ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свештеномученик Харалампије. Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: "Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. "Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!" После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2021


2. Преподобни Прохор Лободник. Чудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба, него се хранио лободом, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Кад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео, који је он раздавао с благословом, бивао је со; пепео, пак, који би неко сам узео, бивао је обичан пепео. Кнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со, да иду сви у кнежев дворац, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће, нека они узму и носе као со. Народ тако учини, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом, те кад овај умре 1107. године, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ХАРАЛАМПИЈА и с њим пострадалих

Царујући Господ наш Исус Христос привођаше крају служење демонима и уништаваше идолопоклонство у време нечестивог цара римског Септимија Севера[1]. Тада беше епископ у граду Магнезији[2] свети Харалампије. Он учаше људе речи Божјој, упућујући их на пут спасења. И говораше: Цap мој Исус Христос посла Духом Светим пророке и апостоле, да се њиховом светом проповеђу сви људи уразуме, и чврсто пођу путем правде. Цар ваш Север измисли љута мучења, да људи бездушним идолима приносе жртве, и да се душе предају на смрт! А цар мој Исус Христос посла нам преко пророка и апостола речи небеског живота. Помоћу ових речи се враг прогони, змија сатире, неверје се у веру претвара, демонска опсена развејава, и страшно пропада сва сила вражја. Зато треба веровати речима које казују пут вечног живота, а не држати се дела која доносе погибао.
Због таквих речи свети епископ би ухваћен од неверника, и изведен на суд и истјазање пред обласног управитеља Лукијана и војводу Лукија. Он и пред њима понови то исто. На то му управитељ рече: Од сувишка срца твог уста твоја говоре непаметне речи, не расудивши ни шта је добро ни шта је зло. Али немој мислити, добри старче, да за те речи нећеш бити мучен. Боље је, послушај савет наш, што и приличи твојој старости и, расудивши паметно, реши се да принесеш жртве боговима, да те не бисмо подвргли мукама за какве знао ниси. - Свети Харалампије одговори: Ја који сам остарео, и временски живот се мој већ приближава крају, не желим да презрем невидљива блага која су близу.
Разгневише се судије и стадоше му спремати љуте муке, и рекоше му: Принеси жртву боговима, о зла главо! Свети Харалампије одговори: Дечице, нећу принети жртву демонима! A знајте да демони које поштујете дрхћу од крсног знака и трепте. На то судије наредише да скину с њега свештене одежде. И пошто свукоше ангелоликог мужа, стадоше га мучити. А мучише га на овај начин: Обешеног, две слуге стругаше га гвозденим гребенима, док му сву кожу од темена до табана не одераше. Сав у ранама, светитељ рече својим мучитељима: Хвала вам, браћо, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот, у који жели да се обуче.
Када светитељ то рече, ужас спопаде обадве слуге који га мучаху, и они рекоше судијама: Срамота коју наносите овоме човеку претвара се њему у част, и муке - у радост. Да није ово сам Христос, који је узео на себе обличје старца и дошао у Азију да истреби њене житеље? Тело је његово тврђе од гвожђа, јер док смо гвозденим гребенима стругали тело његово, гребени су се повијали а тело му је остајало неповређено.
Када слуге ово говораху, обласни управитељ зашкргута зубима и викну на њих: О зле слуге! како сте лени да извршите наређење! Ви не радите оно што вам је наређено, него речима браните осуђенога на мучење! - И пошто слуге потпуно изнемогоше, стадоше исповедати и прослављати силу Христову која је крепила мученика. И обојица бише посечени за име Христово. Имена су њихова: Порфирије и Ваптос. Исто тако и три жене, које су посматрале мучениково страдање, вероваше у Христа, и прослављаху пресвето и свемоћно име Његово. И оне бише одмах посечене.
Тада се војвода Лукије диже са свога места, узе сам у руке оруђа за мучења, и стаде мучити светог Харалампија, снажно стружући тело његово. И одмах му се обе руке до лаката откинуше, као мачем отсечене, и прилепивши се уз тело мучениково висаху. А војвода без руку, павши на земљу, викаше: Овај човек је чаробњак! помози ми, о управитељу! Управитељ притрча и, видевши војводине руке где висе уз мучениково тело, пљуну у лице мученику, и тог тренутка се глава управитељева окрену назад, и лице му би с леђа.
А магнезијанци, спопаднути силним страхом, молише светитеља говорећи: Заустави гнев, и Божју одмазду уклони, јер је теби заповеђено да не враћаш зло за зло. Свети Харалампије им одговори: Тако жив био Господ Бог, нема злоће у срцу мом, ни обмане на језику мом. Знајте да Христос Бог казни ове главне безаконике. Он ће нама дати живот вечни, а нечестиве ће погубити. - Тада сви завапише к Богу, говорећи: Господе, не погуби нас који Ти сагрешисмо! Опрости нам, о Боже! Ти си сада, Господе, казнио кнезове наше, да би нас привео к светлости и начинио нас достојнима вечног живота. - И верова у Христа велико мноштво људи.
А војвода Лукије рече светитељу: Човече Божји, анђеле Господњи, смилуј се на мене силно ојађеног! Ето руке моје тешко ти падају, висећи уз тело твоје. Врати их дакле на њихово место, како би се ти терета ослободио a ja болова избавио. Учиниш ли то, и ја ћу веровати у Бога твог. - Светитељ упути молбе Богу, говорећи: Варух, Мануил, маран ата, равуни, тојест: Благословени Боже који си с нама, Господе наш који си дошао у телу, Учитељу мој, погледај на смирење окованих, и разреши од окова казне ове судије, и исцели мене сведока твог свега изранављеног! - И гле, чу се из облака глас који говораше: Харалампије, светило земље које и небо обасјава, саслужитељу Анђела, сажитељу Пророка, друже Апостола, саратниче Мученика, достојни разговора са мном, услиших молитве твоје и примих речи уста твојих, нека реч твоја буде исцељење болеснима! - И тог тренутка се исцелише војвода Лукије и управитељ Лукијан. И припаде Лукије к ногама мучениковим, просећи свето крштење, које и доби. А управитељ обустави гоњење хришћана док извести цара.
