не би плашио браћу која долази овамо.
Анастасије оде и, нашавши лава у његовој пећини, каза му као разумном бићу светитељеву поруку. А лав, испуњујући светитељево наређење, одмах отиде одатле у друга далека пуста места, никоме не чинећи зла на путу.
У то време удари неки помор, те од разних болести умираху многи људи. Свети Симеон, схвативши да је то због гнева Божјег на људе, мољаше се са сузама Господу да се смилује на људе своје и да одврати од њих свој праведни гнев. И би му глас од Господа који говораше: Зашто ти патиш срцем за те људе? Еда ли их ти више волиш него ја? Но пошто се умножише безакоња њихова, потребна им је и казна. Ипак, да те не бих ожалостио, дајем ти власт да их исцељујеш од сваке болести и недуга.
То рече Господ слузи своме Симеону. А људи, ударани болестима, призиваху у помоћ име угодника Божјег Симеона, и виђаху га у виђењима како посећује домове њихове, како их осењује крстом и даје исцељења болеснима. И када долажаху к себи од виђења, они се осећаху потпуно здрави. А они призиваху име Симеоново на овај начин: паљаху у домовима својим кандила напуњена уљем, и кађаху тамјаном, и мољаху се говорећи: Христе Боже наш, помилуј нас молитвама слуге твога Симеона што је на Дивној гори!
И добијаху милост од Господа. А они који не имађаху довољно уља, наливаху мало у кандило, и паљаху; и кандило њихово гораше, не гасећи се, три па и четири дана, као да је уље доливано. Тако у кандилима њиховим не недостајаше уља на чудесан начин због призивања имена Симеоновог.
Једнога дана светом Симеону би откривено о приближењу кончине свјатјејшег архиепископа антиохијског Јефрема. Сазвавши братију он их обавести о томе, и наложи им да се моле Богу, јер велики стуб Цркве хоће да падне. Но братија му одговорише: Ми чујемо да је архиепископ здрав. - Сутрадан после јутрења (дан тај беше петак) свети Симеон поново позва к себи братију и рече им с умилењем: Светитељ Божји Јефрем престави се ове ноћи, јер видех где свети Анђели вођаху к небу душу његову, која пролазећи поред мене целива ме и рече: Молим те, помињи ме у молитвама својим Господу. - А говораше преподобни и ово са сузама: Тешко Антиохији, јер она сада нема Јефрема! Тешко граду, јер се од њега узе Јефрем![7]
По престављењу блаженог Јефрема престо антиохијски заузе Домн[8], који дође из Цариграда. Овај Домн беше немилостив према ништима. Сазнавши о томе, преподобни Симеон му прорече Божје наказање. И стварно, Домн се ускоро разболе: згрчише му се и руке и ноге, те не могаше ногама ићи ни рукама радити, него лежаше као трупац.
Затим светом Симеону би откривено о новом земљотресу који је имао снаћи Антиохију и бити страшнији од првог. И обавестивши о томе оне што дођоше к њему, Симеон плакаше и мољаше Бога да одврати свој гнев. И тог дана увече би тако велики земљотрес, да бедеми градски падаху и из темеља се дивне високе грађевине рушаху, те се људи од силнога страха и ужаса пометоше. Том приликом многи грађани беху рушевинама затрпани и побијени; а остали побегоше на Дивну гору к угоднику Божјем, и мољаху га са сузама да он својим богопријатним молитвама укроти гнев Божји. И када се светитељ са великим усрђем помоли Богу, земљотрес престаде; и светитељ виде небо отворено на источној страни, и неисказану светлост која отуда излажаше, као знак милосрђа Божјег према кајућим се људима.
Потом, по наређењу Божјем, преподобни Симеон подиже на Дивној Гори манастир и цркву, и то рукама људи које он беше исцелио а којих беше врло много; затим измоли од Бога довољну количину воде за потребе манастирске; онда молитвом умножи пшеницу у манастирској житници тако да се она у току три године није смањивала, иако је свакодневно трошена за масу народа који је са свих страна долазио.
Касније преподобни Симеон сагради и нови стуб, на који (како то својим очима виде преподобни) дође сам Господ Христос са светим Анђелима својим и освети тај стуб. Стога блажени праведник узиђе на овај стуб са великом радошћу, и стајаше на њему све до блажене кончине своје.
Када блаженом Симеону беше тридесет и три године, би му у Божјем откривењу наређено да прими посвећење за јереја, иако раније он то никако није хтео. И по наређењу Господњем к њему дође епископ селевкијски Дионисије, и рукоположи га за презвитера. После посвећења свети Симеон са великом побожношћу чинодејствоваше Божанске Тајне, служећи Богу беспрекорно као анђео. И светитељ имађаше често дивна виђења и откривења од Бога; и претсказиваше будуће догађаје, предвиђајући оно што је удаљено као да је ту; и прозираше у тајна дела и у тајне мисли људске. Он учини безбројна чудеса и на земљи и на мору, јављајући се на јави и у виђењима; он слепима вид даваше, губаве очишћаваше, хроме усправљаше, демоне из људи изгоњаше, зверовима уста запушиваше, сваку болест и сваки недуг лечаше, и мртве васкрсаваше, тако да се на њему испунише речи Христове: Који верује у мене, дела која ја творим и он ће творити (Јн. 14, 12). И заиста, Бог беше диван у овом светом дивном слузи свом Симеону.
Када преподобни Симеон напуни седамдесет и пет година живота, он би унапред обавештен од Господа о свом одласку. И сазвавши братију, преподобни их опширно поучи, даде свакоме последњи целив, и у час вечерњи, у који је обично примао од Анђела доношену храну, он предаде своју свету душу у руке Божје, 24. маја 596. године, и оде да се са Анђелима наслађује созерцањем лица Божја у бесконачном царству Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава сада и увек и кроза све векове, амин.


СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕРАПИОНА И СА ЊИМ КАЛИНИКА, ТЕОДОРА И ФАУСТА

Свети мученик Серапион беше родом из Египта. У време када свети Мелетије прохођаше свој мученички подвиг, он допутова из Египта, и, видећи оне који заједно с њим беху подвргнути мукама, он поверова у Христа. Због тога би ухваћен и бачен у тамницу, где га анђео Божји постави за епископа ради поучавања оних који су имали жељу да пострадају за Христа. Тога дана, блиски светом Мелетију комити и војници, сабравши се заједно, громким гласом изјављиваху да су и они хришћанн. Тиме разгневише управитеља. Епископу Серапиону и мађионичару Калинику, који поверова у Христа, главе бише посечене мачем, а Теодор и Фауст са многим другима бише спаљени, док жене и децу џелати искасапише дрвеним мачевима. Тако свети мученици предадоше душе своје у руке Господу.


СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МЕЛЕТИЈА СТРАТИЛАТА И СА ЊИМ 1218 ВОЈНИКА

Свети мученик Мелетије за царовања римског цара Антонина беше стратилат[9]; водио је порекло из Галатије[10]. Као хришћанин, он се мољаше Богу да потпуно ишчезне незнабожачка заблуда, Тада демони, видећи своју пропаст, уђоше у псе и стадоше оплакивати своју погибао. Они хођаху свуда, завијајући, и тиме људима уливаху страх. Но свети Мелетије са подручним војницима својим поби их, и поруши незнабожачке храмове. Зато Максимијан[11], управитељ града у коме се находио свети мученик[12], нареди да га ухвате, и он га стаде приморавати да принесе жртву идолима, али светитељ не хте ни да чује за то. Тада мучитељ нареди да га бију гвозденим чекићима. После тога светог Мелетија обесише о борово дрво и приковаше га за њега клинцима, од чега он и сконча. Комитима[13] Стефану и Јовану, као и свима војницима који беху под њима, заједно са женама и децом, отсекоше главе мачем. Тако пострадаше за Христа свети мученици[14], и преселише се у царство Христа Бога.


