Еванђеље љубави завршава се Страшним Судом! Господ Христос је Бог Љубави, а гле завршава историју света, историју свих народа – Страшним Судом. Суди… Судиће свим народима и сваком човеку посебно[2]. То је завршетак наше људске историје, то завршетак мој и твој и сваког људског бића. На Страшноме Суду Господ Благи у свој Својој слави суди свима. Бог Љубави у исто време и Бог Правде, ето, изрећи ће последњи суд о мени и о теби. Шта си урадио са овим животом који ти је Он дао, шта си ти урадио са браћом на земљи, са људима, шта се десило са Еванђељем?

Он је дошао у овај свет – ради чега? Дошао је да нам покаже како треба живети и овим животом осигурати себи Живот Вечни. Чули сте из данашњег Светог Еванђеља: на Страшноме Суду и пред страшним Престолом Господа славе стоје само два пута за људска бића: пут који води у Царство Небеско и пут који води у огањ вечни. Трећег пута нема. И сваки од нас мора поћи једним од тих путева.

Од чега зависи води ли пут у Царство Небеско или у огањ вечни? Господ нам је казао у данашњем Светом Еванђељу, казао је зашто ће сваког човека осудити на вечне муке ако је заслужио, или му дати Царство Небеско ако је заслужио. Какве су теразије којима ће Господ мерити нас и наше животе земаљске на дан Страшнога Суда? Казао нам је све кроз благу вест о Страшноме Суду. Свакоме човеку и сваком људском бићу Господ ће судити на Страшноме Суду према томе како је поступао са Њим, Христом, у овоме земаљском свету, како је поступао са Његовим Светим Еванђељем. А Његово Свето Еванђеље и јесте Света Књига и Свети Закон.

У исто време, објављује Господ кроз данашње Своје свете благовести о Страшноме Суду, да је сваки човек христоносац, сваки човек носи у себи невидљивог малог Христа, сваки човек носи у себи невидљивог Бога. И кад. ти добро чиниш човеку, гле, ти чиниш Христу који је у њему, гле, ти чиниш Богу, Који је у њему. Гладнога си нахранио: Спаситељ вели да си Њега нахранио, Њега Који је у гладноме. Жеднога си напојио: кога си напојио? Опет Њега Господа Христа Који је у човеку жедном. Госта си примио: примио си Бога. Болесника си посетио, посетио си Христа Који је у њему. Сужња у тамници си посетио: гле, Господа Христа си посетио.

Шта је човек? Човек је христолико биће.човек је од душе и тела; тело је од земље, а душа од Бога. Слика Божија, жива икона Божија, то је душа свакога човека, не само хришћанина, већ свакога човека уопште, и незнабошца. Господ је створио једног човека, Адама и Еву, и од њих сав род људски. Адама и Еву, створио је по слици и прилици Својој[3]. Тако је људско биће уствари христолико и боголико, људско биће је богоносно биће, богоносно биће. То је сваки човек, сваки човек без изузетка.

Зато је у Еванђељу и речено: свакога човека који излази на свет обасјава једина истинита светлост – Господ Христос[4]. Када спушта душу у овај свет ма ког људског бића, Господ је спушта као Своју икону, као Своју слику, као (слику) живога Бога, као малог Бога у блату људскога тела. Како смо, (Господе), Теби чинили добро, како смо Тебе гладнога хранили? Спаситељ ће им одговарати и казати: „Заиста вам кажем, кад учините једном од ове моје најмање браће, мени учинисте, мени учинисте.“[5] Гле, Господ свакога човека назива братом својим. Он је Син Божији. Дошао је у овај свет да и нас начини синовима Божијим.[6]

Ето, Он казује тајну, тајну људскога бића, тајну нашега добра. Кроз свако добро које чинимо, чинимо добро уствари

Господу Христу, Који живи у свакоме човеку. Кад чиниш добро дело и безбожнику, чиниш добро дело Христу Који је у њему. Иако се тај безбожник руга Господу Христу, иако је Господ у његовој души у заточењу – али Страшни Суд стоји и постоји. Тада ће из његове душе појавити се Благи Господ са ликом Својим и питати: Шта си урадио са Мојим Еванђељем? Шта си ти са Мном урадио у твојој, души. То је тајна људскога бића и правде Божије, правде Христове. То је Бог.