У то време многи долажаху к светитељу, крштаваху се исповедајући грехе своје, и добијаху исцељење болесници од разноврсних болести. А обласни управитељ Лукијан отпутова код цара Севера, који се тада налазио у Антиохији Писидијској[3], и обавести га о свему што се збило у Магнезији. И говораше цару: Међу нама се јавио човек из друштва галилејског, који све одвраћа од богова, и даје болесницима здравље. Он и војводу Лукија исцели, и овај поверова у Христа. И сва Магнезија прими његову веру. A ja оздравивши, дођох овамо да о томе обавестим царственост твоју. - Чувши то, Север се испуни гнева, и повика: О вечни богови, од нечестивих људи осрамоћени! Зашто на земљи узе маха овакво брбљање лажљиваца?
И одмах посла триста најбездушнијих и најсвирепијих војника да ухвате светог Харалампија и подвргну љутим мукама, па онда довуку из Магнезије у Антиохију. Војници отидоше, ухватише мученика Христова, укуцаше му по целом телу оштре гвоздене клинце, па му браду, која беше дугачка, уплетоше у конопац око врата, и тако га путем вуцијаху ка цару. И кад измакоше од Магнезије око два километра, један коњ који је ишао с десна, обрати се војницима, и људским гласом јасно им рече: О, ви триста војника! троструко погане слуге ђаволске! Зар не видите са овим човеком Христа Бога и Светога Духа? Зашто ово са њем радите? О, тврди срцем, одвежите онога кога не можете везати, да бисте се сами ослободили окова!
Ове људске речи, изговорене од коња, силно уплашише војнике. Али, извршујући царско наређење, они вуцијаху мученика до Антиохије. А ђаво, претворивши се у старог човека, изиђе пред цара Севера, говорећи: Авај мени, о царе! ја сам цар скитски. У моју царевину дође неки човек, по имену Харалампије, велики мађионичар, па сву моју војску отуђи од мене, и сав народ прилепи се уз њега. A ja, остављен од свију, дођох да ти то кажем, да се и с тобом не деси нешто слично. - Док је ђаво тако говорио цару, војници стигоше пред цара вукући свегог Харалампија. Када га цар угледа, одмах му зари у груди три дугачака остна, и нареди да се донесу дрва, наложи ватра, и на њој мученик полако пече, да не би брзо умро већ да би се што дуже мучио. И пошто светитеља дуго на ватри пекоше, жена нека која је тамо стајала, желећи да угоди цару, узе жеравицу, и изручи светом мученику на главу, лице и браду, говорећи: Умри, старче, умри! Јер је боље да ти умреш, него да нас својим обманама саблажњаваш.
А ова жена беше наложница царева. Њој рече сестра њена: Зар се не бојиш Бога, несрећнице? Чинећи цару по вољи, ти Бога гневиш. Неће ти помоћи Север, када се Христос разгневи на тебе. И обраћајући се мученику, рече: Човече Божји! чесна је старост твоја, и с тобом је Бог, у кога и ја хоћу да верујем и да се од грехова мојих избавим.
Затим се ватра угаси, и слуге изнемогоше, а светитељ беше неповређен од ватре и здрав. Онда цар нареди: Престаните да мучите тог човека и доведите га к мени. - И кад му приведоше мученика, цар рече: Човече, јутрос рано, разговарајући са скитским царем, ја се разљутих на тебе, и предадох те на мучење. Но сада, пошто си поднео мучење, бићеш у части код нас. Одговарај ми што те будем питао. Колико година имаш? Свети Харалампије одговори: Много година проведох у овом таштем животу, јер поживех сто и тринаест година. Цар Север упита: Када си толико година живео, како онда ниси до сада стекао такав разум који би те одвео познању бесмртних богова? Мученик одговори: Живећи много година, царе, и стекавши велики разум, ја познах Христа, јединог истинитог Бога, и веровах у Њега. Цар га упита: Јеси ли се женио или не? Светитељ одговори: Заручих небеску девицу, тојест царство Христа мог; а на земљи жену не познах. Цар упита: Умеш ли васкрсавати мртве? Светитељ одговори: Такво дело није у људској власти већ у Христовој. - И нареди цар те доведоше човека одавно бесомучна, јер га тридесет и пет година мучаше ђаво, гонећи га по пустињама и горама, бацајући га у провалије, и блата, и урвине, еда би га погубио. Чим овај човек би приведен ближе, ђаво одмax осети мирис светитељев, и повика: Молим те, слуго Божји, не мучи ме пре времена, него нареди речју, и изићи ћу. Ако пак желиш, ја ћу ти рећи како уђох у овог човека. И нареди светитељ ђаволу да каже. И он стаде казивати: Овај човек, желећи да покраде ближњег свог, рече у уму свом: ако прво не убијем наследника, не могу узети његово наследство. И пошто уби ближњега, он иђаше да покраде благо његово. A ja, нашавши га у таквом расположењу, уђох у њега, и већ тридесет и пет година обитавам у њему. - Тада светитељ Харалампије рече ђаволу: Изиђи из овог човека, и никако га немој повредити! И одмах изађе ђаво, и човек постаде здрав. Цар на то рече: Заиста је велик хришћански Бог!
А после три дана умре неки младић. Цар нареди да донесу мртваца преда њ, па рече светом Харалампију: Помоли се своме Богу, да васкрсне овог мртваца. - Помоливши се, светитељ васкрсне мртваца. И многи од народа вероваше у Христа, видевши таква чудеса. А и сам цар веома се дивљаше.
Беше у цара неки епарх, по имену Крисп. Он предложи цару ово: Очисти са земље овог човека, јер је мађионичар и чарањем чини чудеса. Цар поверова речима Крисповим и, променивши своје добро расположење, рече мученику: Харалампије, принеси жртву боговима, да би избегао џелатове руке. Светитељ одговори: Много су ми корисне муке. Јер уколико се тело моје дроби од рана, утолико се дух мој радује у мени.
Наљути се на то цар, и нареди да камењем бију светитеља по устима. И они што га бијаху, говораху му: Покори се цару, да не погинеш узалуд! Цар нареди слугама: Узмите буктиње, па му браду запалите и лице опалите! И када слуге принесоше буктиње до светитељеве браде, огроман пламен сукну из браде, захвати присутне, и опали око седамдесет незнабожаца.
