ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Света мученица Агатија. Ова славна девица и мученица Христова роди се у сицилијанском граду Палерму од родитеља благородних и имућних. Када цар Декије подиже гоњење на хришћане, би и Агатија света ухваћена и на суд пред судију Квинтијана изведена. Виде судија Агатију, прекрасну у лицу, и пожели је имати за жену. Када он то предложи Агатији, одговори му Агатија да је она невеста Христова, и да не може бити неверна своме обручнику. Судија је стави на тешке муке: Агатија буде шибана, ругана, уз дрво везивана и бијена до крви. По том јој судија поново посаветује, да се одрекне Христа, и да тако избегне даље муке, на што невеста Христова одговори: "Ове муке мени су врло корисне, као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у Рај, ако тело моје најпре не буде сокрушено мукама". Тада мучитељ нареди те јој се одсеку женске груди, па је онда баце у тамницу. У тамници јој се јави свети апостол Петар и поврати јој целост телесну и здравље. Поново би изведена на мучење, и поново бачена у тамницу где и предаде душу своју Богу, 251. године у граду Катани, а у време цара Декија. По смрти Агатиној њен мучитељ Квитијан пође да заграби имање њено. Но успут се разбесне коњи под њим и под војницима, те га свега изгризу по лицу, свале на земљу и истопотају ногама намртво. Тако га убрзо постиже казна Божја за дивљи злочин над светом Агатијом.

2. Света мученица Теодула. Пострадала за Христа у време Диоклецијана, нечастивог цара римског. При мучењу, Теодула уразуми једног од мучитеља, Еладија, и приведе га вери Христовој. Када Еладије јавно исповеди своју веру у Христа, би мачем посечен. Теодула се држаше врло храбро на суду, због чега је судија назва безумном. Рече му на то Теодула: "Безумни сте ви који заборависте јединог истинитог Бога, па се клањате мртвом камењу". Судија је врже на муке љуте које Теодула јуначки издржа, и својим јунаштвом на мукама многе задиви и ка Христу обрати. Међу онима беху и два угледна грађанина, Макарије и Евагрије. Са овом двојицом и многим другим Теодула би бачена у усијану пећ где чесно сви скончаше и Христовог се царства удостојише.

3. Свети Полиевкт, патријарх цариградски (+ 970. године). Због свог високог ума, ревности верске и часноречивости назван другим Златоустом. У време патријарха Полиевкта и цара Константина Порфирогенита дође у Цариград руска кнегиња Олга, и ту се крсти 957. године. Патријарх ју је крстио, а цар јој био кум. Пророчки јој рекне свети Полиевкт: "Благословена си ти међу женама руским, јер си заволела светлост и одбацила таму, благосиљаће те синови руски до последњег колена". Из простих монаха Полиевкт је био узет за патријарха 946. године и остао је на престолу патријаршијском до своје смрти 970. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АГАТИЈЕ

Злочестиви цар Декије[1] издаде на све стране наређење да се сви хришћани имају убијати. У Сицилији тада беше његов војвода Квинтијан. У то време у сицилијанском граду Палерму беше једна девица, по имену Агатија, веома лепа, кћи благородних и богатих родитеља, васпитана у хришћанској вери. Када она чу за гонитељево безбожно наређење о убијању хришћана, распали се ревношћу за Христа Господа свог, коме се чистим девством беше обручила. И презре отаџбину своју и знаменитост порекла свог. А богатство што јој остаде после родитеља, и сву славу овога света, не рачунајући ни у шта, стаде припремати себе на страдање за Христа. Судија пак Квинтијан, чувши за лепоту, високо порекло и богатство ове свете девице, би захваћен нечистом мишљу према њој, и сладострасно је зажеле. И размишљаше како би могао да је види, придобије за своју гадну похоту, и уједно јој отме имање. А када сазнаде да она верује у Христа, одмах посла војнике из града Катане[2] у Палермо, да је као хришћанку доведу на суд. Дошавши код свете Агатије, војници јој саопштише да су дошли да је воде, и обећапаху јој да ћe је с почастима одвести своме војводи, ако им само да реч да ће се поклонити њиховим боговима. Она им рече да је мало причекају, а сама уђе у унутрашње одељење свога дома. И затворивши се, подиже руке к небу, и мољаше се говорећи:
Господе Исусе Христе, Ти знаш срце моје, и намеру душе моје, и љубав моју према Теби, и веру моју у Тебе, - буди ми Ти вођ и помоћник против врага, кога сам већ Тобом, Богом мојим, згазила и умртвила. И сада, Господару, молим Те, не допусти свепрљавом и свепоквареном човеку том, слузи ђаволском, да оскрнави тело моје, у коме чисто и чесно поживех до сада. Похитај и постарај се да победиш ђавола, и слугу његовог Квинтијана, да не рекне: где је Бог њен? Прими сузе моје као миомирисну жртву и принос, јер си Ти Бог једини, и Теби приличи слава вавек, амин.
Пошто се тако помоли, она са војницима изиђе из града, праћена неким грађанима, суседима и познаницима. А иђаше да свесрдно и храбро стоји за Господа свог, као стена необорива. И говораше у себи: прво сам водила рат са ђаволом, трудећи се да неоскврнављеним сачувам девичанство своје и победим страсти тела свог. И победих страсти благодаћу Христа мог, и сатрх врага који помоћу сласти и пожуда ратује против људи. A caда одлазим у други рат, у коме имам душу своју положити за Христа. Али, о ђаволе, нећеш се обрадовати због мене већ ћеш се постидети, јер се надам у Христа Бога мог да ће са мноштвом светих Анђела Својих гледати с неба на подвиг мој и помагати мени слабој.
Тако говорећи у ссби, она топлим сузама омиваше лице своје. А успут јој се одреши ремен на обући. Она застаде да га завеже, и осврну се, и не виде никога од суседа који су је пратили, јер се сви беху вратили. Због тога се још више расплака, и помоли се Богу говорећи: Свемогући Господе, ради суграђана мојих, који нису поверовали мени, слушкињи Твојој, да хоћу да пострадам за свето име Твоје, покажи неко чудо на овом месту! - И одмах изниче и порасте дивља маслина.
А кад стиже у град Катану, војвода нареди да је одведу у кућу једне богате жене, Афродисије, која је имала пет младих кћери. Њима беше војвода заповедио, да љубазношћу и заводљивим речима склоне Агатију на телесну љубав, и наговоре је да принесе жртву боговима. И оне је стадоше обасипати похвалама и ласкама и многим обећањима. Затим јој стадоше претити, еда би је наговориле да се потчини Квинтијановој вољи. Али нимало не успеше. Оне не беху у стању да је не само речима, него и делима, од љубави Божје склоне на љубав световну: јер је украшаваху скупоценим хаљинама, даваху јој поклоне, нуђаху разноврсне слаткише, приређиваху гозбе и игре, довођаху хорове и музику, и устројаваху свемогуће забаве овога света. Али она није хтела на све то ни да погледа. И говораше им: Знајте, да су ум мој и мисао моја засновани на камену, и не могу се никада раставити од љубави Христове. А ваше ласкаве речи су као ветар, радости световне - као киша, а ваше претње - као реке. Ако и ударе на кућу моју, неће је моћи потрести, јер је основана на камену, који је Христос, Син Бога живога. - Док тако говораше, потоци суза сливаху јој се низ образе на груди. Јер као што јелен чезне за изворима воде, тако је душа њена чезнула да страда за Господа свог.
Афродисија, видећи да је срце свете Агатије непоколебљиво и неосвојиво, оде к војводи Квинтијану, и рече му: Лакше је камен размекшати, и гвожђе у олово претворити, него ону девицу усаветовати, и од Христа је одвратити. Ја и кћери моје ништа друго радиле нисмо него смо је и дан и ноћ саветовале. Употребљавале смо и ласкања, и молбе, и претње, да бисмо је придобиле да буде једне мисли с нама. Ја сам јој и бисере, и дивне ђердане, и скупоцене хаљине, и злато, и драго камење нудила, и робове јој и села давала, али она све то сматра за прашину коју ногама гази.
Чувши то, војвода Квинтијан се разљути, и нареди да му је доведу у тајни дворац његов. И седећи на своме месту, пун прљавих мисли, он је стаде питати: Каквог си порекла? Света Агатија одговори: Пореклом сам племићка, и имам угледне и богате сроднике. Квинтијан је упита: Када си славна пореклом, зашто онда носиш подеране хаљине као нека робиња? Светитељка одговори: Христова сам робиња, и Њега ради носим робињско обличје. Квинтијан је упита: Како себе називаш робињом, када си слободна, јер си кћер високородних родитеља? Светитељка одговори: To наше високородство, и та наша слобода јесте: служити Христу. Војвода рече на то: Шта дакле, зар нисмо, слободни ми, који не служимо Христу вашем, па га чак и одбацујемо? Агатија одговори: Ви сте запали у такво ропство и плен, да сте не само постали робови греху, него и поклоници одвратних и мртвих идола, јер као Бога обожавате дрво и камен. Квинтијан рече: Ако тако будеш богохулствовала, бићеш подвргнута страшним мукама. Но реци ми, зашто одбацујеш наше богове? Агатија одговори: Одбацујем их зато што нису богови већ демони, чије ликове правите од бакра и мермера, и позлаћујете их. Квинтијан рече: Девојко, послушај добар савет, и принеси жртве, да не би допала разних мука, и осрамотила и обрукала високородство своје. А касније ћеш се, и против воље, поклонити боговима, господарима васељене. Света Агатија одговори: Нека жена твоја буде као Афродита, богиња твоја, и ти сам буди као Зевс, бог твој.
Када то светитељка рече, Квинтијан нареди да је ударе по лицу, говорећи: Нe вређај војводу! Света Агатија одговори: Где ти је разум, војводо? Ја ти желим да будеш као бог твој, a ти не желиш да будеш сличан њему, и сам се својих богова стидиш. Онда почни да их заједно са мном одбацујеш. Војвода рече: Заслужујеш велике муке, на које ћу те одмах ставити, ако не извршиш што ти се наређује. Девица одговори: Ничега се не бојим! Јер, бациш ли ме зверовима да ме поједу, они ће се, чим ме угледају и чују име Христово, укротити. У огањ ћеш ме вргнути? Анђели ће ми с неба донети росу да ме расхладе. Нанећеш ми ране и муке? Имам за помоћника Духа истине, који ће ме избавити из руку твојих. - Онда војвода нареди да је одведу у мрачну и смрдљиву тамницу. И светитељка, поверавајући себе Господу своме, иђаше као на пир и весеље.
Сутрадан војвода Квинтијан опет изведе свету Агатију преда се на суд. И упита је: Јеси ли добро размислила о своме здрављу? Света Агатија одговори: Христос је моје здравље. Војвода рече: Одреци се Христа, да млада не погинеш. Светитељка одговори: Одреци се ти лажних богова својих, који су дрвље и камење, и приступи истинитоме Богу, који те је створио, да не би допао вечних мука.
Тада мучитељ, ражљућен, нареди да је нагу обесе о дрво и бију. А кад светитељку бијаху, мучитељ јој рече: Упути мисао своју ка поклоњењу боговима, да би остала у животу. Она одговори: Ове муке доносе ми весеље, и радујем се њима, као што се понеки радује када нађе велико благо. Ова привремена страдања мени су корисна. Као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у рај, ако тело моје најпре не буде сакрушено мукама. - На то судија потстицаше слуге да је још свирепије муче. Онда нареди да јој гвозденим клештима кидају дојке, и да их отсеку. А када ово извршиваху, рече мученица војводи: Безбожни и бездушни мучитељу, зар се не стидиш да женскињу одрежеш дојке, које си ти сам у мајке своје сисао? Али ја имам друге дојке у души својој, којих се ти не можеш коснути, јер су посвећене Богу од младости моје.
Затим светитељка би вргнута у тамницу. У поноћи јој се јави свети апостол Петар, стар и честан, држећи у рукама многе лекове. Пред њим иђаше један диван младић са упаљеном свећом. И разуме светитељка да је дошао неки лекар. Рече јој апостол: Нечестиви мучитељ нанесе ти страшне ране, али нимало не успе; ти си га победила својим јунаштвом. Стога бедник нареди да ти не само кидају дојке него и отсеку. Због тога ће се душа његова вечито мучити. A ja сам стајао и посматрао како си муке подносила, и осетих да ти се дојке могу исцелити. Због тога и дођох овамо. А света мученица Агатија одговори: Ја никада нисам за тело своје употребљавала никакве лекове, па и сада сматрам да не треба да нарушим тај добри обичај, који од младости чувам. Старац јој на то рече: И ја сам хришћанин, и са том намером дођох да те исцелим. Немој се дакле стидети мене. Светитељка одговори: Ти си човек, a ja девица, како онда могу без стида обнажити тело своје? Више волим да трпим болове од својих рана, него да се пред очима мушкараца обнажим. Благодарим ти, чесни оче, што си мене ради дошао овамо, да ми исцелиш ране. Но знај, да се лекови, спремљени од људи, никада неће приближити телу мом. А старац јој рече: Зашто не желиш да те ја лечим? Светитељка одговори: Имам Господа свог Исуса Христа, који све тренутно исцељује, и речју подиже пале. Ако он хоће, може исцелити мене, недостојну слушкињу Своју. Обрадовавши се тако великој вери свете мученице, апостол се мало осмехну, и рече: Он ме посла к теби, девице, јер сам ја Његов апостол. Погледај дакле, ти си већ исцељена.
Рекавши то, он постаде невидљив. Тада света мученица Агатија, познавши ко јој се јавио, стаде благодарити Бога, говорећи: Благодарим Ти, Господе мој, Исусе Христе, што си ме се сетио и послао апостола Твог да ме исцели. - Онда погледа на тело своје: и виде дојке своје читаве, и све ране исцељене. А сву ноћ неисказана светлост испуњаваше тамницу и осветљаваше је. Уплашени од тога, стражари побегоше и оставише тамницу незакључану. А беху тамо и други сужњи, који, видевши то, рекоше светитељки: Ето, врата су отворена, и нема стражара; хајде, бежи! Света Агатија им одговори: Нe желим да лишим себе мученичког венца, и стражаре доведем у опасности. Но пошто ми је помоћник Господ мој Исус Христос, Син Бога живог, који ме исцели, остаћу до краја у Његовој вери.
А кад прође четири дана, у пети дан седе опет мучитељ на судијску столицу. И доведоше преда њ свету Агатију, и он јој рече: Докле ћеш се противити царском наређењу? Принеси жртву боговима, да те не бих ставио на најстрашније муке. Светитељка одговори: Све су речи твоје ништавне, и наређење цара твог неправедно. Оно и сам ваздух скврнави. Но реци ми, бедниче и безумниче, ко тражи помоћи од мртвог дрвља и камења? Ја приносим жртву захвалности Ономе који исцели дојке моје и излечи све тело моје.
Тада мучитељ нареди да јој открију груди. И видевши да су јој дојке читаве и здраве, као што беху и раније, упита је: Ко те исцели? Мученица одговори: Исус Христос, Син Бога живога. Квинтијан је упита: Зар опет помињеш Христа, о коме ја нећу ни да чујем? - И нареди да се оштри црепови усијају у огњу, поређају по земљи, натрпа жар на њих, и преко жара простре нага света мученица, да се тако пече и мучи. И када то чињаху, изненада би земљотрес не само на том месту, него и у целом граду, и раседе се земља, те прогута Квинтијановог друга Вултеа и пријатеља његовог Теофила, по чијем савету Квинтијан стави мученицу на овакве муке. Уплашени пак од земљотреса, сви грађани дојурише код Квинтијана у судницу, и викаху на њега да не мучи невину девојку, јер због ње и би земљотрес.
Уплашен од земљотреса и узбуне грађанства, Квинтијан нареди да светитељку одведу у тамницу. Ушавши у тамницу, мученица подиже руке к небу и рече: Благодарим Ти, Господе, што си ме удостојио да пострадам за свето име Твоје и, уклонивши из мене жељу за привремени живот, подарио ми трпљење. Стога ме услиши сада, Господе, и благоволи да напустим овај свет и пређем к богатој и великој милости Твојој.
Пошто се тако помоли, предаде дух свој у руке Божје, 251 године у граду Катани a у време цара Декија. Када то дознаше грађани, они хитно доћоше и, узевши свето тело њено, однесоше и чесно сахранише. А к чесноме телу свете мученице дође и један прекрасан младић, уопште непознат грађанима Катане. Са њим беху сто дивних младића. И овај младић испрати до гроба тело свете мученице, и стави у њен сандук камену плочу, на којој беше написано ово: Ум свет, добровољно поштовање Бога, и избављење отаџбини. - Пошто ту плочу метну крај главе свете мученице, младић одмах постаде невидљив. И свима људима би јасно, да је то био Анђео Божји.
После тога војвода Квинтијан узе своје војнике и пође у град Палермо да заграби богатство свете мученице Агатије, и присвоји целокупно имање њено. А када дође до реке Псимиф, и зађе у њу са коњем да је прегази, коњи се под њим и под војницима изненада разбеснише, са себе свалише, лице му изгризоше, ногама га изгазише, и у реку утопише. Тако Квинтијан злом смрћу оконча свој зли живрт. И тело његово многи тражише, али га не нађоше, јер и оно погибе заједно са душом. Отада ниједан велможа царски не усуди се да кињи сроднике свете Агатије. A слава свете Агатије шираше се на све стране. И би над моштима њеним подигнута црква, и хаљина, коју је носила, би положена на њен гроб као знак смирености њене.
А кад прође година од кончине свете Агатије, гора Етна[3], крај града Катане, пусти из себе велики огањ, и лава као велика река течаше из вулканског гротла, и камење као восак растапаше. И сви житељи града Катане беху у великом страху, бојећи се да им град не буде уништен. И прибегоше к цркви свете мученице Агатије не само хришћани него и незнабошци и, узевши њену хаљину, иставише је према лави која је јурила ка граду, и као штитом се одбранише од смртоносне и грозне огњене лаве, јер се лава, као да се застиде хаљине свете мученице, заустави и угаси. Видевши то, људи се обрадоваше великом радошћу, и слављаху Бога, и величаху свету мученицу. Ово се чудо догоди 5. фебруара, дан када светитељка пострада за Христа Господа свог, коме слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕОДУЛЕ

У вpeмe римских царева Диоклецијана и Максимијана[4] беше у киликијском граду Аназарву[5] неки војвода, по имену Пелагије. Он рече својим слугама: Прођите сву област моју, похватајте хришћане, и доведите их к мени на суд, да им саопштим царско наређење, да се поклоне нашим боговима. - Слуге поступише по заповести. Ухватише и неку хришћанку, по имену Теодулу. Бојећи се, не мука, него да је не оскврне, она им понуди много злата, и мољаше их да је пусте. Али они не обратише пажњу на злато, већ је одведоше своме војводи, и испричаше му да је хтела да се златом откупи од њих. Војвода их похвали што их злато није саблазнило те је нису пустили, и зато их награди поклонима. Сам пак седе на судијску столицу, и преда њ изведоше ту блажену хришћанку. Он је упита за име, а она одговори: Хришћанска сам. Војвода Пелагије рече на то: Пре но што те почнем мучити, кажи нам своје име. Светитељка одговори: Рекох ти већ, и не слагах, да се зовем Хришћанка. To je моје чесно и вечно име, а од људи сам названа Теодула. Родих се од родитеља хришћана, и у закону хришћанском добро сам васпитана. Војвода јој рече: Видим да ми без ума одговараш. Света Теодула одговори: Ви сте безумни, јер, напустивши Бога, клањате се камењу. Војвода рече: Саветујем ти као сестри: принеси жртву боговима, па хајде к мени да уживаш на моме имању и да будеш у великој части. Теодула одговори: Уживај у своме имању ти и отац твој Сатана, и заједно ћете бити наследници вечних мука. Војвода рече: Знам да сте ви жене по нарави напрасите и гневљиве, и досађујете властима. Али ја нисам брз на гнев, но кротко ти саветујем да ми се покориш и принесеш жртву боговима, да не би погубила душу своју. Светитељка одговори: Ја не погубљујем душу своју него је спасавам, остајући у вери Божјој, а тело ће моје отићи у земљу. Стога ти не без ума говорим: мучи тело моје како хоћеш! А Бог, видећи моје трпљење, пружиће помоћ своју мени пошто свим срцем желим да пострадам за Њега, као што је Он пострадао за нас на крсту, обављајући спасење људима својим. Војвода Пелагије рече: Мислиш да ћеш ме тим речима својим разјарити, да бих те што пре погубио. Знај добро, ја ћу те дуго мучити, режући ти парче по парче, док те не погубим. Светитељка одговори: Зли и крвожедни вуче, како можеш погубити овцу која има доброга пастира Христа, Творца свих? Ко ме може отети из Његових руку?
Тада се мучитељ разгневи, и нареди да светитељку обнаже, и да је њеним сопственим плетеницама обесе о кипарис, па да је муче усијаним шипкама гвозденим, сажижући јој дојке. Мучена, светитељка рече: Знај, војводо, ја не осећам муке, а гледам тебе где се, побеђен, више мучиш. Одговори јој војвода: Богови су наши милостиви, и знају да ћеш им се обратити. Зато, штедећи те, они уклонише бол из тебе, да не би осећала муке. Светитељка рече: Где су богови твоји који ме штеде? Покажи ми их, да им укажем поштовање.
Чувши ову реч, војвода се веома обрадова, и нареди да је одвежу и хитно одведу у храм њиховог бога Адријана[6], кога сматраху као живог и славног. Ушавши у тај храм светитељка угледа Алријаиов кип. И помоливши се истинитоме Богу, она дуну на кип, и овај тог тренутка паде, као громом поражен, и изломи се на три дела. Онда светитељка изиђе из храма, и рече војводи: Уђи, и пружи руку помоћи твоме богу, јер паде и изломи се. A кад војвода уђе и угледа на земљи идола разбијеног на три дела, закука за њим, и дуго плака.
Глас о томе дође до ушију царева, и они послаше једног човека у град Аназарв, да испита да ли је то истина па да војводу баци зверовима да га поједу. Дознавши за ово, војвода паде пред светом Теодулом, са плачем је молећи да њиховог бога опет начини целим. И обећа да ће постати хришћанин, ако види тог бога где стоји на истом месту на коме је и раније био. Пошто се усрдно помоли свемоћном Богу, светитељка нареди идолу да постане цео, и стане на своје место. И одмах идол постаде цео, оде и стаде на место где је раније стајао. А кад царски изасланик дође и виде да је идол читав, одмах се врати к царевима, не учинивши војводи никакво зло.
Потом стиже од царева писмо Пелагију, у коме му се наређује да Теодулу стави на разне муке, и тако погуби. И Пелагије не само не испуни своје обећање, то јест не постаде хришћанин, него заборави доброчинство свете Теодуле, и опет је ухвати, и нареди да јој усијаним сврдлима буше ноге. И кад тако мучаху свету Теодулу, приступи Пелагију неки идолопоклоник коментарисије[7], говорећи: Молим твоју светлост, господине војводо, дај ми власт над њом, и ја ћу је уразумити да се поклони боговима. Ако то не урадим, онда ми отсеци главу. И војвода му даде власт над светитељком.
И он направи пет дугачких клинаца: и један укуца у лево уво светитељкино, и он прође до десног ува њеног; други клинац укуца у десно уво њено, и он прође до левог ува њеног; трећи клинац укуца јој у чело, а последња два - у обе дојке њене. A светитељка, подигавши очи к небу, помоли се Богу да јој да трпљење. И одмах доби помоћ Божју и исцељење: јер клинци поиспадаше, и она поста здрава.
Тада коментарисије одведе светитељку дому своме, и ласкавим речима је наговараше да се с њим поклони боговима њиховим, да бих и ја, рече, добио одликовање од војводе, и ти се од самих царева удостојила велике славе. Светитељка му рече: Наговори ти себе сама, и постани хришћанин, да би се удостојио, не кратковремене, већ вечне славе у царству Господа нашег Исуса Христа, који ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим. Коментарисије рече: Реци ми сву истину, слушкињо Христова, јер се од твојих речи запали срце у мени. Одговори му Теодула: Овај свет, и богатства његова, и сва слава, брзо ће проћи, а будући живот је бесконачан. И ко овде чини добра, примиће у оном свету добру награду; а ко чини зла у овом свету, биће вечито мучен у оном. Нарочито пак биће подвргнути бесконачним мукама они који се клањају идолима, као ви. - Овим, и многим другим речима, света Теодула приведе коментарисија к познању истине. И он, дарнут у срце, рече: Молим те, госпођо Теодуло, не помени зло које ти учиних, него моли за мене Бога твог, да и ја постанем хришћанин.
Сутрадан отиде коментарисије са светом Теодулом код војводе и рече му: Нe могох слушкињу истинитог Бога одвратити од правог и истинитог пута. Штавише, она мене изведе на прави пут, јер ме избави од таме незнања, и приведе Христу, истинитоме Богу, у кога чврсто верујем, и исповедам свесвето име Његово, и клањам Mу се свим срцем. - Када војвода чу ове речи његове, нареди да му одмах отсеку мачем главу, а тело баце у море. И тако он претрпе мучеништво у двадесет и четврти дан месеца јануара. А света Теодула би бачена у силно усијану пећ, и остаде у њој неповређена.
Потом би предата под власт неком помоћнику војводином Еладију, да је он наговори да се поклони боговима. Али света Теодула својим богонадахнутим речима и њега приведе Христу, као и коментарисија. И он изиђе пред војводу, и изјави да је хришћанин. И би мачем посечен. А за блажену Теодулу мучитељ ужеже велики роштиљ, и простре је по њему, и изли на њу врелу смолу и восак и уље. А роштиљ се распаде од силног огња, и велике варнице и силан пламен сажеже многе присутне. Па и самог војводу огањ захвати, и он у мукама изгоре. А света Теодула остаде без повреде. Видевши то чудо, мноштво људи вероваше у Христа. Међу њима беху Макарије и Евагрије, угледни грађани. После тога неверни опет ужегоше пећ, и би бачена у њу света Теодула са Макаријем и Евагријем и многим другима који беху поверовали у Христа. И пошто се сви помолише Богу у усијаној пећи, скончаше, и пређоше у бесконачни живот, у коме, овенчани венцем победе, триумфују са свима Светима, славећи Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПОЛИЕВКТА патријарха Цариградског

Због свог високог ума, ревности верске и красноречивости назван другим Златоустом. У време патријарха Полиевкта и цара Константина Порфирогенита[8] дође у Цариград руска кнегиња Олга, и ту се крсти 957 г. Патријарх ју је крстио, а цар јој је био кум. Пророчки јој рекне св. Полиевкт: "Благословена си ти међу женама руским, јер си заволела светлост и одбацила таму, благосиљаће те синови руски до последњег колена". Из простих монаха Полиевкт је био узет за патријарха 956 год. и остао је на престолу патријаршском до своје смрти 970 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА АНТИОХИЈСКОГ

Овaj свети отац наш Теодосије родом је из Антиохије. Син знаменитих родитеља. Послуша реч Господњу: остави кућу, и богатство, и племство, и све остале радости света, и повуче се у планинске и шумовите крајеве у Киликији, према мору. И тамо начини једну врло малу келију. Водио је подвижнички живот; носио хаљину од козје длаке; испод хаљине носио тешке синџире: један око врата, други око паса, и два око обе руке. Бавећи се молитвом и рукодељем, тиме је умртвио телесне страсти, тојест похоту, гордост и остале. Хранио се биљем и помало поврћем, које је сам гајио. Тиме је гостио и оне који су му долазили. Косу је имао врло дугачку: допирала му је до ногу.
Уколико се више подвизавао, утолико је расла слава његова. Од Бога доби и дар чудотворства, тако да је извео воду из стене. Многи су му почели долазити и остајати код њега, угледајући се на његов живот. Примајући их, преподобни претвори ону пустињу скоро У небески град. Једном наиђоше у те крајеве Агарјани, али, из уважења према блаженом Теодосију, не учинише никакво зло, и удаљише се мирно. Но због честих њихових најезда преподобни остави пустињу и оде у своју постојбину Антиохију. Ту начини себи малу колибу, и заједно са неком братијом вођаше духовни живот. И говораше тој братији: Браћо, иако су нам Агарјани указивали поштовање, и нису нас уводили у напаст, ипак, као што каже апостол, треба да дамо место гневу. Јер и Господ побеже од Ирода, и тиме нам даде наук да и ми бежимо. И још смо научени да не срљамо сами у искушења. Јер, шта смета наша постојбина нашем духовном животу, ако ми бдимо над собом? Сигурно ништа.
Тако водећи духовни живот, блажени поживе нешто мало времена у својој постојбини, па отиде ка Господу[9].

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА архиепископа Черњиговског

Свети Теодосије, архиепископ Черњиговски, по пореклу свом припадао је властелинској фамилији Углицких. Отац Теодосијев Никита бејаше свештеник у Малоросији; мати му се звала Марија. Родитељи васпитаваху свога сина у страху Божјем и хришћанској побожности; под утицајем њихових поука у његовој се души још од раног детињства заметнуше клице оне побожности, којом се украшавао сав његов потоњи живот. По природи кротак, послушан и осетљив, Теодосије је из детињства горео пламеном љубављу према Богу и усрђем према храму Божјем. Пошто се код куће научи да чита и пише, Теодосија даде отац на даље образовање у Кијево-Братску Богојављенску школу[10]. Ту под утицајем и руководством побожних наставника, изучавајући Свето Писмо и дела светих Отаца, Теодосије се труђаше да према њима изграђује и свој живот. Ту он растијаше и јачаше духом у познању истина православне вере и у подвизима побожности. И још ту, у школи, у младом Теодосију ниче тежња да, према својим моћима, подражава равноангелни живот преподобних: Антонија и Теодосија и других подвижника Печерских, - тих великих молитвеника и небеских покровитеља старопрестолног Кијева, под чијим благодатним заклоном он живљаше и васпитаваше се, и чије нетрулежне, прослављене мошти он стално пред собом гледаше. У слободним од рада часовима омиљено занимање Теодосијево беше: молитва, богоразмишљање и читање речи Божје. Ту се трудољубиви Теодосије добро упозна са црквеним хорским појањем у појачкој школи, устројеној преосвећеним Лазарем Барановичем. Уопште, Кијево-Братска Богојављенска школа, основана ради подржавања и заштите православне вере од напада пољског римокатоличког свештенства и језуита, обављала је сву наставу у строго православном хришћанском духу, и тим духом запајала и младе душе својих васпитаника. Међу својим наставницима она је имала истинска светила православне духовне просвете. Нема сумње да је и свети Теодосије добио тамо највише и најбоље у оно време образовање, које је имало да припомогне потпуном развићу свих даровитих способности његове душе.
Убрзо по завршетку свога васпитања у Кијево-Братској Богојављеноској школи Теодосије прими монаштво, за којим је још у школи чезнула његова душа, пламено жудна духовних подвига. И тако, овај истински подвижник Христов још у младим годинама ниушта не сматра сва блага овога света, оставља многометежни, сујетни свет и прима монашки постриг у Кијево-Печерској лаври са именом Теодосије, у част великог Кијево-Печерског подвижника и оснивача општежићног монашког живота у Русији - преподобног Теодосија, кога је он тако побожно поштовао и чијем се молитвеном посредништву он тако често обраћао још за време свог школовања у Кијеву. Од тога доба почиње строго-подвижнички живот Теодосијев, који га убрзо учини познатим не само у монашким круговима него и међу мирјанима.
Смиреност и примеран живот младог подвижника скренуше на себе пажњу ондашњег митрополита кијевског Дионисија[11], те га он постави за архиђакона Кијево-Софијске саборне цркве. Ту се он веома ревносно потруди све до одласка митрополита Дионисија из Кијева. После тога он би постављен за намесника митрополитовог дома. Али живот у Кијеву, узнемираван светском таштином, не могаше задовољити унутарњу тежњу младог инока ка безмолвију и његову жељу да борави у сталном молитвеном општењу с Богом. Стога свети Теодосије, вучен љубављу ка подвизима побожности и монашког безмолвија, ускоро остави Кијево и настани се у удаљеном, малом Крупицком Батуринском манастиру[12], издавна чувеном због строгости монашког живота. Ту преподобни Теодосије би посвећен у чин јеромонаха. Но иако се образовани, побожни и радени монах на све могуће начине скривао од света, ипак није могао остати непримећен од више духовне власти. Свети Теодосије се подвизавао не дуго у Крупицком манастиру. Он се јако издвајаше међу осталом братијом својом духовном мудрошћу и строгим подвижничким, врлинским животом. Због тога кроз кратко време он би постављен за игумана Корсунског манастира, у Кијевској епархији.
Ово постављење одговарало је унутрашњим тежњама преподобног Теодосија. Корсунски манастир[13], налазећи се на острву реке Росе, далеко од световних насеља, у живописној природи, потпуно је одговарао светитељевом стремљењу ка усамљености и подвизима побожности далеко од светске сујете. Својим побожним, истински подвижничким животом он служаше као узвишени пример манастирској братији, и показа мудру способност у управљању манастиром. Зато убрзо потом он би премештен за настојатеља чувеног Кијево-Видубицког манастира[14]. Ова древна обитељ кратко време пре тога бејаше у рукама унијата и Пољака римокатолика, и они је разрушише. Велики део монаха се расеја, јер нико није хтео да живи у порушеном манастиру; манастирске зграде беху запуштене, нека манастирска имања неправедно отета. Уопште, манастир је захтевао и унутарњу и спољну обнову, и било је потребно много снаге и умења да се то постигне. Али преподобни Теодосије не паде духом и, Божјом помоћу, он са успехом изврши тај посао и знаменитој древној обитељи поврати њено пређашње благољепије и уређај: обнови манастирска здања и храмове, васпостави спољашње благоустројство, заведе угледна благољепна богослужења, образова диван хор. Но још више пада у очи труд овог истинског подвижника Христовог око обнове унутрашњег духовног живота монашког у Видубицком манастиру. Ревносно испуњујући дужности монашког звања, преподобни Теодосије служаше монасима као узвишени пример строгог подвижничког живота, и тако привлачаше у своју обитељ многе жељне спасења. У исто време, желећи да што више усади дух истинског подвижништва у монасима Видубицке обитељи, светитељ устроји мали скит на манастирском земљишту у мозирском срезу Минске губерније, за оне од братије који ишту потпуну усамљеност и сурове аскетске подвиге.
Но и поред овакве своје подвижничке делатности, свети Теодосије доживе многе неправедне увреде и клевете. Али подвижнички живот његов и мудро руководство монасима осигураше му свеопште поштовање код Кијевљана. Нарочито га је уважавао и ценио ондашњи вршилац дужности Кијевског митрополита, архиепископ Черњиговски Лазар Баранович[15], његов ранији наставник и ректор у Кијево-Богојављенској Братској школи. Као вршилац дужности Кијевског митрополита, архиепископ Лазар одреди Теодосија, који тада још бејаше Видубицким архимандритом, за свога намесника у митрополији[16]. Потом, када Малоросија изабра за кијевског митрополита епископа луцког Гедеона[17], тада Лазар Баранович посла архимандрита Теодосија у Москву ради потврде тог избора, што он успешно сврши код цара.
Преосвећени Лазар Баранович, вративши се из Кијева у Черњигов на своју епархију, позва к себи преподобног Теодосија и посхави га за архимандрита Черњиговског Елецког манастира[18].
Y то време овај манастир бејаше веома бедан и оскудан. Но нови настојатељ за две-три године потпуно уреди и осигура манастир, увећа братство и заведе подвижнички дух међу братијом.
Y исто време архимандрит Теодосије помагаше архиепископу Лазару у управљању извесним епархиским пословима. Одушевљен његовом ревношћу старац - архиепископ зажеле да још за живота свог види Теодосија у епископском чину, и на тај начин спреми себи достојног намесника. И године 1692, он са хетманом Малоросије упутише у Москву писмене молбе царевима: Јовану и Петру Алексејевичима, и патријарху Адријану[19], да архимандрита Елецког Теодосија произведу у чин архиепископа. У тим молбама они су писали: "Пречасни архимандрит је човек благ, украшен врлинама монашког живота, који он води из младих година; искусан је у управљању манастирима, пун страха Божјег и мудрости духовне, просвећен, велики ревнитељ црквеног благољепија, способан да управља домом архиепископије и Черњиговском епархијом". Заузимање уваженог старца - архиепископа уроди плодом, и те године архимандрит Теодосије отпутова у Москву ради хиротоније. Тамо он би хиротонисан за архиепископа 13. септембра 1692. године.
Велика то беше радост за престарелог архипастира Черњиговског Лазара Барановича, када свог омиљеног помоћника угледа у архиепископском чину. Томе се обрадова много и паства, која је побожно волела и уважавала владику Теодосија. И као архиепископ, свети Теодосије помагаше преосвећеном Лазару са безграничном љубављу и оданошћу сина, ништа не предузимајући без сагласности првојерарха черњиговског и управљајући паством по његовим упутствима и жељама. Но Господу би угодно да се велики старац - архипастир тихо и мирно упокоји 3. септембра 1693. године, после 36-годишњег управљања черњиговском епархијом. Архиепископ Теодосије га свечано сахрани у черњиговској Борисогљебској саборној цркви.
После тога патријарх Московски утврди светог Теодосија за самосталног архиепископа Черњиговског. Свети Теодосије се са очинском ревношћу стараше о духовном благостању своје пастве. При томе, очигледна беше за све светост његовог живота, искрена љубав његова према подвижништву, хришћанско милосрђе његово и љубав к свима који му се обраћају. Својим добрим делима и хришћанским врлинама он је светлео не само за паству черњиговску него и далеко ван њених граница. И у самој Москви његово се име већ одавна изговарало са особитим поштовањем, пошто се он својом духовном мудрошћу и моралним особинама издвајао од свих ондашњих руских јерараха. До последњег даха свог, он се, као истински војник и подвижник Христов, подвизавао у славу свете вере православне и на добро својих ближњих. Горећи духом, он је служио Господу, и за све био светилник који гори и светли (ср. Рм. 12, 11; Јн. 5, 35).
Свети Теодосије се најусрдније стараше да код своје пастве развије љубав према подвижничком животу, који он свесрдно заволе од ране младости своје. У том циљу он ревносно подржаваше не само већ постојеће у његовој епархији манастире него и нове осниваше. Тако он основа женски манастир, назван Печеникски. Затим основа други манастир, у близини града Љубеча. Упоредо са старањем о развићу подвижништва светитељ се старао и око подизања и украшавања храмова. Бринући се о моралном напретку своје епархије, он је главну пажњу обраћао на свештенство: трудио се да за свештенослужитеље одабира лица достојна и способна, и свима средствима појачавао пастирско-просветну делатност парохијског свештенства.
Но свети Теодосије не остаде дуго на Черњиговском архипастирском престолу. Предосећајући своју блиску кончину, он дозва к себи у Черњигов намесника Брјанског Свенског манастиpa, јеромомаха Јована Максимовича[20], и половином 1695. године произведе за архимандрита Елсцког манастира, којим је до тог времена управљао сам. Ускоро после тога свети Теодосије се престави ка Господу, петог фебруара 1696. године. Горко оплакан од осиротеле пастве, свети Теодосије би погребен у черњиговској саборној Борисогљебској цркви.
Свети Теодосије не остави своју паству ни по завршетку свога земног служења. Од његових нетљених моштију стадоше се догађати чудеса. Низ чудеса отпоче са благодатним исцељењем од тешке болести његовог наследника на архиепископском престолу черњиговском, преосвећеног архиепископа Јована Максимовича. Преосвећени Јован се тешко разболе; болест се нагло погоршаваше; болесник стаде бунцати. и када болест беше на врхунцу, наједаред преосвећени призва к себи келејника и нареди му да одмах у његовим одајама обави вечерње и прочита за њега богослужбено молитвено правило, и да за сутра изјутра спреми све што треба за архијерејску службу коју ће он служити. Они који се налажаху око болесног архипастира помислише да он бунца. Али на његово упорно настојавање они најзад устукнуше и испунише му жељу. Сутрадан, на запрепашћење свих, преосвећени владика, потпуно здрав, одслужи божанствену литургију. Потом он објави присутнима, да му се дан пре јавио светитељ Теодосије и рекао му: "Служи сутра и - бићеш здрав". У знак благодарности за своје тренутно, чудесно исцељење од тешке болести, преосвећени архиепископ Јован Максимович састави у част угодника Божјег "похвалу" у стиховима.
За овим чудом стадоше се ређати чудеса благодатног чудотворца светог Теодосија. Чудеса од светих моштију његових често су била праћена јављањем светог Теодосија болесницима у сну, при чему је он наређивао да се моле, да посте, да отслуже молебан итд., обећавајући исцељење. Понекад пак он је при томе давао поуке, саветовао и очински прекоревао за извесне грехе. Тако, једноме немчи светитељ се јавља у саном виђењу и говори му: "Иди у саборну цркву, направи молебан и бићеш здрав". Сутрадан немча, на запрепашћење свих, стаде говорити. А затим, угледавши у саборној цркви светитељеву икону, познаде у њему оног угодника Божјег који му се беше јавио у сну. - "Благосиљам и опраштам", говори светитељ свештенику који у сну исповеда пред њим своје грехе и моли му се за исцељење сина; при томе му обећава да ће му исцелити сина, што се сутрадан и збива. - Једној жени која се са сузама молила Богу и призивала светитеља да се помоли за оздрављење њенога мужа, чудотворац умиљато говори, тешећи је и храбрећи: "Нe плачи, ја ћу умолити Бога, и муж твој биће здрав". И убрзо затим муж њен, који је око године дана патио од тешке болести, потпуно оздрави. - Светитељ се јавља једној болесници која га је призивала, и говори јој само једну реч: "Успокоји се", и њене душевне патње потпуно престају. - Уопште, тешко је набројати сва дивна исцељења, извршена молитвеним посредовањем светог Теодосија. Доста је рећи, да су она са свих крајева Руске земље стала привлачити ка његовом гробу многобројне гомиле богомољаца.
Нетљене мошти светог Теодосија биле су откривене 14. фебруара 1772. године, што значи на 76 година после његовог блаженог престављења. У току времена стале су се у саборној цркви, где леже светитељеве мошти, водити белешке о исцељењима која се догађаху од светих моштију. А од 1850. године у истој саборној цркви Черњиговској стално се води подробан летопис о чудесима која се збивају на молитве упућене светом Теодосију. Слава Богу, дивноме у светима Својим!

