ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Преподобни мученици Јован и други. Преподобни мученици Јован и други, из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Овај славни манастир, посећиван и од светог Саве српског, и обдарен од неколико владара српских, и дан-данас постоји. Више пута нападат је од дивљих Арапа, пљачкан и пустошен, но Промишљу Божјом, увек је обнављан и до данас сачуван. У време царовања Константина и Ирине би нападнут од Арапа и опљачкан. Монаси не хтеше бежати, него саветујући се са својим игуманом Томом, рекоше: "Ми смо одбегли из света у ову пустињу ради љубави Христове, срамота је сад да бежимо из пустиње из страха од људи. Ако будемо убијени овде, бићемо убијени због наше љубави према Христу, због кога смо и дошли овде да живимо". - И тако одлучивши, дочекају ненаоружани оружане Арапе, као јагањци вукове. Арапи неке од њих стрелама умртве, а неке затворе у пећину светог Саве, па наложе ватру на улазу, те их димом угуше. И тако многи од њих скончају као мученици Христа ради и преселе се у царство Онога кога су љубили и ради чије су љубави изгинули. Чесно пострадаше пред Васкрс 796. године у време цара Константина и Ирине и патријарха јерусалимског Илије. Но убрзо постиже праведна казна дивље нападаче. Враћајући се својим шаторима, они се посвађају и у узајамној борби сви изгину. То се догодило 796. године.



2. Света мученица Фотина. То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Гоподом Христом на Јаковљевом бунару кад Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су били у Картагену у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЈОВАНА, СЕРГИЈА, ПАТРИКИЈА, и других преподобних у обитељи Светог Саве од Арапа побијених

У ВРЕМЕ пресветог патријарха јерусалимског Илије, када Свети Град беше под влашћу агарјанском, а за царовања у Цариграду цара Константина и Ирине, настадоше у Палестини међусобне борбе између агарјанских племена. И те борбе наношаху силне штете по целој Палестини. Ратујући међу собом, варвари пустошаху не само села него и градове, као: Елефтеропољ, Аскалон, Газу, Скаритију и друге. Нападали су неочекивано; иако не убијаху све људе, већ само оне који су им се противили, ипак су свима отимали имовину и све пљачкали. Бивали су у заседама поред свих друмова, хватали пролазнике, били их, злостављали, скидали им све до кошуље. Једино милосрђе њихово састојало се у томе, што би понеког пустили живог од оних које су били, злостављали и пљачкали. Тада и свети град Јерусалим беше у великом страху. У њега се слегоше људи из околних градова и села, и чуваху градске. бедеме, и спремаху се да се одупру разбојничким бандама варварским.
У то време би потпуно разорена и опустошена и чувена обитељ светог Харитона, и никада се више не обнови. И лавра преподобног Саве Освећеног такође настрада тада врло много. У њој су се подвизавали свети оци, који су били из разних места, и под игуманством преподобног Василија угађаху Богу својим подвижничким животом, и у време ових мећусобних агарјанских борби и њихових разбојничких напада безизлазно борављаху у својој обитељи. Јер, иако су могли да напусте лавру и склоне се од варвара у Јерусалим, ипак нису хтели да напуштају то свето место, у коме су од почетка узели на се јарам Христов. Једном умревши свету, они се нису обазирали на то што их је могла снаћи смрт, јер сву наду положише на Христа, и говораху: Господ наш, ако хоће, моћ(ан је да нас лако избави од варварских руку. Ако је пак по вољи праведном промислу Његовом, да нас варвари покољу, онда нека Господ допусти то мучеништво као најкориснију ствар по нас. - И говораху један другоме: Примимо од Господа нашег оно што је најкорисније по нас. Не враћајмо се из пустињачког безмолвија - из пустињачког молитвеног тиховања, у светску вреву из страха од варвара, да не бисмо испали кукавице у очима свију, и били људи који не држе заповест Господа нашег који каже: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Како је дивно гледати оне што одлазе из света у пустињу, и иду Христовим стопама! Али како је уистини ружно видети те исте људе где после неког времена беже из пустиње из страха од људи и враћају се у свет! Да нам се општи непријатељ наш, ђаво, не насмеје, изгонећи нас помоћу страха од варвара из пустињачког безмолвија у градове, ђаво кога смо ми уз помоћ Христа Цара нашег много пута побеђивали, те је са стидбм бежао од нас као најурени пас. Ми немамо утврђења од камена да се заштитимо, нама је Христос тврђава неосвојива, коме се од светог Давида научисмо појати: Буди ми Бог заштитник, и камени град, и тврђава, где бих се спасао! (Пс. 33, 3). Ми немамо оклопе, ни шлемове, ни штитове, помоћу којих бисмо одбили варварске стреле, него имамо духовно оружје љубави, и оклоп наде, и штит вере, и шлем спасења (Еф. 6, 16.17). Тиме се наоружајмо! Ми немамо пукове војске, који би нас заштитили од варвара, него ће Анђели Господњи, који окружују оне који се боје Господа, избавити нас (Пс. 33, 8). Јер је нама живот Христос а смрт добитак (Флб. 1, 21). Нас није довела у ову пустињу жеља и љубав према пролазном животу. И чега ради се настанисмо у овом пустом меету? Не љубави ли Христове ради? И ако овде будемо убијени, бићемо убијени Христа ради, кога ради овде и живимо.