Сав бесан од јарости, цар Север рече: Добро ми говораше цар скитски да је Харалампије чаробњак, и жели исто тако да и од мене отпади моје војнике. - Онда се обрати својим доглавницама са питањем: Нe знате ли ми рећи, ко је тај Христос у кога Харалампије верује? Епарх Крипс одговори: Христос је син Маријин, рођен од прељубе. А неки Аристарх рече Криспу: Нe булазни, јер откуда си дознао ту тајну? Откуда знаш ко је била Марија а ко Христос? Крисп љутито викну: Ђаволе, зар си мудрији од мене? Аристарх одговори: Боље схватам од тебе. Цар Север рече Аристарху: О, зла главо! противу мене ли говориш? Аристарх одговори: Нипошто, господине царе! Нe говорим ни противу тебе, ни противу кога другог, већ за Христа говорим. А цар се запали јарошћу, узе тетиву, затеже је и пусти стрелу увис, говорећи: Доћи овамо, Христе, ако на висинама живиш! сиђи доле, и разапни на земље шаторе своје! Ево, ја спремам рат против тебе, имам довољно силе да иступим против тебе! Сиђи овамо, и стани близу мене! Ако не, срушићу небо, угасићу сунце, и рукама ћу те ухватити.
Док је цар дрско и бестидно говорио овакве хуле на Христа Бога, затресе се земља, и велики страх спопаде све. Јер се разгневи Бог на небу, те земља затрепти као лист, и настаде севање муња и ломљава громова, тако да смртни људи обамреше од страха. А цар и епарх Крисп, оковани неким невидљивим оковима, бише подигнути од земље у ваздух, и висијаху. И завапи цар к мученику: Господине Харалампије, ово је због грехова мојих; праведно сам кажњен. Но ти, реци реч Богу твом, да ме избави од ове муке, и ја ћу име Бога твога и твоје исписати по целом граду, јер велика страхота Христа твог удари на ме.
Уто дође тамо царева кћи Галина, и рече оцу свом: Оче мој, нико се не може противити Богу, јер је Он нада хришћана, истребитељ безбожника. Веруј у Бога, и избавиће те, и од невидљивих окова, којима те окова, разрешиће те. Јер је тебе оковао вечни и неприкосновени Бог. - И блажена Галина, павши пред мучеником, рече: Молим ти се, слуго Божји, помоли се Христу Богу, и разреши оца мог од невидљивих окова. - И кад се светитељ помоли, престаде страшна претња Божја. И цар са епархом стаде на земљу, и рече: Господару неба и Творче земље, помилуј ме! Ти који живиш на небу, погледај милостиво на земљу!
И оде цар са епархом и свима доглавницима у свој дворац, и три дана не изађе из њега, размишљајуђи о страху Божјем и о грозној претњи. У то време царева кћи имађаше виђење, које каза светом Харалампију, говорећи: Видех себе где стојим крај велике воде. И гле, изненада утледах велику ограђену башту: у њој сваковрсно мирисаво дрвеће, у средини пак диван виноград, и у винограду врло висок кедар, крај кедровог корена извор. Ту башту чуваше страшан стражар, и не допушташе никоме да уђе тамо. А видех у близини где стоје мој отац и епарх Крисп. Стражар пружи према њима свој пламени штап, одгонећи их одатле. А ја са великим страхом стојах, и молих стражара да ми допусти да останем тамо. Он ми на то рече: Хајде овамо, и ја ћу те на својим раменима с почашћу унети. И када бих унутра крај извора под кедром, чух глас који говораше: Ово је место дато теби, и онима који су слични теби. Такво виђење имах, и молим те, објасни ми шта оно значи. Свети Харалампије јој рече: Значење твога виђења је ово: Велика вода је дар Духа Светога; ограђена башта, то је рај; виноград је насеље праведника; мирисаво дрвеће, - то су хорови светих Анђела; високи кедар - слава Крста; извор из кедрова корена означава живот вечни, који је светим Крстом дарован роду људском; стражар тога места који те је на раменима унео, то је Христос Господ, који деведесет и девет оваца оставља у планини, и иде за изгубљеном, и када је нађе, узима је на раме своје. А отац твој и епарх биће отерани од Божјег раја. Јер они, иако сада благодаре Бога, опет ће се касније извргнути у незахвалнике; и ђаво ће их понова својим саблазнима одвратити од Бога.
Пошто прође тридесет дана од оне страшне казне Божје, цар се опет разврати и, оставивши Бога чију крепку руку позна, окрену се идолима. И дозвавши мученика рече му: Харалампије, послушај мој савет и поклони се боговима, да би био у части код нас. Светитељ му одговори: Немогуће је да речи мучитељеве саблазне слугу Божјег, јер су речи твоје, царе, заиста неразумне и луде. Разљутивши се, цар викну: Луда главо, ти речи моје називаш лудима! - И нареди да му удицу зарију у уста, и тако воде по целом граду. А царева кћи приступи оцу свом и рече му: Шта то радиш, оче? Зашто мучиш праведника? Зашто се заплићеш у ђаволове замке, те напушаташ добро а избираш зло? Зашто више волиш смрт а одбацујеш живот? Зашто тиранском јарошћу устајеш на слугу Христовог? Послушај, оче, глас мој: као што си ревносан на зло, буди тако ревносан на добро, јер ко зло сеје, зло ће и пожњети, а ко сеје с благословом, пожњеће добро. Сети се казне Божје која те беше постигла када си, невидљивим оковима окован, висио у ваздуху, и исповедио истинитог Бога. А пошто си разрешен окова, ти Га сада напушташ. Многи властодршци, кад их Бог кажњава познају силу Његову, а када казна престане они Га опет заборављају.
Чувши то, цар се нимало не поправи, него постаде још гори, и рече: Принеси жртву боговима, Галино! А она му одговори: Учинићу ти по вољи, оче. Обрадован, цар нареди: Ослободите Харалампија окова и доведите га, пошто моја кћи пристаје да принесе жртву боговима. - А кад доведоше Харалампија, цар му рече: Ето, кћи моја Галина пређе од твоје вере у нашу, и хоће да принесе жртву боговима. Хајде и ти, Харалампије са њом у храм богова наших, и учини оно што ми желимо. - Харалампије је ћутао. Цар је његово ћутање сматрао за пристанак. Онда царева кћи оде у храм Јупитеров и Аполонов, и рече жрецима: Кајући се дођох да умолим богове које сам разгневила поверовавши у Христа. А жреци повикаше говорећи: Велики Јупитере, силни Аполоне, творци неба, господари над господарима, погледајте на госпођу Галину, и смилујте се на њу ради цара Севера! - Онда блажена Галина уђе у идолиште, дозва жреце, и упита их: Кога ћу Бога најпре разлупати? да ли Јупитера, или Ираклија, или Аполона? Одговорише жреци: Нипошто, госпођо, не помишљај никакво зло, нити се ругај спаситељима нашим, да се они не би разгневили, па разорили небо и преврнули земљу. Тада блажена Галина ухвати Јупитеров идол, и упита га: Када си ти Бог, како онда ниси сазнао да сам дошла да те разлупам? Рекавши то, она га силно тресну о земљу, и он се разби на три дела. Затим дохвати Аполона, и рече: И ти, сатано, погрбљени старче, падни на земљу, јер си прах. Потом разлупа и све остале тамо богове.