Нема Бога, не видимо Га – вичу многи безбожници, неверници. Господ открива ту чудесну тајну баш њима безбожницима и неверницима. На дан Страшнога Суда њима ће рећи: „Идите, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим“![7] Не људима приправљен, него ђаволу и анђелима његовим. Али, зашто идете у пакао, зашто идете у огањ вечни? Зато: гладан бејах и не нахранисте ме, го бејах и не обукосте ме, болестан и у тамници, не обиђосте ме[8]. Неки ће питати: „Господе, па кад Те ми видесмо на земљи, кад?“ „У свакоме од вас био сам ја“. „Али, Господе кад те видесмо гладна и жедна и гола и боса?“ А Спаситељ им одговори: „Кад не учинисте једном од ове моје мале браће, мени не учинисте, мени не учинисте…“[9]

У великом славном граду Александрији пре хиљаду петсто година живео је цариник Петар, који је најпре био немилостив, а затим постао веома милостив – када је у сну видео себе, душу своју где пролази из овога света у онај свет и како припада душа немилосрдна црним анђелима. Он се тргне и почне творити Еванђеље Христово и чинити милостињу. Једнога дана Петар свемилостиви сретне на улици великог града Александрије једног бродоломника који је скоро био наг, скиде са себе сјајну одећу, огртач златоткан и даде га страдалнику. После неколико сати Петар милостиви враћао се кући, прошао је преко трга и тамо угледао свој дивни плашт где се продаје. Тужан оде кући својој, жалећи што је тако поступио онај несрећник. Њему се Господ после подне јави огрнут тим огртачем и рече му: „Петре, ти си Мене огрнуо, ти си Мене оденуо“.

Тада Светоме Петру постаде јасно шта бива са даровима које дајемо невољницима или просјацима.

Ти си Мене оденуо… Тако Господ објављује тајну људскога бића. У нама људима главно је – шта? Главна је душа, главна је та жива икона Божја, та христолика икона, та боголика икона. И ти, живећи у земаљском свету међу људима, гле, ти живиш у једном раскошном иконостасу Божијем. Сваки човек – жива икона Христова. Сваки човек – ходајуће Еванђеље. Господ, дошавши у овај свет и објавивши Своје чудесно свесавршено Еванђеље, коме је објавио? Објавио је човеку, који је већ носио Христа у себи, Бога носио у себи. И ти пази шта радиш са њима (људима). Увек поступај са њима као са бићима у којима Христос живи. Сваки је човек, као што рекох, мали Христос, мали Бог у блату. Пази како се понашаш, како се владаш, какву реч говориш, какво дело чиниш, како поступаш са човеком. Одговараћеш на дан Страшнога Суда за сваки свој поступак. Пази какве ћеш одговоре давати. Зато се владај према људима као према божанским створењима, а не као према потомцима мајмуна, а не као према животињама, као што многи безумници данас уче. Сваког човека гледај као својег брата у Христу, гледај га као сина Божијег, гледај га као створење Божије, и тада, тада ћеш бити способан и оран да чиниш свако добро дело, свако еванђељско дело.

Када је Господ дошао на овај свет са Својим Еванђељем, Он није дошао туђинцима, него је дошао својима[10], дошао својим створењима којима већ у души блиста првобитно Еванђеље, слика Божија, слика Христова. Зато је свакоме човеку лако бити хришћанин, јер Христове заповести одговарају природи нашој, души нашој, нашему човечанском бићу. Зато је Бог и постао Богочовек да би показао колико ја човек сличан Богу, човек једно са Богом. То Еванђеље Господа Христа казује. То од нас оно захтева и тражи.

Данашње Свето Еванђеље о Страшноме Суду казује нам која је врлина најглавнија. Која је врлина за сваког човека диплома којом одлази у Царство Небеско, која? Христољубље. Љубећи човека, љубећи га као Божје створење, као живу икону Христову, ти Христа љубиш. Чинећи добра њему, ти чиниш Господу Христу. То је Христољубље. Свако дело које чиниш човеку, односи се на Христа Који је у њему. Зато је христољубље, браћо моја, најважнија врлина, свеврлина. Када волиш Господа Христа онда ће ти бити лакши пост и молитва, милостиња и трпљење, кротост и смиреност, и све муке које нас снађу у овоме свету. Еванђеље Христово…[11] Када човек има врлину христољубља из ње ничу остале врлине и живе вечно у човеку и чине човека вечним. Човек љубећи Господа Христа и служећи Њему, уствари служи себи, само преко Господа Христа, служи себи преко других људи – показује нам данашње Свето Еванђеље.