Тако се међусобно тешећи и храбрећи, и Богу поверавајући тела и душе своје, они живљаху у лаври. А беше још један оправдан и побожан разлог који их задржаваше да не напуштају манастир. То је ово: Околни житељи били су непријатељи овом светом месту, и ништа нису тако желели, него да лавру светог Саве виде разрушену, опустошену и безмонаха. И када би братија за кратко време напустили лавру, одмах би ови непријатељи дошли, запалили цркву и келије, и сву обитељ сравнили са земљом, да је више не буде. Стога свети оци живљаху у манастиру безизлазно. И они беху не као трска коју ветар љуља, него као стубови на камену утврђени, које ветрови и олује искушења не могу поколебати. И они не напуштаху лавру не само ради тога да би чували зидове и грађевине њене, него више ради славе Христа Господа, који је на том месту некада био прослављен, и у дане њихове прослављан.
Тако су ти свети оци живели у лаври све док их је Вишњи Заштитник, на молитве преподобног оца нашег Саве, по светој вољи својој чувао неповређене од варвара. Јер иако је њихова војска много пута из Арабије или из других крајева наилазила, и поред лавре пролазила, па понекад и свраћала, али није чинила никакве зулуме већ само тражила храну. Истина, војници су непријатељски.и љутито гледали на иноке, али пошто Бог није допуштао, они им ништа нису могли учинити. Када би добили храну, колико се могло нађи у лаври, војници су одлазили својим путем, али често и претили како ће разрушити лавру и опустошити.
Једном приликом крену један варварски пук да опљачка и разори лавру. Али се у близини Витлејема судари са војском, коју беху Јерусалимљани поставили да спречава варварима прилаз ка Светоме Граду. У тој борби варвари бише побеђени и најурени, и једва ко жив умаче од покоља. Али другом приликом крену из главног логора варварског друга војска, са истом злом намером. И кад дође до једног села недалеко од лавре, војници нађоше много вина сакривеног у једном шумарку, напише се, и између себе побише, да је било много рањених и мртвих. Тако им се намера не оствари, и војска се разиђе.
После свега тога би Богу по вољи да на слуге Његове наиђе ис^сушење, као некада на праведног Јова, да се, као злато прекаљено у топионици, нађу достојни Бога. И попусти Бог да се варварске руке косну Његових светих угодника, којима беше припремио мученичке венце. Преподобни оци, који беху чули за она два ранија похода против лавре, сеђаху и сада у својим келијама без страха, проводећи Свету Четрдесетницу у прописаним подвижничким подвизима. У то време, нахушкани од ђавола, договорише се арапски варвари, њих око шесдесет, да наоружани ударе на лавру, надајући се да ће код монаха наћи нека блага и богатства. И пете недеље Свете Четрдесетнице, тринаестог марта у осам сати пре подне, они навалише на лавру. Монаси, осетивши њихов долазак, брзо побегоше из својих пустињских келија у манастир и у цркву. Варвари са исуканим мачевима и затегнутим тетивама налетеше на манастир халачући као да улећу у битку. Неки од отаца, желећи да њихову јарост стишају, изађоше кротко пред њих, и благим речима их саветоваху, говорећи им:
Зашто се, о људи, дошли к нама, ненаоружаним и мирним, као да сте у рат пошли, и као да смо вам ми непријатељи који су вам нажао учинили? Ми смо мирни према свима; нисмо никада никоме, ни вама, нажао учинили. Јер ми све своје у свету остависмо, и ради тога у овој пустињи живимо, да бисмо били далеко од непријатељстава, свађа и ратова, како бисмо могли у тишини оплакивати грехе своје и угодити Богу. И ми не само никоме од вас нажао не учинисмо, него се још старамо да вам и добра чинимо, уколико нам је могуће, јер смо многе ваше, који су овамо долазили, гостили и одмор им пружили" и храном их за пут снабдели. Стога не треба да нам враћате зло за добро, већ треба да сте нам благодарни за добра која учинисмо. Ево, и сада смо готови да вам дамо хране, и да вам укажемо уобичајено гостопримство.
А варвари с гневом викаху: Нисмо ми дошли овде ради хране већ ради злата и сребра. Ви имате да изаберете једно од двога: или да нам дате толико и толико злата и сребра, па ћемо вас оставити у животу, или ћемо вас побити, ако нам не дате. - На то им оци одговорише: Верујте, људи, ми смо убоги в ништи, и толико оскудни, да ни хлеба немамо довољно, ни оде> ће на претек. А злато и сребро, које захтевате, ми никада ни у сну на њих помислили нисмо, јер ми употребљавамо само оно што нам је најнужније за живот, и то у малој мери.