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АНТОНИЈА АТИЊАНИНА

Новојављени мученик Христов Антоније беше из славног града Атине. Родитељи његови Митар и Каломира беху пуки сиромаси, али сина свог Антонија одгајише у побожности и научише га светим књигама. Да би помогао своје сиромашне родитеље, Антоније се у својих дванаест година најми код неких албанских Турака који пословаху у Атини. Тако он помагаше родитеље до својих шеснаест година. За време пак рата између Русије и Турске 1770 године, газде Антонијеве кренуше у Мореју да пљачкају и поробљују хришћане, а поведоше са собом и Антонија. Тамо га његове газде продадоше као роба неким Агарјанима. Ови одмах стадоше на разне начине мучити Антонија, приморавајући га да се потурчи. Али он не хте. Онда га они поведоше са собом у турску војску која се налазила на Дунаву. Тамо Антоније би пет пута продаван и препродаван као роб, прелазећи у руке све горих и горих људи. И сви га они стављаху на разне муке, еда би га приморали или приволели да се одрекне хришћанске вере и потурчи. При томе они употребљаваху и ласкања и претње, и обећања и застрашивања. Али им све то беше узалуд, јер Антоније стајаше чврсто у својој вери. Најзад продадоше Антонија за триста гроша једном православном хришћанину, мутавџији по занату. Овај га одведе у Цариград, где имађаше своју кућу и радњу. У Цариграду Антоније оде к једном духовнику, исповеди му грехе своје скрушено и са сузама, и причести се Светим Тајнама у цркви Светог Николе. И од тада с радошћу служаше свога газду, као захвални слуга.
Једном Антоније усни сан који га укрепи на мучеништво. Наиме: јави му се у сну једна дивна жена, и обећа му сваку помоћ и крепкост у свима опасностима, и рече му да се не боји него да буде храбар. Рекавши му то, она га покри својим огртачем. - Антоније исприча овај сан својој газдарици; и они изведоше закључак да ће Антоније мученички пострадати за Христа. После тога Антоније, по свом обичају, оде у радњу на посао. Али га онда примети његов ранији господар Турчин, војни великодостојник, препозна га и стаде га грдити и викати на њега, како се, тобож, био потурчио, па се ето опет вратио хришћанској вери. И одмах прикупи многе сведоке за то. И сви навалише на Антонија, и тукући га немилосрдно одведоше на суд. И тамо сведочаху против њега како се, кобајаги, истински био потурчио. Судија упита Антонија да ли је то истина. Антоније без икаквог страха одговори слободно: Родио сам се од хришћанских родитеља, и хришћанин сам; Христа се нипошто одрећи нећу; напротив, готов сам да примим, ако је могуће, хиљаде и хиљаде смрти за Господа мог Христа.
Чувши то, судија му најпре стаде обећавати положаје и почасти и богатство од цара, само ако се потурчи. Но христољубиви мученик све то не само одби, него и исмеја као тричарије. Тада му судија поче претити да ће га ставити на неподношљиве муке и приредити му најљућу смрт. А мученик му на то рече: Немој мислити, судијо, да ћеш ме претњама и застрашивањима одвратити од хришћанске вере. Ево, мучи ме, каштигуј ме, сеци ми тело; измисли и неку нарочиту и најстрашнију смрт за мене! Али, знаш шта: најбоље би било да ти сам постанеш хришћанин, па да заједно ја и ти исповедамо Христа - истинитог Сина Божјег и истинитог Бога.
Слушајући овакве речи и дивећи се мучениковој неустрашивости судија се не наљути на њега већ на лажне сведоке Турке, и назва их покварењацима и лажовима, јер клеветама и лажима приморавају људе да се турче. Али ови не престајаху упорно остајати при својим лажним исказима и викати да се Антоније погуби. Тада судија узе насамо мученика и рече му: Младићу, жалим твоју младост. Молим те, послушај ме: одреци се привремено своје вере, па онда иди куда хоћеш и држи надаље своју веру. - Али мученик, имајући на уму речи Христове: "Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим на небесима", не хте не само да се голом речју одрекне Христа, него узвикну: "Хришћанин сам, и волим умрети за Христа Господа мог".
Када судија најзад увиде да нити може лажне сведоке умирити нити мученика наговорити да промени вером, он и против своје воље донесе писмену одлуку да се мученик погуби. И ову своју одлуку он кришом посла по поверљивом човеку ондашњем везиру Мехмет Мелек - паши, обавештавајући везира да је он принуђен био да изрекне овакву неправедну одлуку. Везир дозва мученика преда се и испита га по овој ствари. Онда и сам стаде наговарати мученика да се потурчи, употребљујући час обећање час претње и застрашивања. Но од мученика он чу исто што и судија пре њега. И увери се и сам везир да су тужиоци и сведоцн уствари лажови и клеветници. И донесе у себи одлуку да праведника ослободи. Али бојећи се дивљаштва и метежа од стране лажних сведока и клеветника, он врже мученика у тамницу, тобож са намером да га касније поново изведе преда се на суд, а уствари да га спасе опасности која му је претила од његових разјарених тужилаца.
Обревши се у тамници, мученик се неизмерно радоваше и ликоваше. Из тамнице он посла писмо своме газди хришћанину. У писму га мољаше, да моли хришћане да му опросте, и да моли свештенике да се моле за њега да га Господ укрепи на мучеништво. Поред тога он у писму захваљиваше газди што је дао онолики новац и откупио га од варвара, жалећи што му се ничим није одужио за ту доброту. Још у писму увераваше газду да се вере одрећи неће, и мољаше га да му, пошто пострада за Господа Христа, дају за покој душе његове уобичајене помене, и да извести његове родитеље о блаженој кончини сина њиховог, да би их тиме утешио.
Док мученик у тамници са безграничном радошћу очекиваше да умре за веру, дотле његови тужиоци и лажни сведоци често одлажаху к везиру захтевајући да мученика погуби. А када увидеше да је везир склон човекољубљу и гледа да на неки начин ослободи мученика, они се разгњевише и поднесоше жалбу самоме султану Абдул Хамиду. У тој жалби они тужаху мученика како се одрекао муслиманске вере, а тужаху и везира како је примио паре и хоће да мученика ослободи. Бојећи се метежа од стране светине, и налазећи се у ратним тешкоћама са Русијом, султан донесе одлуку: да се мученик или потурчи или погуби. Везир онда, хтео не хтео, изведе мученика из тамнице, и саопшти му султанову одлуку: или да прими мухамеданску веру или да му џелат одсече главу. Мученик се силно обрадова, и као да је нашао најдрагоценије благо, он изабра смрт за Христа.
Тада везаше мученику руке наопако, и поведоше на губилиште. Светла и радосна лица мученик хиташе на смрт као на светковину. И када дођоше на губилиште, он преклони главу, и рекавши: "Господе, у руке Твоје предајем дух свој!" би посечен мачем. И тако блажени мученик доби славни венац мучеништва. А хришћани откупише његово свето тело, и веома га свечано и часно сахранише у цркви Пресвете Богородице - Живоносни извор. Молитвама светог мученика Антонија нека се и ми удостојимо Царства Небеског. Амин[21].

CПOMEН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕЛАДИЈА И ВОИТА

Ови свети повероваше у Господа Христа преко свете Теодуле. Зато и они бише посечени мачем[22].

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВАГРИЈА И МАКАРИЈА

И ови свети мученици повероваше у Господа Христа преко свете Теодуле. Зато и бише у огњу спаљени[23].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Декије, римски цар, царовао од 249 до 251 године.
2. Катана - древни град на источној обали Сицилије; у садашње време напредан град, са преко сто хиљада становника.
3. Етна - вулкан на острву Сицилији, близу града Катане.
4. Диоклецијан на Истоку, Максимијан на Западу - царовали од 284 до 305 године.
5. Аназарв - град у Киликији, на југоистоку Мале Азије.
6. Овде се разуме храм са идолом или изображењем римског цара Адријана који је царовао од 117 до 138 године. Римљани су, као што је познато, убрајали своје умрле цареве у богове, и одавали им божанске почасти, приносили им жртве и остало. To je такозвани "култ цезара". Такво обожавање царева почело се од Октавијана Августа и трајало за све време постојања незнабожачке римске царевине. Стали су обоготворавати не само умрле цезаре (то јест императоре), него чак и живе. Ово је обожавање било обавезно за све. Такво обожавање римских императора захтевано је и од хришћана.
7. Коментарисије - чиновник, надзорник тамнице.
8. Цар Конставтин VII Парфирогенит владао од 913-959 год.
9. Његов живот описа Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 10).
10. To je знаменита најстарија у Русији школа, основана крајем 16. века; сада - Кијевска Духовна Академија, смештена у Братском манастиру, у Кијеву (у данашњој Русији затворена).
11. Постао митрополитом Кијевским у фебруару 1658. год., и удаљио се из Кијева јула месеца исте године.
12. Близу места Батурина, сада - у Черњиговској губернији, на 30 врста од града Конотопа; основан у шеснаестом веку.
13. У коневском срезу, Кијевска губернија. - Свети Теодосије био постављен за игумана Корсунског манастира око 1661. године.
14. To је било 1664. год. Кијево-Видубицки манастир - један од најстаријих и најважнијих манастира Кијевске епархије; основан крајем једанаестог века; у почетку седамнаестог века, за време пољске владавине, у њему била заведена унија, но потом поново враћен под надлежност кијевског митрополита.
15. Лазар Баранович - ректор Кијево-Богојављенске Братске школе, архиепископ черњиговски од 1657. године, истакнути политички и књижевни радник јужне Русије; проповедник и полемичар против римокатолика и унијата; веома цењен од савременика; св. Димитрије Ростовски назива га "великим стубом Цркве".
16. У то време митрополија Кијевска дуго је била упражњена због политичких нереда; зато је привремено управљање њоме било поверено најуваженијем архипастиру јужне Русије - Лазару Барановичу.
17. Гедеон - епископ Луцки, од 1685. до 1690. - митрополит Кијевски.
18. Елецки Успенски манастир у Черњигову основан 1060. године великим кнезом черњиговским Свјатославом Јарославичем.
19. Адријан - последљи (десети по реду) патријарх сверуски, управљао Црквом од 1690. до 1700. године.
20. Јован Максимович - касније митрополит Тобољски и целог Сибира, где се много потрудио на распрострањењу хришћанства међу инородцима; преставио се 1715. године. Спомен његов тамо се побожно поштује као угодника Божјег.
21. Свети мученик Антоније пострада у Цариграду 1774. године.
22. Видети о њима под данашњим даном: Страдање свете мученице Теодуле.
23. Видети о њима под данашњим даном: Страдање свете мученице Теодуле.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Исидор Пелусиот. Родом Мисирац; син угледних родитеља и сродник александријских патријараха: Теофила и Кирила. Проучивши све науке светске, он се одрече богатства и светске славе и сав се предаде духовном животу ради љубави Христове. Био је велики и усрдни бранитељ и тумач вере православне. По тврђењу историчара Никифора свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, у којима је једне укоревао, друге саветовао, треће тешио, четврте поучавао: "Важније је поучавати се добродетељном животу него ли красноречивом проповедању", пише он у једном писму. У другом вели: "Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим". Прво и основно правило за Исидора било је: прво творити, па онда учити, по примеру Господа Исуса. У време гоњења светог Златоуста, када се сав свет подели у два табора, један за, а други против овога великог стуба Православља, свети Исидор стаде на страну Златоустову. Он писаше патријарху Теофилу, какво је велико светило цркве Златоуст, и мољаше га да се окане ненависти према њему. Поживео је дуго, урадио много, прославивши Христа Бога животом и пером и преселио се у Царство Христово око 436. године.

2. Преподобни Николај Исповедник. Овај светитељ беше са острва Крита. Дође у Цариград да обиђе свога сродника Теодора, игумана манастира Студијског, па ту и оста, и замонаши се. Као монах Николај прође све подвиге ради спасења своје душе. У време гоњења цркве од стране Лава Јерменина, Теодор и Николај беху љуто мучени, унижавани бијени говеђим жилама, најзад бачени у тамницу где тамноваху три године. По смрти светог Теодора Николај поста игуманом студијским. Још за живота чинио чудеса силом благодати Божје. Тако: исцели од болести Евдокију, жену цара Василија, и Јелену, жену патрикија Мануила. Теофилу Мелисену, угледном племићу, коме се не држаху деца, благослови новорођену кћерку и прорече да ће живети и многоплодна бити, што се и зби на радост родитељима. На сам дан смрти призва монахе и упита их шта им недостаје. Жита - одговорише монаси. Тада рече самртник: "Онај који је исхранио Израиља у пустињи, послаће и вама изобилно пшенице кроз три дана". И заиста трећега дана доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Преселио се у царство небеско у седамдесет петој години свога живота, 4. фебруара 868. године.

3. Свети новомученик Јосиф. Родом из Алепа. Примораван од Турака да се потурчи, Јосиф не само да одбије то, него почне изобличавати мухамеданске лажи и хвалити веру Христову. Због тога би мучен и обезглављен 1686. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСИДОРА ПЕЛУСИОТА

Преподобни Исидор беше по рођењу Египћанин; син угледних и богољубивих родитеља; сродник александријских патријараха: Теофила и светог Кирила[1]. Проучивши све науке светске и добро се научивши божанској премудрости, он се отказа славе овога света и богатства и високог рода. И сматрајући све то за трице, он се повуче у Пелусиотску Гору[2]. И тамо прими монаштво, и добро се подвизаваше за царовања Теодосија Млађег[3]. И постаде муж савршен у врлинама, и презвитер и ава; по животу и мудрости славан, и од свих поштован. О њему црквени историчар Евагрије[4] каже ово: За владања цара Теодосија беше у великом поштовању Исидор Пелусиот. Због његових дела и списа, његова се слава надалеко пронесе, и сви га слављаху. Он трудовима толико измучи тело своје, да је за све било толико очигледно да он води анђеоски живот на земљи. И свима је свагда предлагано да се угледају на њега као на живи пример монашког живота и богомислија. А писао је многе корисне ствари.
О његовом врлинском животу сведочи историчар Никифор[5], говорећи овако: Божанствени Исидор од младости своје толико зноја проли у манастирским трудовима, и толико тело своје умртви, загревајући душу тајанственим и узвишеним наукама, да је свима било очевидно да он заиста води еванђелски живот. И беше он живи и одухотворени стуб монашких правила и божанственог созерцања, и као неки најглавнији образац свесрдног подражавања и духовне науке. Написа он многе ствари, пуне разноврсних поука. Нарочито писма разним лицима, која су пуна божанске благодати и људске мудрости. Има их око десет хиљада[6]. У њима он објашњава Свето Писмо, и исправља све нарави свих људи.
Из ових сведочанстава се јасно види какав је угодник Божји био овај преподобни Исидор. Иако се не нађе његово житије опширно написано, ипак се из ових малобројних речи историчара да познати његова светост и мудрост, због чега је свима био образац врлинског живота. И он испуни свет својим богомудрим списима.
Преподобни Исидор беше велики бранитељ светог Јована Златоуста, када овај би неправедно прогнан са свога престола. Поводом тога он је много писао архиепископу александријском Теофилу и цару Аркадију[7], саветујући их да престану са злим потхватом. Али, иако није ништа успео, ипак је неваљалство њихово и неправду изобличио. A пo Златоустовом престављењу, он преко својих писама убеди светог Кирила Александријског, који дође после Теофила, да у црквене диптихе[8] унесе име Јована Златоуста, као светог изврсног исповедника који је за истину поднео многа зла од рђавих људи.
Преподобни Исидор писао је и цару Теодосију, препоручујући му да се стара о црквеном миру. И потстаче га да против злочестивих јеретика сазове у Ефесу Трећи Васељенски Сабор[9]. Јер преподобни беше велики ревнитељ вере, а силан противник јеретика, готов да страда за праву веру, као што се то види из његових речи. Јер пишући неком богохулнику Терасију, он каже: Питам тебе, који се показујеш према нама као опак и свиреп судија: Када би те цар одредио да на градским бедемима чуваш и браниш град, а ти видиш где непријатељи проваљују и руше бедеме, да би ушли у град, зар ти не би свим оружаним снагама и оруђима ударио на њих, еда би спречио рушење бедема и онемогућио непријатељу улазак у град? Ти би то сигурно урадио, да би и град и себе сачувао од непријатеља, и показао цару своју верност и усрдну послушност. Тако и ми, које Бог постави у Цркви својој светој за учитеље, зар не треба да јуначки противстанемо Арију, који је не само заратио против побожног стада Христовог, него и многе погубио? Са тог разлога ја не презам ни од какве опасности, и сврх свега желим ово: да поднесем све муке за правоверје.
Из ових се речи јасно види ревност преподобнога за веру. Али и остале његове врлине сваки може познати из његових списа. Девственост, чији је ревносни чувар био сам, он хвали више него друге врлине, називајући је царицом, коју треба сваки чин да поштује. Али он не понижава ни чесни брак. У своме писму Антонију Схоластику он каже: Они који чувају девственост слични су сунцу; они који непорочно проводе удовство и удовиштво слични су месецу; а они који живе чесно у браку слични су звездама. - Ово пак каже следећи светог апостола Павла који говори: Друга је слава сунца, а друга слава месеца, и друга слава звезда (1 Кор. 15, 41).
Преподобни саветује философе, који раде на световној мудрости: Важније је поучавати се врлинском животу него ли красноречивом проповедању. - У писму неком монаху Патриму он каже: Чујем за тебе да си украшен доброумљем и природним даром, и да усрдно изучаваш реторику, како би што лепше говорио. Али путем духовног живота греде се успешније творењем добрих дела неголи красноречивошћу. Стога, ако желиш добити бесмртне награде, мало се труди око красноречивости, а постарај се да свесрдно чиниш добро дела. - Слично пише и епископу Аполонију: Нe доликује и не треба на силу привлачити вери људе који то не желе и који се противе, пошто су то бића саздана са слободном вољом. Зато се старај да оне што су у тами просветиш добрим саветом, и твојим добрим животом и добром нарави.
Још овај светитељ учи да врлински човек не треба да се горди због добрих дела својих, већ да смерно мисли о себи. Он каже: Ко твори врлину, има светли венац. А ко је стекао многе врлине, па ипак мисли да је мало што добро учинио, он ће због самог тог смиреног о себи мишљења добити најсветлији венац. Онај који, творећи нешто врлинско, сматра да је мало учинио, заслужује не мању похвалу од оних који су стекли све врлине. Или тачније рећи: Ко смирено мисли о себи, у њега врлине бивају пресветле; a ко не мисли смирено о себи, у њега се и светле врлине помрачују и велике умањују. Стога, ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их не сматра великим, и оне ће се онда показати великим.
Овај преподобни Исидор, поучавајући друге, сам је најпре творио оно чему је друге учио. У томе се угледао на Господа, који је прво творио, па онда учио. И због својих добрих дела преподобни се није у себи гордио, него је смирено умовао. A ca смиреноумљем он удружи здравоумље, као пар трудољубивих волова коју вуку благи јарам Христов. Његово пак здравоумље (или чедност) очигледно је из његовог писма епископу еленопољском Паладију. У њему он опширно поучава како се добро треба чувати од разговора са женскињем: јер ако, као што Свето Писмо каже, зли разговори кваре добре обичаје, онда разговор са женама, макар био и добар, има силе да тајно помоћу нечистих помисли поквари унутрашњег човека, и онда ће тело бити чисто а душа оскврњена. Стога преподобни Исидор, томе епископу, који се хвалио како често води корисне разговоре са женскињем а похоту у себи не осећа, саветује ово: Добри човече, колико год можеш, избегавај разговоре са женскињем. Јер они који имају на себи чин свештенства, треба да су светији и чистији од оних који се повукоше у горе и пустиње. Јер свештеници се старају о себи и о људима, а они у пустињи - само о себи. И живот људи високог свештеничког звања сви испитују и посматрају; а они што бораве по пештерама, или своје болести лече, или ране превијају, или сами себи венце плету. Ако пак са неке потребе отидеш к женама, онда гледај у земљу, и жене, ка којима си дошао, поучавај да гледају целомудрено; и чим им изговориш мало речи, које могу душу њихову утврдити и просветити, одмах се удаљи, да дуги разговор не би силе твоје омлитавио и раслабио. Ако пак желиш да будеш поштован од жена, - а то свакако приличи духовнику, - онда не завезуј пријатељство са њима, и бићеш поштован од њих. Јер женска природа, постаје горда и нетрпељива према ономе који јој ласка; а према онима који не обраћају пажњу на њу и показују своју слободу од ње и власт над њом, она се с поштовањем односи и диви им се. Но устврдиш ли, да, иако многа пута разговоре водиш с њима, ипак од тога немаш никакве штете, - нека буде и тако. Али хоћу да сви буду уверени у ово: вода камен дуби; и кишне капље, када стално падају на камен, провале га. Размисли о овоме што кажем: шта је тврђе од камена? а шта мекше од воде, поготову од водених капљи? па ипак, непрекидно капање побеђује и природу. Када тако бива са стварима у природи, како онда воља људска, која се лако повија, да не буде дугим обичајем побеђена и преврнута?
Тако преподобни Исидор, давајући савете епископу Паладију, све нас поучава целомудреном животу: не само да чувамо тело своје од телесног грехопада, него да и душу сачувамо читавом од оскврњујућих помисли. Пошто преподобни свакој врлини поучи све преко својих списа и усмених разговора, достиже дубоку старост, и угодивши Богу до краја, сконча у миру око 436 године.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОСИФА

Овог благословеног човека који беше родом из града Халепија у Сирији, неки Агарјани из пакости оклеветаше како је, тобож, рекао да ће се потурчити. А кад он то не хте учинити, они га у силном бесу дохватише, и бијући га одвукоше на суд. На суду они лажно сведочаху против њега. Судија му рече: "Хајде, човече, постани муслиман, те на тај начин избави себе од лажне вере и приступи истинитој. Учиниш ли то, ја ћу те узети поред себе, и постаћеш моћни властодржац". - На то блажени одговори неустрашиво и смело: "О, бедници и никоговићи! како може ваша вера бити истинита? Та ви ни честитог поста немате, нити знате кад вам је пост, него се управљате према месецу. И ваш пост се састоји у преједању: за време рамазана ви целе ноћи, од сутона до сванућа, једете и ждерете; а преко целог дана спавате као мртви, само покаткад отворите очи да видите да ли је сунце зашло, да бисте опет навалили јести. Та ваша вера пуна је басни и измишљотина! Ваш Бог једе и пије! Ваш рај се састоји од уживања у јелу и пићу и у другим насладама!"
To и много друго изговори мученик разголићујући ништавност вере њихове, па заћута. А Агарјани шкргутаху зубима на њега. Судија изрече пресуду: да се Јосиф погуби мачем. Агарјани одмах дохватише блаженог исповедника, и бијући га одведоше на губилиште. Када стигоше тамо, мученик клече, и би му одсечена мачем света глава. Тако блажени јунак Христов прими венац мучеништва од Господа Христа, коме слава вавек. Амин[10].