Жреци отрчаше к цару Северу, и рекавши му: Господине царе, пропаде нада наша; сада ће се и сунце угасити, и свет пропасти, јер богови умреше. Зачуђен, цар их упита: Шта значе речи ваше? Жреци одговорише: Кћи твоја Галина полупа богове. Цар им рече: Идите и позовите педесет ковача да ноћас обнове богове, па их поставите у храму, и реците да су васкрсли из мртвих, као што и галилејани кажу за Христа свог да је васкрсао после смрти. - Жреци то учинише са великом ревношћу. И сутрадан изјутра дођоше к царевој кћери и рекоше јој: Дођи у храм, госпођо, и види васкрсле богове. А блажена Галина их упита: Васкрсоше ли богови? Идем да их видим. И ушавши у храм, она угледа новосаливене богове, и рече: Видим велико чудо! Жреци додадоше: Заиста велико чудо. Јер, јуче осрамоћени и поругани, они данас блистају у већој части и слави. Блажена Галина рече: Згодније ми је да нове богове поизразбијам него ли старе. И рече идолу Јупитеровом: Теби говорим, Јупитере, који си васкрсао из мртвих, иди опет међу мртве. - Рекавши то, Галина опет полупа идоле.
Тада се жреци напунише гнева, и опет известише цара о погибијих својих богова, Цар изведе преда се своју кћер, и упита је: Зашто си поразбијала богове? Она одговори: Зато што су они мртва ствар, само их ви, прелашћени лажним мишљењем, називате боговима. Цар рече: Принеси жртву боговима ти, породе безбожни, а не моје чедо! Блажена Галина одговори, потсмевајући се: Та ја већ принесох жртву како умедох. А ако желиш, ја ћу то исто учинити и осталим твојим боговима.
Разгневљен, цар остави своју кћер, па се с бесом окоми на светог Харалампија, и предаде га некој жени удовици да му се наруга. А светитељ, улазећи у дом удовичин, наслони се на један стуб, и тај сухи стуб одмах озелени и узрасте у велико дрво, које својим гранама покри цео дом удовичин. Видевши такво чудо, жена се препаде и рече: Иди од мене, господине, јер нисам достојна да таквог човека примим. Сматрам да си ти Христос, или анђео, или пророк, или апостол. Изиђи од мене, молим те, јер нисам достојна да под кров мој уђеш. Светитељ јој рече: Нe бој се, кћери, јер си нашла благодат у Господа. Веруј у Њега, јер је Господ велик, и милостив, и славан веома.
A ујутру суседи, видевши како високо и многолиснато дрво својом сенком покрива дом удовичин, питаху се: Какво је ово чудо? Неки рекоше: Зато што тамо уђе Харалампије, озелени стуб и порасте велико дрво. И ушавши, затекоше светога старца где седи и поучава удовицу, и овако јој говори: Блажена си ти, жено, јер си у Христа поверовала! Блажена си, јер ти се опраштају греси, пошто Бог прима оне који се кају. И људи што дођоше рекоше му: Зашто и нас не обавестиш да си заиста Христов? Одговори свети Харалампије: Опростите ми, децо, ваш сам саслужитељ а Христов служитељ, и именом Његовим ово чиним. Тада се жена осмели, и стаде громко викати: Радуј се, Харалампије, који свагда сијаш светлошћу неугасивом! Радуј се, Харалампије, велики благодаћу! Радује се, Харалампије, светило свесветло! јер многи, научени тобом, приступише Христу.
Док је жена то говорила, дошавши суседи припадоше к ногама светог Харалампија, устима Христа исповедајући и срцем у Њега верујући. И сви примише спасоносно крштење.
Идућег дана нареди цар да мученика доведу на суд. И претекоше они што су поверовали у Христа, и известише цара о чуду што се десило, како је озеленио стуб и порастао у велико дрво. Док се цар чудио томе, рече му епарх Крисп: Господине царе, ако брзо не будеш наредио да се мачем погуби тај мађионичар, чудима која он чини биће заведени сви, па ће оставити наше богове и нас, и поћи за њим.
Тада цар изрече пресуду да се светитељ погуби мачем. Чувши то, свети Харалампије радосно запева псалам Давидов: Милост и правду певам Теби, Господе! Певам и размишљам о путу непорочном, кад би год дошао к мени (Пс. 100, 1-2), и тако редом, цео псалам до краја. Дошавши с радошћу на губилиште, где је имао завршити свој подвиг, он рече: Благодарим Ти, Господе Боже, јер си милостив и жалостив. Ти си убио ђаволе, срушио ад, и разрешио смртне патње: помени ме, Господе Боже мој, у царству Свом! - Док се он тако молио, отвори се небо, и сиђе к њему Господ са мноштвом светих Анђела. И би постављен веома ведичанствен престо од смарагда. И седе Господ на њ, и рече мученику: Приђи, Харалампије, пријатељу мој, који си много претрпео имена мога ради: ишти што хоћеш од мене, и даћу ти. - А свети Харалампије одговори: Велика је ово ствар за мене, Господе, што си ме удостојио да видим страшну славу Твоју. Господе, ако је Теби по вољи, молим Те, дај славу имену Свом, да на месту где буду сахрањене мошти моје, и спомен се мој буде празновао, не буде глади, помора, непогода, него да буде мир, и здравље телима и спасење душама, и изобиље пшенице и вина, и расплођење стоке на потребу људима. Господе, Ти знаш да су људи месо и крв; опрости им грехе, и подај им изобиље плодова земаљских, да се према потреби нахрањују и наслађују у трудовима својим, прослављајући Тебе Бога свог, дародавца свих блага. Роса што долази од Тебе нека им буде исцељење! О Господе Боже мој! излиј благодат Твоју на све!
Пошто се светитељ тако помоли, рече му Господ: Нека буде по молби твојој, јуначни мој војниче! И оде Господ с Анђелима својим на небо, а Њему следоваше душа светог Харалампија.
Тада војници отидоше цару, и испричаше му славу мученикову, како му се Господ јави, и како умре без посечења мачем, и како видеше душу његову где одлази на небо. И би цар у чућењу и страху великом. А кћи његова, блажена Галина, заиска од њега тело мучениково. И пошто га доби, она га помаза мирисима и скупоценим миром, обави чистом плаштаницом, и метну у златан кивот, славећи Бога. А цар се побоја да суди и мучи своју кћер, јер беше очевидно за њега да је Бог са њом. И остави је да она по своме нахођењу живи у хришћанској вери.
Све ово би у оно време, када се Септимије Север бавио у Антиохији, док Господ наш Исус Христос царује у нама. Овај непобедиви и несавладиви велики мученик Харалампије, свештеник Божји, који посредује за цео свет, пострада 10 фебруара 202 године. Његове свете мошти поштују се од хришћана по многим местима, а његова света глава чува ce до данас у манастиру св. Архиђакона Стефана на Метеорима у Тесалији. Нема сумње, он стоји с десне стране престола Божјег, молећи за нас Господа нашег Исуса Христа, коме слава и царство сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ДЕВИЦА ЕНАТЕ И ВАЛЕНТИНЕ, и светог мученика ПАВЛA