Праведници којима Господ даје Царство Небеско, шта су радили на земљи? Чинили су добра дела која остају вечно са њима. Човек та добра дела прима на дан Страшнога Суда. И види их, види све што је учинио, иако се у смирености својој пита: Господе благи, ми смо и гладни и жедни и голи и боси. А главно је, браћо, у овоме свету да је иза нас Бог.[12] Христољубље! Роје се све друге свете еванђељске врлине. Човеку онда није тешко испуњавати заповести Христове, заповести Његовог Светог Еванђеља, јер човек осећа и зна да тиме стиче себи Царство Небеско. Служећи другима он служи на крају крајева вечном спасењу свом. Служи боголикој души својој коју му је Бог и дао такву, боголику и христолику, да би се помоћу ње стално отимао ка Царству Небеском, радио за Царство Небеско, живео га, и наследио га на дан Страшнога Суда.

У данашњим дивним црквеним молитвеним песмама Христољубље се назива царицом врлина, за којом иду све остале врлине.

Нека би Благи Господ разбудио све нас, све људе, све хришћане и нехришћане, да осете и увиде шта је човек; да је човек жива икона Христова и да служити човеку значи служити Богу Који је у човеку, да се тиме стиче Царство Небеско које се не може речима исказати, његове радости и његове врлине. Нека би Благи Господ ту свету врлину Христољубља развио у свима нама небеском помоћу Својом, да бисмо, и ми служећи људима на земљи као Христоносцима, као Богоносцима, осигурали себи да на дан Страшнога Суда станемо с десне стране Небескога Цара. И да чујемо Његов мирни и благи и слатки глас: „Ходите благословени од Оца мога и примите Царство које вам је приправљено од постања света“[13]. Тада, тада – тада ће свет завршити своју историју и свако људско биће и сваки народ завршиће своју историју саслушавши речи свеправедног Бога и Судије Господа Исуса Христа. Праведници одлазе у Живот Вечни, а грешници, непокајани грешници, у муку вечну. Амин.

* * *

Пасхалне беседе – том III,

Напомене:

[1] Еванђеље по Матеју 25,31-46. То је Недеља месопусна. - Прим. уредн.

[2] 2 Тим. 4,1; 1 Петр. 4,5

[3] 1 Мојс. 1,27; 2,7

[4] Јн. 1,9

[5] Мт. 25,40

[6] Јн. 1,12; 1 Јн. 3,1

[7] Мт. 25,41

[8] Мт. 25,42-43

[9] Мт. 25,44-45

[10] Јн. 1,10-12

[11] Неколико речи нејасно на траци. - Прим, препис.

[12] Има се утисак да је овде дошло до извссног прекида текста. - Прим. уредн.

[13] Мт. 25,34

Извор: «Светосавље»

Ето, показа нам Господ данас, ко смо и шта смо, куда идемо. У Светом Еванђељу, прича о Блудном сину казује тајну свакоме од нас.

Данас, ми се налазимо пред Великим Постом, у ствари Велики Пост почео је прошле недеље. Постоје два поста: духовни пост и телесни пост. Духовни пост је почео пре телесног поста, јер је душа важнија од тела, јер душа је та која решава питање нашег живота, начин нашег живота, све оно што треба да чинимо и (што) не треба да чинимо. Пости се пред Васкрс. Зашто се пости пред Васкрс? Зато да се покаже да ми у овом свету живимо као мртваци, као овај блудни син што је мртав био, како вели Отац, мртав био и оживео.[2] Како то? Шта се десило с њим?

Он је оживео, и он је васкрсао, васкрсао из мртвих - каже нам ова дивна прича. Он је потрошио све своје имање живећи развратно.[3] Отац Небески дао је њему, као (и) старијем сину, имање, и он је пола имања узео и отишао у даљну земљу.[4] Значи, отишао далеко од Бога, престао да мисли на Оца Небеског, Који му је дао толико имање, и почео да живи својим животом, да троши богатство душе своје. Јер, човек сарађује са душом својом, која је боголика, која је икона Божија, слика Божија. То је огромно богатство који сваки човек добија од Бога. И он је душу своју упропастио живећи развратно, чинећи сва безакоња.