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛАЈА СТУДИТА, ИСПОВЕДНИКА

Пpeпoдoбни отац наш Николај роди се на острву Криту[11], у селу Кидонији, одакле беше и свети мученик Василид, један од десеторице мученика, пострадалих на Криту. Родитељи овог блаженог Николаја беху хришћани. Још као мало дете дадоше га да се учи Светом Писму, и у својој десетој години он већ беше навикао на Свете Књиге. Тада га послаше у Цариград код његовог ујака, блаженог монаха Теофана, који је монаховао у манастиру Студијском[12]. Ујак га прими с љубављу, и приведе га преподобном Теодору, игуману Студијском[13]. А блажени Теодор, провидевши Духом да ће овај дечко постати диван сасуд Богу, благослови га, и нареди му да живи са другом децом у засебном дому, који се налазио ван манастирске ограде, и био подигнут за школу деци. Касније, када блажени Николај поодрасте, и игуман виде како је доброг вдадања, паметан, кротак и смирен, он га преведе у манастир, и постриже за монаха. А после неколико година примора га те прими и свештенички чин због врлинског живота свог.
Док је блажени Николај у овој обитељи проводио богоугодни живот, дође му рођени брат Тит, и са сузама му исприча како су безбожни Сарацени[14] ударили на острво Крит, заробили им родитеље, и одвели их у своју земљу. А он, иако му беше тешко у души због родитеља, саветоваше брата да не тугује због тога, говорећи: Тако је Бог хтео, јер без Његове воље ни длака с главе не пада. Он зна шта је на корист људима. Зато поверимо Њему своју тугу и промишљање о родитељима нашим. Ми пак треба да се старамо о себи: да нас не заробе телесне жеље и саблазни овога света, и да нас рука невидљивих непријатеља не одведе у земљу таме и вечнога мрака. - Тако тешећи свога брата, Николај га дарну у срце, и овај постаде добар монах.
У то време Црквом Христовом управљаху у миру и тишини добри пастири. Али, по попуштењу Божјем, злочестиви цар Лав Јерменин[15], опаки иконоборац, створи буру пометње. За царовања благочестивог цара Михаила Ранкаве[16] Лав беше најпре патриције, и вешто оте овоме престо на овај начин: Изби рат између Грка и Бугара. Цар Михаил постави Лава за војводу над источном војском, не знајући да Лав хоће да му на превару отме престо. И када се Грци побише са Бугарима, и Бугари малаксаваху и спремаху се за отступање, тада Лав Јерменин, са завереницима које раније беше поткупио, маче војску и она изненада поче бежати, иако је нико није гонио. А Бугари, видећи Грке где беже, прво се не усудише да их гоне, јер се бојаху да то није нека замка. Али када видеше да је њихово бежање безобзирно, они се осмелише, појурише за њима и мноштво Грка побише. И тако се цар Михаило врати побеђен. А ово изненадно бежање војске Лав изведе вешто и лукаво, да би војска и народ омрзнули цара као страшљивца и кукавицу, који не уме да води ратове, и тако се он сам докопао престола. Тако и би. Јер када се цар Михаило побеђен врати у Цариград, Лав са војском остаде у Витинији да чува границу. И одмах даде маха злоби коју давно скриваше у срцу, и пусти глас свуда како су тобож због царевог кукавичлука и незнања и страшљивости изгубили славу јунаштва свог и били побеђени од Бугара. На тај начин он диже сву војску против цара, а и сам јавно устаде на свог добротвора. И би тамо у Витинији од целе војске проглашен за цара.
Глас о томе брзо дође до цара Михаила. И многи предлагаху цару да удари на Лава и да му не допусти царовати. Али цар одговори: Боље је да изгубим не само престо већ и живот, него да се због мене пролије и једна кап хришћанске крви у међусобној борби. - И одмах тајно посла Лаву своју царску круну, и порфиру, и царску обућу, поручивши му: Ево, уступам ти престо; дођи дакле слободно у Цариград, и заузми престо. - Учинивши то, Михаило се одмах замонаши, а и његова жена.
Лав пак уђе врло свечано у Цариград, и заузе престо грчког царства. И добротвора свог Михаила, који му с љубављу предаде престо, одмах посла у прогонство на неко острво, а два сина његова, Теофилакта и Игњатија, нареди те ушкопише. Но после извесног времена овај злочестиви цар устаде и на самог Христа Бога и на свету Цркву његову: сазва неправедно збориште против светих икона, и избаци их из храмова Божјих. А пресвети патријарх Никифор[17], и благочестиви архијереји и архимандрити, и сви богонадахнути оци, противстадоше цару, не одобравајући његову непобожну делатност. И дошавши к цару, саветоваху му да не огорчава и не смућује Цркву Христову таквом јересју. А он их бедник све најури из двора са срамом, и посла на заточење у разне покрајине. Тада и свети Теодор Студит, који се јуначки противио цару, би заједно са учеником својим, овим блаженим Николајем, послат на заточење у околину Аполониадског језера, у град Мезопу[18]. И ту, затворени у тамницу, они проведоше годину дана.
А када затим цар чу како њих двојица тамо људе саветују и поучавају да се клањају светим иконама, он нареди те их одатле отераше далеко на исток, у место Вониту[19]. И тамо их затворише у глуву тамницу, да им нико не долази како не би могли разговарати ни с ким. Али добри исповедници, спречени да усмено говоре људима и поучавају их побожности, стадоше из тамнице писати посланице вернима, и тим својим посланицама, као громогласним трубама, обараху јеретичке догмате као јерихонске бедеме, а исправљаху и изграђиваху разоравану веру. Сазнавши за то, цар посла к њима једног бездушног војника, по имену Анастасија, да их обојицу у модрице претвори. И кад овај стиже, он најпре преподобног Теодора, а затим ученика његовог, блаженог Николаја, тако би, да им се тела дробљаху од силних удараца и рана. После тога их опет у тамницу затвори, и врата зазида. И пошто нареди да их глађу и жеђу море, он отпутова. А ко ће исказати муку и невољу и глад ових блажених сужања, и све њихове патње, које у тескобној тамници подношаху три године? Нарочито патње од оних рана, када су изнемогавали не само од болова него и од глади и жеђи. Јер су им понекад трећег дана, понекад четвртог дана, а понекад седмог дана, стражари убацивали кроз прозорчић помало хлеба и додавали по врло мало воде, и то пропраћали псовкама и грдњама.
Али, ране на телима њиховим још не беху сасвим зарасле, кад опет стиже од цара изасланик да их мучи. Јер неко од зловерних достави цару једну њихову посланицу, коју је православнима писао блажени Николај од стране преподобног Теодора. У тој посланици се изобличава царева непобожност и заблуда, и душегубни отров иконоборске јереси, и упућује вернима дивна и корисна поука о вери. Када је злочестиви цар Лав прочитао ту посланицу, толико се разбеснео и као лав зверски рикао, да је одмах послао к њима једног опаког мучитеља са том посланицом, па ако је њихова, да их бије све док не издахну. Мучитељ, чим дође, изведе преподобне сужње из тамнице, показа им посланицу, и упита их да ли је њихова. А они ништа не сакрише, већ изјавише да је преподобни Теодор диктирао а блажени Николај писао. На то ce изасланик разгневи, па повали нага Николаја на земљу, и би га без милости врло дуго. Онда њега остави полумртва, па повали Теодора, и би га толико да му цело тело претвори у ране, а умало му и саме кости не поломи. И оставивши њега једва жива, опет се врати Николају. И покуша да га ласкањем придобије за царевог једномишљеника. Али он, непоколебљив у вери, одби све то. Тада се мучитељ још више разљути, и нареди опет да блаженог Николаја немилосрдно бију. И би преподобни дуго бијен по леђима и по стомаку. И тако свега страшно изранављеног, мучитељ га остави голог сву ноћ на мразу. Јер беше месец фебруар, и зима. А он, патећи телом од многих рана и мрзнући се на хладноћи, трпљаше благодарећи Бога. Затим их мучитељ опет врже у тамницу, зазида улаз, и врати се цару.
Преподобним оцима тела беху покривена страшним и дубоким ранама: од рана, кожа им је висила на телу, као кошуља. Видећи толике патње њихове, стражари се сажалише и смиловаше те им донашаху топлу воду и уље, и они један другоме праху ране и мазаху уљем. И тако се лечаху. А кожу која им је висила, и није могла да зарасте, отсецаху ножићем. И тако паћаху деведесет дана. И још им ране не беху залечене, злочестиви цар опет нареди да их одатле преведу у околину Смирне[20]. И пошто их тамо силно избише, и ноге им у кладе метнуше, бацише их у тамницу. И проведоше преподобни у тамници двадесет месеци у тешким мукама и невољама.
И услиши Бог слуге Своје који Mу ce дан и ноћ мољаху, и опомену се сужања, и би воља његова те погибе злочестиви цар Лав: његови га војници убише у цркви. После њега дође на престо грчкога царства Михаило Травлос[21]. Он, иако сам беше зловеран, не гоњаше правоверне, него препусти да сваки верује како хоће. И нареди да се пусте из тамница и врате из заточења сви који су на то били осуђени због вере. Тада бише пуштени из заточења и блажени Николај са великим Теодором. И дошавши у Халкидон посетише патријарха Никифора који је био ту у заточењу. Преблажени Никифор се веома обрадова њиховом доласку. И видевши на телима њиховим страдалничке ране, он их поштоваше као свете мученике. Пошто проведоше тамо неко време, они заједно с патријархом дођоше у Цариград да усаветују цара да прими православну веру. Али цар, због велике грубости своје, не послуша њихов савет, и не хтеде да се поклони светим иконама. Само није бранио другима да се клањају светим иконама. И издаде цар наређење којим забрани да се иконе истављају у престоници, Цариграду, и допусти да се могу по вољи истављати у предграђу и у осталим градовима и покрајинама. Због тога свети оци, Теодор и Николај, опростивши ce c патријархом, напустише престоницу, да би могли слободније држати свето Православље са поштовањем икона. И настанише се на острву Херонису. И пошто тамо проживеше неко време при цркви светог мученика Трифуна, велики Теодор се претстави Богу[22]. А блажени Николај, оставши после свог духовног оца, не напусти гроб његов, него борављаше крај њега проводећи живот у многобројним подвизима монашким.
Пошто цар Михаило премину, на престо дође његов син Теофил[23]. Он поново диже гоњење на православне због светих икона. И мучени беху од иконобораца они који се побожно клањаху светим иконама. У то време љуто пострадаше и два брата по телу и по духу: преподобни оци Теодор и Теофан Начертани[24]. Тада и блажени Николај, напустивши боравак крај гроба свога духовног оца, потуцаше се од места до места док не умре цар Теофил иконоборац. После смрти његове на престо дође жена његова благочестива царица Теодора са сином Михаилом[25]. И опет се зацари мир у Цркви Христовој, и вера засија, а патријарховао је у Цариграду свети Методије[26].
У то време дође у обитељ Студијску и блажени Николај. И по претстављењу преподобног Навкратија Исповедника[27], би постављен за игумана, за патријарховања светог Игњатија[28] који дође после светог Методија. Пошто је три године био игуман, он предаде игуманство врлинском мужу, блаженом Софронију, a сам се повуче на безмолвно место, и провођаше живот у ћутању. Али и Софроније после четири године игуманствовања пређе ка Господу. И братија отидоше код преподобног Николаја, и много га молише док га приволеше да се опет прими игуманства.
Неколико година проживе блажени Николај као игуман. Утом цар Михаило одрасте и, покваривши се веома, отера из царског дворца своју мајку блажену Теодору, и по савету њеног брата, а свога ујака Варде, натера је те се постриже у једном женском манастиру. Цар Михаило онда узе Варду себи за сацара. И настаде буна у народу, и саблазан, што цар устаде против своје мајке, и што Варда отера своју закониту жену и оскрнави постељу сина свог, јер му преоте жену. А пресвети патријарх Игњатије, желећи да цареве врати с пута разврата, непрестано их саветоваше, али без успеха. Једног празника цар Варда дође у саборну цркву са намером да се причести. Али патријарх му не само не даде причешће, него и изобличи безакоње његово пред целим народом, и одлучи га од цркве. А Варда, бесан од злобе на патријарха, потстаче цара Михаила против њега, и отераше га са патријаршијског престола, а место њега сабор постави Фотија[29], првог секретара царевог.
Видевши такву пометњу и неред, блажени Николај остави свој манастир. И узевши са собом свога брата, отиде на једно манастирско имање, звано Пренет. И живљаше тамо у безмолвију, у молитвеном тиховању, не желећи ни да чује за безакоња која цареви чињаху. Али не остаде тамо дуго: би протеран одатле. A то се деси на овај начин: Једном приликом цареви путоваху лађом, и када пролажаху поред места где свети борављаше, свратише код њега, знајући да је муж добродетељан и од свих слављен. А жеља им је била да га ласкама придобију за свога присталицу, како би и он пристао и потврдио патријархово прогонство, и прељубни брак Вардин. Али он не само што на те злочине њихове не пристаде, него им и прорече да ће, ако се не покају због злих дела својих, изненада погинути злом смрћу, што се касније и догоди. Када то зли цареви чуше од њега, разљутише се на њега, и протераше га одатле. А у обитељи Студијској наредише да се постави други игуман.
Блажени Николај потуцаше се од места до места, мучећи се под старост. Затим, по наређењу безаконих царева он би опет ухваћен, и везан дотеран у свој манастир. И две године проведе у тамници затворен све до смрти тих царева, Михаила и Варде, на којима се зби светитељево пророштво. Јер идући са војском на Крит против Сарацена, они се успут посвађаше, и несрећни цар Варда би расечен напола од Михаилових слугу. А цар Михаило се одмах врати у Цариград. Али и он исто тако би од својих домаћих посечен у дворцу.
После њега дође на престо Василије Македонац[30]. Он блаженог патријарха Игњатија поврати на његов престо[31]. И преподобни Николај би пуштен из тамнице. Цар Василије га дозва к себи, и мољаше га да опет прими управу свога манастира. А он, иако због старости није желео да ту власт прими, ипак на молбе цареве пристаде. И цар га је често позивао к себи на разговор, и користио се његовим поукама и његовим врлинским животом. И беше у великом поштовању код цара.
Угоднику Свом, блаженом Николају, Бог подари дар да исцељује болести по људима. Тако, жена христољубивог цара Василија Евдокија тешко се разболе. Лекари јој не могоше помоћи. Она очајаваше за живот, и чекаше смрт. Због тога цар беше веома утучен. Но заспавши мало, царица виде у сну старог црнорисца у великој слави који јој говораше: Уздај се у Бога! нећеш умрети сада, јер ћеш добити исцељење и бићеш здрава. - Пренувши се од сна, она исприча своме мужу шта је видела у сну, и замоли га да из свих цариградских манастира позове црнорисце истакнуте, оне што живе врлински, да је посете. А када преподобни оци стадоше долазити у палату код царице, дође и блажени Николај, чије лице беше светло као Мојсијево. Чим га царица угледа, одмах познаде да је то он који јој говораше у сну обећавајући јој оздрављење. И уставши, поклони се светитељу, и тог часа оздрави потпуно.
Потом Јелена, жена патриција Мануила, разболе се од исте болести, и беше на самрти. И већ јој спремаху погребне хаљине. Утом стиже овај преподобни Николај, прекрсти јој руком главу и цело тело, и исцели је од болести, и она одмах устаде с постеље здрава. А догоди се те се и сам патриције тешко разболе. И пошто никакве помоћи не би од лекара, он очекиваше смрт. А дозва блаженог Николаја, и замоли га да га обуче у анђелски образ. Светитељ му одговори: Чедо, то ти неће бити на корист, јер ће те Бог ускоро исцелити, и ти ћеш имати врло истакнуте положаје, и добро ћеш водити послове. А после тога пострићи ћу те у монашки образ, да пођеш у онај свет са добрим делима. И зби се пророштво светитељево: Мануил убрзо оздрави, би на разним положајима добро отправљајући послове. Затим, када му се приближи крај, он се разболе; преподобни Николај га постриже; и он отиде Господу.
Други патриције, Теофил Мелисен, са супругом својом беше у великој тузи, јер им деца, убрзо после рођења, изненада умираху. Он, када им се роди девојчица, однесе је светом Николају, молећи га да буде кум њиховом детету на светом крштењу. Јер родитељ имађаше веру, да ће молитве преподобног оца сачувати кћер његову од смрти. Блажени пак одби да буде кум, али, метнувши руку на главу детенцета, помоли се Богу, и рече патрицију: Ово говори Дух Свети: Кћи ваша биће жива, и видећете синове синова њених. - И зби се пророштво светитељево: јер девојчица порасте здрава и дивна, и удаде се, и роди много деце.
А када се светитељу приближи блажена кончина, он се разболе. И сву братију, окупљену око његовог одра, блажени упита: Сада, браћо, реците шта вам недостаје? А они, зачуђени таквим питањем, одговорише: Жита. Рече им светитељ: Бог који је исхранио Израиља у пустињи, неће вас оставити: у трећи дан по мом одласку Он ће вам послати пшенице у изобиљу. - Онда им за игумана постави Климента, који беше економ. - И упокоји се у миру преподобни отац Николај 4. фебруара 868. године, пошто је поживео седамдесет и пет година. И би чесно погребен.
Y трећи дан, по пророчанству светитељевом, доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Примивши дар с радошћу, Климент рече братији: Ето, оци и браћо, отац наш преподобни Николај испуни своје обећање, пославши нам пшенице у изобиљу.

У том манастиру беше један црноризац, по имену Антоније, који је много година боловао од течења крви. Лекари му не могоше помоћи, и он беше на самрти. А игуман му нареди да уђе у колибу преподобног оца Николаја, и у њој сконча. Кад Антоније уђе у колибу, и леже, јави му се у сну преподобни Николај, и упита га: Од чега болујеш, чедо Антоније? И он му каза болест своју. Тада му преподобни рече: Нe бој се, од сада ћеш бити здрав! - Антоније се пробуди, и већ не у сну него на јави виде преподобног оца где излази из колибе, и осети диван мирис. A одмах осети да је исцељен од болести, и устаде здрав. И отада поживе четрдесет година не разболевши се ни од какве болести, благодарећи молитвама преподобног оца Николаја. Његовим посредништвом нека се и ми избавимо од сваке болести душевне и телесне у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ ВЕЛИКОГА КНЕЗА ГЕОРГИЈА

Син Всеволода Трећег; родио се 1189 год., ступио на Владимирски великокнежевски престо 1212 године. Из младости се одликовао пламеном љубављу к Богу и делима побожности, старајући се да извршује заповести Божије и гајећи у срцу свом страх Божји. Усрдно посећивао сваки дан богослужење, пажљиво слушао што се чита и пева, и често размишљао о томе да хришћанину ваља ући у царство небеско кроз многе невоље. Као велики кнез много радио на утврђивању хришћанске вере и просвете како међу својим поданицима тако и међу иноверним суседним народима. Са тим циљем основао Нижњи Новгород и подигао у њему два велељепна храма, који су и били првобитни расадници Православља у тој области. Из љубави и поштовања народ га називао оцем и господарем. Када су Татари са ограмном војном силом ушли у Русију, Георгије их са својом војском дочека на реци Сити; но надмоћнији Татари заузму Владимир 1238. године, погубе Георгијеву породицу, побију много народа и нешто одведу у ропство. Обавештен о томе, Георгије се реши на одлучну битку. И сукоби се с Татарима на реци Сити. Руси су се јуначки борили, али надмоћна војна сила татарска однесе победу, и сам велики кнез Георгије погибе усред својих војника 4. марта 1238. године. Ростовски епископ Кирил пронађе у гомилама мртвих обезглављено тело Георгијево, познавши га по кнежевској одећи, одвезе у Ростов и положи у храму Пресвете Богоматере. Године 1239. тело Георгијево пренесе у Владимир његов брат Јарослав и положи у Успенској саборној цркви. Чесне мошти светог Георгија бише откривене 1645. године и стављене у сребрни кивот, начињен од патријарха Јосифа. Чудотворне, његове свете мошти лију чудеса.