Девица Ената беше родом из Газе јудејске[4], а Валентина из Кесарије[5]. Пред судију Фирмилијана би изведена на суде Ената, врло племенита девица, и суђена. Приморавана да се одрекне Христа, она не хтеде. Зато је обесише о дрво, и дуго бише моткама по грудима. А чесна Валентина, такође девица, не мoгући да гледа судијину нечовечност и зверскост, које испољава на девици Енати, смело ступи пред судију и иступи против њега.
Овај нареди да она одмах принесе жртву боговима на жртвенику који је био спреман у близини суда. Доведена пред жртвеник, она га, заједно са ватром што беше у њему, обори и ногама изгази. Разјарен због тога, мучитељ је стави на толике и такве муке, да се оне не могу описати. Очајан што не може да натера две девице на жрвоприношење боговима, он најзад донесе одлуку да их сажеже на огњу. И тако блажене девице примише венце мучеништва.
После тога изађе на поприште свети Павле. Прво га ставише на разне муке. Али пошто у свим тим мукама он благодаћу Христовом остаде неповрећен, би осуђен на посечење мачем. Заблагодаривши Богу за то, и помоливши се за своје једновернике, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен. И тако предаде душу своју у руке Божје, од кога и доби венац мучеништва[6].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗИНОНА[7]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПРОХОРА Печерског чудотворца