Али, кад је глад настала у тој земљи, то јест далеко, од Бога, када се осети човек сиромашан, бедан, ништаван, пуст, празан и сиромах пуки сиромах. И вели се, што је он радио да би спасао себе од глади? Он се прими за чувара свиња у једнога домаћина.[5] Шта су то свиње? То су страсти. Шта су то страсти? Страсти, ненасите страсти, свака страст је ненасита: и мржња, и пакост, и злоба, и свако друго безакоње, ненасито је. И не може да нахрани душу, која тражи божанске небеске хране. Не задовољава се душа човекова обичним стварима овога света и уживањима овога света. Напротив, она се троши, све се божанско троши у души кроз грехе, кроз страсти. И кад је већ овом несрећном сину досадило то гладовање међу свињама, међу страстима својим, он дође себи, вели се у Светом Еванђељу, дође себи.[6]

Где је то он био? Он као да је био луд! Јесте био луд, јер човек у гресима јесте луд. Човек, налазећи се у гресима, он је вансебан. Уствари, шта је гњев? Гњев, је вансебан, то је мало лудило. Када се човек преда страстима страшним, онда, то је потпуно лудило, губи душу, губи тело. Кад дође себи, то јест, када размисли о себи: где је, што је, шта је начинио са богатством које му је дато, када је све упропастио, он рече: У оца мојега толико имања, толико најамника има, никад не гладују, а ја умирем од глади. Устаћу, идем оцу своме и рећи ћу: Оче, сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника.[7] И он то заиста учини.

Сада се дешава једно дивно чудо, чудо васељенско, чудо целога света. Отац, кад је угледао сина да долази к Њему, потрчао, загрлио га, и опростио му све, и није ништа рекао.[8] А он је замуцао и рекао: Сагреших и Небу и Теби. Тада Отац, да би показао љубав према покајнику, нареди слугама да спреме гозбу, да се веселе, јер овај мој син беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се.[9] Кад је човек далеко од Бога, он је заиста мртав, мртав за све што је добро, за све што је божанско, мртав за рај, мртав за све племените и богате мисли, за жеље и за дела. Изгубљен беше и нађе се, изгуби се човек у гресима, изгуби се човек у искушењима. И не зна шта ће са собом. Али Отац Небески приређује гозбу.

Шта се десило са овим сином? Каква је то сила која је њега спасила и Оца толико обрадовала? То је - покајање! У овој причи, браћо и сестре, Господ показује, да ако желиш да достигнеш васкрсење и да знаш шта је то васкрсење ево покајања. Покајање васкрсава из мртвих, као што је васкрсло овог сина. Покајао се он, васкрсао из мртвих, нашао себе: изгубљен беше и нађе се. Тако пре Ускрса, Господ нам је дао врлину, Господ нам је дао савет и мудрост да ми можемо сами да доживимо васкрсење. Као што је доживео блудни син покајање, тако и ми да се покајемо за своје грехе - а нико није без греха. Сваки кад је далеко од Бога, кад је у гресима - мртав је.

Да би себе васкрсао, потребно је, најпотребније је - покајање. То је сила која васкрсава душу човекову из мртвих. Само то покајање, ето, враћа човека Богу, води га рају, враћа га радостима небеским. Јер Отац Небески наређује слугама својим да приреде велику гозбу. Анђели се радују на Небу за сваког грешника који се каје[10]. Анђели се радују васкрсењу нашем из мртвих, то јест васкрсењу душе када напусти грех и живи Богом.

Данас, Недеља блуднога сина, ето, открива нам ту силу и моћ, како да васкрснемо из мртвих када смо у гресима. Ако смо у гресима онда смо мртви - мртви за Небески свет, мртви за Цара Небеског и Оца Небеског. Анђели се веселе за тебе и за мене кад се кајемо, Небо се узбуди гледајући наше покајање. Зато, не треба човек да пада у очајање због грехова својих. Постоји лек, сигуран лек за сваки грех - а то је покајање.