СПОМЕН ЈЕДНОГ БОГОБОЈАЖЉИВОГ ПУСТИЊАКА

Један богобојажљиви пустињак подвизавао се у пустињској гори у околини града Антиноја у Египту. Он је успевао у врлинама, и многи су добијали духовне користи од његових речи и дела. Али, као и свима врлинским људима, тако и њему позавиде враг, и убаци у његову богобојажљиву душу овакву помисао: Нe треба да други раде или служе теби, јер ти ниси достојан, не само да ти ко служи, него ни ти сам да коме служиш. Ако пак другима не служиш, онда бар себи ради: устани, иди у град, и продај своје рукотворине - котарице, купи што ти треба, па се одмах врати у своју самоћу, и тако никоме нећеш бити на терету.
А ово му предложи саблазнитељ, јер је завидео његовом безмолвију, молитвеном тиховању, и добром подвижништву ка Богу, и што је многима био од користи. Јер враг свуда једно ради: труди се да све улови. Пустињак послуша ову помисао као добру, не прозревши у њој веште замке ђавоље. И овај чувеии и славни инок, коме су се сви дивили, стаде излазити из своје келије. И када после дуго времена виде жену, он, после дугог разговора с њом, због неопрезности своје саплете се. И, невидљиво праћен од врага, оде у пусто место крај реке, и ту паде у грех. И одмах му би јасно, да се враг обрадовао његовом паду. И поче да очајава што је ожалостио Духа Светог, и Анђеле, и свете Оце. Јер многи Оци, живећи по градовима, победише врага. И беше силно утучен због свог пада, не сећајући се да је Господ готов да подари силу онима који се надају на Њега. И заборавивши на исцељење од греха, он хтеде да се баци у реку и удави. И на огромну радост ђаволу он изнеможе телом од тако велике душевне патње. И да му милостиви Бог не притече у помоћ, умро би без покајања, на радост демонима. И он дође себи, и стаде размишљати како би узео на себе највећи подвиг покајања и самомучења, и тако умилостивио Бога сузама и ридањем. Стога оде у своју келију, зазида врата, и стаде плакати над собом као над мртвацем. И тако плакаше, молећи се Богу, и постећи се и бдећи силно изнуравајући себе, да много сасуши тело своје. Али ипак не сматраше да је својим покајањем откајао учињени грех. А братији, који су му по обичају често пута долазили ради поуке, и куцали на врата, он је одговарао да им не може отворити: Дадох реч Богу, говорио је братији, да се годину дана тако кајем; но ви се молите за мене недостојног! Јер није знао старац како да им одговори, да се, чувши за његов грехопад, не би саблазнили, пошто су га веома поштовали и ценили као великог монаха, И проведе годину дана свесрдно се постећи и кајући.
А када стиже Ускрс, он у саму ноћ Васкрсења Христова спреми ново кандило, нали у њега уље, и покри га, па с вечери стаде на молитву, говорећи: Жалостиви и милостиви Господе, Ти желиш да се пароди спасу и дођу у познање истине. К Теби прибегох, Спаситељу душа наших: смилуј се на мене који сам Те много разгневио, и учинио многе ствари на радост ђаволу! И ево мртав сам, пошто сам послушао ђавола. Али Ти Господе, који милујеш и безбожне и немилостиве, и учиш да будемо милостиви према ближњем, смилуј се и сажали на мене кукавног! Јер ништа није немогуће Теби! Сажали се на мене, јер се при паклу расу душа моја као прах! Учини милост, јер си благ и милостив према својим створењима; Ти ћеш и мртва тела оживети у дан васкрсења. Услиши ме, Господе, јер нестаде духа мог, и увену бедна душа моја, и изнеможе тело моје, које оскврнавих, и не могу да живим, пошто сам недостојан. Припих се уз страх Твој, дрзнух се да прибегнем покајању, и молим Те: опрости ми грех покајања ради: имам двоструки грех: пад и очајање; али Ти ме оживи смрвљеног, и нареди своме огњу да упали ово кандило, те да на тај начин сазнам да си ми по свом превеликом милосрђу опростио грех. И остало време живота, које ми будеш подарио, провешћу у страху Твом, држећи заповести Твоје. И служићу Теби усрдније него пре.
Пошто се тако мољаше и говораше са многим сузама у ноћ Светог Васкрсења, он устаде да види да ли се кандило упалило. И откривши га, виде да се није упалило. И опет паде на лице своје, и мољаше Господа говорећи: Знам, Господе, да је требало да до краја издржим у подвигу, али не стражах на стазама својим и, повучен телесним сладострашћем, стровалих се у муку безбожника. Поштеди ме, Господе, јер ево опет пред свима Анђелима и Праведницима исповедам благости Твојој свој наказни грех. А када се људи не би саблазнили, ја бих пред целим светом исповедио свој грех. Смилуј се, Господе, на мене који Ти се исповедам, да бих и друге поучио! О Господе, оживи ме!
Пошто се три пута тако молио, би услишен: и уставши, нађе кандило где јарко гори. И обрадова се веома, и окрепи се добром надом у Бога. И дивљаше се тако великој благодати Божјој и милостивом човекољубљу Његовом. И весељаше се духом што га Бог извести да му је опроштен грех, услишивши његово смирено мољење. И говораше: Благодарим Ти, Господе, што си се у овом привременом животу смиловао на мене недостојног, и овим великим и новим знамењем подарио ми слободу према Теби. Јер Ти милостиво прашташ душама које си саздао.
Док се он тако мољаше, свану дан. И веселећи се у Господу, он тог дана од радости заборави на телесну храну. А огањ у кандилу том одржаваше у току целог живота свог, доливајући у њега уље, да се не угаси. И опет борављаше у њему Дух Божји, и беше свима познат и користан. А када је имао отићи из овог живота, би му на неколико дана раније откривен од Бога час кончине његове. И упокоји се у миру, предавши душу своју у руке Божје.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АВРАМИЈА епископа Арвилског[32]

За време петог гоњења хришћана у Персији, у време цаpa Сапора, би ухваћен овај свети Аврамије, епископ града Арвила у Персији, од царевог врховног мага, званог Аделфор. Маг га примораваше да се одрекне Христа а да се клања сунцу[33]. Блажени Аврамије му рече: Бедниче и кукавче, како се не плашиш да ме примораваш да чиним што не треба? Зар могу да напустим Творца сунца и свих твари, па да се клањам сунцу које је твар и дело Божје?
Ове епископове речи нимало не узнемирише врховног Maгa. И он одмах нареди да свуку светитеља, повале на земљу и туку чворноватим моткама. Али када виде да мученик храбра срца подноси ово мучење и да се моли за мучитеље своје говорећи: "Господе, не стави им ово у грех, јер не знају шта раде", овај звер нареди да му отсеку свету главу. И тако сконча блажени Аврамије у месту званом Телман, и доби од Господа венац мученички, око 348 до 352 г.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА Новојезерског чудотворца

Преподобни Кирил родио се од побожних и богатих родитеља у граду Галичу[34]. Још као дете Кирил осети неодољиву жељу да буде монах. Напустивши тајно родитељски дом, Кирил отиде из Галича на реку Обнору[35], у манастир преподобног Корнилија, о коме је слушао од својих родитеља[36]. На путу ка манастиру Кирил виде једног старца, украшеног седином. На старчево питање куда иде, Кирил одговори да иде у манастир преподобног Корнилија. Одобривши његову намеру, старац му наложи да заједно иду тамо. Сутрадан они се приближише манастиру преподобног Корнилија. Када беху недалеко од манастира, старац посаветова јуношу, па се онда дуго мољаше за њега Богу. Затим, показујући му руком на манастир, рече: "Иди, чедо, код блаженог Корнилија, a ja ћу молити блаженог Корнилија да те прими у монахе".
После тога старац благослови младића и постаде невидљив. Осврћући се око себе и не видећи старца, Кирил разумеде да је то била Божја посета, и заблагодари Богу на томе. Дошавши затим у манастир, јуноша са сузама мољаше преподобног Корнилија да га прими за монаха у своју обитељ. Провиђајући у њему изабрани сасуд Светога Духа, Корнилије га с љубављу прими и постриже у монашки чин. Кирилу тада беше око двадесет годииа. Млади монах се сав предаде Богу и са пламеном љубављу стаде упражњавати подвиге монашког живота.
Родитељи дуго тражаху свуда свога сина Кирила и, не налазећи га нигде, они плакаху за њим. Тек после неколико година родитељи дознадоше да се Кирил налази у манастиру преподобног Корнилија. У дванаестој години Кириловог борављења тамо, отац његов дође у манастир и постриже се са именом Варсануфије. А кроз неко време стиже вест о Кириловој мајци да је и она, поживевши врлински и побожно, скончала као монахиња са именом Јелена. Отац Кирилов, пошто проживе у манастиру три године у посту и молитви, пресели се ка Господу.
После смрти својих родитеља преподобни Кирил се стаде још усрдније подвизавати, слажући труд на труд, радећи и у кухињи, и у пекари, и проходећи сва манастирска послушања. Стремећи ка вишем савршенству, преподобни Кирил одлучи да проводи пустињачки живот по непроходним шумама. Са благословом светог Корнилија он крену на север да хода по пустињама; храна му беше час разне траве и корење, час борова кора; чешће је виђао зверове него људе. Отуда је с времена на време долазио у крајеве Новгородске и Псковске, и тамо се поклањао светим местима, молећи Господа да му укаже место за сталан боравак.
Према небеском упутству блажени Кирил крену одатле ка Бјелоозеру[37], а затим пође ка Тихвинском манастиру Пресвете Богородице[38], где се три дана мољаше Богу и Пречистој Матери Његовој. У сну му се јави Богородица и нареди му да иде ка Новом Језеру. Са Кобилине Горе преподобни угледа усред језера Красно Острво, обрасло шумом. На том острву угледа Кирил огњени стуб на оном месту где се сада налази манастир. Из тога он закључи да му то место указује Бог и Пречиста Богородица.
Дошавши на то острво, преподобни се настани тамо под високом смреком, начинивши себи колибу од њенога грања. Ту му се у сну јави Анђео Господњи и рече му да му је то место припремио Господ. Пробудивши се из сна, блажени пође по острву и угледа око своје колибе траг од људских ногу. По томе трагу он дође до насеља Шиднем, и од његових житеља затражи дозволу да се настани на том острву. Добивши дозволу, он начини себи келију. Идуће године он направи две мале цркве: једну у име Васкрсења Христова, а другу - у име Пречисте Богородице Одигитрије (Путеводитељке).
За време свога боравка на острву преподобни се ревносно подвизаваше у посту и молитви, подносећи многа искушења и невоље од бесова и од злих људи. У току времена око преподобног Кирила се сабраше много братије, и на Красном Острву се основа манастир, познат под именом Новојезерски[39].
Пошто достиже дубоку старост, преподобни Кирил би награђен од Господа даром чудотворства и прозорљивости. Пред своју смрт преподобни претсказа о несрећама које ће задесити Руску земљу. "Биће, говорио је он, у нашој земљи метеж међу људима и велике невоље; излиће се силан гнев Божји; многи ће изгинути, а други ће бити одведени у ропство". А када га његов ученик Дионисије стаде питати: "Кажи нам, оче, шта ће бити после тога?" преподобни орговори: "Одмах за тим ја видех Цара где седи на Престолу и пред Њим два младића који на својим главама имађаху царске венце. И Господ им даде у руке оружје против непријатеља, - и сва царства земаљска поклониће се Ономе што седи на Престолу, и наше царство биће умирено и уређено Богом. А ви, оци и браћо, - додаде преподобни, - молите се са сузама Богу и Пречистој Мајци Његовој за моћ Рускога царства".
Причестивши се Светим Тајнама и оградивши себе крсним знаком, свети Кирил предаде дух свој Господу, четвртог фебруара 1532. године, и би погребен у својој обитељи[40].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ НИКИТЕ

Подвизавао се преподобно у Питији у Витинији и упокојио се у миру[41].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАСИМА

Чудотворац; преставио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ИРИНОПОЉСКОГ

Епископ града Иринопоља на истоку Мале Азије; један од триста осамнаест светих Отаца који су учествовали на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325 године; у миру се упокојио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ АВРАМИЈА и КОПРИЈА

Подвизавали се на реци Печенги, у Спаској пустињи, у Вологодској губернији. Ту основали манастир, који касније претворен у парохијску цркву. Свете мошти њихове почивају у тој цркви.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОКТИСТА

Мачем посечен од неверника, пострадао за Господа.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Теофил - архиепископ александријски од 385 до 412 године. Његов наследник свети Кирил архиепископствовао од 412 до 444 год.; спомен његов празнује се 9. јуна и 18. јануара.
2. Пелусиотска Гора - у Доњем Египту, недалеко од реке Нила. Пелусија или Пелуза - један од градова северног Египта.
3. Теодосије II, Млађи, унук Теодосија Великог, био је византијским царем од 408 до 450 године.
4. Евагрије - црквени историчар живео у шестом веку.
5. Никифор Калист - живео у четрнаестом веку; написао "Историју Цркве".
6. У данашњим штампаним издањима Писама св. Исидора налазе се 2.012 писама (Migne, P.G. т. 78).
7. Аркадије - син и наследник цара Теодосија Великог, царовао од 395 до 408 године.
8. Диптиси - две таблице, на једној се записивала имена живих, на другој - имена умрлих. Код нас се то назива: Поменик.
9. Одржан 431 године у Ефесу против јеретика Несторија.
10. Свети Јосиф пострада 1686. године.
11. Острво Крит налази се у источном делу Средоземног Мора. Преподобни Николај родио се 793 године.
12. Студијски манастир - један од најстаријих и најчувенијих манастира у Цариграду. Основао га у име светог Јована Крститеља патриције Студиј, који се под царем Константином Великим преселио из Рима у Цариград; по његовом имену и манастир добио свој назив "Студијски". До царовања цара Копронима монаси су држали устав "Неуспављивих". Монаси су се називали "неуспављиви" зато што су, подељени у три групе, одржавали непрекидно богослужење у цркви. Но злочестиви Копроним, цар - иконоборац (741-775), протера из Византије све модахе, и Студијски манастир опусте. После Копронима монаси стадоше поново живети при Студијској цркви, но у малом броју. Студијски манастар, све до пада Цариграда уживао је изванредно велики углед, нарочито у време иконоборства када су његови неустрашиви монаси најсамопрегорније бранили свете истине Православља. Но сада, Студијски манастир претставља рушевине. Некада манастир је био претворен у мухамедански скит, а храм - у мухамеданску џамију.
13. Свети Теодор Студит - знаменити настојатељ Студијског манастира, анђеоски ревностан исповедник светих истина вере, богонадахнути писац; празнује се 11. новембра. Упокојио се 826 године.
14. Сарацени - житељи Арабије. Најпре се тим именом називало скитачко разбојничко племе; затим су хришћански писци стали тако називати све Арабљане и муслимане уопште.
15. Лав V Јерменин - византијски цар, иконоборац, царовао од 813-820 г.
16. Михаило I Ранкава - византијски цар, царовао од 811 до 813 год.
17. Свети Никифор Исповедник патријарховао од 806 до 815; провео у заточењу 13 година, до саме смрти, 828 године; празнује се 2. јуна и 13. марта.
18. Град у Илирији.
19. Град у Малој Азији.
20. To је било 819 године. Смирна - стародревни град на западној обали Мале Азије, чувен као трговачко средиште. И данас је један од најнапреднијих градова Мале Азије.
21. Михаило II Травлос царовао од 820 до 829 год.
22. Свети Теодор Студит преставио се 11. новембра 826 године.
23. Цар Теофил царовао од 829 до 842 год.
24. Празнује се св. Теодор Начертани 27. децембра, а св. Теофан 11. октобра.
25. Цар Михаило III (од 842-867 г.) ступио на престо као четворогодишње дете, те је стога државом управљала до 855 год. његова мати, света царица Теодора. Спомен св. Теодоре слави се под 11. фебруаром, где ce налази и њено житије.
26. Св. Методије био патријархом цариградским од 843-847 г. Празнује се 14. јуна.
27. Навкратије Студит, Исповедник, скончао 18. априла 848 год. Празнује се 8. јуна.
28. Св. Игњатије био патријарх од 847 - 858 г.; празнује се 23. октобра.
29. Св. Фотије патријарховао први пут од 858-867 год., а други пут од 877-886 г.
30. Василије I Македонац царовао одо 867-886 г.
31. Св. Игњатије патријарховао по други пут од 867 до 877 год.
32. Град Арвил или Арбела налазио се у границама древног Асирског царства, на истоку од реке Тибра, при горњем току њеном.
33. Персијанци су се клањали огњу и сунцу. Сунце под именом Митре, било је код њих врховно божанство.
34. Сада срески град Костромске губерније на југоисточној обали Галичког језера.
35. Обнора протиче кроз Вологодску и Јарославску губернију и улива се у реку Кострому.
36. Овај се манастир налазио на 80 врста од града Галича.
37. Бјелоозеро налази се у Новгородској губернији.
38. Тихвински Богородичин Успенски манастцр налази се у граду Тихвину Новгородске губерније. Основан на месту јављења иконе Божје Мајке, познате под именом Тихвинска.
39. Кирилово - Новојезерски манастир налази се на Красном Острву Новога Језера, на 30 врста од града Бјелоозарска, Новгородска губернија.
40. Мошти преподобног Кирила нађене су као нетљене 1649. године приликом полагања темеља новоме храму, који је по завету градио бојарин Морозов, јер је био спасен од опасности. Године 1652. оне су биле пренесене у нови храм, где и сада почивају, точећи чудеса.
41. Спомиње се у Византијском Еортологиону Гедеоновом.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Симеон Богопримац. У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.

2. Свети мученици Адријан и Евула. Ове две свете душе беху дошле на свога места Ванеје у Кесарију Кападокијску, да посете у тамници затворене хришћане, те да их утеше и охрабре. Али, и они буду ухваћени и на смрт осуђени. Адријана посеку мачем, а Евулу баце пред зверове 309. године. И тако, не жалећи за овим животом, они чесно и радосно пређу у живот вечни.

3. Свети Јаков, архиепископ српски. Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдео је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ СИМЕОНА БОГОПРИМЦА

Пo сведочанству божанског Еванђеља, старац Симеон беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше у њему (Лк. 2, 25). Њему би јављено од Бога о скором доласку на свет истинитог Месије. A би му јављено, како то казују стари историчари, на овај начин: Када египатски цар Птоломеј[1] нареди да се Стари Завет преведе са јеврејског на грчки језик, за тај посао бише изабрани седамдесет најмудријих људи у Израиљу. Међу њима беше и свети Симеон, као мудар и вичан Божанском Писму. Када он превођаше књигу пророка Исаије, па дође до оног пророчанства: "Ето девојка ћe затруднети и родиће сина" (Ис. 7, 14), он посумња у то говорећи да то не може бити да роди девојка која није познала мужа. И узе нож да избрише те речи. Али у том тренутку јави му се Анђео Господњи и задржа му руку, говорећи: Веруј написаноме, сам ћеш видети да ће се то збити, јер нећеш видети смрти док не видиш Христа Господњег који се има родити од чисте девојке. - И он поверова речима анђелским и пророчким, и жељно очекиваше долазак Христов у свет. И беше по животу праведан и непорочан: уклањаше се од свакога зла, живљаше при храму и мољаше се Богу да помилује свет Свој и избави људе од свезлог ђавола.
А када се роди Господ наш Исус Христос, и наврши четрдесет дана, донесе Га, по прописима Закона, у храм пречиста Maти његова. Тада Дух Свети доведе у храм и Светог Симеона. И он, погледавши на Превечног Младенца и на Свечисту Дјеву која Га је родила, познаде да је то обећани Месија, и да је то девојка, на којој се имало испунити, и испунило се пророштво Исаијино: јер је виде окружену небеском светлошћу и како из ње зрачи божанска светлост. И приступивши јој са страхом и радошћу, узе Господа на руке своје, и рече: Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 29-30). А пророкова и о страдању Христовом и распећу и о Богородици, да ће јој нож жалости и бола пробости душу када угледа Сина свог где виси на крсту. - И тако заблагодаривши Богу, претстави се у миру у дубокој старости. Јер пише за њега да је живео триста шездесет година. Бог му је продужио живот, да дочека време у које се од Дјеве родио Вечни Син Божји, коме слава вавек, амин.