Када светитељи то рекоше, варвари се разљутише, и читаву кишу стрела пустише на сабране иноке; и не престадоше са тим док не испразнише своје тобоце. И тако убише тринаест преподобних отаца, а друге лакше или теже ранише. Онда поле теше на келије, камењем обијаху врата, и изношаху и оно мало убогих стварчица монашких. Затим упалише келије. Хтедопк. то исто да учине и са црквом. Али, по Божјем промислу, пре но што они донеше дрва и огањ да цркву запале, угледаше у даљини неке људе, па мислећи да то долази војска из Јерусалима да заштити иноке, одмах нагоше бегати односећи опљачкане ствари иночке. А ава Тома, извлачећи стреле из тела рањене братије, омиваше им ране, и привијаше потребне лекове, јер по струци беше лекар врло искусан. Тада су се могле видети љуте ране, код неких на грудима, код других на раменима, код трећих на лицу и челу, а четвртима главе беху камењем поразбијене. И силна крв течаше из њих. Призор је био дирљив и страшан.
А уочи Цвети, за време свеноћног бденија, стиже вест преподобним оцима да они исти варвари скупљају велику дружину разбојничку, да опет нападну на лавру. Блажене оце спопаде страх и трепет, али не побегоше, него, припремивши се за смрт и ослонивши се на Бога, они очекиваху крај. А кад се приближи дан страдања Господњег, наста дан страдања и преподобних отаца. Јер двадесетог марта, на Велики Четвртак рано нападоше по друти пут разбојнички на Лавру Арапи са великом силом, и бездушно убијаху преподобне оце на разне начине: једне стрелама побише, другима главе мачем одсекоше, треће напола пресекоше, четвртима руке и ноге поодсецаше, а неке камењем засуше. А оне што остадоше у животу, уведоше у цркву, да их тамо муче да им покажу црквене ризнице и манастирску имовину. Обитељ пак беху опколили, и по горама и брежуљцима страже поставили, да им ни један инок не би умакао. Јер многи се дадоше у бекство, али их похваташе, тако да једва ко утече. Блаженог Јована, старешину гостопримнице, младог по годинама, ухватише кад је бегао, и на гори га без милости мучише, жиле му на рукама и ногама пресекоше, па га за ноге вуцијаху по камењу од врха горе чак до цркве, и сва му се кожа на леђима одра од оштрог камења. А црквени ризничар, преподобни Сергије, видећи муке преподобних отаца, и бојећи се да, мучен, не прокаже где је сакрио црквене драгоцености, кришом се извуче и побеже из манастира. И кад је већ био далеко, ухватише га варварске страже, и силом га у манастир враћаху. Али он не хте да се врати, и они му одсекоше свету главу. Затим неколико других отаца утекоше из руку убица и сакрише се у једној пећини изван манастира. Њих примети стражар са брежуљка, и довикну својој дружини, показујући им руком пећину у коју уђоше монаси. И одмах један страшан Арапин са исуканим мачем оде и стаде пред улазом у пећину, и страшним гласом наређиваше онима што су се сакрили да изађу. Док они дрхтаху од страха, преподобни Патрикије, један од њих, рече им шапћући: Не бојте се, братијо, ја ћу за све изаћи, и погинућу, а ви седите ту и ћутите. - И изиђе к Арапину, готов да душу своју положи за пријатеље своје. Арапин га са претњом питаше, да ли има унутра и других монаха; а преподобни одговараше, да је сам био. И Арапин га одведе до цркве.
Када варвари одасвуд сатераше свете оце у цркву, рекоше им: Откупите себе и цркву своју са четири хиљаде златника. Ако не, онда ћемо вас одмах мачем посећи, и цркву вашу огњем сажећи. А свети оци кротко одговорише: О људи, опростите Бога ради, не проливајте низашто нашу невину крв, јер толико злата колико од нас иштете, ми немамо, нити смо икада имали. Ето, сада се ниједан златник не може наћи у целој лаври нашој. А ако хоћете, узмите све што видите на нама, одећу нашу; и све што видите, и нађете, узмите, само нам живот поштедите.
Испунивши се јарости, варвари са заглушном виком витлаху мачевима над главама светих, као да хоће да их посеку, и говораху: Дајте нам златне и сребрне сасуде црквене, и покажите нам остале манастирске ризнице. А свети оци одговорише, да никакве ризнице немају. Тада варвари рекоше: Кажите нам ваше старешине: игумана и остале стројитеље. Преподобни одговорише: Отац наш игуман не налази се сада у лаври, јер је послом отишао у Свети Град, а ми смо сви једнаки.