Богат добротом и милостив, Господ често шаље невоље на човека, да би га тиме уразумио и побудио на добра дела. Но и када допусти да се људи муче и злопате, ипак Он не касни ни са милошћу Својом и помо ћи Својом, као што се то лепо види из Житија овог преподобног Прохора.
За владавине кнеза Свјатополка Изјаславича[8] у Кијеву, људи претрпеше многа насиља од овога кнеза: он без разлога домове велможа, па и саме велможе, уништаваше. Због тога Господ допусти те се пагански непријатељи Русије осилише: велике војске Половаца[9] навалише на Свјатополка; усто међу кнезовима букну међусобна борба; и у Руској земљи тада настаде страховита глад и велика оскудица.
У то време овај блажени Прохор дође из Смоленска у Печерски манастир к игуману Јовану, и од њега прими свети анђеоски иночки чин. У манастиру он се стаде чврсто подвизавати у врлинама, и предаде се тако великом уздржању, да себе лиши и обичнога хлеба, а скупљаше зеље лободу, трљаше га својим рукама, и правећи од њега некакав хлеб, њиме се храњаше. Лети је он спремао себи такав хлеб за целу годину; и тако радећи сваког лета, он уопште није употребљавао обичан хлеб у току целог живота свог, због чега и би прозван Лободник; сем просфоре у цркви, он ништа друго није јео до лободу, нити је што друго пио до воду. Видећи трпљење светога у тако великом уздржању, Господ претвори горчину лободнога хлеба у сладост, и угоднику Божјем то би на радост. И блажени Прохор никада не туговаше, него свагда радујући се служаше Господу. Нити се он икада уплаши пљачкашких налета непријатељских, јер живљаше као птица, немајући ништа друго сем лободе. Он се није могао похвалити заједно са еванђелским богаташем: душo, имаш много блага на много година: почивај, једи, пиј, весели се (Лк. 12, 19). Штавише он и за зеље, припремано на годину дана, кораше себе говорећи: Прохоре, ову ноћ узеће душу твоју од тебе; а што си припремио чије ће бити? (Лк. 12, 20). Овај блажени на делу испуни реч Господњу: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице, па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26). Угледајући се на птице, блажени Прохор лако прехођаше пут до места где је расла лобода, и отуда је доношаше у манастир на раменима, као на крилима. Тако се он, као птица, храњаше непосејаном храном, са непооране земље.
Док се светитељ тако подвизаваше, у Руској земљи настаде велика глад од сталних ратова, те људима прећаше смрт због тога. Али Бог, хотећи да прослави угодника Свог, и да се смилује на људе своје, учини те тада лобода ниче много више него других година. И блажени Прохор наложи на себе још већи труд: непрестано сабираше то зеље, растираше га својим рукама, прављаше од њега хлеб и раздаваше га невољнима и изнемоглима од глади.
Неки пак, видећи како свети Прохор скупља лободу, стадоше је и сами скупљати за себе, да би се прехранили њоме у време глади, али не могаху такав хлеб јести због горчине. Тада се сви потребити стадоше обраћати блаженом Прохору, и он свима радо даваше свој лободни хлеб. И укус овога хлеба беше свима пријатан и сладак, као да је меда било у њему. И народ је овај хлеб лободни, умешен рукама блаженог Прохора, радије узимао него пшенични хлеб. Но при томе ево шта беше нарочито чудновато: овај хлеб показиваше се чист и бео по изгледу, и биваше сладак по укусу, само када је даван с благословом блаженог Прохора; а када га је неко узимао кришом, он се показивао црн као земља и горак као пелен. Тако, неко од братије узе тајом, без благослова, хлеб од блаженога, и хтеде га јести. Но гле, у рукама његовим хлеб се показа као земља, a у устима тако страховито горак да га он не могаше јести. И то се догоди овоме иноку неколико пута. Но он се стиђаше да открије свој грех блаженоме и да затражи од њега хлеб са благословом. Међутим, притешњен глађу коју није могао више подносити и видећи смрт пред очима својим, овај инок оде к игуману Јовану и исповеди му све, просећи опроштај. Игуман не поверова томе и нареди другоме брату да од блаженог Прохора узме хлеб тајом, да би се убедио да ли је стварно тако. Када хлеб би донесен на такав начин, показа се да је истина што је испричао први брат: од горчине нико га не могаше јести. Држећи овај хлеб у рукама, игуман посла к светоме да потраже од њега хлеба с његовим благословом; при томе рече: "Одлазећи од њега, узмите кришом и други хлеб". Када то би учињено, хлеб кришом узет измени се пред њима и постаде црн као земља, и горак као пелен, попут пређашњег; а хлеб узет са благословом светог Прохора, показа се бео, и беше сладак као мед. Због овог чуда блажени Прохор слављаше се свуда, и прехранивши многе гладне, он тиме указа многима велику помоћ.
У то време Кијевски кнез Свјатополк Изјаславич отпоче братоубилачки рат против Владимирског кнеза Давида Игоровича, зато што га Давид беше наговорио да ослепи Требовљиског кнеза Васиљка Ростиславича. Исто тако Свјатополк Изјаславич зарати и са Перемишљским кнезом Владимиром Ростиславичем, братом Васиљковим, па чак и са самим Васиљком, због области оца свог Изјаслава коју држаху Ростиславичи[10]. Прогнавши Давида к Пољацима, кнез Свјатополк постави у његовом граду Владимиру сина свог Мстислава, па се сам врати из похода у Кијев. Али пошто не могаде победити Владимира и Васиљка, он посла против њих пo Угpe Јарослава, другог сина свог. У време тих великих нереда и безаконе пљачке би забрањено трговцима прелажење из Галича и Перемишља у Кијев, због чега скоро у целој Јужној Русији нестаде соли, и народ се нађе у великој невољи.