CПOMEН CВEТE ПРОРОЧИЦЕ AНE

Ова света удовица и старица, зато што при храму служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама, би удостојена да на Сретење види Господа Христа, и да богонадахнуто објави свима који чекаху спасење у Јерусалиму, да је то очекивани Месија - Христос (Лк. 2, 36-38).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АДРИЈАНА и EВУЛA

Родно место ова два мученика беше град Ванеја[2]. Жељни да постану исповедници Господа Христа и мученици, они дођоше у Кесарију Кападокијску, где многи мученици беху пострадали. Чим дођоше, они објавише да су хришћани. И бише изведени пред кнеза Фирмилијана. И пошто смело исповедише Господа Христа, одмах их тукоше по леђима и ребрима, па их онда ставише на друге веће муке. Али пошто у свим тим мукама они остадоше чврсти и непоколебљиви у исповедању Христа, кнез се силно разјари и баци их дивљим зверовима да их растргну. И то прво би блажени Андријан бачен пред једнога лава; и пошто се врло јуначки борио са њим, он, благодаћу Божјом, остаде неповређен. Кнез онда нареди те му отсекоше главу. Затим кнез обасу светог Евула ласкама и саветима, еда би га склонио да се одрекне Христа. Али пошто овај ни у шта не сматраше његова ласкања и савете, кнез нареди те и њега бацише пред истога лава. И он победи лава, и остаде неповређен. Тада кнез нареди те и њему отсекоше главу. И тако обојица примише бесмртне венце мучеништва 309 године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВЛАСИЈА ГОВЕДАРА

Свети Власије беше родом из Кесарије Кападокијске. Син врло богатих родитеља. Богатство њихово, које се састојало у стоци, он увећа. И од тог богатства он обилно дељаше милостињу сиромасима. А када настаде гоњењехришћана од стране јелина, тражаху и овог блаженог Власија, али га не нађоше. Због тога јелини претражише и пустиње и горе. Када за то дознаде храбри Христов борац, он се сам пријави гониоцима са толиком радошћу као да га зову на царску гозбу. Па још угости и изгрли своје гониоце и убице као добротворе и доброжелатеље.
Изведен на суд, и питан од намесника, он каза и име своје, и веру своју, и занимање своје. Одмах га распрострше по земљи, и бише сировим говеђим жилама. А Бог олакша његове патње, и исцели његове ране. Видевши то чудо, намесник то назва мађијом. Затим баци светитеља у казан пун кључале воде, наредивши да остане у њему пет дана. А Анђели Божји сиђоше, и храбраху мученика да се не боји, него да има смелости. Онда растурише ватру, и онемогућише да мученику нашкоди. А када после пет дана дођоше војници да изваде светитеља из казана, нађоше га жива где заједно са Анђелима пева. Стога сви ови војници одмах изјавише да су хришћани.
Када за то сазнаде намесник, он посла друге војнике да изваде мученика из казана. И они, дошавши, објавише да су хришћани. Затим сам намесник лично оде тамо, и виде светитеља у казану пуном воде. Али помисли да се вода охладила. Стога нареди да му донесу од те воде да се умије. И чим то уради, одмах ослепе бедник. И чим ослепе, испусти и своју погану душу. A Христов мученик оном водом крсти све војнике који вероваше у име Свете Тројице. Затим отиде до обора где је била његова стока; поучи своју мајку и своје рођаке свему што им је потребно за спасење, и тако предаде душу своју у руке Божје. А који год беху крај њега при његовој блаженој кончини, видеше свету душу његову где изиђе из тела као бела и светла голубица и одлете на небо. Свето пак тело његово сахранише на том истом месту. А његов пастирски штап, пободен у земљу, процвета и разви се у велико дрво, и гранама својим покриваше олтар цркве, подигнуте над моштима мучениковим[3].

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА АЗАРИЈА

Азарије, свети пророк Божји, беше син Адидов. Делао за време цара Асе. Проповед му огњена. Он, богонадахнут, објављује: Чујте ме, Асо и све племе Јудино и Венијаминово; Господ је с вама, јер сте ви с њим; и ако га устражите, наћи ћете га; ако ли га оставите, и он ће вас оставити (2 Дневн. 15, 2). Када се упокоји, би сахрањен на њиви својој.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАПИЈА, ДИОДОРА и КЛАВДИЈАНА

Свети мученици Папије, Диодор и Клавдијан пострадаше у Памфилијском граду Аталији[4] за царовања Декија[5].
Беху сточари и, као хришћани, шираху међу незнабошцима веру у Христа. Због тога их оптужише и, по наређењу управитеља области Пуплија, бише ухваћени и доведени пред њега на суд. На суду они неустрашиво исповедише да је Христос истинити Бог, да је Творац неба и земље, и да осим Њега нема другога Бога. Чувши то, управитељ области се разјари и нареди да свете подвргну различним мукама. Али, пошто их тиме не могаде принудити да се одрекну вере у Христа, он нареди да им се главе отсеку мачем.
Тако умреше за Христа свети мученици и примише од Њега мученичке венце. Хришћани чесно сахранише тела њихова у славу Христа, Бога нашег,

СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА СТАМАТИЈА и ЈОВАНА, и са њима НИКОЛАЈА са острва Спеце

Како су чудна дела Твоја, Господе, и путеви Твоји неистражљиви! Начине на које премудри и преблаги Промисао Божји све уређује не може ни ум људски да смести, ни разум да схвати, ни језик да искаже. Људи једно намеравају, но Бог друго заповеда. Саул тражаше да нађе изгубљену магарад оца свога, а Промисао Божји га постави за цара Израиљу. Давид ношаше храну браћи својој на бојиште, а премудри Промисао изабра га да буде победилац иноплеменика и разбојника Голијата.
Тако и ови свети Мученици полажаху на пут из своје отаџбине да би трговали, да би задобили пролазно богатство, а премудри Промисао Божји позва их на тај начин да добију велики и неочекивани добитак. Како су чудна дела Твоја, Господе, и путеви Твоји неистражљиви! Јер ови свети полажаху из своје отаџбине ради привременог добитка, али их невреме или боље рећи Бог доводи у пристаниште мученичких подвига и показује их као венценосне и победоносне мученике.
Стаматије и Јован, новојављени Мученици Христови и сјајни светилници Цркве, бејаху роћена браћа, роћени и одгајени на острву Спеце крај Пелопонеза. Отац им се зваше Теодор, по презимену Гинис, а мати Анеза. По смрти, отац им остави осредње богатство, те они, одраставши заједно са осталом својом браћом, бављаху се ситном трговином, по обичају својих мештана. Године 1822, када се затресе земља и море од устанка против безбожних и безаконих тирана Отоманских, они кренуше из своје отаџбине ради трговине. Кренуше на море са бродом пуним уља, но гоњени силним ветровима и морском буром доспеше на малоазијску обалу, према острву Хиосу са источне стране, близу Чесмена, у место звано Алацата.
Зауставивши се тамо, изиђоше на обалу и јавише се неком хришћанину, кога сматраху за правог хришћанина, и пошто му се преставише ко су и шта су, замолише га, давши му довољно новаца, да се постара за поправку њиховог малог брода. Овај међутим, уместо да им помогне као што обећа, отиде као други Јуда и издаде ову браћу турском аги онога места, и узевши од aгe људе врати се на место где беху браћа и зароби их. Заробљеника беше свега 7, од којих двојица, покушавши да беже буду одмах убијени, док се други двојица бацише у море. Тако преосталу тројицу: капетана лађе и ову двојицу браће, ухватише Турци и поведоше на острво Хиос и предадоше их тамошњем паши. Беше то 26. јануара 1822. г. Турски паша, испитавши их ко су и шта су, нареди да двојицу браће затворе у мрачну тамницу, a оног трећег старијег, по имену Николаја, да изведу изван града на поље које се зваше Вунаки, и да га посеку. Водећи га на посечење Турци га успут наговараху да се потурчи, обећавајући му да ће му поклонити живот. Он им на то одговори: "Зар сада да ја стварам други свет? Нe. Хришћанин сам рођен и као Хришћанин ћу и да умрем. Нећу да се одричем своје вере." И тако стигавпш на одређено место, посекоше тамо овог исповедника Православне вере Христове.
Док су се два брата младића налазила у мрачној тамници пашиног дворца, паша одреди два своја човека: једнога чауша званог Сериф и другога неког Лазу (обојица беху лукави и зли људи) и обећа им велике дарове ако успеју да убеде двојицу браће да постану Турци, па било претећи им мукама, било обећавајући им дарове. Имађаше овај проклетник велику жељу да их наведе да се одрекну свете вере Христове и да постану муслимани, рачунајући то као свој успех и велику част. Као што сведоче они који су били присутни, он је говорио овако: "Била би велика корист за нас да придобијемо такве људе за нашу веру". Добивши дакле такво наређење од паше, ова двојица проклетника шта све не учинише и не измислише на браћу да би их придобили! Нису престајали ни за моменат узнемиравати их, преврћући дрвље и камење, као што вели пословица; час обећавајући велике поклоне и почасти, час претећи им мукама и казнама. Но и поред свега тога ови светитељи остадоше чврсти и непоколебљиви и одговараху им са великом смелошћу.
После 7 дана, пошто не могоше никако да их поколебају у чврстини њихове вере, пођу ова два Турчина паши и кажу му: "Ефендија, ови су схватили као да их ми нећемо мучити, па зато се држе чврсто своје пизме. Дозволи нам да их ставимо на муке, можда ћемо тада успети да их убедимо, иначе се са великом дрскошћу противе и противрече нам". Чувши то паша, мало размисливши, рече им: "Ти ђаури имају такав обичај, и ако реше да се држе своје пизме немогуће је да их неко обрати. Пре ће неко да им отсече главе, него што ће их одвратити од њихове пизме". Тако рече паша присутним око њега агама. Један од селских кнезова, по имену Хаџи Полихроније, који је био присутан, чуо је то својим ушима из уста самог паше. Затим на крају додаде паша: "Сутра ће се та ствар окончати".
Ови пак добри младићи, иако су били у тамници затворени и нико им ништа није рекао, дознадоше унапред кроз божанско откривење да ће следећег дана окончати свој добри подвиг, и зато радујући се говораху затвореницима: "Браћо, ми сутра завршавамо свој живот, сутра је последњи дан нашег живота овде". Због тога они затражише тајно да им се донесе хартија и перо, те написаше и послаше тајно своју исповест епископу Хиоском, тражећи од њега да нађе начина да их удостоји Пречистих Тајни Христових. To учинише преко неке жене по имену Франге, која је долазила у тамницу своме мужу званом Агапит, затвореном у исту тамницу због неког другог разлога, иначе други нико није могао да улази у тамницу. По тој истој жени епископ Хиоски им поручи да остану чврсти у вери и да се припремају са молитвама и сузама, не плашећи се смрти, јер их очекује рајска слава и вечна радост са Мученицима на небу. Епископ такође рече жени да дође ујутру рано да би браћи однела Свете Tajнe, јер свештенику или неком другом хришћанину није било дозвољено да улазе у тамницу. Чувши из уста ове жене овакве поуке од архијереја, младићи заблагодарише Богу са сузама и проведоше сву ноћ у бдењу, певајући каноне Богородици и Акатист и друге молитве, колико су знали, молећи се Владичици Богородици да посредује код Сина Свог да им подари силу и моћ да се не уплаше смрти.
Пред зору ови Светитељи мало отспаваше и, пробудивши се ујутру, рекоше другим хришћанима: "Ми, браћо, данас завршавамо путовање живота нашег, зато вас молимо да се молите и ви Господу нашем да нам дарује силу". Онда скидоше своју одећу, и све што су имали сувишно раздадоше оним хришћанима затвореиицима, а такође и оно нешто новца што су имали са собом. Кад настаде дан, архијереј им посла Свете Дарове по оној жени, које ова света браћа примише са сузама. Пошто се причестише Пречистим Тајнама Христовим заблагодарише веома Гoспoду и затим узеше мало хране те једоше. По оној пак истој жени заблагодарише епископу што је тако мудро испунио њихову жељу, а послаше му и нешто пара молећи га да кад окончају опева њихова тела и да их спомиње у молитвама.
После тога, пошто прођоше два часа, паша издаде наређење да их изведу из тамнице и да их онако везане доведу под његов сарај где обитаваше, и да их питају дали хоће да постану Турци да спасу свој живот, иначе ће им бити главе отсечене. Наређење тираниново би одмах извршено. Пошто доведоше Светитеље, отпоче џелат да их убеђује да га послушају да приме отоманску веру и да тако спасу свој живот и удостоје се велике части. На то ови блажени повикаше великим гласом: "Умрећемо као Хришћани! Хришћани смо, Хришћани смо се родили и као Хришћани ћемо и да умремо. Нећемо се одрећи Христа макар нас исекли на комаде. Све што хоћете да чините, чините што пре, немојте узалуд губити време. Ми се никада нећемо одрећи наше вере". Све је то чуо и сам паша са свог прозора на коме је седео, јер су свети мученици говорили то громким гласом. Зато одмах издаде наређење да им отсеку главе.
Одмах затим зграбише Турци светитеље као крволочни вуци и повукоше их са великом буком изван тврђаве, носећи испред њихових очију два гола мача да би их застрашивали. Очевидци који су све то посматрали, дрхтали су видећи толику помахниталост турску. Од тога се на моменат уплаши и један од двојице браће, Јован, и лице му се измени. Видећи то његов брат Стаматије рече му: "Шта се десило с тобом, брате? Уплашио си се? Нe сећаш ли се наше заједничке одлуке да не издамо веру нашу? Како се сада показујеш плашљив? Моли се Пресветој Богородици да нам да снаге". Ове речи охрабрише Јована. Док су их водили изван тврђаве на поље звано Вунаки, мноштво народа иђаше пред њима и за њима, а блажени викаху громким гласом: "Хришћани смо! И ради Христа идемо на смрт!" Када су дошли на место где беше кланица, испод cтape чесме, Турци се зауставише да их поново питају да ли су се покајали и да ли су одлучили да приме веру Мухамедову, иначе ће их посећи, и при том показиваху мачеве. Тада громким гласом повикаше обојица: "Браћо Хришћани, Хришћани смо и за Христа умиремо!" Шта више, они ово рекоше три пута: "Хришћани, Хришћани, Хришћани смо! Нећемо променити нашу веру! Помјани нас, Господе, у Царству твоме". Тада им одмах посекоше главе, и тако ови блажени примише мученичке венце, и узиђоше венценосци на небо да се радују вечно са Мученицима и Страдалницима. To би 3. фебруара 1822. године.
Свете мошти ових светитеља оставише Турци са презрењем на месту извршења пресуде. Између њих ставише једну хартију на којој су написали разлог отсецања њихових глава: да су били против цара и да су лопови. После три дана натераше неке Хришћане те одвукоше њихова света тела до мора и натоваривши их у чамац, бацише их у море. Неки Хришћани мученикољупци решише потајно да извуку из мора тела ових светих, али због великог страха уредише ту ствар овако: Обавестише неког христољубивог и мученикољубивог хришћанина по имену Георгија, који беше кожар по занату и ради свога посла беше стално на морској обали. Њега они замолише да пази на море, неће ли море избацити на површину света тела њехова. После четири дана, пошто дуваше јак јужни ветар, море избаци свете мошти на месту Лонариту. Хришћани узеше света тела и погребоше тајно на једној њиви, али главу мученика Јована не нађоше него само главу светог Стаматија.
To je мученичко житије светих новомученика Христових, Стаматија и Јована, добре и свете браће, и са њима њиховог саподвижника Николаја, као што смо све ово брижљиво дознали од истинољубивих људи, не додајући томе ништа наше. Тако су се подвизавали ови победоносни младићи, и тако су се одржали до краја, чувајући благо наше благочестиве вере Хришћанске, због које су им и отсечене главе. Бејаху пак по узрасту, како су нам причали, Стаматије око осамнаест година, а Јован пак око двадесет и две. Њиховим молитвама нека се удостојимо и ми да очувамо беспрекорну веру нашу до краја, праћену уз TO joш и богоугодним делима, да би тако задобили и Царство Небеско. Амин[6].

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА ТВЕРСКОГ

Епископовао као први епископ у граду Тверу (у Русији).
Благ и кротак, али и неустрашиво храбар кад је ваљало бранити истину и правду, и залагати се за потлачене и мучене. Мирно се упокојио 1289. године.

СПОМЕН СВЕТИХ КНЕЗОВА СВЈАТОСЛАВА и ДИМИТРИЈА, сина његовог

Њихове свете мошти почивају у граду Јурјеву Пољском, у посебном храму.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ КЛАВДИЈА

У миру се упокојио.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ РОМАНА кнеза Угличког

Син Владимира кнеза Угличког и ревнитељ благочестивог живота. Пун љубави еванђелске. Зидао и издржавао многа сиротишта, болнице и гостопримнице. Подигао око петнаест цркава у разним местима своје кнежевине. Свети Роман сваки дан бивао на служби Божијој. После смрти своје супруге сав се потпуно посветио подвизима поста, молитве, добротворства и благочешћа. Преставио се 3. фебруара 1285. године, и сахрањен у цркви Преображења у Угличу. Око 1485. године свете мошти његове биле обретене нетљене и читаве. Године 1609. мошти му буду спаљене од туђинаца, но остатци св. моштију продужише точити исцељења вернима.

СПОМЕН СВЕТОГ АНАТОЛИЈА

Епископовао у граду Адани у Киликији у време св. Јована Златоуста.

CПOMEН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАВЛА и СИМОНА

Ови свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Птоломеј II, Филаделф, син и наследник Птоломеја Лага (285-247 г.), био је јодан од најзнаменитијих владара египатских. Познат са своје љубави према науци. Његовим старањем основана Александријска библиотека. Желећи да освоји Сирију, он на путу ка Сирији покори Јудеју. По његовој жељи и старању извршен превод Старога Завета од стране Седамдесегорице преводилаца. Тај се превод назива Преводом Седамдесеторице тумача, или преводилаца. Са тог је превода извршен словенски превод Старога Завета. Тај се превод употребљава у Православној Цркви.
2. Град Ванеја или Ван налазио се на источној обали језера са истим именом, у Јерменији.
3. Свети мученик Власије живео и пострадао у трећем веку.
4. Памфилија - област у јужном делу Мале Азије на обали Средоземног Мора. Град Аталија, сада Адалија, био је приморски град ове области и седиште управитеља области.
5. Декије - један од најсвирепијих гонитеља хришћана, царовао од 249 до 251 године.
6. Ови свети пострадаше на острву Хиосу 1822. год.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Сретење Господње. У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊИМА

ТАЈНА ПРАЗНИКА - СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - ТВ ХРАМ

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - о. Бобан Стојковић

Сретење - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

2. Свети новомученик Јордан. Родом из Трапезунта, казанџија по занимању. Зато што је отворено бранио веру Христову и изобличавао веру Мухамедову, пострада од Турака 1650. године. у Галати у Цариграду. Исто тако пострада и монах Гаврил, канонарх Велике цркве у Цариграду 1672. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СРЕТЕЊЕ ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА СИНАКСАР НА СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

У чeтpдeceти дан по Рождеству донесе Пресвета Дјева свог Божанског Сина у храм Јерусалимски, да Га сходно Закону посвети Богу и себе очисти (3 Мојс. 12, 2-7; 2 Мојс. 13, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсија. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, срдити на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана.