У обитељи беше пештера преподобног оца нашег Саве. Варвари узеше све свете оце, уведоше их у ту пештеру, па при улазу у пећину наложише ватру, трпаху у њу суварке и ђубре, и тако створише огроман смрдљив дим, којим мораху преподобне у пештери, еда би им проказали црквене ризнице и своје старешине.
Затим их изведоше на испитивање. И претећи им са безброј страшних смрти, тражаху да им покажу ризнице. Али не чуше од њих никакав одговор, већ само њихове молитве Богу. Јер један викаше: Господе, прими у миру дух мој! а други говораше: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје!
И опет их све загнаше у исту пештеру, и мораху их врло љутим димом. И умреше од дима осамнаест преподобних отаца, међу којима беху гореспоменути Јован и Патрикије блажени. А имена осталих, који од дима бише угушени, и мачем посечени, и другим мукама уморени, једини Бог зна који их је записао у књизи живота. А оне које дим не могаде угушити, свирепи и нечовечни варвари, љуто мучише, бијући их и ногама газећи; И кад не успеше ништа да сазнаду, а већ се уморише мучећи преподобне, они покупише све црквене и лаврске ствари што нађоше, и натоваривши на манастирске камиле, отидоше.
Тада се постепено почеше скупљати у манастир она братија који једва остадоше живи, и који се беху сакрили по гудурама и пећинама горским. И они покупише и унеше у цркву тела преподобних отаца, на разне начине побијених. И сву ту ноћ спасоносног страдања Спасовог проведоше у неутешном ридању. И потом их чесно сахранише. А оне оце који беху изранављени и полумртви, братија подвргоше лечењу на челу са напред споменутим лекарем, блаженим Томом, који остаде жив, и који касније беше игуман такозване Старе Лавре.
Тако преподобни оци у обитељи преподобног Саве мученички скончаше 796. године. А они варвари, по одласку свом из Лавре, одмах бише неочекиваном смрћу поражени од Бога, и без мача попадаше мртви по пустињама и пољима, да их разнесу пси, звериње и птице. А душе њихове кукавне одоше у пакао, где се огањ њихов не гаси, и црв њихов не спава. Душе пак побијених отаца преподобних обретоше се у руци Божјој, и удостојише се славе мученика од Христа Бога, Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФОТИНЕ, САМАРЈАНКЕ[1] и оних с њом

У ВРЕМЕ цара Нерона,[2] године 66, настаде велико гоњење на хришћане. Јер пошто под Нероном мученички пострадаше првоврховни апостоли Петар и Павле, гонитељи са великом ревношћу стадоше трагати за ученицима ових апостола, и убијати их. Тада се ова света Фотина са сином својим Јосијом налажаше у граду Картагени[3] у Африци, и веома смело проповедаше Еванђеље Христово. А старији син њен Виктор беше тада у рату против Арапа који беху заратили на Римљане, и показа велику храброст и однесе победу над Арапима, због чега га цар произведе за врховног војсковођу. Но незнајући да је Виктор хришћанин, цар га посла у Аталију[4] са наређењем да гони хришћане.
Када за то чу кнез Севастијан, рече Виктору: Војводо, ја насигурно знам да си ти хришћанин, и да су твоја мајка и твој брат Јосија такође хришћани, пошто су били пратиоци погубљеног апостола Петра. Виктор одговори: Ја ћу чинити вољу небеског и бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане, нећу ни да чујем. Кнез му на то рече: Ја ти, брате, као прави пријатељ саветујем оно што је корисно по тебе. Хтеднеш ли да судиш хришћанима и да их мучиш, знај да ћеш угодити цару, и добићеш имовину хришћана. Исто тако, пиши својој мајци и своме брату, да тако слободно не уче јелине да се одричу своје отачке вере, да не би и теби загрозила опасност због њих. А потајно будите хришћани до миле воље! - Тада Виктор одговори: Не дао Бог да учиним то што ми ти саветујеш: да гоним хришћане еда би се дочепао њихове имовине, или да саветујем мајци и брату да не проповедају о Христу да је Бог. Штавише, и ја сам проповедник, и бићу, Божанства Христовог, као што су и они. На то му кнез рече: Ја ти саветујем што је корисно за тебе, а ти размисли шта ћеш чинити.
Рекавши то, кнез тог тренутка ослепе, и од страховитих болова у очима паде на земљу, не дајући гласа од себе. Тада га присутни узеше и однеше у постељу. И он остаде у постељи три дана, не проговоривши ни речи. Тек четвртог дана он стаде громко викати да је хришћански Бог једини Бог. Виктор дође к њему и упита га: Откуда тако брза промена код тебе? Он одговори: Христос ме зове, преслатки Викторе! Тада га Виктор упути у истине вере. И кнез би крштен. А када је излазио из свете купељи, одмах му се очи отворише, и он прослави Бога. А гомила јелина, који видеше то чудо, уплашише се да се и њима нешто слично не деси, и отидоше к Виктору, те се и они крстише.