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИТЕ СТОЛПНИКА, ПЕРЕЈАСЛАВСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Овај преподобни отац би рођен и одгајен у граду Перејаславу Заљеском[15]. Од малена се одликовао суровом и преком нарави, стварао нереде и причињавао многа зла људима, отимао и крао. А такве, сличне себи, имао је другове. Једнога дана он за време вечерња наврати у цркву, и чу где прочиташе речи пророка Исаије: Тако говори Господ: умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Ако ли нећете, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше (Ис. 1, 16-17. 20).
Од ових речи њега спопаде ужас и, вративши се дома, он сву ноћ ока не склопи размишљајући о њима. Али идућег дана он се по навици својој упути друговима, развесели се у њиховом друштву и позва их код себе на ручак тога дана. После тога он оде на трг, купи намирнице и донесе дома жени да спреми ручак. Када жена стаде мити месо, она примети да нешто необично иде крв из њега. А када га метну у лонац и стаде кувати, она виде да се у лонцу пени крв и испливава на површину час човечја глава, час рука, час стопала. Од тога је спопаде ужас и она каза мужу. А кад овај приђе и погледа, виде и сам то исто, и стаде као укопан од ужаса. Затим, дошавши себи, он дубоко уздахну и рече: Тешко мени! много сам грешио.
После тога, молећи се Богу и лијући сузе, он изађе из куће и оде у манастир светог великомученика Никите у близини града. Ту он паде пред ноге игуману и рече: Спаси душу која пропада! - Зачуђен тако необичном променом код Никите, игуман му на то одговори: Испитај себе: буди три дана пред манастирским вратима, плачи и исповедај грехе своје пред свима који улазе у манастир и излазе из њега.
Никита тако и уради. Три дана он је плакао и молио се, исповедајући пред свима грехе своје. После тога он угледа у близини манастира једну баруштину, зараслу у шеварје, пуну комараца и мушица. Он оде тамо, скиде одећу са себе и, ушавши потпуно наг у бару, седе у шеварју и стаде се молити Богу. Пошто прође три дана, игуман посла једног монаха да види шта ради Никита. Не нашавши Никиту код манастирских врата, инок га дуго тражаше, и најзад пронађе где лежи у шеварју, док облаци комараца и мушица круже над њим. Инок се врати у манастир и то исприча игуману. Тада игуман заједно са манастирском братијом оде к Никити, и угледавши га у таком положају да је и тело његово било немогуће распознати (тако је силно текла крв из њега), рече му: Сине мој, шта то радиш са собом! - А Никита ништа друго не одговараше, но само говораше игуману: Оче, спаси душу која пропада!
После овога игуман уведе Никиту у манастир, постриже га у монаштво и смести у тесну келију, где он обитаваше у непрекидним молитвама и посту, проводећи без сна и дане и ноћи. У то време злобни враг стаде наводити на њега страх путем разних виђења, али он ограђиваше себе од тих виђења крсним знаком, призивајући у помоћ светог великомученика Никиту, и никоме не говораше о томе. Ускоро затим Никита направи себи близу цркве стуб, и ископа уску стазу испод црквеног зида којом је долазио у цркву на молитву. За такве подвиге он доби од Бога дар чудотворства, те болесници са најразноврснијим болестима, који долажаху к њему, добијаху од њега исцељење.
У то време благоверни кнез черњиговски Михаил[16] разболе се од узетости. Чувши за светог Никиту он нареди својим бојарима да га одвезу у град Перејаслав к преподобноме ради исцељења. Када он беше већ на путу, срете га демон у облику монаха и каза за себе да је из истога манастира у коме се подвизава и свети Никита. Кнез га упита за преподобног Никиту, а демон рече да је он - варалица. То силно ожалости кнеза. Кроз неко време тај исти демон, само у другом обличју, поново срете кнеза на путу и рече му: Узалуд мучиш себе, кнеже, преваљујући тако дугачак пут.