PEЧ НA СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Када пo рођењу Господа нашег Исуса Христа прође четрдесет дана, и наврши се време законског очишћења, пречиста и преблагословена Дјева Мајка са својим светим заручником Јосифом пође из Витлејема у Јерусалим у храм Божји, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. To je у Старом Завету наредио Господ Мојсију. И у његовим Књигама о закону материног очишћења пише ово: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). А о закону о постављању првенца пред Господом пише ово: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И опет: Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). А ово би због оног великог доброчинства Божјег у Египту, када поби првенце египатске а поштеди првенце израиљске. Зато Израиљци доношаху своје првенце у храм, предајући их Богу као Законом одређени данак. И опет их откупљиваху од Бога установљеном ценом, која се називаше откупним сребром. И то се сребро даваше левитима Господњим у храму. О томе пише у Четвртој Мојсијевој књизи. А беше установљена цена тога откупа: пет светих сикала храмовске мере. Сваки пак сикал вредео је двадесет динара (ср. 4. Мојс. 3, 47-51).
Испуњујући дакле овај закон Господњи, Божја Мајка дође сада у храм са Законодавцем. Дође да се очисти, иако јој као неоскврњеној, несаблажњеној, чедној, пречистој, очишћење није било потребно. Она је зачела без мужа и сладострашћа, и родила без болова и без повреде своје девичанске чистоте, зато и није имала на себи никакву нечистоту која је својствена женама које рађају на природан начин. Јер како је могла бити подложна нечистоти она која је родила Извор чистоте? Као што се плод не повређује од дрвета, нити се оскврњује дрво родивши свој плод, тако се и Христос роди од ње: неповређена и неоскврњена остаде Дјева родивши Христа, плод благословени. Роди се од ње Христос, као што сунчани зрак пролази кроз стакло или кристал, јер пролазећи кроз стакло и кристал зрак их не ломи нити оскврњује, већ их штавише чисто осветљује. Тако и Сунце правде, Христос, не повреди девство пречисте Мајке Своје, нити упрља чистоту њену уобичајеним код породиља изливањем крви, јер се натприродно роди, него штавише удвостручи њену чистоту, осветивши је рођењем својим и просветивши је божанском светлошћу благодати. Стога никакво очишћење није било потребно Оној која је без повреде родила Бога Реч. Али Она, сва чиста и без икаквог порока, дође да се очисти, да би показала да је послушна Закону а не противна. Усто смирена, не горђаше се због своје девичанске чистоте, него као нечиста дође да стане на месту нечистих жена пред вратима храма Господњег и тражи очишћење, не гнушајући се нечистих и грешних. А принесе и жртву, не као богати који приношаху јагње од године дана, већ као сиротани који приношаху две грлице или два голубића. Тако у свему показиваше смиреност; и вољаше сиромаштво, а избегаваше гордост богатих. Јер од злата што мудраци донеше, узе мало, па и то раздаде ништима и убогима, а задржа врло мало за пут у Египат. Она дакле купи две споменуте птице и принесе их по закону на жртву. A ca њима принесе и Првенца свог. Донеше, вели Еванђелист, родитељи младенца Исуса у Јерусалим да га метну пред Господа (Лк. 2, 22), тојест да даду Божје Богу. Као што је написано у закону Господњем: да се свако мушко дете које најпре отвори материцу посвети Господу (Лк. 2, 23). Држећи Исуса на рукама, она преклони колена пред Господом, и са великом побожношћу и страхопоштовањем приношаше га и предаваше Богу, говорећи:
Превечни Оче, ово је Син Твој, кога си послао да се оваплоти од мене ради спасења људског. Ето Онога, кога си Ти пре векова родио без матере, ја по благоволењу Твом на крају времена родих без мужа. Ето првородног Плода утробе моје, зачетог у мени, Духом Твојим Светим, и рођеног од мене на неисказан начин, као што Ти једини знаш. Ето Првенца мог, но Он је Твој Најпрви, Теби савечан и сабеспочетан, Првенац који Теби јединоме приличи, јер је од Тебе сишао не отступивши од Твог Божанства. Прими Првенца, са којим си векове створио и наредио светлости да сија. Прими оваплоћеног од мене Твога Логоса, којим си небеса утврдио, земљу основао, воде у једно сабрао. Прими од мене Сина Твог, кога Ти приносим, да урадиш са Њим и са мном како је Теби воља, и да Његовим телом и крвљу, које је од мене узео, искупиш род људски.
Рекавши то, Богомајка положи љубљено чедо своје на руке првосвештенику као Божјем намеснику, као да Га полаже у руке самоме Богу. И као што гореспоменути закон Божји прописује, откупи Га одређеном ценом: са пет светих сикала, који беху праобраз пет великих рана Христових, на крсту задобијених, помоћу којих је сав свет искупљен од проклетства законског и робовања ђаволу.
Свети Оци казују да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. А када то видеше књижевници и фарисеји, стадоше негодовати. Захарија им се успротиви, изјављујући да је ова мајка и по порођају чиста Дјева. Но пошто они не вероваху, светитељ им говораше да је људска природа, и свака саздана твар, потчињена Творцу своме, и у његовим је свемоћним рукама да по Својој вољи поступа са сваком твари, и да учини да Дјева роди и да по порођају остане Дјева. Због тога, рече, и ову мајку ставих на место за девојке, јер је потпуна Дјева.
У то време када родитељи беху са младенцем Исусом у храму, да учине са Њим што је по закону, појави се у храму, вођен Духом Божјим, свети Симеон старац, човек праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву која се имала јавити доласком Месије. Јер је знао да се очекивани Месија већ приближује, пошто је палица владалачка прешла од Јуде к Ироду, по пророштву праоца Јакова патријарха, који претсказа да неће нестати кнезови од Јуде док не дође Очекивање народа, Христос Господ. Тако исто већ се навршише и Данилових седамдесет седмина, после којих ће, као што је претсказано, бити долазак Месије. А осим тога светом Симеону би обећано Духом Светим да неће видети смрти док не види Христа Господња (Лк. 2, 26). Погледавши на пречисту Дјеву и на Младенца у њеним рукама, свети Симеон виде благодат Божју где окружава Мајку са Младенцем, и дознавши Духом да је то очекивани Месија, приступи журно. И узевши Га на руке, он са неисказаном радошћу и побожним страхом узносаше велику благодарност Богу, седином као бео лабуд, весело пред кончином својом певајући и говорећи: Сада отпушташ с миром слугу Свога, Господе, по речи Својој (Лк. 2, 29). Нe имађах, рече, мира у мислима својим, очекујући Те сваког дана, и тугујући сваког дана када ћеш доћи. А сада, видевши Те, добих мир; и ослободивши се туге, одлазим из овог света носећи радосну вест оцима мојим: јер ћу Твој долазак у свет објавити праоцу Адаму, и Аврааму, и Мојсију, и Давиду, и Исаији, и осталим светим оцима и пророцима, и неизрецивом радошћу испунићу њих досада жалосне. Отпусти ме брзо к њима, да би се, одбацивши жалост, што пре обрадовали због Тебе, Избавитеља свог. Отпусти мене, слугу Твога, да после многогодишњих трудова отпочинем у наручју Авраамовом. Јер већ видеше очи моје спасење Твоје, које си уготовио за све народе; видеше очи моје светлост, спремљену за одгнање таме, за просвећење незнабожаца откривајући им непознате божанске тајне; светлост која је засијала у славу народа Твог Израиља, коју си преко пророка Исаије обећао говорећи: Дадох у Сиону спасење Израиљу на прослављење (Ис. 46, 13).
Слушајући такве речи светог праведног старца о Младенцу, Јосиф и пречиста Дјева чуђаху се, јер видеше Симеона где говори младенцу не као младенцу већ као Староме данима, и мољаше му ce не као човеку већ као Богу, који има власт над животом и смрћу, те може старца одмах отпустити ка оном животу или га још задржати у овом. И благослови их Симеон, хвалећи и величајући свенепорочну Матер, која је родила на свет Богочовека, и славећи тобожњег оца, светога Јосифа, који се удостојио да буде служитељ таквој тајни. Рече пак Марији, матери његовој, a не Јосифу, јер виде прозорљивим очима безмужну Матер: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу (Лк. 2, 34): да обори оне који не хтедну веровати речима његовим, а да подигне оне који буду с љубављу примали свету проповед његову; да обори књижевнике и фарисеје које ослепи злоба њихова, а да подигне просте и неуке рибаре, јер ће Он изабрати луде да посрами мудраце овога света; да обори старозаветно јеврејско збориште, a да подигне новоблагодатну Цркву Божју; и да буде знак против кога ће се говорити (Лк. 2, 34). Јер ће велики спорови бити у народу поводом Њега: једни ће говорити: добар је, а други: није, него вара народ. И метнуће Га, по речи пророка Јеремије, као белегу за стрељање (Плач Јерем. 3, 12), обесивши Га на дрвету крста, и израњавивши Га клинцима као стрелама и копљем. У то време теби самој, безмужна Мајко, пробошће душу нож жалости и срдачног бола, када угледаш Сина свог на крсту прикована, и када Онога, кога си родила на свет без бола, будеш испраћала из овог света са великим болом срца и ридањем.
А беше тамо и Ана пророчица, кћи Фануилова, од колена Асирова, удова врло стара око осамдесет и четири године, која је само седам година живела с мужем од девојаштва свог. Пошто обудови, она све дане живота свог провођаше богоугодно, не одлазећи од храма и постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ (Лк. 2, 36-37). Дошавши у тај час, она за донесеног у храм Господњи Младенца много шта пророчки говораше свима који чекаху спасења у Јерусалиму (Лк. 2, 38). Слушајући то и гледајући, књижевници и фарисеји пуцаху од једа: пакосно се љућаху на Захарију као на јавног законопреступника, јер матер, која је дошла ради очишћења, стави на место девојачко; а на Симеона и Ану срђаху се што таква сведочанства изрекоше о Младенцу, па то не прећуташе касније ни код цара Ирода, него га известише о свему што је учињено и речено у храму. И одмах би потражен божански Младенац, Господ Христос, да Га убију, али Га не пронађоше. Јер Јосиф већ беше преко Анђела Божјег добио у сну заповест да носе Младенца у Египат. И свети Јосиф са пречистом Богородицом, пошто у храму обавише све по закону Господњем, вратише се не у Витлејем већ у Галилеју, у свој град Назарет, па одатле се одмах склонише у Египат. А дете растијаше и јачаше духом, пунећи се мудрости, и благодат Божја беше на њему (Лк. 2, 40).
Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544 године у време цара Јустинијана. Благочестиви цар Јустинијан[1] нареди да се овај Господњи и Богородични празник има празновати као и други велики празници. А разлог за то беше овај: За царовања Јустинијанова би велики помор у Византији и околним покрајинама. Трајао је три месеца, почевши крајем октобра. У почетку је сваки дан умирало по пет хиљада људи, затим по десет. И многа тела богатих и угледних људи лежаху несахрањена, јер послуга и робови беху помрли, те није било кога да их сахрањује. A у Антиохији беше двострука казна Божја: јер поред помора, грехова ради људских, би страшан земљотрес, и срушише се све велике куће и висока здања и цркве, и много народа изгибе под рушевинама. Тада погибе и епископ антиохијски Ефрасије, јер црква се сруши у којој је он био. Земљотрес разруши и мисијски град Помпеопољ, чију половину са житељима прогута земља отворивши се. У та страшна и пагубна времена некоме од богоугодних људи би откривено, да треба установити да се Сретење Господње празнује као и други празници Господњи и Богородични. И кад дође Сретење Господње, другог фебруара, и отпразноваше га са свеноћним бдењем и крстоносном литијом, одмах тог истог дана престаде помор сасвим и земљотреси се стишаше, милосрђем Божјим, а молифама пречисте Богородице, Којој, са рођеним од Ње Христом Богом, нека је част, слава, поклоњење и благодарност вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АГАТОДОРА

Агатодор свети мученик, пошто исповеди Христа, истинитог Бога би изведен пред кнеза кападокијског града Тиане. Најпре му кожу дераше, па га затим положише на усијани роштиљ; потом му језик ишчупаше, па вилице заједно са зубима одвалише, и бријачем сву кожу одераше; после тога му ноге поломише, и копљем му ребра прободоше, и најзад буктињама жегоше. После тако разноврсних мучења заврши свој живот овај славни мученик, и доби од Господа неувенљиви венац.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОРДАНА ТРАПЕЗУНТСКОГ

Овaj благословени Јордан беше родом из Трапезунта; казанџија по занату. Жењен, он живљаше у Галати у Цариграду. Једне године о празнику Ваведења Пресвете Богородице, када се Јордан весељаше заједно са неким Агарјанима, својим земљацима и еснафлијама, један Агарјанин за време неке игре, исмевајући хришћанску веру, рече: "Свети Николаје шугави, помози ми да победим!" - Јордан му на то одврати исмевајући на сличан начин њиховог пророка Мухамеда. Но после тога, један од тих Агарјана оде к везиру и оптужи Јордана да је вређао њиховог пророка, и да због тога заслужује смрт. Везир позва Јордана на суд, и рече му: Човече, према оптужби и сведочењу ових, теби се или има глава отсећи, или се мораш потурчити. Потурчиш ли се, ја ћу те обасути великим почастима. - А блажени Јордан звонким гласом јасно узвикну: Нe одричем се преслатког Господа мог Исуса Христа; напротив, ја верујем у Њега, и исповедам га као истинитог Бога. Једно само тражим од твоје власти: дозволи ми да отидем до своје радње, да сведем рачуне, да дам што коме имам дати, па ћу се онда вратити, и ти чини са мном што хоћеш.
Везир му то дозволи, и одреди стражаре који ће га пратити док он сврши те послове, па га потом одвести на губилиште ради погубљења. Јордан уреди све: среди рачуне, исплати што је коме имао, и опростивши се са хришћанима замоли их да његову имовину раздаду црквама, манастирима и сиротињи, за душу његову. После тога Јордана поведоше на губилиште. И хиташе Јордан на губилиште као што жедна кошута хита на изворе водене, и захваљиваше Богу што га удостоји мучеништва; и путем искаше опроштај од свакога кога је срео, од старих и младих. И беше дивно чудо гледати га како без имало страха, радостан и весела лица хита на губилиште. А кад стигоше на губилиште и блажени Јордан клече да му џелат одруби главу, стиже чауш од везира са тајном поруком за мученика. И чауш је тајно саопшти мученику: Ово ти поручује везир; жалим твој живот, зато само реци јавно да ћеш се потурчити, па онда иди куда хоћеш и живи по хришћански. - Мученик одговори чаушу: Захваљујем везиру, али ја то никада учинити нећу. - Рекавши то, блажени мученик преклони своју свету главу, и џелат му је отсече. А наредне ноћи сродници и пријатељи светог мученика одоше к епарху, дадоше му новаца, па узеше свете мошти мученикове и сахранише их побожно и чесно, славећи Господа нашег Исуса Христа, коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин[2].

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГАВРИЛA

Свети преподобномученик Гаврило беше из места Алоне, У епархији Прикониској. Он се у раној младости замонаши, и живљаше целомудрено у врлинама. Након извесног времена у њему се јави неодољива жеља да мученички пострада за Господа Христа. Зато отпутова у Цариград. Тамо је он у Патријаршијском храму бдио и много се од све душе молио Господу Христу, да га просвети и научи на који начин да пострада за Њега. Једнога дана, причестивши се, он изађе на улицу. Један осиони Турчин га увреди; он му одврати и наружи његову муслиманску веру. Због тога други Турци скочише на њега, и стадоше га немилосрдно тући. Затим га одведоше судији. Један га Турчин оптужи као хулитеља њихове вере, а остали иступише као сведоци. Судија нареди те монаха Гаврила одведоше у тамницу, а он написа оптужницу; и онда за једно са оптужницом упути кајмаками, тј. управитељу, преподобног Гаврила.
Кајмакам прочига оптужницу, п упита Гаврила: Је ли то истина? - Истина је, одговори преподобни. - Тада га кајмакам стаде саветовати, и говораше му: Остави, човече, хришћанску веру, па прими нашу. Зар не видиш какву славу и какво царство поседује Мухамедова вера? - Мученик одговори: Нe дао Бог, да ме захвати безумље и лудило, те да се одрекнем Господа Исуса Христа, истинитог Сина Божјег и истинитог Бога, савршеног Бога и савршеног човека, а да вашег Мухамеда назовем пророком. Ја Исуса мог исповедам, и верујем да је Он истинити Бог, а за вашег Мухамеда изјављујем да он није пророк него обичан човек и неписмен, притом варалица и непријатељ Спаситеља Нашег Христа. Зато Мухамеда презирем, и одбацујем веру његову. - На то му кајмакам рече: Човече, ти си ваљда пијан? или си с ума сишао? - Нити сам пијан, одговори мученик, нити сам с ума сишао, него благодаћу Христа мог ја имам и здрав ум и здраву душу.
Тада се кајмакам страховито разјари, и у бесу нареди предстојнику: Узми овога и одсеци му главу! - Предстојник узе мученика и предаде га џелату. Џелат га одведе на губилиште. Тамо свети мученик клече и радосно се помоли Богу, па преклони под мач блажену главу своју, и џелат му је одсече. И пресветла душа његова оде ка многожељеном и премилом Господу нашем Исусу Христу, да прими од Њега троструки венац: венац девствености, венац подвижништва и венац мучеништва. А чесно тело његово Агарјани бацише у море.
Свети преподобномученик Гаврило пострада у Цариграду 1676. године[3].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Јустинијан I Велики царовао од 527 до 565 године.
2. Свети Јордан пострада у Галати у Цариграду 1650. године. Ово његово страдање записа Јован Кариофилис, велики логотет Велике Цркве у Цариграду.
3. Његово страдање такође записа напред споменути Јован Кариофилис, велики логотет.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Кир и Јован, бесребреници и чудотворци. Ови милосрдни и дивни светитељи нису били браћа по крви, али су били браћа по духу. Кир је најпре живео у Александрији и као лекар лечио људе и силом Христовом и физичким лековима. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике да покајањем и молитвом очисте душу од греха, да би кроз то повратили и телу здравље. Када наста Диоклецијаново гоњење хришћана, Кир се удаљи у Арабију где прими монашки чин. Но као што је био чувен у Александрији, тако се прочује и у Арабији, те су људи и ту прибегавали њему за помоћ. Чувши за Кира, Јован, тада римски официр у Едеси, дође у Арабију да га види. Видевши се, они заволе један другог као брат брата, те остану заједно да се подвизавају. У то време истјазаваху мучитељи неку Атанасију хришћанку, са три кћери њене у граду Канопу. Чују за ово Кир и Јован па дођу у Каноп да храбре мајку и ћерке, да не отпадну од вере. И заиста, благодарећи саветима ових светитеља, Атанасија претрпе сва мучења и са ћеркама би погубљена за Христа. Ћерке Атанасијине звале су се: света Теоктиста од петнаест година, Теодотија од тринаест година и Евдокија од једанаест година. Тада мучитељи ухвате Кира и Јована па их, после мука и тамновања, мачем посекоше, 311. године. Безбројна чудеса учинише ови свети мученици и за живота и по смрти. Њихове мошти пренесене су у време цара Аркадија у Рим. Они се призивају у помоћ нарочито при несаници, при освећењу воде, и јелеосвештењу (в. 28. јун)

2. Света мученица Трифена. Драговољно и храбро поднела многе муке за Христа. Па пошто се не хте одрећи вере, буде пуштен један бесан во, који је избоде и умртви. То се догодило у I веку. Њу призивају у помоћ мајке које не могу да доје своју децу.

3. Преподобни Никита Печерски. Као монах, не послушав игумана, удаљи се из манастира и затвори у једну келију. За непослушност попусти Бог на њега велико искушење. Једном када Никита беше на молитви, јави му се ђаво у виду ангела светлог и рече му: немој се више молити, него читај књиге, а ја ћу се молити за тебе! Послуша Никита, преста молити се и поче читати књиге. Читао је само Стари Завет, а Нови Завет никако није могао ни отворити, јер му то није давала сила ђаволска. Помоћу ђавола и пророковао је, и то само злочине, отмице, паљевине и остала зла дела, која су ђаволу позната отуда што и он у њима учествује. Најзад увиде свети оци печерски да је Никита пао у ђаволску прелест, те се почну молити Богу за њега. Никита се поврати, увиде пропаст у којој је био, покаје се горко за непослушност и гордост, и управи се правим путем. После дугог кајања и многих суза, Бог му опрости и дарова га даром чудотворства. Упокојио се 1108. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ЧУДОТВОРАЦА И БЕСПЛАТНИХ ЛЕКАРА КИРА и ЈОВАНА, и АТАНАСИЈЕ МУЧЕНИЦЕ СА ТЕОКТИСТОМ, ТЕОДОТИЈОМ и ЕВДОКСИЈОМ, трима кћерима њеним