После тога дође до Неронових ушију глас да врховни војсковођа Аталије Виктор и кнез Аталије Севастијан проповедају науку Петра и Павла и многе јелине приводе вери у Христа, и да мајка војсковођина Фотина са сином својим Јосијом ради то исто у Картагени. То силно наљути Нерона, и он одмах посла војнике да по Аталији похватају све хришћане, и људе и жене, и да их доведу пред њега. А овима се јави Господ говорећи: "Ходите к мени сви који сте уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити. Не бојте се, ја сам с вама, и Нерон ће бити побеђен заједно са својим сарадницима". А јави се Господ засебно и Виктору, и рече му: "Од данас ће ти име бити Фотин,[5] јер си многе просветлио и привео Мени вером. А Севастијана окрепи на мучеништво; и блажен је ко се до краја бори".
Рекавши то, Господ узиђе на небо. А би и светој Фотини откривено од Бога оно што је имало да јој се догоди. Стога она са много хришћана отпутова из Картагене, допутова у Рим, и стаде проповедати Христа. И узбуни се сав град, говорећи: Која је ово што допутова овде са толико људи? која је ово што тако смело проповеда Христа? - Уто војници доведоше у Рим светитељкиног сина Фотина и кнеза Севастијана. А света Фотина пре тога изађе пред Нерона са сином Јосијом и хришћанима. Гледајући их, Нерон их упита: Због чега сте дошли к нама? Светитељка одговори: Да те научимо вери у Христа.
Тада присутни великаши саопштише цару да су доведени кнез Севастијан и војвода Виктор, који су се одрекли богова. Цар нареди да их уведу. И кад они изађоше пред цара, он их упита: Шта то чујем о вама? Свети одговорише: То што си чуо о нама, царе, истина је. А цар, гледајући их крвнички, рече им: Одреците се Христа, или ћете љутом смрћу бити уморени! А светитељи, подигавши очи к небу, одговорише: Не допусти! не допусти, Христе Царе, да се одвојимо од вере и љубави Твоје!
Затим цар упита свете: Како се зовете? Света Фотина одговори: Ја, прва сестра, зовем се Фотина, тако ме је назвао Исус Христос, Бог мој; друга моја сестра зове са Анатолија, трећа се зове Фота, четврта - Фотида, пета - Параскева, и шеста - Кириакија. А синови моји: први се зове Виктор, коме је Господ мој Исус Христос променио име и назвао га Фотин, а други, који је са мном, зове се Јосија. Тада је Нерон упита: И ви сте сви сагласни да пострадате и да умрете за Назарећанина? Света одговори: Сви ћемо ми из љубави према Њему умрети радујући се и веселећи се.
Тада нареди цар да им чекићима размрскају зглобове на прстима руку. И одмах се донесе наковањ; светитељи метнуше на њега руке, и слуге стадоше да ударају чекићима по њима; и удараху их непрестано од девет до дванаест сати; и три пута се слуге изменише лупајући чекићима по рукама светих, али светитељи не осећаху уопште никакве болове, нити им се руке размрскаше.
Извештен о томе, цар се збуни, и нареди да се светима одсеку руке. Слуге им одмах везаше руке, положише их на наковањ, и седам пута ударише сабљама по рукама, али их не могоше одсећи, већ сами клонуше и попадаше као мртви. А света Фотина, видећи да их благодат Божја сачува неповређене, радујући се говораше Давидове речи: "Господ је помоћник мој, и не бојим се; шта ће ми учинити човек!" (Пс. 117, 6).
Цар беше у недоумици, и стаде размишљати на који начини каквим средствима да победи свете. И нареди да мушкарце вргну у најмрачнију тамницу, а свету Фотину и њене сестре да одведу у златно одељење његове палате, и да тамо наместе седам златних постеља, и седам златних столица и астал, и да поређају пред њима многе драгоцености, и златоткане хаљине, и златне наките и појасе. Затим нареди цар да и кћер његова Домнина са дворкињама својим оде код ових сестара и разговара с њима.А света Фотина, угледавши Домнину, рече јој: Радуј се, невесто Христова! А Домнина јој одговори: Радуј се и ти, госпођо моја Фотино, буктињо Христова! - Чувши из уста Домнине име Христово, света Фотина се обрадова у Господу, и загрливши Домнину пољуби је. Затим поучи истинама вере њу и сто њених дворкиња, и све их крсти. И Домнини промени име и назва је Антуса, а њену прву дворкињу назва Стефанида. Онда света Антуса одмах нареди да се раздаду сиротињи све драгоцености и златоткане хаљине и златни накити и појаси што беху у златном одељењу.
Када за то сазнаде цар, силно се разјари, и нареди да се седам дана загрева огромна пећ, и у њу баци света Фотина и сви они што су с њом, и људи и жене. То би учињено; и светитељи остадоше у ужареној пећи три дана. Тада мучитељ, мислећи да су изгорели, нареди да се отвори пећ, и остаци костију изгорелих светих баце у реку. А када отворише пећ, они обретоше, - о чуда! све свете здраве и неповређене где славе и хвале Бога. И сви се запрепастише, пошто видеше да их се ватра уопште коснула није.