Видећи ту народну невољу, блажени Прохор сабра у своју келију много пепела из свих келија, и помоливши се Богу, раздаваше тај пепео свима којима беше потребна со, и пепео се молитвама блаженога претварате у чисту со. И уколико је он изобилније раздаваше, утолико се со већма умножаваше; и беше је доста не само за манастир, него и мирјани долажаху к блаженом Прохору и узимаху је обилно за потребе по својим домовима. И за све то блажени Прохор ништа није узимао, нeгo је своју со бесплано раздавао свима колико је ко тражио, тако да се често могла видети пијаца празна а манастир пун народа који је долазио ради добијања соли.
Тада ђаво изазва према блаженом Прохору велику завист код продаваца соли на пијаци, пошто не добијаху жељену зараду. Они држаху да ће тих дана зарадити на соли огромна богатства, али се веома преварише, јер што раније продаваху по скупе паре, то потом нико не узимаше ни за бесцење. Стога се сви продавци соли дигоше и одоше кнезу Свјатополку, и стадоше клеветати блаженог Прохора, говорећи: "Прохор, црноризац Печерског манастира, преоте нам велико богатство, јер он несметано привуче к себи све за со; а ми који дајемо теби данак, нисмо у стању да продамо своју со, па смо стога осиротели".
Саслушавши их, кнез намисли: и да уклони роптање међу продавцима соли, и да себи стекне богатство. У том циљу он са саветницима своји донесе одлуку: да веома подигне цену соли, и да со, одузевши је од Прохора, сам продаје преко својих слугу. А слугама - повереницима кнез рече: "Ради вас опљачкаћу монаха".
И тако, кнез Свјатополк посла да Прохору одузму сву со. И кад со би довезена, пође он сам да је види заједно са продавцима који оклеветаше блаженога. И сви угледаше пред својим очима - пепео. Тада кнез нареди некима да пробају ту со, но она се по укусу показа пепео. И сви се они чуђаху тој промени и беху у недоумици. Затим кнез, желећи да тачно провери чиме ће се ово чудо завршити, нареди да се овај пепео чува још три дана.
Међутим, к блаженом Прохору долажаше много народа да, по обичају, узме од њега со. Но, сазнавши да је опљачкана, народ се враћаше без соли, проклињући онога који је то учинио. А блажени Прохор рече народу: "Када кнез буде избацио ту со напоље, ви онда пођите и накупите себи".
Стварно, кнез задржа ту со код себе три дана и, не видећи у њој ништа до пепео, нареди да се ноћу избаци напоље. Но пепео, чим би избачен напоље, одмах се опет претвори у со. Сазнавши за то, грађани се стадоше стицати на то место и с радошћу узимати со.
Када се догоди ово дивно чудо, кнеза, који такву неправду беше учинио светом монаху, спопаде ужас. И не могавши сакрити ово чудо, пошто се догоди пред целим градом, кнез стаде испитивати шта оно значи. Тада му испричаше све шта чини блажени Прохор: не само о соли, посталој из пепела, него и о хлебу од лободе којим он прехрани много народа, и како тај хлеб постајаше сладак када га људи примаху из његових руку с благословом, и како, напротив, тај хлеб постајаше горак када га ко узимаше кришом.
Чувши све то, кнез Свјатополк се застиде свога поступка, отиде у Печерски манастир, и помири се са игуманом Јованом, на кога беше израније љут, јер га овај беше изобличио због ненаситог богаћења и због угњетавања народа. Са тог разлога кнез чак беше затворио игумана Јована у Турову. Но уплашивши се посредовања христољубивог кнеза Владимира Мономаха, брзо га поврати с чешћу у Печерски манастир.
После овог чуда кнез Свјатополк стаде гајити велику љубав према Пресветој Богородици и преподобним оцима: Антонију и Теодосију Печерским; а блаженог Прохора веома поштоваше и величаше, знајући да је истинити слуга Божји; он пред њим даде и реч Богу, да више никоме неће чинити насиље. При томе он потврди то обећање следећим уговором, говорећи блаженоме: "Ако ја, по вољи Божјој, пре тебе отидем из овога света, онда ме ти својим рукама положи у гроб, да би на тај начин показао своју незлобивост према мени. А ако се ти преставиш пре мене, онда ћу те ја, узевши твој ковчег на своја плећа, сам унети у пештеру, да бих тога ради добио од Господа опроштај за тешки грех који учиних према теби".
После оваквог уговора, блажени Прохор поживе доста година, богоугодно проводећи свој беспрекорни и сурови живот, па се онда разболе. Кнез пак у то време крену у рат против Половаца. Тада блажени Прохор посла кнезу овакву вест: "Већ се приближи час мога одласка из тела; стога ако хоћеш да испуниш своје обећање, и добијеш од Бога отпуштење грехова, дођи да се опростимо, и да ме својим рукама положиш у гроб. Дакле, ја очекујем твој долазак. Ако пак задоцниш, и ја без тебе одем, онда неће бити моја кривица, и твој поход неће се онако свршити по тебе, као што би се свршио када би ти дошао к мени".
Добивши ову поруку, кнез Свјатополк остави војску и одмах брзо оде к болесном Прохору. Блажени многе поуке даде кнезу: о милостињи, о будућем суду, о вечном животу и о бескрајним мукама; а даде му опроштај и благослов, и опрости се са свима кнежевим пратиоцима. Затим, подигавши руке своје к небу, предаде дух свој у руке Божје. Кнез Свјатополк, заједнo ca црноризцима, узевши тело преподобног, однесе га у пештеру и својим рукама положи у гроб.
После тога кнез оде у рат и однесе потпуну победу над Половцима, зароби готово све житеље Половецке области и доведе их у своју земљу. Ова победа, Богом дарована Руској земљи, би одржана по пророштву њеног молитвеника, преподобног Прохора. Од тога времена кнез Свјатополк, полазећи у рат на непријатеље или у лов, увек је свраћао, ради благослова, у Печерски манастир и тамо, у богозданој цркви, са великим усрђем и благодарношћу поклањао се чудотворној икони Пресвете Богородице и пред гробницама преподобних: Теодосија, Антонија и Прохора, и тек онда одлазио у рат.
Светим молитвама преподобног оца нашег Прохора, Печерског чудотворца, нека избави и сада све нас од сваке напасти и опасности Господ Христос, јер Њему приличи са беспочетним Његовим Оцем и пресветим, благим и животворним Његовим Духом свака слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПОРФИРИЈА И ВАПТОСА (ИЛИ ДАВКТОСА)