То нам каже данашња дивна и чудесна прича Спаситељева о блудном сину. Не сумњај да када оставиш грехе и кренеш ка Оцу, да ће ти се припремити гозба и небеско весеље, да се за нас води борба Богу и зато што смо васкрсли из својих смрти.

Нека би Благи Господ, молитава свих Светих и Пресвете Богомајке, и нас водио из греха у покајање и из сваког греха. А ми сваки дан грешимо. Зато и треба сваки дан да васкрсавамо из смрти, да творимо вољу Божију, и да добијемо Царство Божије и вечну радост. Амин.

 

 

1978. године у манастиру Ћелије

Недеља митара и фарисеја. Данас почиње Ускршњи пост; пост душе, пре него што уђемо у пост тела. Пост ускршњи значи: пост је сила која васкрсава душу из мртвих и тело из мртвих. Каква моћ, каква сила! Грех сатерује душу у смрт, а пост, та света еванђелска врлина га васкрсава из смрти. Постоји свегрех, постоји свеврлина: свегрех – то је гордост, свеврлина – то је пост.

То нам каже данашње Свето Еванђеље – чудесна Благовест: Два човека уђоше у храм да се моле Богу. Један фарисеј (а други цариник). Фарисеј стаде и мољаше се Богу у себи говорећи: „Боже! хвалим те што нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам“. А цариник стајаше (издалека), и бијући прси своје мољаше се Богу: „Боже! милостив буди мени грешном“. Кажем вам – завршава Спаситељ Своје данашње Еванђеље – кажем вам, овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се понижује подићи ће се[3].

Ето благе и страшне вести. У храму, у цркви душа отворена пред Богом. Стоји на молитви фарисеј, отворио сву душу Богу, много добрих дела има он у животу, није он прељубошнац, није он разбојник, није он пљачкаш, није он неправедник. Значи: држао је закон Божји. А гле како га Спаситељ испраћа из цркве: није оправдан отишао кући својој. Где су та његова добра дела, шта би од њих? Закон испунио, заповести Божје извршио, а гле, погинуо! душом погинуо. Гордост, ето убице његовог, ето чиме је сва своја добра дела уништио, сав свој живот упропастио. Авај, пакао себи зарадио, рај изгубио, Царство Небеско изгубио, Бога изгубио. Шта је то? Ако има свегреха, онда је гордост свегрех. Сећате се, најпрви Анђео Луцифер, најсветлији Божји Анђео, светлоносац, гордошћу претворио је себе у сатану, у ђавола[4]. А гле, гордост претвара несрећног фарисеја у ђавочовека. Јер кад је гордост у стању да Херувима и Серафима претвори у ђавола, како није у стању да човека претвори у ђавочовека.

Данас Света Црква приводи нас великој тајни Христовог Васкрсења, великој победи над смрћу, над смрћу душе и смрћу тела. Али данас нам казује (и) ко је главни човекоубица у свима световима: гордост, охолост, понос. Зато први дан Ускршњег поста, данашњи дан поста душе, то је објава рата гордости, том основном и страшном греху. И пре него што запостимо кроз три недеље телесним постом, данас почиње наш духовни пост. Пост и хрвање, страшна борба са најстрашнијим непријатељем, са гордошћу. Она има безброј обличја, она има безброј маски.

У једној молитви црквеној вели се да је ђаво многолик. Јесте, ђаво је многолик, има безброј лица, безброј шминки, безброј маски. Гардероба његова је огромна. Он се пресвлачи[5] и облачи у разна светла, заводничка одела. Лице своје дотерује, глача, маске ставља, еда би пришао свакоме од нас по жељи срца његова, по главноме греху његовом. Ми не сматрамо за гордост нашу напраситост, наш гњев. Све то долази од гордости. Завист, од чега долази? Опет од гордости. Ја, зашто он да буде бољи од мене? Ја да будем испред њега. Пакост, опет из охолости и гордости. Зашто он да буде такав? Хоћу да га минирам, да ја станем испред њега? Тако редом: свака наизглед и најмања страст, сваки наизглед и најмањи грех, долази од тог свегреха, од тог главног извора свих грехова људских, од гордости. Гордост је увела грех у овај свет. Гордост је увела грех у анђелски свет. Гордост уводи у грех свакога од нас.