Када кнез стиже на километар пред манастир, где борављаше преподобни, он нареди да му поставе шатор да се одмори од пута; и посла у манастир једног од својих бојара да извести преподобног о свом доласку. Тада онај исти демон, прерушен у монаха слепог на једно око и са лопатом у рукама, срете кнежевог изасланика и саопшти му да је преподобни умро и да га је он већ сахранио. Схвативши превару, бојарин запрети демону светитељевом молитвом, и демон остаде као укопан на месту где стајаше. Тада бојарин приђе к стубу светога Никите и обавести га да је кнез стигао и исприча му за тешку болест његову. Светитељ онда посла кнезу свој штап. Узевши тај штап у своју руку, благоверни кнез Михаил стаде на ноге потпуно здрав и пешке дође к стубу преподобнога, узе благослов од њега, и исприча му све о демонском искушењу које га снађе за време пута. Тада преподобни запрети демону именом Божјим и нареди му јавно пред свима да три сата непомично стоји крај његовог стуба, после чега се демон закле да никада више неће чинити зла људима, и одмах ишчезе. Пошто доби исцељење, благоверни кнез Михаил свесрдно заблагодари Богу и светоме старцу и, богато обдаривши манастир, врати се у свој град.
Тако свети отац наш Никита, стојећи на стубу свом и непрестано узносећи молитве Богу, даваше исцељење свима који долажаху к њему ради излечења од својих недуга.
Једне ноћи дођоше к преподобном Никити његови сродници са молбом да се помоли Богу за њих. И угледавши на њему тешке вериге, које се дугим трењем о тело беху очистиле и блистаху, помислише да су сребрне. Помрачени ђаволовим наговором, они се договорише да светитеља убију. И дошавши к стубу, скинуше кров са њега, уђоше у њега, и силом разлучише душу светитељеву од тела његова.[17] Затим узеше вериге, умоташе их у неко грубо сукно, па побегоше. Пред јутарње богослужење параеклисиарх[18] по обичају свом дође к стубу преподобнога да узме благослов од њега, па угледавши да је кров са стуба скинут, похита к игуману и обавести га о томе. Тада дођоше к стубу и нађоше тело преподобнога још топло, при чему из њега исхођаше диван мирис. Узевши га побожно из стуба, они га уз кађење и појање псалмове свечано сахранише у цркви светог мученика Никите, с десне стране близу олтара. При томе сви болесници који се ту затекоше, добише исцељење.
А покварене убице преподобнога, бежећи са украденим веригама, брзо стигоше до реке Волге. Ту одмоташе сукно, па видевши да су три чесна крста и тешке вериге - од гвожђа, само се дугим трењем очистили те блистају, бацише их у реку код града Јарослава близу манастира светог апостола Петра. Прве ноћи после тога један монах тога манастира, по имену Симеон, угледа на том месту недалеко од обале три стуба који јако сијаху. Они се протезаху од земље до неба и пуштаху из себе светлосне зраке. Монах то исприча архимандриту свога манастира, а овај обавести градоначелника. И они, праћени мноштвом народа, упутише се на то место, и нађоше чесне вериге преподобнога које као неко суво дрво пливаху на чудесан начин по површини воде. Узевши их са страхопоштовањем, они их уз појање псалама понеше у град. На путу сретоше хромога који се вукао по земљи, осенише га оним крстовима што беху на веригама, и он одмах стаде на ноге потпуно здрав. Осим тога, и многи други болесници који су патили од разних болести, добише исцељење од верига преподобнога. После извесног времена преподобни Никита јави се гореспоменутом монаху Симеону и рече му: Нека овај чесни знак мојих подвига буде скоро пренесен отуда и положен на мој гроб.
После тога вериге преподобнога бише свечано пренесене из града Јарослава у град Перејаслав и положене на чесни гроб његов. Свима који долазе са вером оне дају многа исцељења у славу Христа Бога.


СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА МАРКИЈАНЕ, ПАЛАДИЈЕ И СУЗАНЕ

Пострадале са светим мучеником Мелетијем1.


СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАЛИНИКА И ХРИСТИЈАНА

Деца, пострадала са светим мучеником Мелетијем[19].


СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИСТА, МАРКЕЛА, МЕЛЕТИЈА,СЕРГИЈА, МАРКЕЛИНА, ЈОВАНА, ФИЛИКСА, ФОТИНА,ТЕОДОРИСКА, МЕРКУРИЈА, СТЕФАНА, СЕРАПИОНА И ДИДИМА

Пострадали са светим мучеником Мелетијем[20].


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЈАКА МОНАХА

Храм из 15. века њему посвећен и његов гроб налазе се у селу Евриху близу Левкосије (= Никозије) на Кипру, где се и врши његов свети спомен у овај дан.




НАПОМЕНЕ:

1. Познато је неколико градова са именом Едеса. Овде се вероватно подразумева Едеса (сада Урфа) у северном делу Месопотамије.
2. Реч је о Антиохији Сиријској.
3. Јустинијаи I (Велики) царовао од 527. до 565. године.
4. Спомен њихов празнује се 9. марта.
5. Хозрој на персијском значи уопште цар. Тај се назив стављао уз име овог или оног цара. У даном случају подразумева се Хозрој I Ануширван, који је владао од 531. до 579. год. Његов унук Хозрој II Парвез (од 590. до 628. год.) заузе Јерусалим 614. год. за време рата са грчким царем Фоком, и однесе у Персију животворно дрво Крста Господњег. Оно би враћено 628. год., када наследник Хозроја II Сироес закључи мир са грчким царем Ираклијем.
6. Дивна гора налазила се у троуглу трију градова: Антиохије, Селевкије и Росе. Манастир светог Симеона видео се из Селевкије и био удаљен од Антиохије 16 километара.
7. Јефрем патријарховао од 527. до 545. год.
8. Домн II патријарховао од 546. до 560. год.
9. Стратилат значи војвода, војни старешина.
10. Галатија се налазила скоро у центру Малоазијског полуострва. На северу се граничила Пафлагонијом, на западу Витинијом и Фригијом, на југу Ликаонијом и Кападокијом, на истоку Понтом.
11. Игемон Максимијан или Максим био најпре управитељ Египта, а затим га Антонин послао у Галатију да гони хришћане.
12. Град се тај звао Тавија; налазио се у источној Галатији, близу границе с Понтом.
13. Комит - царски телохранитељ, скупљач пореза за царску касу, градоначелник; али овде се подразумевају војни трибуни, тојест градоначелници.
14. Свети Мелетије и остали с њим пострадали за Христа у II столећу.
15. Сада - срески град у Владимирској губернији.
16. Кнез Михаил - син кнеза черњиговског Всеволода. Ово се исцељење догодило 1186. године.
17. То се догодило 24. маја 1186. год.
18. Кандилопалитељ у манастиру, црквењак.
19. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светог мученика Мелетија Стратилата; и: Спомен светог мученика Серапиона.
20. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светог мученика Мелетија Стратилата; и: Спомен светог мученика Серапиона.

Умом, драги моји, налазимо се на Голготи. Трећи час је после поднева, Велики Петак. Пошто попи последњу кап горке чаше, најгорчије коју човек попити може, Распети подиже своју главу и предаде дух Свој Оцу. Дирљив тренутак. И док Његова душа силази у ад како би и духовима који су тамо објавио вест искупљења, кроз Његово тело, кроз читаво тело, простирало се бледило смрти. Руке, оне руке које су додиром и камење претварале у руже (слепи да прогледају, глуви да чују, губави да се очисте, мртви да васкрсну) остају непомичне. Ноге, оне ноге које су хитале да Исуса донесу до најудаљенијих места Свете Земље где би објавио истину, сада су непомичне, окамењене. Она уста, из којих су изашле неисцрпне реке божанског учења, муче. Оне очи којима је гледао Петра и којима је учинио да он осети свој пад и да се истопи у сузама, гасе се. И љубав, она љубав која је у себи носила океан љубави, престаје да куца. Исус је мртав. Небо и земљо, утопите се у жалости.

Према римском закону није било дозвољено погребсти оне који су били осуђени на крсну смрт; нико им се није смео приближити, а тела њихова би остајала уморена на крсту. Призор ужасан; гладни пси и птице кидишу, цепају телеса осуђених. На крају остаје само скелет. Такав је био закон. Но, пошто је, по је јудејском обичају, био грех оставити неког непогребеног, Рим је дозвољавао погреб Јудеја.

Већ је остало бездушно, пречисто тело Господње, на крсту. Које ће га милосрдне руке спустити са крста да би га сахраниле?



Пусто и огољено стење Голготе. Сви они који су се на гору попели због распећа вратили су се у град. Ни један други глас се не чује, осим где-где испрекидани јауци двојице разбојника који су разапети заједно са Христом и дивље грактање птица грабљивица спремних да се сруче на телеса. Нико не прилази гори да ода последњу част Ономе који је доброчинио свима. Где су слепци, којима је даривао светлост, да му затворе очи? Где су губавци, Његовим додиром очишћени, да му руке очисте од крви? Где су узети које је подигао, да му очисте ноге? Сати пролазе, нико се не појављује. Чак ни Петар, најхрабрији, који је говорио: „И душу своју ћу положити за тебе“ (Јн. 13, 37).