Када ово необично чудо видеше и чуше житељи Рима, удивише се, и многи слављаху Бога. А цар, будући потпуно неразуман, нареди да се светим мученицима да смртоносни отров. И би позван мађионичар Лампадије да спреми отров. Света Фотина прва узе отров и рече мађионичару: Не би уопште требало да из твојих руку узмемо отров и пијемо, пошто си нечист. Али да би ти, о царе, и мађионичар који спреми овај отров, познали силу Христа Бога мог, ја ћу прва попити отров у име Исуса мог. А после мене попиће отров и остали сви што су са мном.
И сви испише отров, али им он ниједноме не нашкоди. Видевши то, мађионичар се запрепасти. Затим, посматрајући свету Фотину, рече јој: Имам и други отров, много јачи од овог који пописте. И ако ви и њега испијете, и он вам не нашкоди, онда ћу и ја поверовати у Христа вашег. - И када сви испише тај отров, и никоме се од њега не деси никакво зло, тада мађионичар дохвати своје мађионичарске књиге и баци их у огањ. И верова у Христа, и крсти се, и доби име Теоклит.
Сазнавши за то, цар нареди да Теоклита одмах издвоје од осталих мученика, да га изведу ван града и мачем му одсеку главу. И тако пре других мученички пострада незаборавни Теоклит, и доби од Господа бесмртни венац. А осталим светим мученицима и светој великомученици Фотини нареди цар да се пресеку жиле. Када то би учињено, светитељи се ругаху цару и његовим боговима. Тада он, неваљалац, нареди да света Фотина, и остали с њом, пију растопљено олово и сумпор, и да им се то и у уши налије. Али и то нимало не нашкоди светима, и они рекоше: Благодаримо Ти, Господе Боже наш, што си нам помоћу олова срце росом оросио, јер су нам била веома жедна!
Тада Нерон, зачуђен и пренеражен, нареди да светитеље обесе, па да им што јаче стружу цело тело и буктињама пале. Али светитељи се мољаху, и Божјом благодаћу показаше се јачи и од ових мучења. Бесан, Нерон нареди да се помеша пелин и најоштрији оцат, и то да мученицима да пију. Попивши и то, свети говораху: Оцат твој, о царе, слађи нам је од меда.
Још беснији због овога, тиранин нареди да се светима ископају очи, и да их онда баце у мрачну тамницу, пуну змија и шкорпија. И гле чуда! све змије и шкорпије поцркаше, а тамошњи смрад се претвори у мирис, и тамничка тама у најблиставију светлост. Тада се и Христос јави светима, и рече им: "Мир вам!" И ухвативши свету Фотину за руку, рече јој: Ја сам стално са вама, не бојте се, него се непрестано радујте! - И док Господ ово говораше, са очију њихових спаде као крљушт, и сви прогледаше, и угледавши Господа поклонише Му се. А Господ, благосиљајући их, рече им: Будите храбри и јаки! - и тако узиђе на небо.
Безбожни Нерон остави свете мученике у тамници три године, да би тако у тешким мукама окончали живот горком смрћу. После три године посла цар да Му из тамнице доведу једног његовог дворјанина, кога он тамо беше затворио. Када послани војници дођоше у тамницу по овога, у исто време видеше свете мученике здраве и крепке. И обавестише цара да ослепљени галилејци опет виде, и да су здрави, и даш тамница блиста од светлости, и да дивно мирише, и да се претворила у дом Божји, у који се стичу јелини, слушају проповед мученика о Христу, верују у Њега и крштавају се.
Чувши то, цар се запрепасти, и посла слуге да му доведу мученике. И кад их доведоше, он им рече: Не издадосмо ли вам царску заповест да не проповедате Христа у овом граду Риму? Како онда, налазећи се у тамници, ви проповедате Христа? Знајте да ћу вас због тога подвргнути многим и великим мукама. А свети му одговорише: Чини што хоћеш, јер ми нећемо престати да проповедамо Христа, који је истинити Бог и Творац свега.
Разјарен, Нерон нареди да их распну стрмоглавце, и да им три дана бију тела жилама, све док им се кости не пораспадају. Пошто то би учињено, цар нареди да остану на крстовима још четири дана. А када петог дана. дођоше мучитељи да виде да ли су мученици живи, видеше их на крстовима, и тог тренутка сви ослепеше. Уто Анђео Господњи сиђе с неба, и скиде светитеље с крстова. Затим, поздравивши их, остави их здраве. - А света Фотина, сажаливши се на ослепљене мучитеље, помоли се Богу, и они одмах прогледаше. Због тога повероваше у Христа, и крстише се.