Ако хоћемо да пажљиво размотримо душу своју, ако распростремо душу своју у Цркви, када смо на молитви Богу и загледамо у себе, ми ћемо видети чуда у својој души, ми ћемо видети безбројна обличја грехова, грехова у које се облачи демонска гордост. Нама шта остаје, шта преостаје, него борба на живот и смрт са том аждајом, која се назива гордост, охолост. Борба и дању и ноћу. Оружје нам даје сам Господ Христос. Оружје против гордости то је смиреност. Зато је Господ и ставио смиреност као прву врлину новога живота, Новога Завета, као прву врлину Цркве Христове, као врлину, као темељ на коме се зидају све друге врлине, сав живот човека хришћанина и у овоме и у ономе свету. Темељ на коме се зида вечна кућа нашег људског бића. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско[6]. Ето, то је смиреност коју је Господ ставио у темељ нашег живота моралног, нашег живљења и на земљи и на небу.

Сиромашни духом, ко су? То су смирени људи који стално осећају да је дух наш људски пуко сиромаштво према Духу Божјем. Да дух наш стално је сиромах, да треба да се обогаћује Духом Божјим, да допуњује себе, да усавршава себе. Отуда Светитељи Христови, отуда сами Свети Апостоли стално осећају да су несавршени и недовршени, да су убоги људи. Светитељи обично себе називају најубогијим људима, најгрешнијим људима. Отуда, кад је дух еванђелског смирења прожео сву њихову душу, њихово биће; што они знају да се човек у овоме свету може одржати у Еванђељу Христовом, и у светоме животу једино смиреношћу. Допусти ли хришћанин гордости да уђе у његову душу, да ушета, оде темељ његовог бића. Али и ако уђе, ту је покајање. Главно је душу своју стално испуњавати смиреношћу, а она, она је божанска сила.

Смиреност је божанска сила која потискује све што је гордо у нама, потискује сваки грех, сваку страст, док је потпуно не потисне. И ми стекнемо онај покој души о коме Спаситељ говори: „Ходите мени сви који сте уморни и натоварени; ја ћу вас одморити, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“[7]. Покој душама својим… То данас недостаје човеку, новом модерном човеку европском, и нама свима. Нема веће силе од смирености. Гле, смиреност враћа Рај човеку, враћа Царство Небеско човеку. Не само то, него и дарује му Царство Небеско. То значе Спаситељеве речи: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.“ Гле, још овде на земљи, ако имаш еванђелску смиреност, ти имаш Царство Небеско. Каква сила, божанска сила у овој светој врлини Христовој, у овој светој врлини еванђелској. Твоје је Царство Небеско када себе смириш, а дотле – какво је царство (у теби)? Ако греси царују у теби, грех до греха прави пакао, а шта онда носиш са собом? Пакао, цео пакао. Отуда, обратите пажњу на сваки свој и најмањи грех: како узнемири душу, узнемири срце, ако ниси спокојан, ако си га учинио данас, ноћ ти је немирна, ако га ниси исповедио, не ноћ, него дан, и сутра и прексутра и сви дани, док га не исповедиш, немирни су и пуни унутрашњег неког страха, неког трепета.

Хоћеш да осетиш како су живели наши прародитељи у рају и превладали грех? Смири себе најпре пред Господом, простри себе пред Њим у молитви. Кажи Њему срце своје, кажи Му душу своју: „Господе! видиш све ране моје, све смрти моје видиш, све гробове моје видиш. Васкрсавај ме“! А Он ти вели: Један је васкрситељ из свих гробова. То је твоје смирење. Колико смрти у теби, колико дубоких змија у теби. Шта ти остаје, шта теби, шта мени, него да заједно са покајаним и чудесним цариником завапимо: „Боже, милостив буди мени грешноме“.Тако данас, тако сутра, тако ноћас, тако сваког дана и сваке ноћи, над тобом ће брујати благи глас Господа Исуса: „Овај отиде оправдан кући својој“. Дакле, браћо, све дотле у нама предстоји и у нама стоји сваки немир, свака страст, свако искушење, сваки грех. Сећај се увек да је грех убица свега онога што је Божје у теби и у мени. А гордост као свегрех највећи крволок, највећи човекоубица у свима световима. Зато борба са том немани, са том аждајом, нека је свакодневна и сваконоћна.