Али, благословен је Бог! Према Голготи се успиње једна група људи на челу са човеком чије име ће постати свету познато – са Јосифом из Ариматеје. И он је био већник, члан великог савета-синедриона, онога који се ноћи Великог Четвртка ванредно састао како би осудио Христа. Јосиф је био богат, из познате породице, на гласу и части; зато и постаје члан синедриона. Овај човек се није слагао са одлуком других, али није имао храбрости да се на суду супростави овим убицама. Међутим, када је чуо да је Исус издахнуо, одлучује да он лично ода почасти овом великом Мртвацу. Не губи време. Хита у судницу, ступа пред Пилата и тражи тело. Уз допуштење купује чисте плаштанице и мирисе и заједно са Никодимом жури на Голготу. Откива са крста и негде у близини сахрањује тело Христово. Недуго затим сунце своје последње зраке просу по гори. Захваљујући Јосифу и Никодиму погребе се тело Господње.

Ученици се скривају из страха. Но, негде у једном ћошку, неки други бдију. То су ученице Господње. Због превелике љубави које су имају према Господу, оне се оглушавају на све опасности и страхове, и одлучују да иду на гроб Исусов како би помазале тело Његово. Ко су оне?

То су жене мироносице, оне којих се данас наша Црква сећа. Пре но што изиђе сунце у дан Недеље ове, купише мирисе и упутише се на гроб. Марија Магдалина прилази улазу у гроб и плаче – дирљив призор. Међутим, њена жалосна душа ускоро доживљава велику радосту. На тренутак баца поглед у гроб и види два анђела у бело обучена. „Жено, зашто плачеш?“, питају је они. Она одговара : „Јер узеше Господа мога из гроба и не знам где га положише“. Излазећи види Исуса да стоји иза ње, али га не препознаје. И од Њега чује. „Жено, зашто плачеш? Шта тражиш?“. Марија мисли да је вртлар и моли га да јој каже где је положио тело Господње како би га узела (мисли да би могла и сама да га понесе ако би јој дао - љубав не зна за препреке). Уместо одговора ова жена чује једну реч препознавања: „Марија“. Тада схвата да је то сам Господ кога је тражила, Господ васкрсли. Пада на земљу и тражи да му пољуби пречисте ноге, но Господ јој говори: „Не додируј ме“, и упућује је да иде и објави вест ученицима. Марија одлази и јавља ученицима шта је видела (Јн. 20, 13 – 18)



Следујмо и ми, драги моји , овим светим мужевима и женама како у љубави према Христу тако и у храбрости њиховој. Погледајмо да ли имамо ове врлине, испитајмо себе у неколико критичних тренутака:
Рецимо путујеш. Да ли си се пре пута прекрстио или се стидиш од других? Или када пролазиш поред цркве да ли подижеш своју руку како би се осенио крсним знаком или се пак бојиш коментара светине? Ако ти рука остане непомична, онда ти не волиш Господа.
У окружењу у којем живиш и радиш у једном тренутку чујеш неко светогрђе. Како реагујеш На овај ужасан глас? Противиш се увредма или ћутиш и трпиш их? Да су опсовали твога оца или твоју мајку, не би трпео јер их волиш и не подносиш када их вређају. Но, наши родитељи, колико год да су добри и вредни поштовања, грешни људи су. Колико бисмо само требали Господа волети!? На овај начин, остајемо једино на својим речима, док се Господа својим делима одричемо.
Налазиш се у кругу интелектуалаца, али тамо се води разговор који исмева веру у Христа. Како ти прихваташ ове изразе? Отвараш уста и браниш своју веру, ућуткујеш нечасне подсмеваче, или се бојиш и остављаш веру на милост и немилост назови интелектуалаца?

Ево, драги моји, у чему треба да сличимо Јосифу, Никодиму и женама. У љубави, у храбрости и у жртви.

Августинос Кандиотис
Епископ флорински