Када за то чу Нерон, спопаде га бес, и он нареди да светој Фотини одеру кожу. Док су то радили, светитељка је псалмила говорећи: "Господе, искушао си ме, и познао си ме" (Пс. 138, 1). Пошто је одраше живу, кожу јој бацише у суви бунар. А светом Севастијану и Фотину и Јосији одсекоше тајне удове, па их онда затворише у једном старом купатилу. Тада изведе Нерон преда се свих пет сестара Свете Фотине, и нареди да им прво одрежу дојке, а затим да их одеру живе. Када џелати хтедоше да вежу свету Фотиду, четврту сестру, пре но што би почели да јој деру кожу, она то не допусти, већ сама јуначки стајаше док јој не скинуше кожу. Цар се удиви њеном јунаштву и храбрости. Али га то још више и наљути, те он, звероподобни, измисли за свету Фотиду још страшније и ужасније муке. Наиме, он нареди да у његовој башти савију врхове два дрвета, и да за њих вежу свету Фотиду, па да онда пусте врхове да се опет врате у своје првобитне положаје. Када то урадише, света Фотида би рашчеречена на две половине, и блажену душу своју предаде у руке Божје, и доби неувенљиви венац мучеништва.
Потом нареди цар да свима светим мученицима одсеку главе, само да свету Фонтину изваде из сувог бунара, и да је вргну у тамницу. То њу веома ожалости што остаде сама и не увенча се заједно са осталим сестрама. Због тога она мољаше Бога о томе. Бог јој се јави и, осенивши је три пута знаком часнога Крста и испунивши је радошћу, учини је здравом. И доцније, пошто је много дана славила и благосиљала Бога, она предаде душу своју у руке Његове.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА АНАТОЛИЈЕ, ФОТЕ, ФОТИДЕ, ПАРАСКЕВЕ И КИРИЈАКИЈЕ

РОЂЕНЕ сестре свете мученице Фотине Самарјанке.[6]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИКТОРА (= ФОТИНА) и ЈОСИЈЕ, синова свете Фотине[7]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕВАСТИЈАНА КНЕЗА[8]

СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМ ЖЕНА МУЧЕНИЦА АЛЕКСАНДРЕ, КЛАВДИЈЕ, ЕФРАСИЈЕ, МАТРОНЕ, ЈУЛИЈАНИЈЕ, ЕФИМИЈЕ и ТЕОДОРЕ

ОВЕ свете жене пострадаше 290. године, за време великог гоњења које настаде на хришћане под царем Максимијаном. Тада су на разне муке стављани и убијани сви, и људи и жене, који су исповедали Христа. Ово гоњење захвати и град Аминсос у Кападокији, и тамошњи кнез нечовечно поби тамошње хришћане. Тада ових седам девојака смело изађоше пред кнеза и исповедише да је Христос истинити Бог, а кнеза назваше нечовечним и звероподобним и непријатељем истине.
Зато их најпре тукоше моткама, затим им мачевима одрезаше дојке, па их после тога обесише и стругаше толико да им се изнутрица дровиде. Најпосле пак бацише их у усијану пећ, где ове блажене девојке предадоше душе своје у руке Божје, од кога добише неувенљиве венце мучеништва.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИРОНА КРИЋАНИНА

ОВАЈ славни мученик Христов Мирон беше из Мега Кастрарита; син побожних и благородних родитеља. Измалена он беше благе нарави, миран, чедан, велики љубитељ девствености и целомудрија. Једном речју, он беше млад по узрасту, али стар по мудрости. Притом Мирон беше врло леп и мио младић. Он изучи кројачки занат; и као радник беше одличан и веома уредан. Његови суседи Агарјани много су желели да се друже и разговарају с њим, али он је то избегавао и седео у својој радњи озбиљно и тихо радећи свој посао. Но иза те своје жеље Агарјани су имали потајну намеру: да наговоре Мирона да се одрекне вере Христове и да се потурчи. И једнога дана ови проклетници шта смислише? Нађоше једно дете, Турче, и наговорише га да каже да га је младић Мирон присилио на срамни грех. Изневши овакву клевету против чедног младића, Турци са великим бесом дохватише Мирона и одведоше пред судију, вичући и лажно сведочећи како је Мирон тобож силовао турско дете. Судија упита Мирона је ли истина што ови сведоче. Свети младић одговори да га они неправедно и лажно оптужују, и да он не само није учинио такво дело, него му тако нешто ни на памет није пало. Тада клеветници скочише на ноге халачући да је он то заиста учинио, да треба или да се потурчи, и на тај начин окаје свој грех, или да буде погубљен. Судија и сам пристаде на овај захтев, и рече светом младићу: или да се потурчи, или да прими смрт. А Христов мученик неустрашиво одговори: Никада се вере своје и имена Христова одрећи нећу; напротив, готов сам да примим безброј мука ради љубави Христове. Хришћанин сам се родио, и хришћанин хоћу да умрем. - Чувши то, судија нареди те мученику ударише много батина. Затим га баци у тамницу, до поновног ислећења. А мученик све то подношаше јуначки, без икаквог страха, и лице му се ни најмање не промени.