Чиме ми можемо савладати ђавола? Каква страшна мрачна сила! Нико га није могао савладати сем Господа Христа! Али ипак, долазак Господа Христа у овај свет, оснивање Цркве и све што је Господ дао Цркви, даје нам силу да победимо сваког ђавола у овоме свету. А главно оружје против њега шта је? Смиреност.

Светог подвижника Макарије Великог једног дана срео на путу ђаво и јавио се носећи разне трачке и заводничке ствари, ишао је у манастир да обиђе Светог Макарија. „Куда ћеш ти“ – вели му Свети Макарије. „У твоју обитељ“ – вели ђаво. „Шта ћеш тамо?“ „Да кушам твоју братију“. „Лако је мени“, вели он, са твојом братијом, бар са већином од њих. Али ми је тешко с тобом борити се“. „А што“ – пита га Свети Макарије. „Што? Ти постиш, ја никад не једем; ти бдиш, ја никад не спавам; ја сам јачи од тебе увек. Али има једно чиме ме ти побеђујеш“. „Шта је то?“ „То је твоја смиреност.“ А ту победу нама даје Господ Христос.

Он је Син Божји, Бог постао човек и, како се вели у светом Еванђељу, понизио Себе[8].Какво је понижење за Бога постати човек. Понижење, сигурно страшно велико, ужасно понижење за Бога постати човек. А Господ чини из Своје велике љубави према човеку све да спасе човека од ђавола. Понизио је Себе, вели се у Светом Еванђељу, понизио је Себе до смрти крстове. Зато је Он прослављен, и име Његово је славније од свих имена у свима световима, да се Њему поклони све што је на Небу и на земљи и под земљом[9]. Том великом Својом смиреношћу, том великом Својом божанском љубављу и жртвом Господ Христос је спасао род људски од ђавола, од силе смрти и осигурао бесмртни Живот Вечни роду људскоме. Али од нас, од свакога од нас зависи да ли ћемо ми да користимо ту божанску силу Христову.

Чули сте данас у Еванђељу да Спаситељ вели: „Сваки који се сам подиже, понизиће се, а који се понизи, подићи ће се“[10]. Сваки… и ја и ти, и сваки од нас. Господ стоји свакоме на расположењу у Цркви Христовој. Од твоје воље зависи да ли ћеш да Га пригрлиш и примиш. Од твоје воље зависи да ли ћеш ти да протераш гордост из душе своје и испуниш себе смиреношћу Христовом. Нећеш ли, Господ те не приморава. Ако нећеш, ништа се неће десити. То значи изабрати пакао, изабрати вечни живот у вечним мукама. Изабрао си за господара свог, за вечног владара свог – кога? Ђавола, сатану, бога гордости, лажнога бога! Гордост је бог овога света! Страшна реч, али истинита. Он тако лако и вешто заводи људе, представља себе као огромну силу, као бога овога света. Сећате се да је кушао Самог Господа Христа. Он се хвали и вели: „Све ово даћу теби, сва царства која видиш, сву земљу, ако паднеш и поклониш ми се“[11].

Ето, то хоће он самозванац, он који је хтео да замени Бога и да седне на престо Божји, како вели Свети Пророк Исаија[12]. Зато је сурвао се са највиших небеских висина у поноре пакла. Где је ђаво, ту је пакао, сав пакао.

Господ у овоме свету дошао је да све то уништи, да да нама васкрситељске и васкрсне силе да побеђујемо најпре у души својој сваки грех, да душу васкрсавамо прво из мртвих, и то ће нам осигурати васкрсење тела на дан Страшнога Суда. И ти, када се бориш са ма којим грехом у себи, ти се бориш за бесмртност, ти се бориш за васкрсење из мртвих. Ето гордост – стотину гробова у твојој души, стотину гробова …[13] гордост. Све се усмрдело у тим гробовима, сва душа се усмрдела. Хајде васкрсавај ти својим рукама, васкрсавај своје мртваце. Ево ти смирености као божанске силе, смирености покајаног цариника: „Боже, милостив буди мени грешноме“. Ето силе и моћи којом ти и ја можемо васкрсавати себе из сваке смрти. Господе, ти видиш: сав сам немоћ, сав слабост: Милостив буди меии грешном! И онда васкрсавају из мртвих сви наши мртваци, сви се гробови наши отварају и ми души својој осигуравамо бесмртност и Живот Вечни. Вели Свети Пророк: „Душа која греши, та умире“[14].Душа која греши, та умире. Душа умире одвојивши се од Бога, удаљивши се од Бога. Удаљује се душа од Бога кроз грех, кроз страсти. Да не би умрла потпуно, да се не би потпуно одвојила од Бога треба је видати, душу своју васкрсавати из мртвих.