Џелати светог Харалампија, поверовали у Христа, и за то мачем посечени[11].

CПOMEН СВЕТИХ ТРИЈУ ЖЕНА МУЧЕНИЦА

Преко светог Харалампија поверовале у Христа, и за TO мачем погубљене[12].

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНАСТАСИЈА II, патријарха Јерусалимског[13]

Богоугодно патријарховао Јерусалимском Црквом у другој половини седмога и почетком осмога века. Упокојио се 706. године. Изгледа да је, због најезде Арапа, боравио дуже времена у Цариграду. Учествовао је на Шестом Васељенском Сабору 680-1. године у Цариграду.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ЈОАКИМА, ЛУКЕ, ГЕРМАНА, АРКАДИЈА, ГРИГОРИЈА, МАРТИРИЈА, АНТОНИЈА, ВАСИЛИЈА И СИМЕОНА епископа Новгородских

Ови ови архијереји Божји у разна времена богомудро и свето епископствовали на епископском престолу Новгородском, Богу угодили, себе благодаћу и врлинама еванђелским осветили и посветили, ревносно паству ка Царству небеском водили, и тако Царство небеско и сами задобили.

СПОМЕН СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КНЕЗОВА ВЛАДИМИРА И АНЕ

Кнез новгородски Владимир, унук св. Владимира равноапостолног. Упокојио се 1052. године. И његова мајка, супруга великог кнеза Јарослава I, која се пред смрт замонашила добивши име Ана. Упокојила ce 1051. године.

САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У Ареовинду

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛОНГИНА КОРЈАЖЕМСКОГ

Спочетка се подвизавао у Обнорском манастиру, у Вологодској епархији. Затим се удаљио и на ушћу реке Корјажемке основао Корјажемски манастир, и био игуман. Упокојио се 10 фебруара 1540. године. Свете мошти његове обретене нетљене 1557. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао Септимије Север од 193 до 211 године.
2. Магнезија - град у Тесалији, североисточној области старе Грчке.
3. Антиохија Писидијска - у западном делу Мале Азије, на граници с Фригијом.
4. Газа - град на источној обали Средоземног Мора.
5. Кесарија - велики град у Палестини, крај Средоземног Мора.
6. Пострадали за владање Максимијана II Галерија у 308 години.
7. Овај преподобни спомиње се и 30. јануара, где је његово кратко житије. Његов живот описао је бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 12).
8. Кнезовао од 1093. до 1113. године.
9. Половци - дивљи скитачки народ тјурског племена; од друге половине XI века прешли из закаспијских степа у јужноруске степе и чинили честе пљачкашке упаде у јужноруске кнежевине.
10. Све се то догађало у 1099. години.
11. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог свештеномученика Харалампија.
12. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог свештеномученика Харалампија.
13. У неким Синаксарима погрешно стоји да је то патријарх Цариградски (јер Цариградски патријарх Анастасије, 730-753 г., био је јеретик иконоборац). У Патмоском кодексу 266 као и у Јерусалимском. Канона рију стоји да је ово патријарх Јерусалимски, на што је указао већ и учени Цариградски патријарх Константиос (1830-34), а и Вартоломеј Кутлумушки.