Свети Кир, угодник Божји, рођен је и васпитан у Александрији, у Египту. Беше то чувен лекар. И лечаше телесне болести не примајући награде, а богонадахнутим поукама својим и примером врлинског живота свог лечаше душевне недуге међу људима. Долазећи болесницима, он им говораше не о прописима Галена и Хипократа[1], већ о завештањима светих пророка и апостола, и о томе како се треба чувати од грехова који бивају узроци телесних болести. Јер је обољење душе теже од свих болести тела. И када душа много болује од грехова, често се дешава да и тело пада у тешку болест, пошто Бог допушта казну за грехе. Тако свети Кир, поучавајући болеснике и проповедајући им реч Божју, многе јелине приведе познању истинитог Бога и обрати у хришћанство, исцеливши им и душе и тела изврсним леком.
У то време цароваше нечестиви цар Диоклецијан. И он диже гоњење на хришћане. И свети Кир, славни лекар александријски, би оптужен царском намеснику александријском да је хришћанин и да многе поучава хришћанској вери. Намесник нареди да га ухвате. А свети Кир, сазнавши за то, побеже из Александрије и Египта, и оде у Арабију. Ово он учини, не што се бојао мука и смрти за Христа, већ што се повињавао речима Христовим: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), и што је хтео да још буде од помоћи ближњима, и што је желео да прими монашки чин како би себе боље припремио за страдање за Господа свог. И чим дође у Арабију, он одмах узе на себе монашки анђелски лик. Његов долазак у Арабију био је по нарочитом промислу Божјем, да би и тамо избавио многе од идолопоклоничке пропасти, упутио на пут спасења и привео Христу. Он напусти тамо и свој лекарски занат, јер доби од Бога дар чудотворства. И више није лечио болести лековима, већ је молитвом и речју исцељивао од свих болести. И због таквих чудеса његових слављаше се име Христово, и огромно мноштво идолопоклоника напуштаху своју заблуду и обраћаху се Христу, истинитом Богу.
Свети Јован пак беше родом из Едесе[2], побожан хришћанин, иначе римски официр. Кад настаде Диоклецијаново гоњење на хришћане, он остави свој официрски чин и славу овога света, и отаџбину, и дом, и родбину, и богатство, сматрајући све то за трице. И отпутова у Јерусалим. И бавећи се тамо неко време, он чу за светог Кира и чудеса која чини, јер се слава његова беше пронела свуда. И силно зажеле да види тако великог угодника Божјег и да живи поред њега. Стога отпутова најпре у Александрију да тражи светог Кира. Али кад га тамо не нађе, он се стаде брижљиво распитивати за њега где се налази. И сазнавши да је у Арабији, он журно отпутова тамо. И кад га пронађе, он се свом душом прилепи уз њега. И би очевидац чудеса његових. И постаде усрдни подражавалац врлинског живота његовог.
У то време би изведена на мучење за Христа једна богољубива жена, Атанасија, са три кћери своје, које се зваху: Теоктиста, Теодотија и Евдоксија. Оне беху одведене у град Каноп[3] у коме идолски жрец беше Касијан, а градоначелник Сиријан. Када за то чуше свети Кир и Јован, бојаху се да не отпадну од Христа мале девојчице. Јер су оне у тако младим годинама могле, не само претњама бити уплашене, него и самим ласкама лако преварене. Јер најстаријој међу њима, Теоктисти беше петнаест година, Теодотији тринаест, а Евдоксији једанаест. Усто јe свети Кир зебао и од њихове мајке Атанасије, да се она не би због деце преклонила јелинству, не желећи да гледа где јој љуто муче децу и немилосрдно проливају крв њихову. Јер је познато, колико мајка по самој природи пати срцем својим због деце своје Зато свети Кир реши и отпутова у град Каноп, да утврди у вери Христовој девојчице и матер њихову, и да их ободри и охрабри за подношење мука. Са светим Киром пође и свети Јован. И када стигоше у Каноп, нађоше у оковима Атанасију и њене кћери. И многим богонадахнутим поукама утврђиваху их у љубави Христовој, да радо положе душе своје за Господа Христа.
О томе одмах би обавештен градоначелник Сиријан. Јер неко од незнабожаца дође к њему и рече му: Нека два нова и непозната човека појавише се у нашем граду, један je y монашкој одећи, а други у војничкој. И они сада наговараху оне оковане девојке да се не поклоне боговима нашим, него да остану чврсте у безбожној вери својој. И још их саветују: да се не покоравају наредбама царским; да поштују једино неког Исуса, и да само Њему одају божанску част, не марећи за смрт.
Чувши то, Сиријан се разјари, и нареди да их одмах обојицу доведу пред њега. И ухватише светог Кира и Јована, и изведоше их на суд пред безбожног судију Сиријана. Кад их угледа, он их упита: Ви ли се то, бедни непријатељи богова наших, трудите да обманете девојчице, и да сваковрсним смицалицама умножите хришћанску веру на срамоту цара? Но иако сте досада били безумни, ево сада се одреците ништавне вере своје, која је пуна свакојаких враџбина, па молбама и жртвама умилостивите богове наше. Тако ћете, не само избегнути муке које вас очекују, него ћете се удостојити и почасти од нас. He поступите ли тако, онда ћете искусити на себи јарост и неумољиви гнев не само Сиријанов и Диоклецијанов, него и самих богова, мада су они врло милостиви. Али су немилосрдни када их бешчесте.
На то свети Кир и Јован одговорише: Наш је обичај да мало говоримо о многим стварима. Али ово знај: ми нити ваше ништавне почасти желимо, нити се Христа одричемо, па ма како страдали за Њега. - Тада Сиријан, сав бесан од јарости, шкргутну зубима и рече им: Када бисте иоле имали памети, ви безбожници, требало би да сте благодарни човекољубљу судије, и одрекавши се своје заблуде избегнете грозне муке. Али пошто у вас ништа друго не видим сем гордости, непокорности и охолоумља, то нису потребне многе речи, него треба одмах да приступимо делу. Јер ћете на тај начин, и жељену награду добити, и, против своје воље, царском се наређењу покорити.
Рекавши то, намесник нареди да се доведу девојчице с мајком. И пред њима стаде свете мученике Кира и Јована на разне начине мучити: бичевима их шибаше, моткама тукоше, свећама жегоше, па им ране оцтом и сољу полише и сувим крпама трљаше; онда им ноге у врелу смолу ставише; и још их на многе друге муке метнуше. А све то чинише, да би им се осветили за дрскост и сломили њихово јунаштво, и да би заплашили девојчице и матер њихову, које су ово посматрале. Али богомрски мучитељ не ycпe ни у једном ни у другом. Јер нити поколеба јунаштво Светих страдалника, нити могаде заплашити девојчице и њихову мајку. Тада мучитељ нареди да одреше свете, и стаде мучити свету Атанасију и кћери њене. И пошто их је дуго мучио, њега спопаде стид, јер виде да се слаби женски пол у јуначком страдању ничим не разликује од силних и несавладљивих мужева, светог Кира и Јована. Оне имађаху исту љубав ка Христу и веру, и подношаху исте муке за Њега, и, крепљене Богом, имађаху исто јунаштво, и страдаху као у туђем телу, нимало се не обазирући на муке, јер гледаху ка љубљеном Женику свом, Христу Богу, који са висине славе своје посматраше страдање невести Својих, и помоћ им Своју пружаше. Видевши то, мучитељ нареди да престану мучити свете мученице, и донесе одлуку да их мачем посече. А оне иђаху весело на смрт као на свадбу. И бише отсечене свете главе блаженој Атанасији и трима благословеним ћеркама њеним: Теоктисти, Теодотији и Евдоксији.
По посечењу светих мученица, опет бише изведени на суд свети Кир са светим Јованом. Мучитељ им се обрати дугим говором, нагласи како му је стало до њиховог живота и здравља, показа им поклоне, указа на муке, и најзад запрети смрћу. Но када виде да је све то узалуд, он изрече овакву пресуду: Галилејском учитељу Киру, и једноверном му Јовану, који су презрели царску наредбу и одбили да принесу жртву великим боговима, - наређујем да се по закону царском отсеку главе.
И војници их узеше и посекоше их тридесет и првог јануара 311 године, на оном истом месту, где и свете девице са мајком својом положише душе своје за Господа свог. А потајни хришћани узеше света тела њихова, и кришом их чесно сахранише у цркви светог апостола и еванђелиста Марка у засебним гробовима: у једном - свете мученике Кира и Јована, a y другом - свету Атанасију са кћерима. После пак много година, за време благочестивог цара Теодосија Млађег[4], свети Кирил, патријарх александријски[5], доби наређење преко Анђела Божјег, те пренесе мошти светих мученика Кира и Јована у насеље Манутин[6], да би истерали одатле мноштво демона, у славу Христа Бога нашег, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИКТОРИНА, ВИКТОРА, НИКИФОРА, ЛАВДИЈА, ДИОДОРА СЕРАПИОНА И ПАПИЈА

Ови свети беху из Коринта. Пострадаше 251 године, за време цара Декија, а од антипата Терција. Изведени пред антипата, они исповедише веру у Христа. Због тога их сваког посебно ставише на страшне муке, те на разне начине пострадаше. Светог Викторина, Виктора и Никифора метнуше у једну велику камену ступу, па им сва тела стуцаше, и они предадоше душе у руке Божје. Светом Клавдију отсекоше и руке и ноге, и тако сконча. Светог Диодора бацише у ужарену пећ, и спалише. Светом Серапиону главу мачем отсекоше. Светог Папија у море бацише, те сконча. И тако сви добише од Господа венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТРИФЕНЕ

Ова света беше родом из Кизика у Хелеспонту[7], кћи неког сенатора Анастасија и мајке Сократије хришћанке. Она пострада, не што је други изведоше пред јелине и идолопоклонике, већ сама добровољно оде јелинима: исмеја њихове идоле, и осуди њихова срамна дела, помоћу којих они безумници сматраху да одају поштовање својим лажним боговима. Па не само то, него их још учаше да напусте веру ништавних идола, и да се обрате у веру Христову. Стога намесник Кесарије нареди те је вргоше у пећ ужарену. Али благодаћу Христовом она би сачувана неповређена. Затим је обесише о једно високо дрво, па је спустише на ексере, који беху доле пободени, и би сва испробадана. Онда је бацише зверовима, да је растргну, али, силом Божјом, она и ту остаде читава и неповређена, јер јој се зверови не приближише. Најзад натуткаше на њу једног дивљег бика, и он је прободе роговима. И тако ова блажена прими неувенљиви венац мучеништва. А на ономе месту, где се проли света крв мученице, изби извор чисте воде, од које пију породиље, које немају млеко да доје своју децу, и одмах добијају млеко. Па не само жене, него и животиње које немају млеко, чим пију од ове воде, изобилно добијају млека молитвама свете мученице Трифене.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИТЕ затворника Печерског, епископа Новгородског

Више од других заслужују поштовање они храбри војници који немају обичај водити борбу са непријатељем у општем строју, него засебно јуришају на њега. Мада Господ много пута и попушта да такви привремено падну, да се не би преузносили, ипак их, због њихове раније ревности и храбрости, не оставља до краја без благодатне помоћи, него их понова подиже и чини непобедивима. Један од таквих храбрих војника Христових, после преподобног Исакија затворника, беше и овај блажени Никита у светом манастиру Печерском. О њему славни Поликарп, обавештен од светог Симона, казује следеће:
За време игумановања преподобног Никона, један брат светог Печерског манастира, по имену Никита, стаде молити игумана да му да благослов да се подвизава насамо, у затворништву. Игуман му брањаше говорећи: Чедо моје, неће бити корисно по тебе да млад седиш без посла. Боље ће бити да останеш са братијом радећи с њима, и награда ти неће пропасти. Сам си видео како брат наш Исакије пештерник би у затворништву саблажњен од бесова, и пропао би да га велика благодат Божја не спасе ради молитава преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија. Никита на то одговори: Никада се, оче, ја нећу саблазнити у затворништву. Ја имам јаку жељу да чврсто стојим противу ђаволских искушења; и молићу човекољубивог Бога, да и мени подари дар чудотворства, као некада Исакију затворнику, који и до сада чини многа чудеса. Опет му игуман рече: Твоја жеља превазилази твоје моћи. Пази, чедо, да не паднеш због свог превазношења. Ја ти наређујем да пре служиш братији, и за послушање своје добићеш од Бога венац.
Но Никита не хте никако да послуша савете игуманове: он није могао да савлада у себи силну жудњу ка затворничком животу. Стога, за чим је жудео, он то и учини: затвори се у пештери, чврсто загради улаз, и борављаше у молитви насамо, не излазећи. Али, после не много дана он не избеже ђаволове замке: у време свог молитвеног певања он чу глас који се мољаше заједно с њим, и осети неисказани мирис. И саблазнивши се тиме, он размишљаше у себи: Када ово не би био анђео, онда се не би молио са мном, и не би овде било миомира Светога Духа. - И он се стаде приљежно молити, говорећи: Господе, јави ми се сам јасно да бих Те видео. На то би глас к њему: Нећу ти се јавити, јер си млад, да не би пао погордивши се. - А затворник са сузама рече: Никада, Господе, ја се нећу саблазнути. Мене је игуман научио да не слушам ђавоље саблазни; а све што ми ти наредиш, ја ћу извршити.
Тада душегубна змија, задобивши власт над њим, рече: Немогуће је човеку, док је у телу, видети мене. Стога, ево шаљем анђела свог да буде с тобом, а ти врши вољу његову. - И тог часа стаде пред њим ђаво у облику анђела. Никита паде на земљу и поклони му се као анђелу. Ђаво му онда рече: Од сада се ти немој више молити него читај књиге. На тај начин ти ћеш разговарати са Богом, и даваћеш корисне савете онима што долазе к теби, a ja ћу увек молити Творца свију за твоје спасење.
Затворник поверова овим речима и, саблажњен, он се већ више не мољаше, него ревносно читаше књиге. Притом, он виде ђавола где се непрестано моли за њега, и радоваше се држећи да се то анђео моли за њега. Са онима који му долажаху, затворник разговараше много на основу Светог Писма о корисним по душу стварима; а стаде и пророковати. И пронесе се слава његова на све стране, и сви се дивљаху како се речи његове испунише. Једном он посла кнезу Изјаславу[8] вест: Данас је убијен кнез Гљеб Свјатославич[9]; пошаљи одмах сина свог Свјатополка на кнежевски престо у Новгород.
И како рече, тако и би. Стварно, после неколико дана стиже вест о убиству кнеза Гљеба. Од тога времена стаде се још више говорити о затворнику да је пророк; и потпуно му вероваху и кнезови и бојари. - У самој ствари, ђаво не зна будућност, него објављује оно што ће сам учинити преко рђавих људи, подговоривши их или да убију, или да украду, или да учине које друго зло. Тако исто, када к затворнику долажаху људи да чују од њега реч утехе, онда му ђаво, тобожњи анђео, саопштаваше све што се с њима догодило. Никита је прорицао, и све се тако збивало.
Осим тога, нико се са Никитом није могао упоредити у познавању књига Старога Завета: све их је знао напамет: Књигу Постања, Изласка, Левита, Бројева, Судија, Царстава, и сва пророштва по реду. Уопште, све старозаветне књиге он је знао врло добро; а свете књиге Новога Завета: Еванђеља, Дела Апостолска, Посланице светих апостола, дате нам по благодати Божјој ради нашега спасења и утврђења у добру, он никада није хтео не само да чита, него ни да их види, нити да чује за њих; нити је другоме допуштао да разговара са њим о Новом Завету. По томе и постаде свима јасно, да је он прелашћен, саблажњен од ђавола.
Утучени због тога, к прелашћеноме дођоше преподобни оци: игуман Никон, Јован, који после њега би игуман, Пимен постник, Исаија, потоњи епископ ростовски, Матеј прозорљиви, Исакије затворник, Агапит лекар, Григорије чудотворац, Николај, касније епископ тмутаракански, Нестор Летописац, Григоје писац канона, Теоктист, доцније епископ черњиговски, Онисифор прозорљиви. Сви они, прослављени врлинама, дошавши узнесоше Богу молитве за Никиту и отераше ђавола од њега, тако да га Никита више не виде. Затим, извевши га из пештере, они га молише да им каже што из Старога Завета. А он се стаде клети да никада чак ни читао није те књиге, које је до малочас знао напамет. Поред тога, он ни једну реч није знао сада из њих, те га једва научише да чита и пише. Постепено дошавши к себи молитвама преподобних отаца, он исповеди свој грех, и горко се кајаше због њега.
После тога он наложи на себе велико уздржање и послушање, и провођаше строг и смирен живот, тако да све превазиђе врлинама. А човекољубиви Господ, видећи такве подвиге блаженог Никите, и не одбацујући ни раније врлине његове, које је још из младости упражњавао, прими његово истинско покајање, и као што је некада, примајући покајање светога Петра, који га се трипут одрекао, рекао Петру: Паси јагањце моје, паси овце моје (Јн. 21, 15.16.17), тако и овом блаженом Никити даде доказ да му је покајање примљено. Јер га због превелике љубави, коју показиваше држањем свих заповести, Господ учини пастирем Свога словесног стада, подигавши га на епископски престо Новгородски, 1096 године. Тако Господ, да би паству његову потпуно уверио и убедио да је светитељу опроштено његово раније поклизнуће, прослави његов врлински живот даром чудотворства. Тако једном у време суше он се помоли Богу и низведе кишу с неба, другом приликом он молитвама својим угаси пожар града; и многа друга чудеса он сатвори.
Пошто је тринаест година мудро управљао својом словесном паством, свети Никита пређе ка Господу у вечни живот 31. јануара 1108 године. И би чесно погребен у саборној цркви светих богородитеља Јоакима и Ане. Тело блаженог Никите лежало је у гробу сакривено четири стотине педесет година, а године 1558 у време цара Јована Васиљевича, митрополита Макарија и архиепископа Новгородског Теодосија, мошти светога Никите беху пронађене читаве и потпуно неповређене. До данашњега дана оне изливају многа исцељења онима који им са вером приступају. Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ИЛИЈЕ АРДУНИСА

Свети Илија беше из Каламате у Мореји. Он беше берберин по занимању. Бистар по природи, искусан по животном искуству и општењу са људима, он уживаше поштовање и пријатељство свих претставника свога места, који му се често обраћаху за савет. Једном се међу претставницима народа вођаше разговор о разним тешким обавезама и безбројним насиљима које Морејски хришћани подношаху од тадашњих завојевача, Турака. Жалостиви Илија, кога је срце болело због тешке судбине његових бедних сажитеља, пламено жељаше да претставнике народа убеди да на сваки начин предузму све потребне мере да се хришћанима олакшају тешке дажбине, јер постоји опасност да се многи сиромашнији, да би избегли злостављања, одрекну своје вере и приме мухамеданство. Претставници се не сложише са Илијиним мишљењем, изјављујући да они не виде никакву опасност по хришћане. Тада Илија, пун ревности за добро ближњих, желећи им показати да и други могу поступити тако исто, рече им: "Нека ми ко да фес, ја ћу и ради тога променити веру". - Један од претставника, желећи да се нашали с њим, посла му фес. А Илија, заборавивши на ђаволово лукавство, и несвесно се подавши његовој вештој саблазни, одмах пође к месноме кадији и одрече се хришћанске вере.
Овај неочекивани поступак Илијин силно ожалости и растужи тамошње хришћане. Но после кратког времена Илија дође к себи, и стаде горко плакати и силно осуђивати себе због свога безумља. И желећи да свој злочин заглади и принесе плодове достојне покајања, он се удаљи у Свету Гору Атонску, као у спасоносно пристаниште свих витланих животним искушењима. Тамо он са великом скрушеношћу срца исповеди свој грех једноме духовнику, и с љубављу и усрђем издржа наложену му епитимију. По издржању епитимије он би помазан светим миром, и на тај начин причислен словесном стаду Христовом. Поставши понова овцом стада Христова, он не хте више да живот свој предаје таштем свету, него реши да га посвети искључиво Богу, па зато и прими на себе монашки образ.
Примивши анђелски образ, Илија проведе осам година у дивним аскетским подвизима. Али, сећајући се речи Господа и Спаситеља нашег: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 33), он никада немаше потпун мир у души и спокојство у савести. Зато откри свом духовнику да има намеру и жељу да свој злочин спере не само сузама него и крвљу својом. Духовник похвали његову намеру и саветова му да отпутује у Каламату и неустрашиво исноведи Христа тамо где Га се и одрекао.
И тако узевши благослов од свог духовног оца и праћен његовим молитвама, Илија напусти Свету Гору и брзо стиже у Каламату. Стигавши тамо, он обавести месне духовнике о својој намери. Али они, бојећи се за њега, задржаваху га од таквог потхвата. He обазирући се на то Илија, тврдо решен на мученички подвиг, презре сваки страх, и стаде ходати по улицама и пијачном тргу са намером да га Турци примете. Спочетка га они не познаше; али кад он прође улицом два-три пута, они познадоше у њему свог ранијег сабрата и стадоше викати пут њега: Ниси ли то ти Мустафа, Ардунис? - Да, одговори им светитељ неустрашиво, ја сам, али само не Мустафа већ Илија и хришћанин православни.
И стаде без икакве бојазни ружити веру њихову и проповедати да је Христос истинити Бог. Чувши то, безбожници га дохватише, силно избише, па одведоше судији, говорећи и тврдећи: Овај човек је добровољно примио нашу веру, чак нас је и молио о томе, и сада је ружи. - Пошто мученик на судијино питање о његовој вери одговори исто што и они који га приведоше, судија нареди да га вргну у тамницу и окове, да би тамо могао боље размислити о себи. Провевши у том тешком затвору неколико дана, он би понова изведен пред судију ради ислеђења. A кад судија увиде да су сви његови напори узалудни, он донесе одлуку да се мученик спали.
Џелати га одмах одведоше на губилиште, где је све већ било готово. Извршиоци смртне казне га бацише у огањ, но - о, чуда! огањ се не косну ни мантије мученикове, па чак ни косе његове: дрва и сав гориви материјал изгореше и у пепео се претворише, а мучениково тело остаде цело целцато; међутим душа Илијина је већ ликовала у небеским насељима, стојећи пред престолом Свевишњега.
Тако ратоборац Христов Илија прими од Господа Христа неувенљиви венац мучеништва. Они што чуваху мучениково тело, увече јасно видеше светлост која сиђе с неба и окружи свето тело мучениково. Видећи то, агарјани говораху: Пошто га наш огањ не сажеже, то ево сам Бог посла огањ с неба да га сажеже.
Хришћани откупише од мучитеља свете мошти, које издаваху од себе неизрециво благоуханије, и погребоше их чесно и побожно у цркви; а свету главу одвојивши од њих, са побожношћу је положише у манастиру тога места, званом Вулканон, где од ње и до сада бивају дивна и преславна чудеса. Том приликом и благочестиви учитељ каламатски Дионисије доби за себе ради освећења ребро од светог тела мучениковог, од кога такође биваху многа чудеса, у славу светог мученика и Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и обожавање, са беспочетним Оцем Његовим и Пресветим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети преподобномученик Илија пострада 1686. године.

Крај и Богу нашем слава!
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Гален - знаменити учени лекар грчки, рођен 131 године после Христа; био дворски лекар код ондашњих царева римских; Гален је имао огроман утицај на лекаре целога света, и његов углед био је непоколебљив у њиховим очима све до шеснаестог века. - Хипократ је други чувени лекар грчки; живео много раније од Галена, од 460 до 356 године пре Христа; од њега је остало неколико писаних дела, на којима се Гален учио.
2. Град у Киликији, југоисточмој области Мале Азије.
3. Град у Доњем (северном) Египту.
4. Цар Теодосије II, или Млађи, царовао од 408 до 450 године.
5. Св. Кирил I био патријархом од 412 до 444 године.
6. Манутин - недалеко од града Канопа. - Касније мошти светих Кира и Јована беху пренесене у Рим, а одатле у Минхен.
7. Кизик - град Фригије, на западној обали Мале Азије, на једном од полуострва Мраморног Мора.
8. Изјаслав Јарославич - велики кнез Кијевски од 1054-1068 г.
9. Гљеб Свјатославич - кнез Новгородски, старији син великог кнеза Кијевског Свјатослава, био убијен од Финаца 1078 године.