Ето, чудесна Света Црква Православна и почиње Ускршњи пост са данашњим даном. Постом душе данас почиње борба за душу нашу, борба и твоја и моја, борба против свих смрти које јуришају на нас, борба против свих ђавола који јуришају на нас, боримо се против свих грехова. Тако, од данашњег Ускршњег поста ти си борац. То смо сви.

Тако, данашња Недеља митара и фарисеја даје нам учитеља, учитеља бесмртности, даје нам васкрситеља који васкрсава нас из свих смрти. Ко је то? Покајани цариник. Ето нашег учитеља, учитеља кроз Велики пост који иде испред нас, крчи нам пут кроз прашуму грехова и искушења, и води нас Васкрсењу Христовом: он смирени покајани цариник, он који је себе казао према свима световима, према Богу, кроз вапај и уздах: „Боже, милостив буди мени грешном“. И ми, од данашњег дана до Ускрса, да пригрлимо, како се вели у једној дивној песми, да пригрлимо цариничке уздахе. Нека нас сви уздаси воде кроз све дане до светог и славног Васкрсења Спасовог – до Ускрса.

Све што се у души твојој …[15] Најпотребније је теби, мени, сваком човеку, сваком људском бићу – шта? Да се смири пред Господом (свих) светова, да се смири пред Господом Христом, Који је тако божански неизмерно смирен. Примиће грешнике, покајнике и показаће пут спасења. Шта је лакше, шта је краће него вапити као цариник: „Боже, милостив буди мени грешноме“. Смирење је скраћено спасење – вели Свети Варсануфије. Вели: Смирење је скраћено спасење! Ако те уплаше многе заповести Спаситељеве, Еванђеље са безбројним захтевима: Љубите непријатеље своје, молите се Богу за оне који вас куну, проклињу, и друге тешке заповести, ако те то уплаши, сети се да ћеш све то добити – како? Врло просто. Смиривши се пред Господом говорећи стално: „Господе, ја сам нико и ништа у овоме свету, Ти си моје све, Ти си мој рај, Ти си моје Царство Небеско, ти си мој Вечни Живот, моја Вечна Истина, моја Вечна Правда. Све ми то дај, и ја сам твој“. Смирење је спасење. За спасење се не тражи ништа нарочито, никакве велике материјалне жртве, већ једно: Смирити се пред Господом Христом. И онда, онда нам Он даје све. Како, – како можемо да се оглушимо на све Његово? Ако се не молимо, ако смерно стојиш пред Њим ие молећи му се. А најбоља молитва, молитва која сигурно спасава од свих смрти и осигурава сва васкрсења сваком људском бићу, то је молитва покајаног цариника: „Боже, милостив буди мени грешном“.

Благи Господ, молитвама свих Светитеља Својих, свих покајаних и спасених грешника, и свих славних и великих сунчаних Праведника, нека душе наше испуни том смиреношћу, нека душе наше води том смиреношћу из врлине у врлину, и тако нам осигура Живот Вечни и Царство Небеско, где Чудесни Свеблаги Господ Христос царује и влада. Њему свака слава, сада и свагда кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

[1]Еванђеље по Луки 18,10-14. – Митар је словенски назив за цариника. Прим. уредн.

[2]Општа напомена уредника: све речи у заградама додате су од уредника ради јасноће

[3]Ис. 14,12-15; Лк. 10,18.

[4]2 Кор. 11,14

[5]Мт. 5,3

[6]Мт. 11,28-29

[7]Филип. 2,78

[8]Фил 2,8-10

[9]Лк. 18,14

[10]Мт. 4,9

[11Ис. 14,13-15

[12]Неке речи нечујне на траци. – Прим. препис

[13]Јез. 18,4

[14]Исто.

Извор: Манастир Подмаине