Када мученик би поново изведен пред судију, исти сведоци сведочише поново исту лаж. Судија онда стаде обећавати мученику велике почасти и многе дарове, ако га послуша и потурчи се. Не послуша ли га, онда ће га предати на најљућу и најсрамнију смрт. Међутим мученик Христов остаде несавитљив, и гласно и јасно и надаље изјављиваше: Веру своју не мењам, већ хоћу да умрем хришћанин. - Тада судија, видећи да је мученик непоколебљив у својој вери, изрече смртну пресуду против њега.
Воћен на губилиште које се налазило изван Кастра, мученик које год хришћане среташе путем, све их поздрављаше и свима говораше: Простите ми, браћо! и Бог нека вам прости - Међутим позади мученика иђаше и његов отац који плакаше и кукаше за сином својим. Када стигоше на губилиште, мученик замоли те му допустише да се састане са оцем својим. Пришавши оцу, он паде пред њим грлећи му ноге; затим му пољуби руку и узе благослов од њега; и утеши га да не жали због његове смрти, пошто умире лажно оклеветан и неправедна осуђен. Онда се врати к џелатима и рече им да изврше наређење. Џелати му ставише омчу око врата и обесише га.
И тако блажени Мирон прими бесмртни венац мучеништва. И док мученик наредне ноћи још висијаше на вешалима, стражари Турци својим очима видеше где божанска светлост сиђе с неба на мучениково тело. И сами ови стражари испричаше то многима. А хришћани, чувши то, прославише Бога који прославља светитеље Своје. Нека се човекољубљем и благодаћу Божјом на молитве светог новомученика Мирона удостојимо и ми Царства небеског. Амин.[9]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕФРОСИНА СИНОЗЕРСКОГ

РОДОМ из Корељског краја; младост провео у Валаамском манастиру; по навршеном пунолетству примио монаштво у Тихвинском Успенском манастиру, Новгородска епархија. Године 1600. настанио се као отшелник на обали Синичјег језера. Слава његових подвига убрзо привуче к њему љубитеље пустињежића, и он основа на обали језера општежићни манастир. Преподобни скончао мученички; убијен од Пољака 1612. године приликом пљачкања манастира. Године 1653. свете мошти његове пренете у Благовештенску цркву, њиме подигнуту.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА РОДИОНА

ЗА Господа Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕМАНУИЛА

ПОСТРАДАО за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АКИЛЕ ЕПАРХА

ЗА своју веру у Господа Христа пострадао мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИТЕ ИСПОВЕДНИКА, епископа Аполонијадског

БОГОНОСНИ отац наш Никита Исповедник живео је у време иконоборачке јереси, Беше епископ града Аполонијаде у Витинији (Мала Азија). Беше свети Никита не само побожан и православан, него и љубљаше људе и чињаше велике милостиње, и уз то још он веома добро знађаше Свето Писмо и беше мудар и речит. Будући примораван од иконобораца у време цара Лава Исавријанца (813-820. г.) да се одрекне поштовања светих икона Господа Христа и Пресвете Богоматере и светих Ангела и Светитеља, и не приставши на то, буде мучен и на крају протеран у изгнанство. У изгнанству се од мучења разболе и предаде свету душу своју Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛОЛИОНА

ЗА веру у Христа пострадао песницама бијен и умртвљен.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Света Фотина, то је она жена Самарјанка, са којом је Господ разговарао на студенцу Јаковљевом (Јн. 4, 5-42).
2. Нерон царовао од 54 до 68 године. Гоњење хришћана под њим почело је 65 године и трајало до 68 године, када је Нерон извршио самоубиство и тиме учинио крај овом гоњењу. За време овог гоњења пострадали су свети апостоли Петар и Павле.
3. Картагена - древни приморски град на северу Африке, основан од Феничана и био њихова чувена колонија у Старини; разрушен 146 године пре Христа; обновљен под првим римским императорима, и био напредан град. Данас се на његовом месту налази град Тунис.
4. Аталија - град у провинцији Памфилији, у јужном приморском делу Мале Азије; основан на век и по пре Христа Аталом II Филаделфом, који га је и назвао по своме имену.
5. На грчком Фотин - φωτεινος - значи: онај који светли; отуда, онај који просветљује, просвећује, поучава: = Светозар.
6. Видети о њима под данашњим даном: Спомен св. мученице Фотине, Самарјанке. Видети такође и под 26. фебруаром.
7. Видети о њима под данашњим даном: Спомен св. мученице Фотине, Самарјанке. Видети такође и под 26. фебруаром.
8. Видети о њима под данашњим даном: Спомен св. мученице Фотине, Самарјанке. Видети такође и под 26. фебруаром.
9. Свети Мирон пострада на Криту 1793 године.